Akademsko izdavaštvo

Akademsko izdavaštvo je podvrsta izdavašta koje objavljuje naučna istraživanja i naučne radove. Većina akademskih radova se izdaje u akademskim dnevnim člancima, u vidu knjiga. Deo akademskih pisanih radova koji nisu formalno objavljeni, već samo odštampani ili postavljeni na internet se obično naziva „siva literatura“. Većina akademskih i školskih časopisa, kao i mnoge akademske i naučne knjige, mada ne sve, zasnivaju se na nekom obliku recenzije ili uredničke ocene, kako bi se tekstovi kvalifikovali za objavljivanje.

Standardi kvaliteta i selektivnosti recenzija se veoma razlikuju od časopisa do časopisa, od izdavača do izdavača i od oblasti do oblasti. Većina afirmisanih akademskih disciplina ima svoje časopise i druga izdanja za objavljivanje, iako su mnogi akademski časopisi donekle interdisciplinarni i objavljuju radove iz nekoliko različitih polja ili potpolja. Takođe postoji tendencija da se postojeći časopisi dele na specijalizovane odeljke kako samo polje postaje sve specijalizovanije. Zajedno sa varijacijama u postupcima pregleda i objavljivanja, vrste publikacija koje se prihvataju kao doprinos znanju ili istraživanju uveliko se razlikuju među oblastima i podoblastima.

Akademsko izdavaštvo prolazi kroz velike promene jer prelazi sa štampanog na elektronski format i poslovni modeli se znatno razlikuju u elektronskom okruženju. Od ranih 1990-ih, licenciranje elektronskih izvora, posebno časopisa, bilo je vrlo često. Važan trend, posebno u pogledu naučnih časopisa, je otvoreni pristup (engl. Open access), koji predstavlja slobodan, besplatan, neograničen onlajn pristup naučnim radovima, pre svega akademskim člancima, knjigama i disertacijama. Otvoreni pristup se ispoljava u dva osnovna oblika: otvorene arhive i časopise otvorenog pristupa, u potpunosti ili delimično.

Istorija

Razvoj i prenos znanja ne mogu se ostvariti bez međusobne komunikacije naučnika. Objavom i deljenjem svojih istraživanja, naučnici su mogli doprineti napretku saznanja, na koje se kasnije mogla nadovezati i nova znanja.

U početku se komunikacija odvijala isključivo neformalno, putem pisama i usmenih razgovora. Mane ove vrste komunikacije bile su brojne: problem analize i vrednovanja informacija, teže razmenjivanje ideja i informacija, objavljivanja rezultata, nedostupnost rezultata široj naučnoj zajednici, samim tim i manji broj kritičara i poteškoće u proveri i verifikaciji.

Zbog nepraktičnosti i nedostatka neformalne komunikacije, problema vrednovanja rezultata, pokrenute su različite udružene organizacije naučnika. Cilj im je bio da promovišu i razgovaraju o prošlim, sadašnjim i budućim istraživanjima. Prvo takvo udruženje je „Akademia de Licei“ u Parizu, koje je funkcionisalo od 1600. do 1609. godine. 1609. godine objavila je zbornik rasprava sa svojih sastanaka pod nazivom, ,Gesta Lynceorum". To je najstarija publikacija koju je izdala jedna naučna zadruga. Međutim, i dalje je bio prisutan problem vrednovanja objavljenog zbog nedostatka objektivnih parametara i nedostupnosti informacija široj naučnoj zajednici. Zato je 1665. godine počeo izlaziti časopis ,,Le Journal de Scavans “, prvi akademski časopis, koji je pokrenuo Denis de Salo. Osmislio ga je Žan Batist Kolber, kao instrument rukovođenja intelektualnim životom Francuske i on predstavlja jednu novu vrstu periodika, potpuno posvećenih nauci i umetnosti: „Katalog knjiga štampanih u Evropi“, kako ga predstavlja urednik u uvodnom delu. U njemu se objavljuju odlomci i sižei knjiga, nekrolozi posvećeni slavnim intelektualcima, kritike dela štampanih u raznim delovima Evrope. Potražnja za ovim časopisom bila je tolika da se ubrzo pojavio na nemačkom i italijanskom jeziku.

