Pređi na sadržaj

Albakor

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Albakor
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Actinopterygii
Red: Perciformes
Porodica: Scombridae
Rod: Thunnus
Podrod: Thunnus (Thunnus)
Vrsta:
T. alalunga
Binomno ime
Thunnus alalunga
(Bonnaterre, 1788)
Sinonimi[2][1][3]
  • Scomber alalunga Bonnaterre, 1788
  • Germo alalunga (Bonnaterre, 1788)
  • Thynnus alalunga (Bonnaterre, 1788)
  • Scomber alalunga Cetti, 1777
  • Thunnus alalunga (Cetti, 1777)
  • Scomber alatunga Gmelin, 1789
  • Orcynus alatunga (Gmelin, 1789)
  • Scomber albicans Walbaum, 1792
  • Scomber germon Lacepède, 1800
  • Germo germon (Lacepède, 1800)
  • Orcynus germon (Lacepède, 1800)
  • Orcynus germo (Lacepède, 1800)
  • Scomber germo Lacepède, 1801
  • Germo germo (Lacepède, 1800)
  • Thunnus germo (Lacepède, 1800)
  • Thynnus pacificus Cuvier, 1832
  • Thunnus pacificus (Cuvier, 1832)
  • Scomber germo Bennett, 1840
  • Orcynus pacificus Cooper, 1863

Albakor ili tuna dugoperka, dugoperajna tuna (lat. Thunnus alalunga) vrsta je tune [4]iz reda grgečki. Nastanjuje umerene i tropske vode širom sveta u epipelagičnim i mezopelagičnim zonama. Postoji šest različitih globalno poznatih uzgajališta u Atlantskom, Tihom i Indijskom okeanu, kao i u Sredozemnom moru. Albakor ima izduženo, uspravno telo sa konusnom njuškom, velikim očima i neverovatno dugim grudnim perajima. Telo mu je dorzalno plavo i sa nijansama srebrno-bele boje. Pojedine jedinke mogu dostići dužinu od 1,4 metra.

Albakori su pelagični predatori koji jedu raznovrsnu hranu, uključujući ribu, rakove i glavonošce. Jedinstvene su među tunom po tome što su njihov osnovni izvor hrane glavonošci, a ribe čine mnogo manji deo njihove ishrane. Razmnožavanje se obično odvija od novembra do februara i albakor je oviparna riba. Odrasla ženka može u jednom ciklusu da položi preko 2 miliona jajašaca. Mlade ribe uglavnom ostaju u blizini mesta gde su se izglegle oko godinu dana pre nego što krenu dalje. Jata albakora zasnivaju se na osnovu starosti jedinke i pripadnosti određenom životnom ciklusu, ali se takođe kombinuju i sa ostalim tunama poput tune prugavca, žutorepe tune i tune plavoperke. Kada sve jedinke iz jata dostignu odraslu fazu, cela jata postaju visoko migratorna.

Albakor je ekonomski vrlo važna riba i meta je komercijalnog i sportskog ribolova. Prvobitno je bila osnova za industriju konzerviranja tuna u Sjedinjenim Državama i danas nije ništa manje važna, čineći značajan procenat bruto domaćih proizvoda raznih pacifičkih zemalja. Međunarodna unija za očuvanje prirode (IUCN) uvrstila je ovu ribu kao skoro ugroženu vrstu zbog postojanja opasnosti od prekomernog ribolova. Nekoliko populacija je u značajnom padu, a opšti populacioni trend ove vrste se smanjuje.

Taksonomija i filogenija[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 

T. atlanticus

 
 

T. albacares

 
 
 

T. tonggol

 
 
 

T. obesus

 
 
 

T. maccoyii

 
 
 

T. thynnus

 
 
 
 

T. alalunga

 
 

T. orientalis

 
 
 
Filogenetičko drvo roda Thunnus.[5][6]

Prvi naučni opis albakora napisao je 1788. godine Pjer Žosef Bonater u ilustrovanoj enciklopediji Tableau encyclopédique et methodique des trois règnes de la nature. On je albakora prvobitno smestio u rod skuša Scomber. Godine 1983. ihtiolozi Brus B. Kolet i Kornelija E. Nauen svrstali su ga u rod Thunnus. Albakor je član podroda Thunnus, takođe poznatog kao grupa tuna plavog repa. Populacije albakora razlikuju se genetski po regionima, tako da svaka od atlantskih, pacifičkih i mediteranskih grupa pokazuje razlike u mitohondrijskoj i nuklearnoj DNK.[7]

