Pređi na sadržaj

Абот и Костело срећу Франкенштајна

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Abot i Kostelo sreću Frankenštajna
Filmski poster
Izvorni naslovAbbott and Costello Meet Frankenstein
RežijaČarls Barton
ScenarioRobert Lis
Frederik Rinaldo
Džon Grant
ProducentRobert Artur
Glavne ulogeBad Abot
Lu Kostelo
Lon Čejni ml.
Bela Lugosi
Glen Strejndž
Lenor Ober
Džejn Randolf
MuzikaFrenk Skiner
Direktor
fotografije		Čarls van Enger
MontažaFrenk Gros
Producentska
kuća		Universal-International Pictures Co., Inc.[1]
DistributerUniversal Pictures
Godina1948.
Trajanje82 minuta[2]
Zemlja SAD
Jezikengleski
Budžet792.270 dolara[3][4]
Zarada3,2 miliona dolara[5]
IMDb veza

Abot i Kostelo sreću Frankenštajna (engl. Abbott and Costello Meet Frankenstein) je američki humoristički horor film iz 1948. godine, režisera Čarlsa Bartona. U filmu se pojavljuje grof Drakula (Bela Lugosi) koji sklopio partnerstvo sa dr Sandrom Mornej (Lenor Ober), pošto mu je potreban „jednostavan, povodljiv” mozak da bi pod svoju vlast podvrgnuo Frankenštajnovo čudovište (Glen Strejndž). Drakula otkriva da „idealan” mozak pripada Vilburu Greju (Lu Kostelo) kome se Sandra udvara ne bi li ga namamila na operacioni sto, uprkos upozorenjima koje mu daje Lorens Talbot (Lon Čejni ml.).

Razvoj filma i snimanje počeli su protivno željama Abota i Kostela, pri čemu se Kostelu posebno nije dopao scenario. Film je snimljen sa poteškoćama prema režiseru Bartonu koji je otkrio da su Abot i Kostelo često bili odsutni ili nisu radili na setu. Po izlasku, bio je jedan od najuspešnijih filmova studija Universal te godine i doveo je do nekoliko narednih filmova u kojima su Abot i Kostelo sretali druge glumce i bića iz horor filmova. Film je bio dobro prihvaćen od strane trgovačkih listova i američkih kritičara sa Zapadne obale nakon objavljivanja, ali je dobio loše kritike u Njujorku. Godine 2001, Kongresna biblioteka Sjedinjenih Država odabrala je ovaj film za čuvanje u Nacionalnom registru filmova zbog „kulturnog, istorijskog ili estetskog značaja”, a kasnije ga je Američki filmski institut stavio na 56. mesto liste „100 najsmešnijih američkih filmova”.

Radnja[uredi | uredi izvor]

Lorens Talbot upućuje hitan telefonski poziv železničkoj stanici na Floridi, gde Čik Jang i Vilbur Grej rade kao službenici za prtljag. Talbot pokušava da upozori Vilbura na pošiljku koja treba da stigne za „Makdugalovu kuću užasa”. Međutim, pre nego što završi, mesec izlazi i Talbot se pretvara u vukodlaka, zbog čega Vilbur misli da je poziv šala. U međuvremenu, Makdugal zahteva da se sanduci lično dostave u njegov muzej voštanih figura.

Čik i Vilbur dostavljaju sanduke posle radnog vremena. Otvaraju prvi i pronalaze Drakulin kovčeg. Kada Čik napusti sobu da donese drugi sanduk, Vilbur čita legendu o Drakuli, a kovčeg se iznenada otvara i Drakula se iskrada. Vilbur je toliko uplašen da jedva može da artikuliše svoj poziv u pomoć. Kada se Čik vrati, odbija da poveruje u njegovu priču. Njih dvojica otvaraju drugi sanduk, a Čik odlazi da pozdravi Makdugala. Drakula hipnotiše Vilbura, pronalazi Frankenštajnovo čudovište u drugom sanduku i reanimira ga. Obojica odlaze, a Makdugal nalazi prazne sanduke i hapsi Vilbura i Čika.

Te noći, dr Sandra Mornej dočekuje Drakulu i čudovište u svom ostrvskom zamku. Sandra je zavela Vilbura kao deo Drakulinog plana da u čudovište usadi poslušniji mozak. U međuvremenu, Vilbura i Čika iz zatvora izvlači Džoun Rejmond, prikrivena istražiteljka osiguravajućeg društva koja glumi ljubav prema Vilburu, nadajući se da će dobiti informacije. Vilbur te večeri poziva Džoun na maskenbal. Talbot uzima stan preko puta Vilbura i Čika i traži od njih da mu pomognu da pronađe i uništi Drakulu i čudovište. Vilbur pristaje, ali Čik ostaje skeptičan.