Primer Francuske slede i druge zemlje, pa tako u Engleskoj 1665. počinje izlaziti časopis „Filozofske transakcije" (engl. 'Philosophical Transactions) u izdanju Kraljevskog društva u kojem su se objavljivale naučne novosti i zapažanja. Nadalje, u Italiji 1668. godine počinje da izlazi časopis „Giornale de'Letterati“, a  zatim profesor  Oto Menke, 1682. godine u Lajpcigu štampa na latinskom jeziku Acta Eruditorium, u kojim Lajbnic iznosi 1684. „novi metod“ diferencijalnog računa. U Amsterdamu 1684. Pjer filozof kalvinista, emigrant iz Francuske objavljuje „Vesti iz Republike" („Nouvelles de la Republique des lettres").

Rani naučni časopisi prihvatili su nekoliko modela: neke je vodio jedan pojedinac koji je vršio uređivačku kontrolu nad sadržajem, često jednostavno objavljujući izvode iz pisama kolega, dok su drugi koristili proces grupnog donošenja odluka, bliže usklađen sa savremenom recenzijom. Tek sredinom 20. veka recenzije su postale standard.

Izdavači i poslovni aspekti

Publikacije naučnih društava, poznatih i kao neprofitni izdavači, obično su jeftinije od komercijalnih izdavača, ali cene njihovih naučnih časopisa i dalje su obično nekoliko hiljada dolara godišnje. Generalno, taj novac se koristi za finansiranje aktivnosti naučnih društava koja vode takve časopise ili se ulaže u obezbeđivanje daljih naučnih resursa za naučnike, pa tako novac ostaje u naučnoj sferi i koristi joj.

Šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka komercijalni izdavači počeli su selektivno da nabavljaju časopise „vrhunskog kvaliteta“ koje su prethodno izdavala neprofitna akademska društva. Kada su komercijalni izdavači znatno podigli cene pretplata, izgubili su na tržištu. Iako postoji preko 2.000 izdavača, pet profitnih kompanija (Reed Elsevier, Springer Science+Business Media, Wiley-Blackwell, Taylor & Francis, and Sage) činilo je 50% članaka objavljenih 2013.

Dostupni podaci ističu da ove kompanije imaju profitnu stopu od oko 40 posto, čineći ih jednim od najprofitabilnijih industrija, a posebno u poređenju sa manjim izdavačima, koji rade sa manjom stopom profita. Ovi faktori su doprineli „krizi serijskih publikacija“, izdanja za serijske publike povećavala su se 7,6% godišnje od 1986. do 2005. godine, a broj kupljenih serijskih publikacija povećavao se u proseku za samo 1,9% godišnje.

Uprkos prelasku na elektronsko izdavaštvo, kriza serijskih publikacija i dalje traje.

Institucije širom sveta kontinuirano su preispitivale predlog troškova i otvorenog pristupa, što je dovelo do stvaranja časopisa i članaka sa besplatnim pristupom ili delimično otvorenih časopisa ili časopisa sa smanjenim troškovima.

Na osnovu statističkih argumenata, pokazalo se da elektronsko objavljivanje putem interneta, a donekle i otvoreni pristup, povećava prosečan broj citata koji članak dobija.

Kriza

Kriza u akademskom izdavaštvu „široko se opaža“;  očigledna kriza povezana je sa kombinovanim pritiskom smanjenja budžeta na univerzitetima i povećanim troškovima časopisa (kriza serijskih publikacija). Smanjenje univerzitetskog budžeta smanjilo je budžete biblioteka i subvencije izdavačima povezanim sa univerzitetima. Na humanističke nauke posebno je uticao pritisak na univerzitetske izdavače koji su imali manju mogućnost da objavljuju monografije kada biblioteke ne mogu da priušte da ih kupe.