Opis[uredi | uredi izvor]

Grudno peraje dugoperajne tune može biti duže od 30% njenog tela.[3]

Albakor ima aerodinamično, usko telo sa konusnom njuškom, velikim ustima i velikim očima. Telo mu je dorzalno tamnoplavo sa nijansama srebrno-bele boje i prekriveno je sitnim krljuštima. Pektoralna peraja počinju malo pre prvog leđnog peraja i protežu se znatno ispred prednje strane analnog peraja, obično sve do drugog leđnog peraja, često i do 30% ukupne dužine ribe. Kao i telo ribe, i peraja su tamnoplave boje na vrhu, ali se menjaju u žućkastu boju na donjoj strani. Peraja su znatno kraća kod riba manjih od pola metra, što često rezultira mešanjem ove vrste sa juvenilnim jedinkama vrste T. obesus, koje takođe imaju duga pektoralna peraja, mada su zaobljena na vrhovima dok su kod albakora sužena. Prvo leđno peraje je tamnožute boje, a drugo, manje od prvog, je svetložuto, kakvo je i analno peraje. Ima 7-9 dorzalnih grebena i 7-8 analnih grebena, tamnoplave i srebrno-bele boje, što se poklapa sa bojom dela tela na kome se nalaze. Kaudalno peraje je takođe srebrno-bele boje. [8] [9] Sa maksimalnom dužinom od 1,4 metra, albakor je najmanja od svih tuna iz grupe tuna plavoperki. Polno sazreva kada dostigne dužinu od 0,9 metara, a njegova prosečna dužina je neznatno veća od toga (prosečna jedinka duga je oko metar). Mužjaci i ženke ne pokazuju seksualni dimorfizam. [10]

Rasprostranjenost i stanište[uredi | uredi izvor]

Albakor ima kosmopolitsku rasprostranjenost u tropskim i umerenim vodama širom sveta i u svakom okeanu, kao i u Sredozemnom moru.

Njegov areal se kreće od 59 °CGŠ do 46°JGŠ. Raspon temperature vode u kojoj živi kreće se od 10 do 25 °C, a kada je reč o dubinama koje nastanjuje, može se javiti od samih površina pa do dubina od 600 metara u epipelagičnim i mezopelagičnim zonama. Najčešće se nalazi u površinskim vodama temperature između 15,6 i 19,4 °C, mada se veće jedinke mogu naći u dubljim vodama temperature od 13,5 do 25,2 °C. Može provoditi kraće vreme i na temperaturama do čak 9,5 °C. Albakor preferira oblasti u kojima se topla i hladna voda mešaju.

Migracije[uredi | uredi izvor]

Kao visoko migratorna vrsta, grupe albakora prelaze velike udaljenosti, mada se čini da se populacije iz Atlantika i Tihog okeana ne mešaju. [9] Severnopacifički albakor migrira u dva regiona severoistočnog Tihog okeana: jedan kraj severnog dela Donje Kalifornije u Meksiku, a drugi kraj obala Vašingtona i Oregona. [11] Svakog leta severnoatlantski albakori dolaze u Biskajski zaliv, izvan Francuske i Španije, ali je primećeno da sada stižu oko 8 dana ranije nego pre 40 godina. [12] [13]

Od 1970-ih NOAA uzgajivačnice, Jugozapadni naučno-istraživački centar za ribarstvo (SWFSC) sarađuje sa Američkom fondacijom za istraživanje ribara (AFRF) u procesu studija tagovanja albakota u Severnom Tihom okeanu. Kroz ove studije saznalo se da juvenilne jedinke albakora (stare oko dve godine) vrše transpacifičke migracije u svojim mlađim godinama između Japana i zapadne obale Severne Amerike. Do danas je označeno preko 24.000 albakora, a 1.245 je ponovo pronađeno. U proleće 2001. AFRF i SWFSC započeli su pilot projekat kako bi naučili više o migracionim navikama severnopacifičkog albakora, u nastojanju da omoguće uključivanje detaljnih migratornih kretanja u modele procene zaliha. Arhivske oznake su nedavna tehnička inovacija koja se koristi za prikupljanje dnevnih lokacija (putem podataka o nivou svetlosti koje se prikupljaju preko obeleživača), unutrašnje temperature tela ribe, temperature spoljne vode i dubine. [14]

