Albert Jakopič

albert jakopič
Albert Jakopič Kajtimir
Lični podaci
Datum rođenja	(1914-11-24)24. novembar 1914.
Mesto rođenja	Ljubljana, Austrougarska
Datum smrti	10. oktobar 1996.(1996-10-10) (81 god.)
Mesto smrti	Ljubljana, Slovenija
Profesija	društveno-politički radnik
Delovanje
Član KPJ od	aprila 1942.
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
Služba	Vojska Kraljevine Jugoslavije NOV i PO Jugoslavije Jugoslovenska armija
U toku NOB	zamenik političkog komesara 15. divizije NOVJ komandant 30. divizije NOVJ
Predsednik Predsedništva CK SK Slovenije
Period	oktobar 1966. – decembar 1968.
Prethodnik	Miha Marinko
Naslednik	France Popit
Heroj
Narodni heroj od	22. jula 1953.
Odlikovanja

Albert Jakopič — Kajtimir (Ljubljana, 24. novembar 1914 — Ljubljana, 10. oktobar 1996), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SR Slovenije i narodni heroj Jugoslavije. Od 1966. do 1968. godine bio je predsednik Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Slovenije.

Biografija

Alber Jakopič rođen je 24. novembra 1914. godine u Ljubljani. Potiče iz radničke porodice. Otac mu se iz zarobljeništva u Sovjetskom Savezu vratio tek 1924. godine. Do tada je Albert bio na čuvanju kod stranih ljudi, jer ga je mati napustila i stupila u nov brak. Pošto mu je otac učestvovao u Oktobarskoj revoluciji, bio je vlastima sumnjiv i vrlo je teško dolazio do službe. Često je ostajao bez posla, pa je porodica živela vrlo skromno i u oskudici. Upravo je očevo iskustvo u Oktobarskoj revoluciji uticalo na Albertov pogled na svet.

Albert je četiri razreda osnovne škole završio u Mošnjama, a dva u Ljubljani, gde je završio i osam razreda gimnazije. Po završenoj gimnaziji nastavio je studije, ali nije imao dovoljno sredstava za izdržavanje. Pošto nije mogao da dobije ni službu, otišao je u vojsku i u Mariboru završio školu za rezervne oficire s odličnim uspehom. Po povratku je završio abiturjintski kurs trgovačke škole i zatim upisao tri semestra Pravnog fakulteta u Ljubljani. Novac za izdržavanje zarađivao je davanjem privatnih časova ili povremenim zapošljavanjem.

Narodnooslobodilački rat

Pored toga što nije mogao da dobije zaposlenje, Albert je često pozivan na vojne vežbe. Neposredno pred napad na Jugoslaviju uključen je u kazneni puk u Vrhovinama u Lici. Posle napada na Jugoslaviju, taj puk je bez oružja upućen najpre u Srem, pa se zatim povlačio da bi ga kod Doboja zarobili Nemci i njegove pripadnike odveli u zarobljeničke logore u Nemačku. Jakopič je bio u tri logora za ratne vojne zarobljenike, oficire. Iz logora Stalag 3/a pušten je 6. avgusta 1941. godine kao stanovnik „italijanske“ ljubljanske pokrajine (ital. Provincia di Lubiana) i došao u Ljubljanu.

Po dolasku u Ljubljanu odmah se uključio u Osvobodilnu frontu. Na terenu se povezao sa Milanom Česnikom i Marjanom Novakom iz Viča. Skupljao je oružje i sanitetski materijal, koji mu je dobavljao otac iz bolnice. Učestvovao je u akcijama ispisivanja parola i rasturanja letaka, te okupljao rezervne oficire u Osvobodilnu frontu. Kad se fizički oporavio, hteo je u novembru 1941. godine da ode u partizane, ali je zbog oštre zime, snega i činjenice da su se neki borci zbog zime vraćali, neko vreme još ostao u Ljubljani.

U partizane je otišao sa grupom Ljubljančana u Gorenjsku marta 1942. godine, i to u Zapadnodolenjski odred. Uskoro potom, aprila 1942. godine, primljen je u Komunističku partiju Jugoslavije. Kao rezervni oficir bivše jugoslovenske vojske prenosio je svoje stručno znanje na neiskusne mlade partizane. U početku je bio mitraljezac, zatim vodnik, komandir čete, komandant bataljona, a novembra 1942. godine postao je komandant Zapadnodolenjskog odreda. Sa svojom jedinicom je u mnogim sukobima protiv neprijatelja širio i branio oslobođenu teritoriju u Dolenjskoj.

Pošto je Osvobodilna fronta politički brzo osvojila Dolenjsku, kojom je 20 godina vladala Italija, nedostajalo je još samo sposobnih ljudi. Pored ostalih, u Primorsku je februara 1943. godine poslat i Albert. Tamo je učestvovao u organizovanju partizanskih jedinica i postao komandant Srednjoprimorskog odreda.

