Aleksandar Vinokurov

Aleksandar Vinokurov
Tur de Frans 2012
Lični podaci
Puno ime	Aleksandar Nikolaevič Vinokurov
Nadimak	Vino
Datum rođenja	(1973-09-16)16. septembar 1973.
Mesto rođenja	Petropavlovsk, Kazaška SSR, Sovjetski Savez
Državljanstvo	Kazahstan
Visina	1,77 m
Masa	68 kg
Timske informacije
Trenutni tim	završio karijeru
Disciplina	drumski
Tip vozača	brdaš
Juniorska karijera
1997	Sent Etjen lor
Profesionalna karijera
1998—1999	Kazino—AG2R
2000—2005	Tim Telekom
2006	Liberti seguros—virt
2007	Astana
2009—2012	Astana
Menadžerska karijera
2013—	Astana
Uspesi
Vuelta a Espanja Vuelta a Espanja 1 (2006) Klasifikacija kombinacije (ukinuta) 1 (2006)
Glavne etapne trke
Pariz—Nica	2 (2002, 2003)
Tur de Svis	1 (2003)
Kriterijum di Dofine	1 (1999)
Monumentalni klasici
Lijež—Bastonj—Lijež	2 (2005, 2010)
Klasici
Amstel gold rejs	1 (2003)
Prvenstva
Nacionalni šampion (drumska trka)	1 (2005)
Druge trke
Dojčland Tur 1 (2001) Điro del Trentino 1 (2010)
Nagrade i medalje Predstavljajući Kazahstan Drumski biciklizam Olimpijske igre Sidnej 2000. Drumska trka London 2012. Drumska trka Svjetsko prvenstvo Verona 2004. Vožnja na hronometar Salcburg 2006. Vožnja na hronometar Azijske igre Hirošima 1994. Ekipni hronometar Hirošima 1994. Drumska trka Busan 2002. Drumska trka Prvenstvo Azije Tengarong 2009. Vožnja na hronometar Tengarong 2009. Drumska trka
Ažurirano: 28. avgust 2016.

Aleksandar Nikolaevič Vinokurov (rus. Алекса́ндр Никола́евич Виноку́ров; 16. septembar 1973) bivši je kazahstanski profesionalni biciklista i trenutno sportski direktor kazakstanskog biciklističkog tima Astana. Najveći uspesi su mu osvajanje Vuelta a Espanje 2006. i zlato na Olimpijskim igrama 2012.

Amaterska karijera

Vinokurov je počeo da se bavi biciklizmom sa 11 godina, kada je počeo da pohada sportsku školu u Petroplavovsku. 1986. preselio se u Almati, a zatim u Astanu, glavni grad Kazahstana, gde je ostao da trenira pet godina. Preko zime je trenirao u Kaliforniji, kao i većina profesionalaca. Trenirao je kao član nacionalnog tima Sovjetskog Saveza, a nakon odvajanja Kazahstana 1991. nastavio je da trenira kao član nacionalnog tima Kazahstana.

1993. je završio treći na Ređo Turu za amatere, a ostali bitni rezultati su mu dve osvojene etape na Turu Ekvadora za amatere 1995. i pobeda na Turu Slovenije 1996. Učestvovao je na Olimpijskim igrama 1996. u Atlanti, kada je drumsku trku završio na 53 mesta.

U zimu 1996. Žil Mas, sportski direktor tima Agrigel, primio je pismo od selektora Kazahstanskog nacionalnog tima o mogućnosti da šest Kazahstanskih vozača pređe u evropske timove. Mas je prihvatio da uzme najbolju dvojicu, ali da moraju prvo godinu da voze za amaterski tim Espoir Sent Etjen. Mas je izabrao Andreja Mizurova i Vinokurova.

