Азуки пасуљ
| Azuki pasulj | |
|---|---|
| |
| Seme azuki pasulja | |
Naučna klasifikacija 
| |
| Carstvo: | Plantae |
| Kladus: | Tracheophytes |
| Kladus: | Angiospermae |
| Kladus: | Eudicotidae |
| Kladus: | Rosids |
| Red: | Fabales |
| Porodica: | Fabaceae |
| Rod: | Vigna |
| Vrsta: | V. angularis
|
| Binomno ime | |
| Vigna angularis (Willd.) Ohwi & H. Ohashi
| |
Azuki pasulj (Vigna angularis), po nekim transkripcijama i adzuki, jednogodišnja je zeljasta vreža koja pripada rodu Vigna, odnosno porodici bobova (Fabaceae). Kultivisana je vrsta i dosta se uzgaja širom istočne Azije i Himalaja zbog svoga hranjivog sitnog semena (prečnika oko 5 mm). Zreli plodovi su najčešće crvene boje, ali postoje i varijante sa belom, crnom, sivom i drugim nijansama.
Opšteprihvaćeno ime vrste pozajmeljeno je iz japanskog jezika (azuki), dok se u Kini gde se najviše uzgaja naziva „crvenim pasuljem” (odnosno hongdu i čidu).
Poreklo i domestifikacija[uredi | uredi izvor]
Divlji predak današnjeg kultivisanog azukija verovatno je varijetet Vigna angularis var. nipponensis koji je i danas široko rasprostranjen na području cele istočne Azije − Japan, Koreja, Kina, Nepal i Butan.[1] Do specijacije varijeteta angularis i nipponensis verovatno je došlo pre nekih oko 50.000 godina, a na osnovu arheoloških nalaza vreme domestifikacije procenjuje se na period oko 3000. godine pre nove ere.[2][3] Međutim, i dalje je u periodu između 3000. i 2000. p. n. e. azuki bio najrašireniji kao divlja vrsta (zajedno sa sojom). Domestifikacija vrste se intenzivirala tokom bronzanog i gvozdenog doba nakon što su počeli da se upotrebljavaju kompleksnija oruđa za obradu zemlje (posebno plugovi).[4] Tačno mesto domestifikacije nije poznato, ali veruje se da se to desilo negde na severoistoku Azije. Zanimljivo je da kultivisani azuki ima dosta manji ukupan prinos semena u poređenju sa divljim biljkama, ali su zrna znatno krupnija i kvalitetnija i brže dozrevaju.
Azuki pasulj je, sudeći prema arheološkim nalazima, bio jedna od prvih biljnih vrsta koja se masovnije uzgajala na području Japana.[5] Sorte koje imaju manje semena i veću produkciju biomase danas se uzgajaju kao stočna hrana, odnosno koriste se kao zeleno đubrivo. U japanu je danas registrovano više od 300 različitih sorti azuki pasulja.
Širom Japana i danas rastu brojne korovske forme azukija. Korovske forme azukija razvijale su se na nekoliko načina i uglavnom se razlikuju od divljih prirodnih sorti. Najčešće su nastajale prirodnim mešanjem kultivara i divljih formi, i mogu se koristiti u ishrani.
Uzgoj[uredi | uredi izvor]
Azuki pasulj se danas najviše uzgaja u Kini (na površini od oko 670.000 hektara), Japanu (60.000 ha), Južnoj Koreji (25.000 ha) i na kineskom ostrvu Tajvan (15.000 ha). Pored ovih zemalja azuki se danas u znatnijim količinama uzgaja i u Sjedinjenim Državama, Indiji, Novom Zelandu, Kongu, Angoli i širom Južne Amerike.[6] U Japanu, azuki je posle soje najvažnija leguminoza, a Japan je ujedno i najveći svetski uvoznik ove vrste pasulja.
Optimalne temperature za normalan rast azuki pasulja su između 15 °C i 30 °C, ne podnosi mraz, a za klijanje temperature tla moraju biti iznad 10 °C. Međutim, visoke temperature stimulišu rast vegetativnih delova biljke, što samim tim smanjuje prinos roda. Idealna količina padavina tokom vegetativne sezone varira između 500 i 1.750 mm, a vrsta je otporna na blaže suše.[7][8]
Opis taksona[uredi | uredi izvor]
| Nutritivna vrednost na 230 g | |
|---|---|
| Energija | 1.233 kJ (295 kcal) |
56,97 g | |
| Prehrambena vlakna | 16,8 g |
0,23 g | |
17,3 g | |
| Vitamini | |
| Tiamin (B1) | (23%) 0,264 mg |
| Riboflavin (B2) | (12%) 0,147 mg |
| Niacin (B3) | (11%) 1,649 mg |
| Vitamin B5 | (20%) 0,989 mg |
| Vitamin B6 | (17%) 0,221 mg |
| Folat (B9) | (70%) 278 μg |
| Minerali | |
| Kalcijum | (6%) 64 mg |
| Gvožđe | (35%) 4,6 mg |
| Magnezijum | (34%) 120 mg |
| Fosfor | (55%) 386 mg |
| Kalijum | (26%) 1.224 mg |
| Natrijum | (1%) 18 mg |
| Cink | (43%) 4,07 mg |
| |
| Procenti su grube procene zasnovane na američkim preporukama za odrasle. Izvor: NDb USDA | |
Azuki pasulj je jednogodišnja, ređe dvogodišnja biljka visine između 30 i 90 cm.[9][10] Zahvaljujući vrežama može da se penje u visini, a u odsustvu odgovarajuće potpore raste kao polegla forma. Stabljika je zelene boje i prekrivena sitnim dlačicama.
