Akcioni potencijal srca

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Različiti oblici srčanog akcionog potencijala u različitim delovima srca

Akcioni potencijal srca (akronim AP) je kompleksan proces kretanja jona kroz ćelijsku membranu koga podržava niz enzimskih, receptorskih i električnih parametara.[1] Ovaj proces velikih, brzih i reverzibilnih promena transmembranskog potencijala, javlja se u srcu kao odgovor na dovoljan nivodepolarizacije. Akcioni potencijal je pojava koja se u svakodnevnom govoru naziva nervni impuls, razdraženje, nadražaj. Ćelije u srčanom mišiću sposobne da generišu AP nazivaju se ekscitabilne (nadražljive) ćelije. Potencijali delovanja u samom srcu razlikuju se zbog prisustva različitih jonskih kanala u različitim ćelijama.[2]

Vrste ćelija koje učestvuju u stvaranju akcionog potencijala[uredi | uredi izvor]

U srčanom mišiću postoje dve vrste ćelija koje spontano stvaraju akcioni potencijal (autorritmičke ćelije) i radne ćelije (kontraktilne ćelije). Za razliku od potencijala u nervnim ćelijama čije je vreme trajanja reda veličine nekoliko milisekundi i kraće, akcioni potencijal u ćelije srčanog mišića traju duže (koj je reda veličine 100 ms. Uzrok tako velikih razlika u trajanju akcionih potencijala su potencijal zavisni kanali koji se razlikuju u srčanim ćelijama mišića u odnosu na nervne ćelije.[3]

Razlika između srčanog i nervno-mišićnog AP[uredi | uredi izvor]

A. Šematski prikaz idealnog akcionog potencijala, koji prikazuje njegove različite faze.
B. Stvarno snimanje akcionog potencijala, normalno deformisanog, u poređenju sa šemom zbog elektrofizioloških tehnika koje se koriste u merenju
Membranski akcioni potencijali mogu se predstaviti spajanjem nekoliko RC kola, od kojih svaki predstavlja deo membrane.

Potencijal delovanja srca je kratka promena napona (membranskog potencijala) na ćelijskoj membrani srčanih ćelija. [4] Ovo je uzrokovano kretanjem naelektrisanih atoma (nazvanih joni) između unutrašnjosti i spoljašnosti ćelije, kroz proteine koji se nazivaju jonskim kanalima. Srčani akcioni potencijal razlikuje se od akcionog potencijala koji se javljaju u drugim vrstama električno nadražljiv ćelija, poput nerva.[5]

Za razliku od akcionog potencijala u ćelijama skeletnih mišića, srčani akcioni potencijal nije pokrenut nervnom aktivnošću. Umesto toga, potiče iz grupe specijalizovanih ćelija koje imaju sposobnost automatskog generisanja akcionog potencijala.

U zdravim srcima ove ćelije se nalaze u desnoj pretkomori i nazivaju se sinoatrijalni čvor ili nodus (akronim SAN). On proizvodi otprilike 60 do 100 akcionih potencijala svakog minuta. Ovaj akcioni potencijal prolazi duž ćelijske membrane što dovodi do kontrakcije ćelije, pa aktivnost SAN dovodi do otkucaja srca u mirovanju od oko 60 do 100 otkucaja u minuti. Sve ćelije srčanog mišića međusobno su električno povezane pomoću struktura poznatih kao spojevi praznina koje omogućavaju da akcioni potencijal pređe iz jedne ćelije u sledeću.[6] To znači da se sve pretkomorske ćelije mogu zajedno aktivirati, a zatim i sve ventrikularne ćelije.