Vinokurov je u Francusku stigao 22. marta 1997. nakon slabog izdanja na Turu Longkavi, koji je vozio za kazahstanski nacionalni tim. Dok se on lako prilagodio na Evropu, Mizurov je imao problema sa tim i vratio se u Kazahstan. U maju 1997. zamemio ga je Andrej Kivilev, koji je vozio za amaterski tim u Burgosu. Vinokurov je završio drugi na etapi na Turu Auvernj, dve nedelje nakon što je došao u Evropu, a nedelju kasnije osvojio je nagradu za najboljeg brdaša na trci kup Francuske. Vinokurov je za amaterski tim ostvario deset pobeda i Vinsent Lavenu mu je ponudio dvogodišnji ugovor za profesionalni tim Kazino.

Profesionalna karijera

1998 — 2002

1998. u svojoj prvoj sezoni, Vinokurov je ostvario šest pobeda, uključujući Četiri dana Dankeka, Tur Ois i etapu na Turu Poljske. Početkom 1999. osvojio je etapnu trku Vuelta Valensijanske pokrajine. Tri meseca kasnije osvojio je dve etape na trci Mid libre, a zatim je osvojio Kriterijum Dofine Libere. Vozio je i svoj prvi Tur de Frans, završio ga je na 35 mestu.

2000. je prešao u tim Telekom, sa kojim je osvojio klasifikaciju kombinacije na Pariz—Nici i treće mesto na Kriterijumu Internacional. Na Tur de Fransu je bio pomoćnik lideru tima, Janu Ulrihu i završio je na 15 mestu. Prvu pobedu za nemački tim ostvario je na Vuelta a Espanji, gde je pobedio na etapi 18, nakon što je uhvatio dvojicu vozača koji su bili u begu i odsprintao ih u zadnjih 300 metara. Na Olimpijskim igrama osvojio je srebro, završio je iza Jana Ulriha, a ispred Andreasa Kledena i tako su vozači iz tima Telekom osvojili medalje na Igrama.

2001. je pobedio na hronometru na Turu Holandije i uzeonje žutu majicu od suvozača Erika Cabela. Dominacija tima Telekom je bila ogromna. narednu etapu osvojio je Olaf Čud, a Vinokurov je uzeo još minut i po  od rivala. Na Tur de Fransu je bio pomoćnik Ulrihu i završio je na 16 mestu.

2002. osvojio je Pariz—Nicu, gde je uzeo majicu od Lorana žalabera napadom na Mon Faronu. Kasnije je osvojio etapu na Turu Švajcarske, ali je nekoliko etapa kasnije pao na spustu i povezen je u bolnicu. Napustio je trku da bi se pripremio za Tur de Frans, ali je dve nedelje kasnije otkriveno da ima lomova i morao je da propusti Tur.

2003 — 2005

Vinokurov na svetskom prvenstvu 2004.

2003. na Pariz—Nici, Andrej Kivilov je pao na drugoj etapi, prevezen je u bolnicu u komi, a tokom noći je umro. Kivilov je bio dobar prijatelj Vinokurovu i njegova smrt ga je pogodila, ali je izjavio da je motivisan više nego ikad da pobedi. Treća etapa je bila neutralisana, na četvrtoj je bio hronometar, a na petoj etapi je bio jedini finiš na brdu, Vinokurov je napao na Mon Faronu, pobedio na etapi i osvojio trku. 40 dana kasnije, osvojio je Amstel gold rejs. Vinokurov je vodeću grupu stigao na 10 km do cilja, a napao je na 5 km i osvojio je sa 4 sekunde ispred Mihela Bogerda. Na Turu Švajcarske, Vinokurov je napao na prvoj etapi, pratio ga je samo Sergej Ivanov, Vinokurov je pobedio na etapi i uzeo je lidersku majicu. Frančesko Kasagrande ga je napao na prvoj brdskoj etapi i smanjio je razliku na šest sekundi. Kasagrande je napao i na narednoj brdskoj etapi i uzeo je majicu, ali nekoliko dana kasnije, na hronometru, Vinokurov je završio peti, nadoknadio je razliku i osvojio je Tur Švajcarske. Na Tur de Fransu, Vinokurov je bio lider tima, uz Santijaga Botera. Na Alp du Ezu je završio drugi, a na narednoj etapi, napao je na devet kilometara do cilja i pobedio je. Osvojio je treće mesto na Turu.