Vilbur, Čik i Džoun odlaze u Sandrin zamak da je pokupe i odvedu na maskenbal. Vilbur odgovara na telefonski poziv Talbota, koji ih obaveštava da su u stvari u „Drakulinoj kući”. Vilbur nevoljno pristaje da pretraži zamak i ubrzo nailazi na podrumsko stepenište, gde ima nekoliko bliskih susreta sa čudovištima. U međuvremenu, Džoun otkriva beležnicu dr Frankenštajna u Sandrinom stolu, a Sandra pronalazi istražiteljsku identifikacionu karticu u Džouninoj torbici.

Drakula, pod pseudonimom dr Lajoš, predstavlja se Džoun i momcima. Naivni profesor Stivens takođe radi u zamku i prisustvuje maskenbalu; on dovodi u pitanje deo specijalizovane opreme koja je stigla. Nakon što Vilbur kaže da je bio u podrumu, Sandra glumi glavobolju i govori ostalima da prisustvuju maskenbalu bez nje. Nasamo, Sandra priznaje Drakuli da smatra da nisu bezbedni da sprovedu eksperiment. Drakula je zatim pretvara u vampira.

Na maskenbalu Talbot optužuje Lajoša da je Drakula, ali ga niko ne shvata ozbiljno. Džoun ubrzo nestaje. Sandra namami Vilbura u šumu i pokušava da ga ugrize, ali ne uspeva. Dok traži Džoun, Talbot postaje vukodlak i napada Makdugala. Pošto Čik nosi masku vuka, Makdugal ga optužuje za napad. Čik beži i svedoči kako Drakula hipnotiše Vilbura. Čik je takođe hipnotisan i bespomoćan, dok Drakula i Sandra dovode Vilbura, Stivensa i Džoun nazad u zamak. Sledećeg jutra, Čik i Talbot se sastaju u zalivu i kreću da spasu Vilbura i Džoun.

Vilbur je brzo oslobođen, ali Drakula koristi hipnozu da ga pozove nazad. Dok se Sandra sprema da izvadi Vilburov mozak, Talbot i Čik upadaju u ordinaciju. Čik onesveštava Sandru stolicom, a Talbot pokušava da oslobodi Vilbura, ali se ponovo pretvara u vukodlaka. Frankenštajnovo čudovište se oslobađa njegovih okova — Sandra pokušava da ga kontroliše, ali on je baci kroz prozor. Nakon jurnjave kroz kuću između Čika, Vilbura i čudovišta i sukoba Drakule i vukodlaka, Drakula se pretvara u slepog miša, ali na njega nasrće vukodlak, koji obojicu odvlači u smrt. Čik i Vilbur beže u čamcima; Džoun i Stivens pale pristanište gde stoji čudovište, i ono umire u plamenu.

Vilbur grdi Čika zbog njegovog ranijeg skepticizma, a Čik primećuje da sada nemaju čega da se plaše. Nevidljivi čovek im se obraća sa čamca, i oni u strahu skaču u vodu.

Uloge[uredi | uredi izvor]

Glumac Uloga
Bad Abot Čik Jang
Lu Kostelo Vilbur Grej
Lon Čejni ml. Lorens Talbot / Vukodlak
Bela Lugosi grof Drakula
Glen Strejndž Frankenštajnovo čudovište
Lenor Ober Sandra Mornej
Džejn Randolf Džoun Rejmond
Frenk Ferguson gospodin Makdugal
Čarls Bredstrit dr Stivens
Vinsent Prajs Nevidljivi čovek (glas)

Produkcija[uredi | uredi izvor]

Pozadina i razvoj[uredi | uredi izvor]