Na primer, Udruženje istraživačkih biblioteka (engl. Association of Research Libraries) je otkrilo da su 1986. godine biblioteke potrošile 44% svog budžeta na knjige u poređenju sa 56% na časopise; dvanaest godina kasnije, taj odnos je promenjen na 28% i 72%“. U međuvremenu se sve češće očekuju monografije u humanističkim naukama. 2002. godine Udruženje modernih jezika izrazilo je nadu da će elektronsko objavljivanje rešiti problem.

Tokom 2009. i 2010. godine, ankete i izveštaji otkrili su da se biblioteke suočavaju sa kontinuiranim smanjenjem budžeta, a jedno istraživanje iz 2009. godine pokazalo je da je 36% britanskih biblioteka smanjilo svoje budžete za 10% ili više, u poređenju sa 29% povećanim budžetima. U 2010-im, biblioteke su počele smanjivanje troškova koristeći otvoreni pristup i otvorene podatke.

Reforma izdavanja akademskih časopisa

Reforma izdavanja akademskih časopisa zagovara promene u načinu na koji se akademski časopisi stvaraju i distribuiraju u doba interneta i pojave elektronskog izdavanja. Od uspona interneta, ljudi su organizovali kampanje za promenu odnosa između akademskih autora, njihovih tradicionalnih distributera i njihove čitalačke publike. Većina diskusije bila je usredsređena na iskorišćavanje prednosti koje nudi internet, sposobnost široke distribucije naučnih radova.

Motivacije za reformu izdavanja akademskih časopisa uključuju sposobnost računara da čuvaju velike količine informacija, omogućavanja pristupa većem broju istraživača  i potencijal interaktivnosti između istraživača.

Otvoreni pristup postao je poželjan kao odgovor na pojavu elektronskog izdavanja kao deo šire želje za reformom akademskog izdavanja časopisa. Elektronsko izdavaštvo stvorilo je nove prednosti u poređenju sa izdavanjem papirne verzije, ali osim toga, doprinelo je stvaranju problema u tradicionalnim modelima izdavanja.

Otvoreni pristup, pored omogućavanja pristupa akademskim publikacijama, unapređuje naučna istraživanja u oblastima otvorenih podataka, otvorenih obrazovnih resursa, besplatnog softvera otvorenog koda i otvorene nauke, između ostalog.

Razne studije pokazale su da je potražnja za istraživanjima otvorenog pristupa takva da su slobodno dostupni članci dosledno imali faktore uticaja koji su bili veći od članaka objavljenih pod ograničenim pristupom.

Međutim, ljudi su izneli različite argumente protiv otvorenog pristupa, kako bi se zadržala određena ekskluzivnost u nauci, poput sledećih:

• mnogo nekategorizivanih informacija opterećuje naučnike
• nauka može da se zloupotrebljava
• javnost može pogrešno da tumači naučne podatke
• povećanje opsega nauke može da oteža verifikaciju bilo kog otkrića

Zakon o istraživačkim radovima bio je zakon Kongresa Sjedinjenih Država koji bi zabranio sve zakone koji bi zahtevali mandat otvorenog pristupa kada bi istraživači koje finansira američka vlada objavili svoj rad. Predlagači zakona izjavili su da će „Obezbediti kontinuirano objavljivanje i integritet recenziranih istraživačkih radova od strane privatnog sektora“.  Ovo je usledilo nakon drugih sličnih predloženih mera, poput Zakona o poštenom autorskom pravu u istraživačkim radovima.

Akademski članci

U akademskom izdavaštvu, rad je akademsko delo koje se obično objavljuje u akademskom časopisu. Sadrži originalne rezultate istraživanja ili preglede već postojećih rezultata. Takav rad, koji se naziva i člankom, smatraće se valjanim samo ako podleže postupku stručne provere od strane jednog ili više recenzenata (koji su naučnici iz iste oblasti) koji proveravaju da li je sadržaj članka pogodan za objavljivanje u časopisu. Rad može proći kroz niz pregleda, revizija i ponovnih prijava pre nego što konačno bude prihvaćen ili odbijen za objavljivanje. Ovaj proces obično traje nekoliko meseci. Često dolazi do kašnjenja od više meseci (ili u nekim oblastima, preko godinu dana) pre nego što se prihvati rad. Ovo se posebno odnosi na najpopularnije časopise u kojima broj prihvaćenih članaka često premašuje prostor za štampu.