Biologija i ekologija[uredi | uredi izvor]

Dugoperajna tuna

Albakor je moćna grabljivica koja formira mešovita jata sa tunom prugavcem, žutorepom tunom i tunom plavoperkom, ponekad oko plutajućih objekata kao što su morske trave iz roda Sargassum. [15] [9] Jata albakora su veoma migratorna i odvojena su po starosti jedinki, a starije ribe imaju tendenciju da formiraju kompaktnije grupe. Na osnovu ulova juvenilnih jedinki albakora, uočeno je da je odnos polova u jatima 1:1, dok su u jatima starijih albakora pretežno mužjaci. U Atlantskom okeanu starije ribe se nalaze u hladnijim vodama. Suprotno je za Tihi okean, gde se ribe nalaze u većem broju duž termičkih diskontinuiteta. Raspon dubina takođe varira od mesta: atlantske ribe rone do 600 metara, dok pacifičke ribe dostižu dubine od svega 380 metara. U severoistočnom Atlantiku tokom leta se javljaju migracije u područja bogatijja hranom. Zbog klimatskih promena u poslednjih 40 godina, tajming i spacijalna distribucija albakora su se takođe promenile. [12]

Albakor pokazuje širok spektar razlika u ponašanju po regionima. U Donjoj Kaliforniji, albakor često zaroni do dubine veće od 200 metara tokom dana i ostaje blizu površine noću, dok kraj obala Vašingtona i Oregona ostaju u blizini površine tokom celog dana. [11] Albakor se nikada ne odmara; njihova potreba za kiseonikom znači da moraju uvek biti u pokretu. [12]

Ishrana[uredi | uredi izvor]

Albakor tune su pelagijalni predator - lovci na otvorenom moru. Njihova ishrana varira od sezone do sezone vrlo malo. Za razliku od ostalih tuna koje jedu prvenstveno ribu, na primer tuge prugavca i žutorepe tune, glavni izvor hrane albakora su glavonošci, a među njima je najbrojniji Heteroteuthis dispar, sićušna lignja iz duboke vode koja se nalazi u Sredozemnom moru i Atlantskom okeanu. Ostale životinje koje albakor može koristiti u ishrani uključuju ribu, rakove i želatinozne organizme. Ne zna se mnogo o načinu ishrane albakora, najviše zbog toga što on roni preko 400 metara pod vodom u potrazi za hranom, a označavanje i praćenje do sada nisu bili uspešni. [16] [17]

Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Albakor je životinja koja se razmnožava oviparno i ženka teška 20 kilograma može da proizvede između 2 i 3 miliona jaja po mrešćenju, [9] što se obično događa između novembra i februara. [10] Jaja sazrevaju van tela ženke i izležu se u intervalu od jednog do dva dana, nakon čega mladunci počinju brzo da rastu. Prvu godinu svog života juvenilne jedinke ostaju u blizini mesta gde su se izlegle. One počinju da migriraju tek nakon prve godine života. Albakor ima životni vek od 11 do 12 godina, ali reproduktivnu zrelost dostiže tek sa oko 5–6 godina. [18]

Velika većina albakora ima veće desne testise ili jajnike, zavisno od pola. Albakori imaju asinhroni razvoj oocita, to jest njihove nezrele jajne ćelije se ne razvijaju u pravilnim intervalima. Stvaranje jajnika, poznato kao oogeneza, započinje brzom proizvodnjom oogonija (nediferencirane ćelije zametka koje stvaraju oocite) mitotičkim razdvajanjima u oogonijalnim dupljama ženke tune. Nastali oociti masovno se izbacuju u more, gde se odvija puni razvoj i kasnije oplodnja. [19]

Interakcija sa ljudima[uredi | uredi izvor]

Komercijalni ribolov[uredi | uredi izvor]

Albakor ulovljen na Kipru
Konzerviranje albakora u San Pedru 1915. godine

Albakor je veoma cenjen kao hrana, a ribolov na albakora je ekonomski značajan.