Dana 28. novembra 1945, Universal Pictures se udružio sa britanskim preduzetnikom Dž. Arturom Renkom, koji je kupio jednu četvrtinu udela u studiju.[6] Godine 1946, studio je prijavio profit od samo 4,6 miliona dolara. Kao odgovor na ovo, izbacili su mnoge glumce sa svog spiska ugovora, uključujući Lona Čejnija Mlađeg.[7] Dana 31. jula 1946. počelo je zvanično poslovno spajanje. Kompanija, sada pod nazivom Universal–International, imala je samo Dijanu Derbin, Mariju Montez, Bada Abota i Lua Kostela, uz nekoliko drugih glumaca koji su ostali na platnom spisku.[6][7] Od kada je u februaru 1941. objavljen film Buck Privates sa Abotom i Kostelom u glavnim ulogama, ovaj dvojac je bio među moćnim zvezdama studija.[8] Do 1945. duo se skoro razišao dok su se međusobno borili i patili sa svojim ličnim problemima: Abot je patio od ozbiljne epilepsije, a Kostelo je skoro umro od reumatske bolesti srca 1943. godine.[8]

U prvoj godini rada, studio je umalo bankrotirao.[9] Godine 1948, Vilijam Gec je bio zadužen za produkciju otkako se Universal spojio sa International Pictures-om.[10] Iste godine, Abotova i Kostelova popularnost je takođe bila u padu.[11] Prema rečima reditelja Čarlsa Bartona, koji je bio među najboljim rediteljima komedija u Universal-u između 1945. i 1952. godine, Gec nije želeo ništa sa Abotom i Kostelom nakon što je Metro-Goldwyn-Mayer odustao od opcije za još filmova ovog dvojca, a Camel Cigarettes otkazao njihovu radio emisiju 1947. godine.[11]

Pretprodukcija[uredi | uredi izvor]

Robert Artur, bivši pisac i saradnik producent MGM mjuzikala, zajedno sa veteranima Abotom i Kostelom, Frederikom Rinaldom i Robertom Lisom, razvio je scenario koji je uključivao Frankenštajnovo čudovište, grofa Drakulu i Vukodlaka. Njihov originalni scenario je takođe uključivao mumiju, Drakulinog sina grofa Alukarda i Nevidljivog čoveka.[11] Prema ovom scenariju čudovište je trebalo da postane Drakulin rob, a uključivao je i grofovu potragu za jednostavnim mozgom koji bi bio smešten u telo čudovišta, da bi se na kraju naumio na mozak Lua Kostela.[11] Mumija i Alukard su izbačeni iz scenarija, a Nevidljivi čovek je uključen samo kao mali geg na kraju filma.[11] Čitajući njihov scenario, prvobitno nazvan Frankenštajnov mozak, Lu Kostelo je odgovorio negativno, rekavši: „Ne mislite valjda da ću učestvovati u ovom sranju? Moja petogodišnja ćerka bi mogla da napiše nešto bolje od ovoga”.[11] Časopis Variety je prvi javno najavio izlazak filma Frankenštajnov mozak u julu 1947. godine.[12]

Artur je bio veoma zainteresovan za projekat i ponudio je Kostelu 50.000 dolara unapred na njegov procenat ako pristane da snimi film.[11] Među glumcima je bio i Glen Strejndž, koji je ranije igrao Frankenštajnovo čudovište u Drakulinoj kući (1945).[13] Strejndž je imao samo nekoliko uloga nakon tog filma.[13] Ostali glumci su pozvani da ponove svoje uloge iz ranijih Universal horor filmova, uključujući Lona Čejnija Mlađeg u ulozi Vukodlaka.[13] Čejni je prethodno radio na pozorišnim predstavama O miševima i ljudima i Juče rođena.[13] Kao Drakula se vratio Bela Lugosi, koji nije radio u Holivudu od filma Uplašen na smrt (1946).[13] Universal–International je naterao Lugosija, Čejnija i Strejndža da potpišu svoje ugovore za film 16. januara 1948. godine.[14] Lugosi je pozitivno govorio o ulozi tokom produkcije, a bilo mu je drago što scenario nije bio „nepristojan prema Drakulinom dostojanstvu” i što „sve što treba da uradim je da uplašim dečake, što je sasvim odgovarajuće. Moj zaštitni znak će biti neokaljan”.[15]

Produkcija[uredi | uredi izvor]

Produkcija je počela 5. februara 1948. godine.[16] Prema Bartonu, Abot i Kostelo nisu bili zadovoljni radom na projektu, napominjući da su se njih dvojica „pakleno borila protiv mene. Ali ja sam stajao na svom mestu sa njima, kao i Bob Artur”.[17] Barton je pomenuo i da su obojica komičara napuštali kuću nekoliko puta tokom snimanja filma, ne bi se pojavljivali ili bi proveli oko tri dana igrajući karte na snimanju.[17] Abot i Kostelo su improvizovali neke dijaloge u filmu.[18] U filmu su napravljene i druge izmene scenarija, kao što je jedne nedelje tokom snimanja producent Robert Artur odlučio da promeni kraj filma tako da uključi pojavljivanje Nevidljivog čoveka.[18]