Neki časopisi, posebno noviji, sada se objavljuju samo u elektronskom obliku. Časopisi na papiru sada su obično dostupni i u elektronskom obliku, kako pojedinačnim pretplatnicima, tako i bibliotekama. Gotovo uvek su ove elektronske verzije dostupne pretplatnicima odmah nakon objavljivanja papirne verzije ili čak i pre toga.

Kategorije akademskih radova

Akademski rad obično pripada određenoj kategoriji, kao što su:

• Istraživački rad koji predstavlja krajnji rezultat naučnog istraživanja, u kojem se na pregledan, obuhvatan, koncizan i precizan način saopštavaju rezultati istraživanja i daju objašnjenja istraživane pojave.

• Rad o studiji slučajeva obično se koristi u medicini.
• Naučni časopis je periodično izdanje čija svrha je unapređenje nauke, najčešće objavljivanjem novih istraživanja.
• Članak u kom naučnik predstavlja sporno mišljenje o nekom pitanju. Radovi sa stavovima objavljuju se u akademskim krugovima, politici, zakonu i drugim oblastima. Cilj stavova je da uveri publiku da je izneto mišljenje validno i da ga vredi saslušati.
• Pregledni članci ne pokrivaju originalna istraživanja, već akumuliraju rezultate mnogih različitih članaka o određenoj temi u koherentnu naraciju.
• Dopunski članci sadrže veliku količinu tabelarnih podataka koji su rezultat trenutnih istraživanja i mogu biti na desetine ili stotine stranica, uglavnom sa numeričkim podacima. Sadrže dodatne informacije i materijale koji nisu prikladni za glavni deo članka, kao što su opisi rutinskih postupaka, izvodi jednačina, izvorni kod i sl.

Stručna provera

Postupak recenziranja je ključni element koji obezbeđuje pouzdano i tačno prezentovanje novog, korisnog i originalnog naučnog saznanja javnosti. I pored mnogih nedostataka koje ovakvo vrednovanje naučnog rada ima, danas je nezamenjivi deo procesa objavljivanja rezultata naučnih istraživanja. Tokom istorije razvijale su se različite vrste recenziranja, ali suština samog procesa je ostala nepromenjena: pre objavljivanja rezultati se podvrgavaju nepristrasnoj, kompetentnoj i pouzdanoj oceni valjanosti, vrednosti i originalnosti.

Naučna recenzija je postupak podvrgavanja autorskog naučnog rada, istraživanja ili ideja ispitivanju drugih koji su stručnjaci u istoj oblasti, pre nego što rad bude objavljen. Stručna recenzija pomaže izdavaču (to jest glavnom uredniku, uredništvu ili programskom odboru) da odluči da li delo treba prihvatiti, prihvatiti sa revizijama ili odbije.

Recenziranje je zasnovano na ideji da se rezultati svakog naučnog istraživanja moraju stručno oceniti od strane eksperata–recenzenata, pre nego se prezentuju naučnoj zajednici i javnosti. Drugim rečima, s obzirom da naučni rezultati efektivno „ne postoje“ sve dok nisu u pisanoj formi objavljeni u naučnom časopisu, sumnje i komentari izraženi od strane recenzenata zauzimaju važno mesto u celokupnom naučnom procesu. Zbog izuzetnog značaja recenziranja za razvoj nauke i društva uopšte, od recenzenata se očekuje da budu kompetentni, eksperti u odgovarajućoj oblasti i da poseduju dovoljno znanja i iskustva da procene da li su u opisanom istraživanju korišćene prikladne metode ili eksperimenti, da li su dobijeni rezultati tačni i pouzdani, a interpretacija rezultata razumna i zasnovana na postojećim znanjima.