Slično skeletnim mišićima, potencijal membrane u mirovanju (napon kada ćelija nije električno pobuđena) ventrikularnih ćelija je oko -90 milivolti (mV; 1 mV = 0,001 V),ili unutrašnjost membrane je negativnija od spoljašnjosti. Glavni joni koji se nalaze van ćelije u stanju mirovanja su natrijum (Na+) i hlorid (Cl−), dok je unutar ćelije uglavnom kalijum (K+).[7]

Akcioni potencijal počinje tako što napon postaje pozitivniji; ovo je poznato kao depolarizacija i uglavnom je posledica otvaranja natrijumovih kanala koji omogućavaju da Na+ teče u ćeliju. Nakon kašnjenja (poznatog kao apsolutni refraktorni period), akcioni potencijal se prekida kada se otvore kalijumovi kanali, dozvoljavajući K+ da napusti ćeliju i izazivajući vraćanje membranskog potencijala u negativan, ovo je poznato kao repolarizacija. Još jedan važan jon je kalcijum (Ca2+), koji se može naći unutar ćelije u sarkoplazmatskom retikulumu (SR) gde se čuva kalcijum, a nalazi se i van ćelije. Oslobađanje Ca2+ iz sarkoplazmatskog retikuluma, putem procesa koji se naziva oslobađanje kalcijuma izazvano kalcijumom, je od vitalnog značaja za plato fazu akcionog potencijala i predstavlja fundamentalni korak u sprezi ekscitacije i kontrakcije srca.[8]

Postoje važne fiziološke razlike između ćelija pejsmejkera sinoatrijalnog čvora, koje spontano generišu srčani akcioni potencijal i onih ćelija bez pejsmejkera koje ga jednostavno provode, kao što su ventrikularni miociti). Specifične razlike u tipovima izraženih jonskih kanala i mehanizmima pomoću kojih se oni aktiviraju rezultiraju razlikama u konfiguraciji talasnog oblika akcionog potencijala, kao što je prikazano na slici.

Intracelularne i ekstracelularne koncentracije jona (mmol/L)
Element Jon Vanćelijski Unutarćelijski Odnos
Natrijum Na+ 135 - 145 10 14:1
Kalijum K+ 3,5 - 5,0 155 1:30
Hlorid Cl- 95 - 110 20 - 30 4:1
Kalcijum Ca2+ 2 10 -4 2 k 10 4 :1
Iako je intracelularni sadržaj Ca2+ oko 2 mM, on je uglavnom vezan za molekule ili sekvestrira u intracelularnim organelama (mitohondrijama i sarkoplazmatskom retikulumu).

Fiziologija[uredi | uredi izvor]

Automatizam srca

Automatizam srca je osobina ćelije sprovodnog sistema srca a u patološkim uslovima i sposobnost svih ćelija srčanog mišića da spontano stvaraju električne nadražaje. U fiziološkim uslovima automatizam je najbrži u sinusnom čvoru, koji je nazvan predvodnikom ili „pejsmejkerom” srčanog rada, odakle se električni nadražaj prenosi na susedne ćelije i tako aktiviraju celo srce.[9][10]

Ključnu ulogu u fiziološkim i patološkim događajima ima ćelijska membrana, a najvažniji činilac u tome je kalijumov jon (K+) koji najlakše prolazi ćelijsku membranu, dok je jon natrijuma (Na+) najvažniji vanćelijski jon. Gradijent membrane se održava radom jonske pumpe koja troši energiju koja se dobija hidrolizom adenozin-trifosfata ATF) u adenozin-disfosfat (ADF) pomoću magnezijum zavisnih adenozintrifosfataza (ATF-aze).[11][12]

Zavisnost akcionog potencijala od brzine

Zavisnost akcionog potencijala od brzine osnovno je svojstvo srčanih ćelija i promene mogu dovesti do teških srčanih bolesti, uključujući srčanu aritmiju i ponekad iznenadnu smrt.[1]

Enzimska aktivnost ćelijske membrane i aktivan transport jona održavaju stalni jonski i električni gradijent na ćelijskoj membrani koji se menja tokom sistole i dijastole srca pri čemu se oblikuje krivulja akcionog potencijala (AP).[13][14]

Akcioni potencijal srca, i efekat lekova. Nagli porast napona („0“) odgovara prilivu natrijumovih jona, dok dva pada („1“ i „3“) odgovaraju inaktivaciji natrijumovog kanala i repolarizirajućem efluksu kalijumovih jona. Karakterističan plato („2“) je rezultovao otvaranjem kalcijumskih kanala osetljivih na napon.
Tipovi AP

Postoje dva tipa akcioni potencijala u srcu:[1]

Tip brzog odgovora — svojstven ćelijama radne muskulature pretkomora, komora i Purkinjeovim ćelijama.[15]

Tip sporog odgovora — karakterističan za ćelije sinoatrijalnog i atrioventrikularnog čvora.

