Akvedukt

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Pon di Gar, Francuska, stari rimski akvedukt izgrađen negde oko 19. godine pre n. e.. On je jedna od glavnih francuskih turističkih atrakcija i deo svetske baštine.
Akvedukt u Kavali, u Grčkoj

Akvedukt ili akvadukt je arhitektonski izraz za kanal koji služi za sprovođenje vode sa jednog mesta na drugo.[1] Reč „akvedukt“ je izvedena od latinskih reči „akva“ (aqua) što znači „voda“ i „ducere“ (ducere) što znači „voditi“ ili „sprovoditi“. Akvedukt može biti podzemni kanal ili nad zemljom izdignut na arkadama namenjenim za sprovod vode od jednog mesta do drugog.[1] Među rimskim akveduktima najčuveniji su u Španiji, akvedukt Segovije i u Francuskoj Pon di Gar.[1] Slični su vijaduktima, samo što preko njih ide voda, a ne put ili pruga.

Projekat Centralne Arizone prenosi vodu iz reke Kolorado do centralne i južne Arizone.

U savremenom inženjerstvu, termin akvadukt se koristi za bilo koji sistem cevi, jarkova, kanala, tunela i drugih objekata koji se koriste u tu svrhu.[2] Termin akvadukt se takođe često posebno odnosi na most koji nosi veštački vodotok.[2] Akvadukti su korišćeni u staroj Grčkoj, starom Egiptu i starom Rimu. Najjednostavniji akvadukti su mali rovovi urezani u zemlju. U savremenim akvaduktima mogu se koristiti mnogo veći kanali. Akvadukti ponekad prolaze deo ili ceo svoj put kroz tunele izgrađene pod zemljom. Moderni akvadukti takođe mogu koristiti cevovode. Istorijski gledano, poljoprivredna društva su izgradila akvadukte za navodnjavanje useva i snabdevanje velikih gradova vodom za piće.

Drevni akvadukti[uredi | uredi izvor]

Iako su posebno povezani sa Rimljanima, akvadukti su osmišljeni mnogo ranije u Grčkoj, na Bliskom istoku, u dolini Nila i na Indijskom potkontinentu, gde su narodi kao što su Egipćani i Harapani izgradili sofisticirane sisteme za navodnjavanje. Akvadukti u rimskom stilu korišćeni su još u 7. veku pre nove ere, kada su Asirci izgradili 80 km dugačak akvadukt od krečnjaka, koji je uključivao deo visok 10 m za prelazak 300 m široke doline, za prenos vode do svog glavnog grada, Ninive.[3]

Krit[uredi | uredi izvor]

Iako su posebno povezani sa Rimljanima, akvadukte su verovatno prvi koristili Minojci oko 2000. godine pre nove ere. Minojci su razvili tada izuzetno napredan sistem za navodnjavanje, uključujući nekoliko akvadukta.[4]

Indija[uredi | uredi izvor]

Drevni indijski akvadukt u Hampiju

Veruje se da Indijski potkontinent ima neke od najranijih akvadukta. Dokazi se mogu naći na lokalitetima današnjeg Hampija u Karnataki. Masivni akvadukti u blizini reke Tungabadra koji su snabdevali vodom za navodnjavanje nekada su bili dugi 15 mi (24 km).[5] Vodeni putevi su snabdevali vodom kraljevske kade.

Južna Amerika[uredi | uredi izvor]

Podzemni akvadukti Kantaloka, Nazka, Peru

U blizini peruanskog grada Naska izgrađen je drevni pretkolumbijski sistem akvadukta pod nazivom Pukios koji se i danas koristi. Oni su bili napravljeni od složeno postavljenog kamenja, građevinskog materijala koji je naširoko koristila kultura Naska. Još uvek se raspravlja o vremenskom periodu u kojem su izgrađeni, ali neki dokazi podržavaju oko 540–552. godine, kao odgovor na periode suše u regionu.[6]

Nacionalni monument Kostarike Guava, park je koji pokriva najveće arheološko nalazište u zemlji, sadrži sistem akvadukta. Složena mreža nepokrivenih i pokrivenih akvadukta i dalje dobro funkcioniše.[7] Akvadukti su izgrađeni od zaobljenog rečnog kamenja, koji je uglavnom napravljeno od vulkanskih stena.[8] Civilizacija koja je izgradila sistem akvadukta ostaje misterija za arheologe; Sumnja se da su Guavski akvadukti bili na mestu drevnog kulturnog sastajanja Asteka, Maja i Inka.

Moderni akvadukti[uredi | uredi izvor]

Moderni akvadukti su centralni deo infrastrukture za distribuciju vode u mnogim zemljama.

U Španiji, sistem akvadukta Tagus-Segura za prenos vode otvoren je 1979. godine i transportuje vodu 286 km (178 mi) od severa ka jugu.[9]

Dizajn[uredi | uredi izvor]

Otvoreni kanali[uredi | uredi izvor]

Najjednostavniji akvadukti su mali rovovi urezani u zemlju. Mnogo veći kanali se mogu koristiti u modernim akvaduktima, na primer projekat Centralne Arizone koristi kanale širine 7,3 m (24 ft).[10] Glavni faktor u dizajnu svih otvorenih kanala je njihov gradijent. Veći gradijent omogućava manjem kanalu da nosi istu količinu vode kao veći kanal sa nižim gradijentom, ali povećava potencijal vode da ošteti strukturu akvadukta. Tipičan rimski akvadukt imao je nagib od oko 1:4800.[11]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Nestorović 1952, str. 499–504.
  2. ^ a b „Aqueduct”. Britannica (CD izd.). 2000. 
  3. ^ Jacobsen, Thorkild; Lloyd, Seton (1935), Sennacherib's Aqueduct at Jerwan (PDF), University of Chicago Press, Oriental Institute Publication 24 
  4. ^ Says, Alessiobrugnoli (2019-07-23). „Advanced water management and pioneer hydraulic technology in Minoan Crete (Bronze Age)”. Novo Scriptorium (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-01-30. 
  5. ^ Sewell, Robert (1900). A Forgotten Empire (Vijayanagar): A Contribution to the History of India (Google Books). ISBN 9788120601253. 
  6. ^ Zurich Puquios revised (PDF), U Mass 
  7. ^ Blake, Beatrice (2009). The New Key to Costa Rica. Ulysses Press. str. 197. ISBN 9781569756966. 
  8. ^ Alvarado, Guillermo E.; Soto, Gerardo J. (1. 10. 2008). „Volcanoes in the pre-Columbian life, legend, and archaeology of Costa Rica (Central America)”. Journal of Volcanology and Geothermal Research. 176 (3): 356—362. Bibcode:2008JVGR..176..356A. doi:10.1016/j.jvolgeores.2008.01.032. 
  9. ^ Claver, José Manuel (27. 10. 2015). „El río que nos une” (Opinion). El Pais. Pristupljeno 8. 2. 2016. 
  10. ^ „Request Rejected”. Arhivirano iz originala 28. 09. 2016. g. Pristupljeno 10. 11. 2022. 
  11. ^ Mays, L. (Editor), Ancient Water Technologies, Springer, 2010. p. 119

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Akvedukt na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Акведукт&oldid=27552708”