Stručna recenzija je centralni koncept za većinu akademskih izdavača. Drugi naučnici u određenoj oblasti moraju naći delo dovoljno visokokvalitetno da bi zaslužilo objavljivanje. Sekundarna korist postupka je indirektna zaštita od plagijarizma, jer su recenzenti upoznati sa izvorima koje su autori koristili. Poreklo rutinske stručne provere za podnesene prijave datira od 1752. godine kada je kraljevsko društvo u Londonu preuzelo službenu odgovornost za „Filozofske transakcije". Međutim, bilo je i nekih ranijih primera.

Postoje različite vrste recenzija, od kojih su najkorišćenije:

• Jednostruko slepa (engl. „Single-blind peer review“) - Recenzenti znaju identitet autora, ali autori ne znaju identitet recenzenata, danas najčešće korišćeni oblik recenziranja.
• Dvostruko slepa (engl. „Double-blind peer review“) - Recenzenti ne znaju identitet autora, a ni autori ne znaju identitet recenzenata.
• Otvorena (engl. „Open peer review“) - Ceo postupak je otvoren, svi identiteti su poznati.

Proces objavljivanja

Proces akademskog objavljivanja, koji započinje kada autori predaju napisani dokument izdavaču, podeljen je u dve različite faze:

• recenzija
• produkcija

Proces stručne recenzije organizuje urednik časopisa i završava se kada se sadržaj članka, zajedno sa svim povezanim slikama, podacima i dopunskim materijalom prihvati za objavljivanje. Procesom stručne recenzije sve se više upravlja putem interneta, korišćenjem zaštićenih sistema, komercijalnih softverskih paketa ili otvorenog koda i besplatnog softvera. Napisani dokument, ili članak, prolazi kroz jedan ili više krugova pregleda. Nakon svakog kruga, autor članka modifikuje svoj napisani članak u skladu sa komentarima recenzenata i ovaj postupak se ponavlja sve dok urednik ne bude zadovoljan i rad ne bude prihvaćen.

Proizvodni proces, koji kontroliše urednik ili izdavač produkcije, zatim priprema tekst članka za štampu, proverom njegove doslednosti i tačnosti, uređuje podatke, uključuje u određeno izdanje časopisa, a zatim se štampa i objavljuje na mreži. Uređivanje akademskih kopija nastoji da osigura da članak bude u skladu sa stilom časopisa, da su svi navodi i oznake tačni i da je tekst dosledan i čitljiv. Budući da se rad urednika akademskih kopija može preklapati s radom urednika autora, urednici zaposleni u izdavačima časopisa često sebe nazivaju „urednicima rukopisa“. Tokom ovog postupka autorska prava se često prenose sa autora na izdavača.

U većem delu 20. veka takvi članci su fotografisani za štampanje u zbornicima i časopisima, a ova faza je bila poznata kao kopija spremna za kameru. Sa modernim digitalnim slanjem u formatima kao što je PDF, ovaj korak fotografisanja više nije potreban, mada se taj termin još uvek koristi.

Autor pregleda i ispravlja rad u jednoj ili više faza proizvodnog procesa. Ciklus ispravke je u prošlosti bio zahtevniji, jer su ručno pisani komentari autora i urednika, pa je bilo potrebno ponovo izvršiti ručno prepisivanje rada sa ispravkama. Početkom 21. veka ovaj proces je pojednostavljen uvođenjem e-napomena u programima Microsoft Word, Adobe Acrobat, i drugim, ali je i dalje ostao dugotrajan i sklon greškama. Potpuna automatizacija ciklusa korekcije dokaza postala je moguća tek s početkom mrežnih platformi za kolaborativno pisanje, kao što su Authorea, Google Docs i razne druge. Na kraju ovog procesa objavljuje se konačna verzija zapisa.

Citati

Citiranje je standardizovan metod prikazivanja korišćenih intelektualnih izvora i ideja pri izradi naučnog rada.