Zavisno od tipa odgovora u tom procesu ćelije brzog odgovora prenose nadražaj 75 puta brže od ćelija sporog odgovora, zbog toga se nadražaj kroz pretkomore i komore širi vrlo brzo, što omogućava njihovu adekvatnu kontrakciju, ali sporije putuje kroz kroz čvorove, naročito AV čvor. Ovo je veoma važno kako bi se ostvario fiziološki optimalni vremenski interval između kontrakcija pretkomora i komora. AV čvor svojom dužom refrakternošću sprečava veoma brz odgovor komora koji bi bio jako štetan, pa i fatalan.[1]

Kada je u pitanju spori ritam rada sinoatrijalnog čvora, ili blokade nadražaja odozgo, atrioventrikularni čvor postaje (zahvaljujući svom automatizmu), drugi fiziološki a nekada i spasonosni predvodnik srca.[1][16]

Faze[uredi | uredi izvor]

Akcioni potencijali zabeleženi iz atrijalnih i ventrikularnih kardiomiocita ovaca sa prikazanim fazama. Jonske struje približne su akcionom potencijalu komore.

Standardni model koji se koristi za razumevanje srčanog akcionog potencijala je model ventrikularnog miocita. U nastavku je navedeno pet faza akcionog potencijala ventrikularnih miocita, sa osvrtom i na akcioni potencijal sinoatrijalnog čvora ili nodusa (SAN).

Faza 0[uredi | uredi izvor]

O - faza se sastoji od brze, pozitivne promene napona na ćelijskoj membrani (depolarizacija) koja traje manje od 2 ms u ventrikularnim ćelijama i 10-20 ms u ćelijama sinoatrijalnog čvora ili nodusa (SAN).[17] Ovo se dešava zbog neto protoka pozitivnog naelektrisanja u ćeliju.

U ćelijama bez pejsmejkera (ventrikularne ćelije), ovo se proizvodi pretežno aktivacijom Na+ kanala, što povećava membransku provodljivost (protok) Na+ (gNa). Ovi kanali se aktiviraju kada akcioni potencijal stigne iz susedne ćelije, kroz praznine. Kada se to dogodi, napon unutar ćelije se blago povećava. Ako ovaj povećani napon dostigne granični potencijal (približno −70 mV), to uzrokuje otvaranje Na+ kanala. Ovo proizvodi veći priliv natrijuma u ćeliju, brzo povećavajući napon dalje na oko +50 mV,[18] odnosno ka Na+ ravnotežnom potencijalu. Međutim, ako početni stimulus nije dovoljno jak, a potencijal praga nije dostignut, brzi natrijumski kanali se neće aktivirati i akcioni potencijal neće biti proizveden; ovo je poznato kao zakon sve ili ništa.[19] Priliv jona kalcijuma (Ca2+) kroz kalcijumove kanale L-tipa takođe čini manji deo efekta depolarizacije.[20] Nagib faze 0 na talasnom obliku akcionog potencijala predstavlja maksimalnu brzinu promene napona srčanog akcionog potencijala i poznat je kao dV/dtmax.