Film je imao novo odeljenje šminke za razliku od starog na čijem je čelu bio Džek Pirs.[17] Emile Lavinj se brinuo za Čejnijevu šminku dok je Džek Kevan radio na Glenu Strejndžu.[17] I Čejni i Strejndž su morali da provedu po sat vremena u stolici za šminkanje ujutru pre početka snimanja, a veći deo Strejndžove šminke je sada činila gumena maska.[17] Ovo je uštedelo otprilike 100 sati produkcije na filmu.[16] Strejndž se kasnije prisetio da je to bio „jedan od najprijatnijih setova na kojima sam ikada radio”.[19]

Nesreća na setu umalo je dovela do toga da je produkcija nakratko bude prekinuta. U jednoj sceni, Strejndž je trebalo da baci Lenor Ober kroz prozor. Za nju je bila pričvršćena nevidljiva žica koja bi pomogla Strejndžu da je podigne. Kada je bačena, vratila se u domet kamere, motivišući Strejndža da pokuša da je uhvati, pri čemu je ovaj pao i slomio nogu. Dok je Strejndžova povreda bila sanirana, Čejni je našminkan i tumačio je čudovište koje baca Lenor kroz prozor.[20] Do kraja februara, naslov filma se promenio u onaj koji je bio bliži naslovu svog konačnog izdanja.[16] Snimanje je završeno 20. marta 1948. godine.[20] Nova scena je snimljena nakon što je produkcija završena sa Džejn Rendolf 9. aprila.[21]

Postprodukcija je počela odmah nakon snimanja.[20] Frenk Skiner, koji je prethodno napisao muziku za Frankenštajnovog sina (1939) i radio na partituri za Vukodlaka (1941), komponovao je originalnu muziku za ovaj film.[22] Neki efekti su snimljeni krajem marta.[21] Specijalne efekte za film razvili su Dejvid Horsli i Džerom Eš.[23] Specijalni efekti u filmu uključivali su slepe miševe koji su se mogli videti u očima gospođice Ober i animaciju koja je Lugosija pretvorila u slepog miša.[23]

Objavljivanje[uredi | uredi izvor]

Bad Abot u filmu.

Izvori variraju o tome kada je film objavljen. AFI-jev Katalog igranih filmova i knjiga Nijedan putnik se ne vraća pišu da je objavljen 15. juna 1948. godine, bez informacija o tome kada ili gde je izdat.[1][24] Istoričar Gregori V. Mank je u tri odvojene knjige naveo da je film premijerno prikazan u Los Anđelesu u Forum teatru 25. juna 1948. godine.[25][26] Najranije recenzije filma pojavljuju se u publikacijama časopisa Variety i The Hollywood Reporter tek 28. juna 1948. godine.[27] Universal-International takođe nije zaštitio autorska prava na film sve do avgusta 1948. godine.[24][28]

Ovaj film je postao najuspešniji film u serijalu o Frankenštajnu od prvobitnog izlaska Frankenštajna (1931).[23] Zajedno sa filmovima Goli grad i Tap Roots, postao je jedan od najuspešnijih ostvarenja studija Universal-International te godine.[23] Da bi promovisao film, studio je platio hotelski račun Borisa Karlofa u Njujorku da bi pozirao ispred bioskopa kako bi promovisao film.[29] Karlof je pristao, rekavši „sve dok ne moram da odgledam ovaj film!”[29] Zarada na bioskopskim blagajnama je bila posebno unosna u Njujorku, Čikagu, Bostonu i Los Anđelesu.[30] Prema časopisu Variety , film je zaradio 2,2 miliona dolara u SAD 1948. godine.[31]

Prvobitno je bio zabranjen u Britanskoj Kolumbiji, a kasnije je dozvoljen za puštanje nakon što je uklonjena većina scena koje su uključivale Vukodlaka. Prilikom prikazivanja filma u Australiji, skoro sve scene sa čudovištem su uklonjene.[32] U Engleskoj, film je objavljen pod nazivom Abot i Kostelo sreću duhove.[33] Film je ponovo izdat 23. marta 1956, zajedno sa filmom Abot i Kostelo sreću ubicu, Borisa Karlofa.[34]

Prijem[uredi | uredi izvor]

