Džozef Adison

Džozef Adison
Džozef Adison
Lični podaci
Datum rođenja	(1672-05-01)1. maj 1672.
Mesto rođenja	Milston, Engleska
Datum smrti	17. jun 1719.(1719-06-17) (47 god.)
Mesto smrti	London, Velika Britanija
Obrazovanje	The Queen's College, Charterhouse School

Džozef Adison (engl. Joseph Addison; Milston, 1. maj 1672 — London, 17. jun 1719) je bio engleski klasicistički prozni pisac, političar i teoretičar engleskih pejzažnih vrtova.

Biografija

Adison je rođen u Milstonu, a otac mu je bio paroh što mu je omogućilo da se školuje u Londonu. Tu upoznaje još jednog budućeg poznatog pisca engleskog klasicizma, Ričarda Stila. Kasnije je studirao u Oksfordu, gde sa dosta uspeha izučava klasične jezike - grčki i latinski. Dobija državnu stipendiju za putovanje po Evropi, kao vrstu pripreme za diplomatsku službu. To putovanje, koje je trajalo tri godine, inspiriše ga da po povratku (1704) napiše dužu pesmu Ratovanje. Pesma je napisana u herojskom distihu i slavi pobedu Vojvode od Molboroa kod Blenhajma. Ona mu je donela i popularnost i prihvaćenost među vigovcima, pa dobija doživotnu državnu službu.

Bio je cenjen zbog svoje učenosti, družio se sa poznatim piscima čije je okupljalište bilo „Kit Ket Klub“.

Književni rad

Pored esejistike, koju je pisao zajedno sa Stilom, pisao je i klasicističku tragediju. Najpoznatija tragedija mu je Katon. Temu je preuzeo iz starorimske istorije i govori o odbrani poslednjeg republikanca Katona od Cezara i o njegovom samoubistvu.

Pisanja o vrtovima

Adison objavljuje u Spektatoru od 25. juna 1712, esej koji dokumentovano objašnjava razlike između otvorene, divlje prirode (predela) i umetnosti (vrta) i njihov uticaj na način razmišljanja. Iako u prirodi vidi više veličanstvenosti i uzvišenosti nego što umetnost ikad može da postigne, ipak kaže da su "dela prirode draža, ako se približavaju umetničkim delima", odnosno da glavna zasluga umetničkih dela proizlazi iz njihove sličnosti sa prirodom. Adison je u svojoj tezi potpuno na strani prirode u kombinaciji sa umetnošću, ali je u stanju da ih spoji, tako da ovu kombinaciju koristi kao osnov za svoju kampanju protiv britanskog formalnog vrta, koji, umesto da pomogne prirodi čini sve da je potpuno protera. Žali se da:

„ stabla liče na kegle, kugle, ili piramide: trag makaza nalazi se na svakom žbunu i na svakoj biljci. ”

Adison je putovao mnogo po Kontinentu. Italijanski vrtovi su često potpuno zanemarivani u to vreme, pa ih je južna bujna vegetacija zbog toga tako preplavila da su zamorene oči krutim formalizmom uređenih severnih vrtova ovde mogle samo da se raduju. Štaviše, Engleska nikada nije videla puno od radova francuske umetnosti i holandske prisebnosti, a stvarna ograničenja bila su itekako od koristi. Adison poredi britanske formalne vrtove sa italijanskim i francuskim i nalazi u njima nešto vrednije. Priče putnika svedoče da se Kinezi smeju nasadima Evropljana, u kojima je sadnja u redovima, jer, kažu, svako može da postavi drveće istog izgleda u jednake redove. Oni radije biraju da otkriju genijalnost u stablima i prirodi, i zato uvek prikrivaju svoju umetnost.

Dalje on iznosi:

„ Ne znam da li sam usamljen u svom mišljenju, ali ja bih radije gledao drvo u njegovom obilju i raširenosti grana i grančica, nego orezano i sečeno u geometrijske oblike, i ne mogu da zamislim da voćnjak u cvetu ne izgleda beskrajno zanosnije nego svi lavirinti najprefinjenijih partera. ”

Adison je dobro znao da neće dugo biti usamljen u svom mišljenju, mada je možda najraniji koji se usudio da se pobuni protiv javnog mnjenja svojim pisanjima.