U ćelijama pejsmejkera (npr ćelije sinoatrijalnog čvora), međutim, povećanje napona membrane je uglavnom posledica aktivacije L-tipa kalcijumskih kanala. Ovi kanali se takođe aktiviraju povećanjem napona, međutim ovaj put je to ili zbog potencijala pejsmejkera (faza 4) ili nadolazećeg akcionog potencijala. Kalcijumski kanali L tipa se aktiviraju sporije od natrijumovih kanala, stoga je nagib depolarizacije u talasnom obliku akcionog potencijala pejsmejkera manje strm od onog u talasnom obliku akcionog potencijala bez pejsmejkera.[21][22]

Faza 1[uredi | uredi izvor]

Ova faza počinje brzom inaktivacijom Na+ kanala pomoću unutrašnje kapije (inaktivacione kapije), smanjujući kretanje natrijuma u ćeliju. U isto vreme kalijumovi kanali (zvani Ito1) se brzo otvaraju i zatvaraju, omogućavajući kratak protok kalijumovih jona iz ćelije, čineći membranski potencijal nešto negativnijim. Ovo se naziva 'zarez' na talasnom obliku akcionog potencijala.[21]

Ne postoji očigledna faza 1 prisutna u ćelijama pejsmejkera.

Faza 2[uredi | uredi izvor]

Ova faza je takođe poznata je i kao "plato faza" zbog toga što membranski potencijal ostaje skoro konstantan, pošto membrana polako počinje da se repolarizuje. Ovo je zbog skorog balansa naelektrisanja koji se kreće u i iz ćelije. Tokom ove faze odloženi kalijumski kanali ispravljača (Iks) omogućavaju kalijumu da napusti ćeliju, dok kalcijum kanali L tipa (aktivirani prilivom natrijuma tokom faze 0) omogućavaju kretanje jona kalcijuma u ćeliju. Ovi joni kalcijuma se vezuju i otvaraju više kalcijumovih kanala (koji se nazivaju rijanodinski receptori) koji se nalaze na sarkoplazmatskom retikulumu unutar ćelije, omogućavajući protok kalcijuma iz SR. Ovi joni kalcijuma su odgovorni za kontrakciju srca.

Kalcijum takođe aktivira hloridne kanale zvane Ito2, koji omogućavaju Cl− da uđe u ćeliju. Povećana koncentracija kalcijuma u ćeliji takođe povećava aktivnost izmenjivača natrijum-kalcijum, dok povećana koncentracija natrijuma (od depolarizacije faze 0) povećava aktivnost natrijum-kalijum pumpi. Kretanje svih ovih jona dovodi do toga da membranski potencijal ostaje relativno konstantan, pri čemu odliv K+, priliv Cl−, kao i Na+/K+ pumpa doprinose repolarizaciji i prilivu Ca2+, kao i Na+/Ca2+ izmenjivači doprinose depolarizaciji.[23] Ova faza je odgovorna za veliko trajanje akcionog potencijala i važna je u sprečavanju nepravilnog rada srca (srčane aritmije).

U akcionim potencijalima pejsmejkera ne postoji plato faza.

Faza 3[uredi | uredi izvor]

Tokom faze 3 (faza „brze repolarizacije“) akcionog potencijala, Ca2+ kanali L-tipa se zatvaraju, dok K+ kanali sporog odloženog ispravljača (Iks) ostaju otvoreni kako se otvara više kanala za curenje kalijuma. Ovo obezbeđuje neto spoljašnju pozitivnu struju, koja odgovara negativnoj promeni membranskog potencijala, čime se omogućava otvaranje više tipova K+ kanala. To su prvenstveno brzi odloženi K+ kanali ispravljača (IKr) i unutrašnja ispravljačka K+ struja, IK1. Ova neto spoljašnja, pozitivna struja (jednaka gubitku pozitivnog naelektrisanja iz ćelije) uzrokuje repolarizaciju ćelije. Odloženi K+ kanali ispravljača zatvaraju se kada se membranski potencijal vrati na oko -85 do -90 mV, dok IK1. ostaje provodljiv tokom faze 4, što pomaže da se postavi potencijal membrane u mirovanju.[24]

Jonske pumpe, kao što je navedeno, poput izmenjivača natrijum-kalcijuma i natrijum-kalijum pumpe vraćaju koncentraciju jona nazad u balansirana stanja potencijala pre akcije. To znači da se ispumpava intracelularni kalcijum, koji je bio odgovoran za kontrakciju srčanih miocita. Kada se ovo izgubi, kontrakcija prestaje i srčani mišići se opuštaju.