U vreme izlaska, trgovački listovi su hvalili film. Recenzija u časopisu The Hollywood Reporter proglasila ga je „ludom vrtoglavom predstavom” uz napomenu da „produkcija Roberta Artura pokazuje spektakularnost do kraja, a režija Čarlsa T. Bartona omogućava da se stvari kreću živahnim, energičnim tempom”.[23] Variety se složio, navodeći da Artur i Barton „mogu da ga okarakterišu kao jedan od najboljih [Abota i Kostela]”.[23] Kritičar Los Angeles Times-a, Filip K. Šojer, pohvalio je film kao „sastavljen sa ogromnom genijalnošću. Njegova komična inventivnost retko posustaje, ali nikada ozbiljno ne krši tradiciju tri proslavljena bića koja su mu antagonisti”.[23] Recenzije su i dalje bile pozitivne u drugim novinama u industriji, uključujući Film Daily, Daily Variety, Harrison's Reports i Motion Picture Daily.[35] Po objavljivanju u Njujorku, film je uglavnom dobio negativne recenzije od kritičara sa Menhetna.[23] Bosli Krauter iz The New York Times-a napisao je da je ideju filma smatrao zabavnom, ali je na kraju smatrao da je film „komedija na montažnoj traci”.[36] The New York Sun je zaključio da je priča bila „velika ideja, ali bilo je šteta što nisu mogle da joj pristupe osobe sposobne za satiru, već samo za jeftinu komediju”.[37] Recenzija iz New York World-Telegram-a upozorila je publiku da bi film bio „bolno iskustvo”, ako ne bi imali paletu za Abotovu i Kostelovu komediju.[37] Jedno pozitivno pominjanje filma u Njujorku došlo je od New York Star-a, koji je izjavio je da je „toplo oko srca kad vidimo sva naša omiljena čudovišta još jednom, od kojih svako neumoljivo izražava svoju individualnost, sva u isto vreme. To je kao okupljanje razreda. Sada izgledaju malo starije i malo umorne. Čini se da Drakula pomalo škripi od artritisa dok ovih dana izlazi iz svog kovčega, ali njegov ugriz je izgubio nešto od dubine”.[38]

Iz retrospektivnih recenzija, Karlos Klarens je pisao o filmovima o čudovištima, kao što su Frankenštajnova kuća (1944) i Drakulina kuća (1945), u svojoj knjizi Ilustrovana istorija horor filma (1967), rezimirajući da „jedini šarm ovih filmova leži u veoma veštim glumcima po ugovoru koji su im dali život”, ali u vreme kada je Abot i Kostelo sreću Frankenštajna objavljen, filmska „nesvesna parodija je konačno ustupila mesto namerno lažiranoj” i, u ovom trenutku, „Universal je šibao mrtvog konja”.[39]

U kasnijoj recenziji koju je Kim Njuman pisao za Empire, opisao ga je kao da nije jedan od boljih filmova Abota i Kostela, otkrivši da oni čine mnogo „cviljenja i šamaranja”.[40] Dejv Ker iz Chicago Reader-a naveo je slične reakcije, napominjući da Abot i Kostelo „nikada nisu uspeli da se naviknu na dečji slepstik koji im je dodelio Universal” i da je ovaj film „verovatno poslednji od njihovih filmova pogodnih za gledanje, iako je daleko od njihovog najboljeg”.[41] Nik Pinkerton u časopisu Sight & Sound je rezimirao da je rad dvojca bio „predlog na sve ili ništa, nešto što ili uzimate ili ostavljate” i opisao da je dvojac „zaglavljen negde ispod Stanlija i Olija i tačno iznad, recimo, braće Ric.”[42]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Nakon uspeha filma, Universal-International je upario Abota i Kostela u ostvarenjima sličnim ovom filmu. Prv je bio Abot i Kostelo sreću ubicu, Borisa Karlofa (1949).[29] Usledili su drugi filmovi, među kojima su bili Abot i Kostelo sreću Nevidljivog čoveka (1951), Abot i Kostelo sreću doktora Džekila i gospodina Hajda (1953), kao i njihov poslednji film za Universal: Abot i Kostelo sreću Mumiju (1955).[29] Duo je snimio samo još jedan film, Pleši sa mnom, Henri, koji je režirao Barton i napravljen za United Artists.[29]