Citati pružaju dokaze za potvrđivanje ili opovrgavanje neke ideje i daju kredibilitet radu tako što pružaju uvid u kojim izvorima su tražene informacije koje su korišćene i pomažu čitaocima da pronađu više informacija o toj temi.

Dokumentovanje izvora koji su korišćeni u radu neophodno je iz nekoliko razloga:

• podržavanje intelektualne iskrenosti tj. izbegava se plagijarizam i odaje priznanje autorima čije informacije su korišćene u radu (kada se nečije ideje koriste u naučnom radu propisno navođenje izvora je obavezno).
• pružaju se argumentovani dokazi i daje se kredibilitet radu.
• omogućava dalje istraživanje teme od strane čitaoca, čitalac ima mogućnost da samostalno utvrdi da li referencirani materijal podržava argument autora u navedenim tvrdnjama i da proceni snagu i valjanost materijala koji je autor koristio.

Sistemi i stilovi

Postoje dva načina (sistema) za obeležavanje citata unutar teksta:

• Sistem notacija - dodavanje oznake i navođenje izvora u fusnoti, na kraju poglavlja ili na kraju rada. Ovaj sistem, poznatiji i kao Vankuverski sistem, je popularan u fizičkim naukama, a često se koristi i u medicini i drugim prirodnim naukama.
• Sistem autor-datum - poznato i kao Harvardski sistem je navođenje autora i godine izdanja rada ili broja strane u zagradama.

Svaki naučni časopis koristi određeni format za citiranje (poznat i kao reference). Među najčešćim formatima koji se koriste u istraživačkim radovima su APA, CMS i MLA stilovi. Citatni stilovi su nastali u raznim organizacijama i institucijama i zbog toga su, uglavnom, usko vezani za određenu granu nauke; npr.  APA  je citatni stil izrađen u Američkom udruženju psihologa  (American Psychological Association) i zato je najpogodniji, i samim tim najprihvaćeniji, u radovima iz psihologije, ali nije ograničen samo na ovu granu nauke.

MLA je stil citiranja razvijen od strane Udruženja za moderni jezik Amerike (Modern Language Association of America). Ovo je akademski stil citiranja koji se najviše koristi u SAD, Kanadi i drugim zemljama. U upotrebi je, pre svega, pri pisanju i dokumentovanju naučnih radova iz humanistike, studija modernog jezika i književnosti, književne kritike, studija kulture i medija i ostalih srodnih disciplina. MLA je prvenstveno namenjen akademskim naučnim radnicima, profesorima, studentima, i dr.

Čikago stil (Chicago Manual of Style) se najčešće koristi za citiranje izvora iz društvenih i humanističkih nauka. Ovaj stil za citiranje je u širokoj upotrebi od 1906. godine i doživeo je 16 izdanja. Ovaj stil je malo kompleksniji od APA i MLA stila, jer koristi dva sistema za citiranje izvora: sistem notacija i autor-datum sistem.

CSE citatni stil je kreiran od strane Saveta urednika iz oblasti nauke (Council of Science Editors). Ovaj stil je prvenstveno namenjen studentima, profesorima i naučnicima iz prirodnih i fizičkih nauka. CSE koristi dva sistema za citiranje izvora: sistem kontinuiranog citiranja i autor-datum sistem.