U sinoatrijalnom čvoru, ova faza je takođe posledica zatvaranja L-tipa kalcijumskih kanala, sprečavanjem unutrašnjeg protoka Ca2+ i otvaranja brzo odloženih kalijumovih kanala ispravljača (IKr).[25]

Registrovanje AP[uredi | uredi izvor]

Aktivnost potencijalnog delovanja u srcu može se zabeležiti da bi se dobio elektrokardiogram (EKG). Ovo je niz nagore i nadole skokova (označenih latiničnim slovima P, Q, R, S i T) koji predstavljaju depolarizaciju (napon postaje pozitivniji) i repolarizaciju (napon postaje negativniji) akcionog potencijala u pretkomorama i komorama.[1][13]

Repolarizacija[uredi | uredi izvor]

Miokardna ćelija u mirovanju nalazi se u fazi repolarizacije pri čemu se u ćeliji održava visoka koncentracija kalijuma (oko 30 puta veća u ćeliji u odnosu na vanćelijski prostor) a u vanćelijskoj tečnosti visoka koncentracija natrijuma (oko 10 puta veća u vanćelijskom prostoru). Ova razlika u koncentraciji jona na ćelijskoj membrani uzrok je postojanja transmembranskog gradijenta električnog potencijala koji u mirovanju iznosi oko 90 mV. a održava ga jonska pumpa.[26][6]

Faze akcionog potencijala miokardnih ćelija

Depolarizacija[uredi | uredi izvor]

Glavni nosilac depolarizacije ćelijske membrane je jon natrijuma koji putem natrijumskih kanala velikom brzinom ulazi u ćeliju („ćelije brzog odgovora) menjajući električni gradijent potencijala ćelijske membrane sa -90 mV u elektropozitivno stanje na +15 - 30 mV.[27]

Nagli obrt potencijala ćelijske membrane znači depolarizaciju miokardne ćelije i na krivulji akcionog potencijala označen je strmim, gotovo vertikalnim usponom kao faza 0, nakon koje sledi proces od 4 faze, tokom kojih dolazi do postepene ponovne repolarizacije ćelije.

Na strmost (nagib) „faze 0” dosta utiče simpatikus, koji povećava nagib i frekvenciju, kao i parasimpatikus (vagus) koji deluje u suprotnom pravcu.

Sa vrhom „faze 0” započinje proces repolarizacije koji se sastoji od 4 faze Radom jonske pumpe dolazi do izbacivanja natrijumovih jona koji su se nakupili u ćeliji tokom faza 1 i 2, mijenjajući ga za kalijumove jone koji su napustili ćeliju tokom prethodnih faza.[28] Pri tome treba naglasiti da je sasvim drugi oblik akcionoh potencijala u ćelijama SA i AV čvora.

Ćelije sprovodnog sistema, poseduju osobinu da u „fazi 4” akcionog potencijala, ne dolaze u stanje potpune repolarizacije, već da nastaje njihova ponovna spontana depolarizacija koja se temelji na ulasku jona kalcijuma i natrijuma u ćeliju, menjajući električni potencijal ćelijske membrane. Tu su nosioci depolarizacije kalcijumovi joni (Ca++) koji sporije ulaze u ćeliju („ćelije sporog odgovora”), pa je zbog toga „faza 0” koso položena na krivulji akcionog potencijala. Faza 4 akcionog potencijala odgovorna je za spontanu dijastolnu depolarizaciju i uzlaznog je oblika na čemu počiva svojstvo automatizma u sprovodnom sistemu srca. Kada potencijal sa najniže tačke dospe na -40 do -50 mV odnosno do „tačke ili nivoa pražnjenja”, ćelija se naglo depolarizuje i nadraži susedne ćelije sprovodnog sistema a preko njega i ćelije radne muskulature. Ovaj dijastolični uspon najbrži je u ćelijama SA čvora pa je zbog toga on predvodnik srčanog rada, zatim u ćelijama AV čvora, potom His-Purkinjeovim ćelijama („hijerarhijska organizacija”) sprovodnog sistema.