Lon Čejni Mlađi nije imao pozitivne stvari da kaže o filmu, a kasnije je izjavio da je „uživao u horor filmovima kada su pravljeni sa razmišljanjem i simpatijom. Onda su postale komedije. Abot i Kostelo su upropastili horor filmove: pravili su budale od čudovišta...”[43]

Kim Njuman je izjavio da je Abot i Kostelo sreću Frankenštajna, za razliku od Frankenštajnove kuće i Drakuline kuće, postavio presedan da će u filmovima gde postoji više čudovišta, Drakula biti njihov vođa. Ovaj element zapleta će biti repliciran u kasnijim filmovima kao što su Odred protiv čudovišta (1987), Van Helsing (2004), Hotel Transilvanija (2012) i Čudovišta iz moje porodice (2017).[44]

Godine 2001, Kongresna biblioteka Sjedinjenih Država odabrala je ovaj film za čuvanje u Nacionalnom registru filmova zbog „kulturnog, istorijskog ili estetskog značaja”.[45][46] Američki filmski institut ga je stavio na 56. mesto liste „100 najsmešnijih američkih filmova”.[47]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „Bud Abbott and Lou Costello Meet Frankenstein (1948)”. American Film Institute. Arhivirano iz originala 11. 12. 2021. g. Pristupljeno 11. 12. 2021. 
  2. ^ Mank 1981, str. 151.
  3. ^ Furmanek & Palumbo 1991, str. 168.
  4. ^ „U Prod Meet”. 11. 8. 1948. str. 22. Pristupljeno 18. 3. 2023. 
  5. ^ Furmanek & Palumbo 1991, str. 175.
  6. ^ a b Weaver, Brunas & Brunas 2007, str. 14.
  7. ^ a b Mank 2020, str. 72.
  8. ^ a b Mank 1981, str. 156.
  9. ^ Mank 1981, str. 155.
  10. ^ Mank 1981, str. 155–156.
  11. ^ a b v g d đ e Mank 1981, str. 157.
  12. ^ Rhodes & Kaffenberger 2016, 2178.
  13. ^ a b v g d Mank 1981, str. 158.
  14. ^ Rhodes & Kaffenberger 2016, 2213.
  15. ^ Rhodes & Kaffenberger 2016, 2247.
  16. ^ a b v Rhodes & Kaffenberger 2016, 2223.
  17. ^ a b v g d Mank 1981, str. 159.
  18. ^ a b Rhodes & Kaffenberger 2016, 2236.
  19. ^ Mank 1981, str. 160.
  20. ^ a b v Mank 1981, str. 161.
  21. ^ a b Rhodes & Kaffenberger 2016, 2282.
  22. ^ Mank 1981, str. 161-162.
  23. ^ a b v g d đ e ž Mank 1981, str. 162.
  24. ^ a b Rhodes & Kaffenberger 2016, 2349.
  25. ^ Mank 2010, str. 540.
  26. ^ Mank 2015, str. 145.
  27. ^ Mank 1981, str. 196.
  28. ^ Rhodes & Kaffenberger 2016, 2374.
  29. ^ a b v g d Mank 1981, str. 163.
  30. ^ Rhodes & Kaffenberger 2016, 2360.
  31. ^ „Top Grossers of 1948”. Variety. sv. 173 br. 4. 5. 1. 1949. str. 46. Pristupljeno 11. 12. 2021 — preko Archive.org. 
  32. ^ Miller 2000, str. 58.
  33. ^ Miller 2000, str. 59.
  34. ^ Miller 2000, str. 29.
  35. ^ Rhodes & Kaffenberger 2016, 2366.
  36. ^ Crowther 1948.
  37. ^ a b Rhodes & Kaffenberger 2016, 2351.
  38. ^ Rhodes & Kaffenberger 2016, 2401.
  39. ^ Clarens 1997, str. 103.
  40. ^ Newman 2006.
  41. ^ Kehr.
  42. ^ Pinkerton 2020, str. 82.
  43. ^ Mank 1981, str. 164.
  44. ^ Newman 2023, str. 55.
  45. ^ „Librarian of Congress Names 25 More Films to National Film Registry”. Library of Congress. Pristupljeno 2020-05-18. 
  46. ^ „Complete National Film Registry Listing”. Library of Congress. Pristupljeno 2020-05-18. 
  47. ^ „AFI's 100 Funniest American Movies Of All Time”. American Film Institute. Arhivirano iz originala 2017-06-23. g. Pristupljeno 2016-08-12. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Абот_и_Костело_срећу_Франкенштајна&oldid=26668324”