Masovni ribolov na albakora za komercijalnu upotrebu počeo je početkom 20. veka. Migratorski obrasci ribe doveli su veliki broj jata albakora blizu obale južne Kalifornije, što je podstaklo početak komercijalnog ribolova na albakora. Godine 1903, korišćeno je 700 konzervi albakora kao eksperimentalno pakovanje, što je na kraju dovelo do razvoja američke industrije za konzerviranje tune. Eksperiment je postigao ogroman uspeh, a komercijalni ribolov se brzo proširio zbog velikog nivoa potražnje za konzerviranom tunom. Do 1920-ih godina industrija se dodatno proširila i tri druge vrste tune - tunu prugavca, žutorepu tunu i tunu plavoperku. Tunjevina albakora je jedina vrsta tunjevine koja se može prodavati kao "tuna od belog mesa". Industrija konzerviranja koristi ovu oznaku kao način da razlikuje konzerviranog albakora od ostalih vrsta tuna. [20]

Od 2010. do 2013. godine, istraživanje kompanije Oceana, organizacije za očuvanje okeana, testiralo je preko 114 uzoraka tune i otkrilo da je 84% uzoraka bele tune zapravo tuna od eskolara (Lepidocybium flavobrunneum). [21]

Mnoge pacifičke ostrvske zemlje i teritorije uveliko se oslanjaju na okeanski ribolov radi ekonomskog razvoja i obezbeđivanja hrane. Albakor je jedna od četiri glavne vrste tuna koje podržavaju okeanski ribolov zajedno sa tunom prugavcem, žutorepom tunom i velikookom tunom. Lov na tunu i prerada ribe doprinose od 3 do 20% bruto domaćem proizvodu u četiri od ovih zemalja ili teritorija. Naknade za izdavanje licence za inostrane brodove daju u proseku 3-40% državnog prihoda za sedam ovih državica. Postrojenja za preradu i izradu plovila za ribolov tune pružaju više od 12.000 radnih mesta radnicima na ostrvima Pacifika. Ribe obezbeđuju 50-90% životinjskih proteina u ruralnim područjima ovih teritorija. [22]

Rekreativni ribolov[uredi | uredi izvor]

Albakor je dosta tražena riba kod sportskih ribolovaca. Od 2000. godine, u Oregonu, Vašingtonu i Kaliforniji uspostavljen je veliki rekreativni ribolovni centar na albakore. [23] [24]

Očuvanje[uredi | uredi izvor]

Upravljanje ribarstvom[uredi | uredi izvor]

Istraživači iz Istraživačkog centra za morske nauke Hatfild razgovaraju sa ribarom koji je ulovio albakore u Njuportu

Populacijama albakora upravljaju četiri organizacije za upravljanje ribarstvom tune (RFMO), uključujući Komisiju za ribarstvo zapadnog i centralnog Tihog okeana (Western and Central Pacific Fisheries Commission, WCPFC), Međuameričku komisiju za tropske tune (Inter-American Tropical Tuna Commission, IATTC), Međunarodnu komisiju za očuvanje atlantskih tuna (International Commission for the Conservation of Atlantic Tunas, ICCAT) i Komisiju za tune u Indijskom okeanu (Indian Ocean Tuna Commission, IOTC). [25] IATTC je uspostavio kvote ulova u severnom i južnom Atlantiku.

U svetu postoji 6 globalnih mrestilišta albakora, jedan u Severnom Tihom okeanu, jedan u Južnom Tihom okeanu, još jedno u Indijskom okeanu, dva za Severni i Južni Atlantik i jedno za Sredozemno more.

Postoji značajna nesigurnost u pogledu trenutnog stanja zaliha albakora, jer različiti modeli i pretpostavke daju širok spektar procena. Međutim, većina se složila sa stavom da se biomasa za mrešćenje počela smanjivati od 1930-ih, ali i da se oporavlja od sredine 1990-ih. Većina formulacija modela dovela je do zaključaka da trenutno albakor nije ugrožen prekomernim ribolovom, ali biomasa za mrešćenje jeste ugrožena prekomernim ribolovom. [1][26] Smatra se da albakor u Indijskom okeanu nije ugrožen, ali održavanje postojećeg trenda ribolova ili njegovo povećanje u verovatno će rezultirati daljim padom biomase albakora. [27] Sve organizacije za upravljanje ribarstvom tuna primetile su da postoji neizvesnost u vezi sa razmnožavanjem i biologijom tune i njima sličnim vrstama, uključujući starost i rast, zrelost i stopu prirodne smrtnosti; a takođe i neizvesnost u pogledu kvaliteta i potpunosti dostupnih podataka.