Kanali[uredi | uredi izvor]

Jonski kanali su proteini koji menjaju oblik kao odgovor na različite stimuluse da bi omogućili ili sprečili kretanje specifičnih jona kroz membranu. Za njih se kaže da su selektivno propusni. Stimulusi, koji mogu doći ili izvan ćelije ili iznutra iz ćelije, mogu uključivati vezivanje specifičnog molekula za receptor na kanalu (takođe poznat kao jonski kanali sa ligandom) ili promenu membranskog potencijala oko kanala, detektuje senzor (takođe poznat kao jonski kanali sa naponom) i može delovati da otvori ili zatvori kanal. Pore formirane od jonskog kanala su vodeni (ispunjeni vodom) i omogućavaju jonima da brzo putuje kroz membranu.[29]

Jonski kanali mogu biti selektivni za specifične jone, tako da postoje Na+, K+, Ca2+ i Cl− specifični kanali. Oni takođe mogu biti specifični za određeni naboj jona pozitivan ili negativan).[30]

Svaki kanal je kodiran skupom DNK instrukcija koje govore ćeliji kako da ga napravi. Ova uputstva su poznata kao gen.

Na donjoj tabeli prikazani su važni jonski kanali uključene u srčani akcioni potencijal, struju (jone) koja teče kroz kanale, njihove glavne proteinske podjedinice (građevinski blokovi kanala), neke od njihovih kontrolnih gena koji kodiraju njihovu strukturu i faze koje su aktivne tokom srčanog akcionog potencijala.

Glavne struje tokom srčanog ventrikularnog akcionog potencijala[31]
Trenutni (I) α protein podjedinice α gen podjedinice Faza / uloga
Na+ INa NaV1.5 SCN5A[32] 0
Ca2+ ICa(L) CaV1.2 CACNA1C[33] 0-2
K+ Ito1 KV4.2/4.3 KCND2/KCND3 1, notch
K+ IKs KV7.1 KCNQ1 2,3
K+ IKr KV11.1 (hERG) KCNH2 3
K+ IK1 Kir2.1/2.2/2.3 KCNJ2/KCNJ12/KCNJ4 3,4
Na+, Ca2+ INaCa 3Na+-1Ca2+-izmenjivač NCX1 (SLC8A1) jonska homeostaza
Na+, K+ INaK 3Na+-2K+-ATPase ATP1A jonska homeostaza
Ca2+ IpCa Ca2+-transportna ATP-aza ATP1B jonska homeostaza

Značaj[uredi | uredi izvor]