10. aprila 1943. godine formirana je brigada „Simon Gregorčič“. Jakopič je postao njen prvi komandant. Kao komandant brigade, on je maja 1943. godine vodio prvi pohod u Benešku Sloveniju. U tom pohodu je učestvovala i Gradnikova brigada. Zadatak im je bio da bude nacionalnu svest i da izvrše pripreme za narodnooslobodilačku borbu. Pohod je započet borbom na Tolminskim ravnama, gde je brigada doživela svoje vatreno krštenje. Oko 800 italijanskih alpinista došlo je u selo da ga opljačka. Brigada se sukobila s njima, nekolicinu pobila, 12 zarobila, a ostali su se dali u bekstvo. Neprijatelj je protiv ovih brigada pokrenuo ceo korpus, ali su se one ipak probile u Benešku Sloveniju i potakle ustanak sve do krajnjih zapadnih granica Slovenije. U tim akcijama, Jakopič se istakao kao poznavalac italijanske i partizanske vojne taktike i strategije.

Krajem avgusta 1943, s jednom posebnom četom je otišao u Reziju da bi i na tom području organizovao narodnooslobodilački pokret. U Primorskoj je ostao sve do kapitulacije Italije, a zatim je otišao u Dolenjsku i tamo postao zamenik političkog komesara 15. divizije.

Krajem septembra su u Primorskoj formirane 30. i 31. divizija. Jakopič je opet došao u Primorsku i postao komandant 30. divizije i od nemačkih upada branio tzv. Kobaridsku republiku. Pod njegovim vođstvom divizija se borila protiv nemačkih i drugih fašističkih jedinica kod Žaga, u Trnovu, na Stolu i u Beneškoj Sloveniji.

Februara 1944. godine, Jakopič je već po drugi put bio u pohodu na Benešku Sloveniju. Tada je u pohod vodio 30. diviziju, koja je tamo postigla zapaženi uspeh u borbama. Posle teških borbi kod Čedada i na krajnjim slovenačkim zapadnim granicama, sve tri brigade su posle odlučnog prodora neprijteljske blokade duž Soče, od Gorice do Kobarida, stigle opet na stare položaje.

Jakopič je krajem juna 1944. godine učestvovao u napadu na Bašku grapu, kad su jedinice NOVJ uništile više neprijateljskih uporišta i temeljito razrušile sve komunikacije u toj dolini.

U Primorskoj je odjeknuo pad domobranskog utvrđenja Črni vrh gde su jednice 9. korpusa posle 12-časovne borbe 1. septembra 1944. godine uništile neprijateljsku posadu. Uspesi jedinica 30. divizije doneli su Jakopiču veliku popularnost. Februara 1945. godine, postao je načelnik 9. korpusa. Na tom položaju je sa Gradnikovom brigadom učestvovao u završnim borbama za oslobođenje Slovenačkog primorja. Učestvovao je u oslobođenju Tržiča (ita. Monfalcone) i Gradeža, gde se kao jedan od prvih viših oficira sreo sa savezničkom vojskom i sa generalom Hardingom.

Posleratna karijera

U Jugoslovenskoj armiji je ostao do 6. jula 1945. godine, kada je demobilisan. Posle demobilizacije, imenovan je za instruktora Centralnog komiteta Komunističke partije Slovenije, zatim je jednu godinu bio sekretar Primorskog okruga, odakle je otišao za sekretara Mariborskog okruga.

Godine 1947. došao je u Ljubljanu i postao načelnik Organizacione uprave CK KP Slovenije. Za vreme rezolucije Informbiroa bio je aktivan naročito na Univerzitetu, gde je pravovremenom političkom akcijom već u početku onemogućio sticanje pristalica odluke Informbiroa. Učestvovao je i u kampanjama za otkup žita, seču šume i ostalo.

Kao politički aktivist, bio je Savezni i Republički poslanik, predsednik Saveta za robni promet SR Slovenije, predsednik Turističkog saveza Slovenije od 1953. do 1958. godine i predsednik Turističkog saveza Jugoslavije od 1958. do 1968. godine.

Posle priključenja Zone B Slobodne Teritorije Trsta Jugoslaviji, otišao je 1954. godine na politički rad u Kopar, gde je bio sekretar sreskog komiteta. Učestvovao je u političkom, privrednom, kulturnom i turističkom razvoju Kopra i okoline.

U Kopru je ostao do 1962. godine, kad je ponovno postavljen za sekretara Organizacione uprave CK SK Slovenije. Pored toga bi je i sekretar i predsednik Socijalističkog saveza radnog naroda Slovenije, organizacioni sekretar i predsednik Predsedništva CK SK Slovenije od oktobra 1966. do decembra 1968., član CK SK Slovenije do 1968. i član Centralnog komiteta SKJ od 1958. do 1969. godine. Godine 1968, postao je politički komesar Glavnog štaba SR Slovenije za Opštu narodnu odbranu i na tom mestu ostao je do 1973. godine.

Bio je i član Saveta federacije SFRJ od 1971. godine, član Konferencije SSRN Slovenije, Saveza udruženja boraca NOR Slovenija, član Predsedništva SUBNOR Slovenije i član Komisije SK Slovenije za radnički pokret i negovanje tradicija NOB-a.

Umro je 10. oktobra 1996. godine.

Nosilac je brojnih jugoslovenskih i stranih odlikovanja. Poljskim ordenom Partizanskog križa odlikovan je dvaput, a nosilac je i rumunskog ordena Reda Tudor Vladimiresku prvog reda. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 22. jula 1953. godine.

Literatura

• Narodni heroji Jugoslavije. Beograd: Mladost. 1975. 
• Enciklopedija Jugoslavije (knjiga peta). „Jugoslavenski leksikografski zavod Miroslav Krleža“, Zagreb 1988. godina.