Komisija za ribarstvo zapadnog i centralnog Tihog okeana je procenila da južnopacifički albakor nije preterano lovljen i da nije ugrožen. [28]

Prema proceni iz 2014. godine, Međunarodni naučni odbor za tune i njima srodne vrste u Severnom Tihom okeanu, Radna grupa za albakora, utvrdio je da procene ukupne biomase (starih godinu ili više dana) pokazuju dugoročni pad od ranih 1970-ih do 1990-ih, nakon čega je usledio oporavak i potonja kolebanja populacija bez trenda opadanja tokom 2000-ih. Ovaj odbor doneo je zaključak albakor trenutno nije generalno ugrožen prekomernim ribolovom. [29]

Južnopacifičke populacije albakora su nedavno (od 2007 do 2015. godine) pokazale pad od 40% u broju jedinki. [30] [31][32][33]

Ostale organizacije[uredi | uredi izvor]

Razvijen je niz programa koji pomažu potrošačima da identifikuju i podrže odgovorno i održivo ribarstvo. Možda je od ovih programa najčešće prihvaćen program Savjeta za pomorstvo. Nekoliko ribolova tunom je sertifikovano kao održivo prema standardima Savjeta za pomorstvo, uključujući ribolov na sjevernom i južnom Pacifiku, kanadski ribolov u Sjevernom Tihom okeanu i novozelandski južnopacifički ribolov. [32]

SeaChoice ocjenjuje dugoperajnu tunu kao „najbolji izbor" za potrošače, iako se javlja umjerena zabrinutost u pogledu efikasnosti upravljanja (posebno jer nije izvršena definitivna procjena zaliha ribolova u Indijskom okeanu). Nacionalna služba za morsko ribarstvo smatra da je ova riba prekomjerno lovljena i da to još uvijek traje. 2007. godine, SeaChoice je smatrao da bi ribolov u zalivu južnog Atlantika mogao biti pretjeran, ali trenutno se ne javlja preveliki ribolov. [34]

Nivo žive[uredi | uredi izvor]

Kao i druge ribe, albakor tokom vremena nakuplja metil žive u telesnom tkivu. Metil-živa se prirodnim putem uklanja iz ljudskog tela, ali može proći više od godinu dana da se nivoi značajno smanje. Prosečni ukupni sadržaj žive u telu albakora je .14 ± .05 ppm (parts per million), a kreće se od .027 ppm do .26 ppm. Veće ribe imaju tendenciju da bioakumuliraju veće količine žive. Najvećim delom postoji pozitivna korelacija između količine žive u metabolizmu albakora i njegove težine i dužine. [35] Albakore koje je u poslednjem periodu uhvatila američka ribolovna flota kraj obala Vašintona, Oregona i Kalifornije ima daleko niže nivoe žive nego u prethodnim godinama.   ] [36] Albakor uhvaćen u ovom regionu takođe ima nivo metil-žive znatno ispod 1,0 ppm, koliko iznosi standard žive koji je postavila američka Uprava za hranu i lekove. Ipak, s obzirom na to da je živi potrebno vreme da se izbaci iz tela, tunjevinu albakora treba jesti umereno.

Kuhinja[uredi | uredi izvor]

Meso albakora se koristi u u pripremi raznih specijaliteta.

Albakor kao hrana
  • Blago kuvan stek albakora
    Blago kuvan stek albakora
  • Suvi albakor u salati
    Suvi albakor u salati
  • Albakor sa pirinčem
    Albakor sa pirinčem
  • Konzerve tunjevine albakora u supermarketu
    Konzerve tunjevine albakora u supermarketu

Ostale vrste zvane albakor[uredi | uredi izvor]

U nekim delovima sveta se naziv „albakor” koristi i za druge vrste:

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Collette, B.; Acero, A.; Amorim, A.F.; et al. (2011). „Thunnus alalunga”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2011: e.T21856A9325450. doi:10.2305/IUCN.UK.2011-2.RLTS.T21856A9325450.en Slobodan pristup. 
  2. ^ „Thunnus alalunga”. Integrated Taxonomic Information System. Pristupljeno 9. 12. 2012. 
  3. ^ a b Froese, Rainer and Pauly, Daniel, eds. (2017). "Thunnus alalunga" in FishBase. January 2017 version.
  4. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 27. ISBN 86-331-2075-5. 
  5. ^ Graham, Jeffrey B.; Dickson, Kathryn A. (2004). „Tuna Comparative Physiology”. The Journal of Experimental Biology. 207 (23): 4015—4024. PMID 15498947. doi:10.1242/jeb.01267 Slobodan pristup. 
  6. ^ Catanese, Gaetano; Manchado, Manuel; Infante, Carlos (15. 2. 2010). „Evolutionary relatedness of mackerels of the genus Scomber based on complete mitochondrial genomes: Strong support to the recognition of Atlantic Scomber colias and Pacific Scomber japonicus as distinct species”. Gene. 452 (1): 35—43. PMID 20035845. doi:10.1016/j.gene.2009.12.004. 
  7. ^ Vinas, J.; J. R. Alvarado Bremer; C. Pla (2004). „Inter-oceanic genetic differentiation among albacore (Thunnus alalunga) populations”. Marine Biology. 145 (2): 225—232. S2CID 83913573. doi:10.1007/s00227-004-1319-5. 
  8. ^ „Fishing & Shellfishing: Albacore Tuna”. Washington Department of Fish & Wildlife. Arhivirano iz originala 24. 12. 2017. g. Pristupljeno 16. 5. 2020. 
  9. ^ a b v g Collette, Bruce B.; Cornelia E. Nauen (1983). Scombrids of the World: An Annotated and Illustrated Catalogue of Tunas, Mackerels, Bonitos, and Related Species Known to Date. Food and Africulture Organization of the United Nations. str. 80—81. ISBN 978-92-5-101381-6. 
  10. ^ a b Ramon, D. (4. 10. 1996). „Spawning seasonality of albacore, Thunnus alalunga, in the South Pacific Ocean”. Fishery Bulletin. 94 (4): 724—733. 
  11. ^ a b Childers, John; Stephanie Snyder; Suzanne Kohin (1. 1. 2011). „Migration and behavior of juvenile North Pacific albacore (Thunnus alalunga)”. Fisheries Oceanography. 2 (3): 157—173. doi:10.1111/j.1365-2419.2011.00575.x. Pristupljeno 25. 10. 2013. 
  12. ^ a b v Dufour, Florence; Haritz Arrizabalaga; Xabier Irigoien; Josu Santiago (jul 2010). „Climate impacts on albacore and bluefin tunas migrations phenology and spatial distribution.”. Progress in Oceanography. 86 (1/2): 283—290. Bibcode:2010PrOce..86..283D. doi:10.1016/j.pocean.2010.04.007. 
  13. ^ „EBSCOhost article”Neophodna novčana pretplata. 
  14. ^ Southwest Fisheries Science Center (21. 6. 2023). „Albacore Archival Tagging”. swfsc.noaa.gov. National Oceanic and Atmospheric Atministration. Pristupljeno 15. 3. 2015. 
  15. ^ Collette, B.; Acero, A.; Amorim, A.F.; et al. (2011). "Thunnus alalunga". IUCN Red List of Threatened Species. 2011: e.T21856A9325450. Collette, B.; Acero, A.; Amorim, A.F. (2011). „Albacore Tuna”. doi:10.2305/IUCN.UK.2011-2.RLTS.T21856A9325450.en. .
  16. ^ Bertrand, A.; Bard, F; Josse, E. (1. 5. 2002). „Tuna food habits related to the micronekton distribution in French Polynesia”. Marine Biology. 140 (5): 1023—1037. S2CID 84191172. doi:10.1007/s00227-001-0776-3. 
  17. ^ Consoli, P.; Romeo, T; Battaglia, P.; Castriota, L; Esposito, V.; Andaloro, F (1. 7. 2008). „Feeding habits of the albacore tuna Thunnus alalunga (Perciformes, Scombridae) from central Mediterranean Sea”. Marine Biology. 155 (1): 113—120. S2CID 85625507. doi:10.1007/s00227-008-1012-1. 
  18. ^ "Albacore Tuna" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. septembar 2013) This fish. ThisFish & Ecotrust Canada 25 Oct 2013.