Poznavanje osnovnih elektrofizioloških fenomena u miokardu je od suštinskog značaja jer se time otvara mogućnost objašnjenja i razumijevanja njihove fiziološke uloge iz koje proističe i saznanje o pravilnom lečenju nepravilnog srčanog rada, odnosno srčanih aritmija.[34][35][36]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ Milivoje P. Dostić, Analiza faktora rizika za nastanak aritmija tokom opšte anestezije, Doktorska disertacija, Univerzitet u Kragujevcu, Medicinski fakultet, Kragujevac 2012.
  2. ^ Slobodanka Stankovic, Agnes Kapor, Miroslav Veskovic; BIOFIZIKA - Odabrana poglavlja za studente medicine i stomatologije; Medicinski fakultet, Novi Sad 1993.
  3. ^ Kovačević, Prof. dr Milan. „Ravnotežni i akcioni potencijali fenomenološki i termodinamički pristup” (PDF). www.fizika.pmf.kg.ac.rs. Pristupljeno 7. 6. 2023. 
  4. ^ Rudy Y (2008). "Molecular basis of cardiac action potential repolarization". Annals of the New York Academy of Sciences. 1123: 113–8
  5. ^ John R. Cameron, James G. Skofronick, Roderick M. Grant; PHYSICS OF THE BODY; Medical Physics Publishing, Madison 1999., USA
  6. ^ a b A. C. Guyton; MEDICINSKA FIZIOLOGIJA; Medicinskaknjiga, Beograd 1981.
  7. ^ Santana, Luis F.; Cheng, Edward P.; Lederer, W. Jonathan (2010). „How does the shape of the cardiac action potential control calcium signaling and contraction in the heart?”. Journal of Molecular and Cellular Cardiology. 49 (6): 901—903. ISSN 0022-2828. PMC 3623268 Slobodan pristup. PMID 20850450. doi:10.1016/j.yjmcc.2010.09.005. 
  8. ^ Koivumäki, Jussi T.; Korhonen, Topi; Tavi, Pasi (2011-01-27). „Impact of Sarcoplasmic Reticulum Calcium Release on Calcium Dynamics and Action Potential Morphology in Human Atrial Myocytes: A Computational Study”. PLOS Computational Biology. 7 (1): e1001067. Bibcode:2011PLSCB...7E1067K. ISSN 1553-7358. PMC 3029229 Slobodan pristup. PMID 21298076. doi:10.1371/journal.pcbi.1001067 Slobodan pristup. 
  9. ^ „Automatizam srca i sprovodni sistem srca”. Anatomija i fiziologija kardiovaskularnog sistema (na jeziku: engleski). 2018-05-14. Pristupljeno 2021-01-18. 
  10. ^ „Automatsko srce. Šta je automatizam srca? Kako se vrši regulacija srca? Funkcija automatizma je sposobnost srca”. fingernal.ru. Pristupljeno 18. 1. 2021. 
  11. ^ Cox, Michael; Nelson, David R.; Lehninger, Albert L (2008). Lehninger Principles of Biochemistry. San Francisco: W.H. Freeman. ISBN 978-0-7167-7108-1. 
  12. ^ Kielley, W.W. (1961). „Myosin adenosine triphosphatase”. Ur.: Boyer, P.D., Lardy, H.; Myrb; auml; ck, K. The Enzymes. 5 (2nd izd.). New York: Academic Press. str. 159—168.
  13. ^ a b Barić Lj: Elektrokardiografija u praksi,Libelli medici,Volumen VII,Zagreb
  14. ^ Grujić M:Srčane aritmije-elektrofiziologija,kliničke karakteristike, dijagnostika i liječenje. Univerzitet u Beogradu,Medicinski fakultet 2009.
  15. ^ „Purkinje cell | Granule cells, Cerebellum & Neurons | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-05-06. 
  16. ^ Rosen DM:Cariac membrane and Action potentials.U knjizi: PM Spooner,MR Rosen. Foundation of Cardiac Arrhythmias-Basic Concepts and Clinical Approaches,Marcel Dekker,Inc. New York-Basel 2001,21-42
  17. ^ Shih, H. T. (1994). „Anatomy of the action potential in the heart”. Texas Heart Institute Journal. 21 (1): 30—41. ISSN 0730-2347. PMC 325129 Slobodan pristup. PMID 7514060. .
  18. ^ Santana, Luis F.; Cheng, Edward P.; Lederer, W. Jonathan (2010). „How does the shape of the cardiac action potential control calcium signaling and contraction in the heart?”. Journal of Molecular and Cellular Cardiology. 49 (6): 901—903. PMC 3623268 Slobodan pristup. PMID 20850450. doi:10.1016/j.yjmcc.2010.09.005. .
  19. ^ Rhoades, Rodney; Bell, David R. (2009). Medical physiology: principles for clinical medicine (3rd izd.). Philadelphia: Wolters Kluwwer - Lippincott Williams & Wilkins. ISBN 978-0-7817-6852-8. 