Objavljivanje po disciplinama

Prirodne nauke

Naučna, tehnička i medicinska literatura velika je industrija koja je generisala 23,5 milijardi dolara prihoda, od čega je 9,4 milijarde dolara posebno izdato iz izdanja naučnih časopisa na engleskom jeziku. Većina naučnih istraživanja u početku se objavljuje u naučnim časopisima i smatra se primarnim izvorom. Tehnički izveštaji, za manje rezultate istraživanja i inženjerske i dizajnerske radove (uključujući računarski softver), čine primarnu literaturu. Sekundarni izvor zasniva se na primarnom izvoru, sadrži autorsku analizu, ocenu, tumačenje ili sintezu činjenica, dokaza, koncepata i ideja preuzetih iz primarnih izvora. Sekundarni izvori nisu nužno nezavisni izvori. Za svoj materijal oslanjaju se na ostale izvore, dajući analitičke ili ocenjivačke tvrdnje o njima. Na primer, pregledni članak koji analizira istraživačke radove u nekoj oblasti je sekundarni izvor za istraživanje. Da li je izvor primarni ili sekundarni, zavisi od konteksta. Sekundarni izvori u nauci uključuju članke u preglednim časopisima (koji pružaju sintezu istraživačkih članaka o nekoj temi radi isticanja napretka i novih istraživanja), knjige za velike projekte, široke argumente ili kompilacije članaka. Tercijarni izvori su publikacije poput enciklopedija i drugih priručnika koji sumiraju primarne i sekundarne izvore. Sastoje se od uopštenih istraživanja određene teme koja se razmatra. Tercijarni izvori se takođe analiziraju, asimiliraju, vrednuju, tumače i sintetišu iz sekundarnih izvora. Dopunski su dokumenti koji se tiču teme koja se razmatra. U njima se često predstavljaju poznate naučne informacije u prikladnom obliku bez težnje ka originalnosti. Uobičajeni primeri su enciklopedije i udžbenici.

Međutim, postoji delimično odstupanje od naučne prakse objavljivanja,u mnogim poljima primenjene nauke, posebno u američkim istraživanjima računarskih nauka, jednako prestižno mesto objavljivanja u američkoj računarskoj nauci su akademske konferencije. Razlozi za odstupanje uključuje veliki broj takvih konferencija, brz tempo napretka istraživanja i podrška stručnog društva za informatiku u distribuciji i arhiviranju zbornika konferencija.

Društvene nauke

Objavljivanje u društvenim naukama veoma se razlikuje u različitim oblastima. Neke oblasti, poput ekonomije, mogu imati vrlo „tvrde“ ili visoko kvantitativne standarde za objavljivanje, slično kao što su prirodne nauke. Drugi, poput antropologije ili sociologije, ističu rad na terenu i izveštaje o posmatranju, kao i kvantitativnom radu. Neke oblasti društvenih nauka, poput javnog zdravlja ili demografije, imaju značajna zajednička interesovanja sa profesijama poput prava i medicine, a naučnici u tim oblastima često objavljuju i u stručnim časopisima.

Humanističke nauke

Objavljivanje u humanističkim naukama je u principu slično objavljivanju na drugim akademskim disciplinama. Dostupan je čitav niz časopisa, od opštih do izuzetno specijalizovanih, a univerzitetski izdavači svake godine izdaju mnogo novih humanističkih knjiga. Za razliku od prirodnih nauka, gde je pravovremenost presudno važna, za humanističke publikacijama često su potrebne godine da se napišu i više vremena da se objave. Za razliku od prirodnih nauka, istraživanje je najčešće individualni proces i retko se podržava velikim subvencijama. Časopisi retko donose profit, a obično ih vode univerzitetska odeljenja.

Otvoreni pristup

Otvoreni pristup podrazumeva da svaki korisnik koji ima pristup internetu bilo gde u svetu ima pravo da čita, preuzima, čuva, štampa i koristi digitalni sadržaj radova objavljenih u otvorenom pristupu, sa jedinom obavezom da ih korektno citira.

Inicijativa otvorenog pristupa nastala je kao odgovor na visoke cene naučnih informacija, odnosno tržišnu moć komercijalnih izdavača naučnih časopisa, a njeni principi temelje se na nekoliko deklaracija, od kojih su najveću pažnju dobile Budimpeštanska inicijativa (2001) te Berlinska deklaracija o otvorenom pristupu znanju u nauci (2003).