Koren je vretenast i u dubinu može da naraste od 40 do 50 cm.[11]
Listovi su krupni i trodelni, razvijeni na dugačkim petiolama. Ovalnog su oblika, dužine 5−10 cm i širine 5−8 cm. Cvetovi su uglavnom žute boje, papilarni, dok je cvast racemozna i čini je šest do deset zasebnih cvetića.
Plod azuki pasulja je glatkai cilindrična mahuna sa dosta tankim zidovima. Mlada mahuna je zelene boje, a kako dozreva postaje siivkasto-bela. Dužina mahuna varira između 5 i 13 cm, širine oko 0,5 cm. Unutar svake mahune se nalazi od 2 do 14 semena.
Seme je glatko i cilindrično, dužine od 5 do 9,1 milimetara, širine 4,0−6,3 mm i debljine od 4,1 do 6 mm. Kako je seme dosta sitno, oko hiljadu semena ima masu između 50 i 200 grama. Boja varira od kestenjaste do plavo-crne, a najčešće je crvenkasto.
Seme azuki pasulja odlikuje se hipogeičnim klijanjem, a u zavisnosti od uslova seme klija od 7 do 20 dana, što je u poređenju sa drugim vrstama pasulja dosta sporo. U zavisnosti od sorte i od uslova životne sredine, azuki dostiže zrelost nakon 80 do 120 dana od nicanja. Cvetanje traje od 30 do 40 dana.
Gastronomija[uredi | uredi izvor]
Azuki pasulj ima široku upotrebu u kuhinjama zemalja Istočne Azije gde se obično pre upotrebe zaslađuje. Kuvanjem semena azuki pasulja sa šećerom dobija se azuki pasta („anko”) koja je jedan od najvažnijih sastojaka u kuhinjama ovih zemalja. U gastronomiji se često koriste i klice azuki pasulja.
-
„Jokan” − japanski desert od azukija -
„Mača mafin” sa azuki pasuljem -
„Dajfuku” se puni pastom od azuki pasulja -
Azuki pasta
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Yamaguchi, Hirofumi (1992). „Wild and Weed Azuki Beans in Japan”. Economic Botany. 46 (4): 384—394.
- ^ Kang, Yang Jae (2015). „Draft sequence of adzuki bean, Vigna angularis”. Scientific Reports. 5 (8069).
- ^ Lee, Gyoung-Ah (2012). „Archaeological perspectives on the origins of azuki (Vigna angularis)”. The Holocene. 23 (3): 453—459.
- ^ Fuller, Dorian Q (2007). „Contrasting Patterns in Crop Domestication and Domestication Rates: Recent Archaeobotanical Insights from the Old World”. Annals of Botany. 100: 903—924. doi:10.1093/aob/mcm048.
- ^ Kaga, Akito; Isemura, Takehisa; Tomooka, Norihiko; Vaughan, Duncan A. (2008). „The Genetics of Domestication of the Azuki Bean (Vigna angularis)”. Genetics Society of America. 178: 1013—1036. doi:10.1534/genetics.107.078451.
- ^ „Floridata Plant Encyclopedia Vigna Angularis”. Steve Christman. Pristupljeno 8. 11. 2016.
- ^ Schuster. „Adzukibohne (Vigna angularis [Willd.] Ohwi et Ohashi)”. geb.uni-giessen.de. Pristupljeno 3. 11. 2016.
- ^ Jansen. „Vigna angularis (Willd.) Ohwi”. www.prota4u.org. Pristupljeno 3. 11. 2016.
- ^ Wu, Delin; Thulin, Mats. „Vigna.: Vigna angularis (Willdenow) Ohwi & H. Ohashi”. Pristupljeno 9. 11. 2016.
- ^ FAO. „Vigna angularis”. Pristupljeno 9. 11. 2016.
- ^ Lumpkin, T.A.; Konovsky, J.C.; Larson, K.J.; McClary, D.C. „Potential New Specialty Crops from Asia: Azuki Bean, Edamame Soybean, and Astragalus”. Pristupljeno 9. 11. 2016.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Državne | |
|---|---|
| Ostale | |