  20. ^ Boron, Walter F., ur. (2012). Medical physiology: a cellular and molecular approach ; [student consult: activate at studentconsult.com ; searchable full text online] (Updated 2. ed., [internat. ed.] izd.). Philadelphia, Pa: Saunders, Elsevier. ISBN 978-1-4377-1753-2. 
  21. ^ a b Santana, L.F., Cheng, E.P. and Lederer, J.W. (2010a) 'How does the shape of the cardiac action potential control calcium signaling and contraction in the heart?', 49(6).
  22. ^ Sherwood, Lauralee (januar 2012). Human Physiology: From Cells to Systems (8th izd.). Cengage Learning. ISBN 9781111577438. 
  23. ^ Grunnet, M. (2010b). „Repolarization of the cardiac action potential. Does an increase in repolarization capacity constitute a new anti-arrhythmic principle?”. Acta Physiologica. 198: 1—48. PMID 20132149. doi:10.1111/j.1748-1716.2009.02072.x Slobodan pristup. 
  24. ^ Kubo, Yoshihiro; Adelman, John P.; Clapham, David E.; Jan, Lily Y.; Karschin, Andreas; Kurachi, Yoshihisa; Lazdunski, Michel; Nichols, Colin G.; Seino, Susumu (2005). „International Union of Pharmacology. LIV. Nomenclature and Molecular Relationships of Inwardly Rectifying Potassium Channels”. Pharmacological Reviews. 57 (4): 509—526. ISSN 0031-6997. PMID 16382105. S2CID 11588492. doi:10.1124/pr.57.4.11. 
  25. ^ Clark, Robert B.; Mangoni, Matteo E.; Lueger, Andreas; Couette, Brigitte; Nargeot, Joel; Giles, Wayne R. (2004). „A rapidly activating delayed rectifier K+ current regulates pacemaker activity in adult mouse sinoatrial node cells”. American Journal of Physiology-Heart and Circulatory Physiology. 286 (5): H1757—H1766. ISSN 0363-6135. PMID 14693686. doi:10.1152/ajpheart.00753.2003. 
  26. ^ Baltazar, Romulo F. Basic and Beside Electrocardiography. Lippincott Williams & Wilkins, 2009.
  27. ^ Zuckerman, Marvin (1991-05-31). Psychobiology of Personality (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-35942-9. 
  28. ^ A. C. Guyton; MEDICINSKA FIZIOLOGIJA; Medicinskaknjiga, Beograd 1981.
  29. ^ Alloway, Kevin D. (2001). „Neuroscience. Dale Purves , George J. Augustine , David Fitzpatrick , Lawrence C. Katz , Anthony-Samuel LaMantia , James O. McNamara , S. Mark Williams”. The Quarterly Review of Biology. 76 (4): 526—526. ISSN 0033-5770. doi:10.1086/420640. 
  30. ^ Sheng, Morgan. „Ion channels and receptors” (PDF). Pristupljeno 2013-03-14. 
  31. ^ Dubin, Dale (2003). Ion adventure in the heartland: exploring the heart's ionic-molecular microcosm. Vol. 1. 1. Tampa, Fla: Cover Publ. ISBN 978-0-912912-11-0. 
  32. ^ „SCN5A sodium channel, voltage-gated, type V, alpha subunit [Homo sapiens (human)]”. National Center for Biotechnology Information. 
  33. ^ Lacerda, AE; Kim, HS; Ruth, P; Perez-Reyes, E; et al. (avgust 1991). „Normalization of current kinetics by interaction between the alpha 1 and beta subunits of the skeletal muscle dihydropyridine-sensitive Ca2+ channel”. Nature. 352 (6335): 527—30. Bibcode:1991Natur.352..527L. PMID 1650913. S2CID 4246540. doi:10.1038/352527a0. 
  34. ^ Lauer MR,sung RJ:Anatomy and Physiology of the Conduction system.U knjizi: PhJ Podrid,PR Kowey Cardiac Arrhythmia-Mechanisms,Diagnosis and Management. Second Edition,Lippincott Williams and Wilkins,Philadelphia 2001,3-35
  35. ^ Zipes DP,Jalife J:Cardiac Electrophysiology-From cell to bedside. Structural and molecular basis of ion channel,Biophisices of cardial ion channel function,Intermolecular interactions and pharmacology of cardiac ion channels,Saunders-Elsevier,Philadelphia 2004;1-58
  36. ^ Fontaine G,Grosgogeat Y,Welti JJ:Cellular electrophysiology-The conduction system of the heart. collection Tardieu,U knjizi: The essentials of cardiac pacing,Ceding pub.1976

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Акциони_потенцијал_срца&oldid=27785596”