  19. ^ Schaefer, Kurt (2001). „Reproductive biology of tunas”. Tuna: Physiology, Ecology, and Evolution. Fish Physiology. 19. str. 225—270. ISBN 9780123504432. doi:10.1016/s1546-5098(01)19007-2. 
  20. ^ von Borks, Manfred (jun 2011). „Pacific Juvenile Albacore in the Ensenada/San Diego Area History, Biology, Lures, Tactics and Night Fishing” (Rev 6 Final izd.). Arhivirano iz originala 29. 10. 2013. g. Pristupljeno 24. 10. 2013. 
  21. ^ „National Seafood Fraud Testing Results Highlights” (PDF). Oceana Report. 21. 2. 2013. Arhivirano iz originala (PDF) 09. 12. 2017. g. Pristupljeno 22. 2. 2013. 
  22. ^ Bell, J. D.; Reid, C.; Batty, M. J.; Lehodey, P.; Rodwell, L.; Hobday, A. J.; Johnson, J. E.; Demmke, A. (2012). „Effects of climate change on oceanic fisheries in the tropical Pacific: Implications for economic development and food security”. Climatic Change. 119: 199—212. S2CID 153708679. doi:10.1007/s10584-012-0606-2. 
  23. ^ „Recreational Albacore”. Oregon Department of Fish and Wildlife (na jeziku: engleski). 11. 2. 2019. Pristupljeno 22. 7. 2019. 
  24. ^ „Current HMS SAFE Report: Recreational Fisheries Descriptions”. Pacific Fishery Management Council (na jeziku: engleski). 18. 1. 2017. Arhivirano iz originala 22. 7. 2019. g. Pristupljeno 22. 7. 2019. 
  25. ^ Allen, Robin (2010). „International management of tuna fisheries Arrangements, challenges and a way forward” (PDF). 536 Fao Fisheries and Aquaculture Technical Paper. 536. Pristupljeno 3. 3. 2015. 
  26. ^ „EXECUTIVE SUMMARY ALB” (PDF). www.iccat.int. The International Commission for the Conservation of Atlantic Tunas. Arhivirano iz originala (PDF) 2. 4. 2015. g. Pristupljeno 5. 3. 2015. 
  27. ^ „EXECUTIVE SUMMARY: ALBACORE” (PDF). www.iotc.org. Indian Ocean Tuna Commission. Arhivirano iz originala (PDF) 2. 4. 2015. g. Pristupljeno 5. 3. 2015. 
  28. ^ „STOCK ASSESSMENT OF ALBACORE TUNA IN THE SOUTH PACIFIC OCEAN” (PDF). WCPFC. Arhivirano iz originala (PDF) 02. 04. 2015. g. Pristupljeno 4. 3. 2015. 
  29. ^ „STOCK ASSESSMENT OF ALBACORE TUNA IN THE NORTH PACIFIC OCEAN IN 2014” (PDF). isc.ac.affrc.go.jp/index.html. International Scientific Committee for Tuna and Tuna-like Species in the North Pacific Ocean. Arhivirano iz originala (PDF) 2. 4. 2015. g. Pristupljeno 5. 3. 2015. 
  30. ^ „Alarming population crash in southern albacore tuna prompts catch rethink”. ABC News (Australian Broadcasting Corporation). 30. 10. 2015. Pristupljeno 2. 11. 2015. 
  31. ^ „Pacific nations agree to historic tuna fishery pact to protect local industries”. ABC News (Australian Broadcasting Corporation). 22. 10. 2014. Pristupljeno 2. 11. 2015. 
  32. ^ a b Marine Stewardship Council. „List of all certified fisheries”. MSC.org. Pristupljeno 15. 2. 2012. 
  33. ^ „Tuna: Albacore”. SeaChoice. Arhivirano iz originala 12. 9. 2007. g. Pristupljeno 21. 2. 2007. 
  34. ^ „Tuna: Albacore”. SeaChoice. Arhivirano iz originala 12. 9. 2007. g. Pristupljeno 21. 2. 2007. 
  35. ^ Morrissey, T., Michael; Rasmussen, Rosalee; Okada, Tomoko (11. 10. 2008). „Mercury Content in Pacific Troll-Caught Albacore Tuna (Thunnus alalunga)”. Journal of Aquatic Food Product Technology. 13 (4): 41—52. CiteSeerX 10.1.1.578.9827 Slobodan pristup. S2CID 45982962. doi:10.1300/J030v13n04_04. 
  36. ^ „NOAA - FishWatch” (PDF). noaa.gov. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Thunnus alalunga na Vikimedijinoj ostavi.
Vikivrste imaju više informacija o članku Thunnus alalunga.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Албакор&oldid=26008156”