Budimpeštanska inicijativa definiše otvoreni pristup u naučnoj literaturi kao „slobodnu dostupnost na javnom internetu koja svakom korisniku omogućava čitanje, preuzimanje, kopiranje, distribuiranje, štampanje i pretraživanje bez finansijskih, pravnih ili tehničkih ograničenja”. U pogledu prava intelektualnog vlasništva, Budimpeštanska inicijativa naglašava da se jedina obaveza zaštite intelektualnog vlasništva odnosi na integritet autora i njegovog dela, odnosno na ispravno navođenje autora i dela.

Za razliku od Budimpeštanske inicijative, Berlinska deklaracija o otvorenom pristupu navodi da doprinosi otvorenom pristupu uključuju izvorne rezultate naučnih istraživanja, izvorne podatke, slikovnu i grafičku građu u digitalnom obliku, naučnu multimedijalnu građu, pa u tom smislu Berlinska deklaracija ima za cilj promoviše internet kao instrument za izgradnju globalnog i interaktivnog prikaza ljudskog znanja koje istraživačke institucije, agencije koje finansiraju istraživanja, biblioteke, arhivi i muzeji treba razmotriti.

Velika popularnost inicijative omogućavanja slobodne i neograničene pristupačnosti naučne literature, koju dokazuje podatak od čak 13,884 časopisa, iz 130 zemalja, arhiviranih omogućila je visokoškolskim bibliotekama da povećaju pristup sadržajima, jačajući tako svoje informacijske usluge, da aktivno zagovaraju i promovišu koncept otvorenog pristupa, a važnije, s ciljem povećanja vidljivosti naučne produkcije univerziteta, da se uključe u izdavačke projekte ovoga tipa.

Otvoreni pristup naučnoj literaturi ostvaruje se u dva oblika:

1. samoarhiviranjem i izgradnjom mreže institucionalnih ili disciplinarnih repozitorijuma, kojima se povećava dostupnost i vidljivost naučne produkcije određene institucije, ili određene naučne discipline, pri čemu je rad moguće uneti pre recenziranja, ili već recenziran i negde objavljen
2. objavljivanjem radova u časopisima koji su u otvorenom pristupu, u potpunosti ili delimično (tzv. hibridni časopisi).

Često se ta dva oblika nazivaju zelenim i zlatnim putem do otvorenog pristupa, ili kraće zeleni i zlatni otvoreni pristup. I u jednom i u drugom slučaju pravo pristupa nije u suprotnosti sa zakonom o autorskom pravu, jer vlasnik autorskog prava licencom, koju popunjava prilikom publikovanja rada, daje pristanak na otvoreni pristup svom radu, s tim da mu obavezno ostaje pravo na nadzor nad celovitošću rada i pravo na ispravno navođenje autorstva. Svakom autoru je u interesu da njegov rad bude dostupan što većem broju čitalaca, kako bi rezultati njegovih istraživanja imali što veći odjek, što može uticati i na napredovanje njegove karijere. Većina časopisa koji izlaze u otvorenom pristupu su iz oblasti prirodnih nauka, medicine i tehnike, ali sve više se pojavljuju i časopisi iz društvenih i humanističkih nauka. Zagovornici izdavanja časopisa na komercijalnoj osnovi smatraju da otvoreni pristup predstavlja pretnju postupku recenziranja u smislu kontrole kvaliteta i da otvara put kršenju autorskih prava. Zagovornici otvorenog pristupa tvrde kako je recenzija još oštrija, jer otvoreno dostupna literatura olakšava proveravanje činjenica i citiranih radova, što omogućava veći kvalitet recenziranja. Oni smatraju i da će standardi otvorenog pristupa osigurati mehanizme za sprovođenje odgovarajućeg pripisivanja autorstva i odgovorno korišćenje tako objavljenih dela.

Povezani članci

• otvorena nauka
• naučni časopis
• otvoreni pristup
• izdavaštvo
• elektronsko izdavaštvo
• recenzija
• izdavačke kuće

Spoljašnje veze

• Schiffrin, André (2000). The Business of Books: How the International
• FYFE, Aileen, et al. Untangling academic publishing: A history of the relationship between commercial interests, academic prestige and the circulation of research. 2017.