2004. na Pariz—Nici, Vinokurov je propustio beg koji je uzeo 5 minuta, ali je osvojio tri etape. Na petoj etapi, napao je na malom usponu, na osam kilometara do cilja i pobedio je sa četiri sekunde. Na sedmoj etapi, napao je na 5 km do cilja, na dva kilometra je uhvatio Samjuela Sančeza, koji je bio ispred, otišao od njega i pobedio. Treću pobedu je ostvario na zadnjoj etapi, pobedio je u sprintu Denisa Menjšova. Na Lijež—Bastonj—Liježu završio je treći, iza Davidea Rebelina i Mihela Bogerda. Na drugoj etapi Tura Švajcarske, pao je, istegao je ligamente i povredio rame, zbog čega je morao da propusti Tur de Frans.

Vratio se na Ređo Tur u avgustu. Pobedio je na hronometru na drugoj etapi, a zatim je pobedio i u sprintu na trećoj etapi i osvojio je trku. Vozio je i Vuelta a Espanju, ali se otrovao hranom i izgubio je dosta vremena u prvoj nedelji, oporavio se da uzme četvrto mesto na hronometru, a zatim je napustio Vueltu. Na svetskom prvenstvu u vožnji na hronometar, osvojio je bronzu.

2005. je osvojio Lijež—Bastonj—Lijež. Napao je sa Jensom Fogtom na više od 50 km do cilja i uspeli su da sačuvaju prednost do kraja. Pokušavao je Vinokurov da se oslobodi Fogta na šest kilometara do cilja, ali nije mogao i pobedio ga je u sprintu. Na Dofine Libereu, osvojio je etapu do Mon Ventua. Nakon Dofinea, vratio se u Kazahstan i osvojio je nacionalno prvenstvo.

Vinokurov je u julu izjavio da je u formi u kakvoj je bio 2003. i da će voziti za tim, u kome su još bili Jan Ulrih i Andreas Kleden. Na početnom hronometru, Vinokurov je završio treći, 15 sekundi ispred Ulriha i minut ispred Kledena. Na osmoj etapi, Lens Armstrong je pratio napad Vinokurova, ali nije reagovao kada je Kleden napao. U planinama je izgubio vreme, ali je zatim pobedio na etapi 11, odsprintao je Santijaga Botera.

Tenzije između Vinokurova i suvozača bile su velike i kulminirale su na etapi 14, kada je Vinokurov otpao, hvatao grupu 20 km i vratio se, a zatim napao, ali su ga Ulrih i Kleden uhvatili i vratili u grupu. Strasti su splasnule kada je Vinokurov pobedio na etapi 21, u Parizu. Nakon trećeg mesta na hronometru na etapi 20, izgubivši vreme samo od Armstronga i Ulriha, Vinokurov je došao do šestog mesta, dve sekunde iza Levija Lajphajmera i tako se etapa 21, obično etapa na kojoj se slavi, pretvorila u borbu Lajphajmera i Vinokurova. Prolazni cilj je bio na 75 km i Lajphajmer i njegov tim su izašli na čelo grupe, da bi sprečili Vinokurova da uzme bonus sekunde. Išli su jakim tempom da obeshrabre Vinokurova, ali na kilometar i po, Vinokurov je napao i jedino je Lajphajmer mogao da ga prati, ali mu nije mogao ništa u sprintu, Vinokurov je uzeo šest sekundi, Lajphajmer četiri i bili su izjednačeni, ali je Lajphajmer bio ispred. Kada su stigli u Pariz, zaustavljen je sat zbog loših vremenskih uslova, Lajphajmer je obavešten da se sekunde bonifikacije neće dodelivati i svi su mislili da je Lajphajmer završio peti. U zadnjim kilometrima nekoliko vozača je napalo, ali su uhvaćeni, zatim su napali Vinokurov i Bred Makgi i nisu ih uhvatili, Vinokurov je pobedio u sprintu. Tur je na kraju ipak dodelio bonus sekunde i Vinokurov je osvojio peto mesto.

Na kraju sezone, Vinokurovu je istekao ugovor i pridružio se timu Liberti Seguros Vurh.

2006 — 2007

Liberi Seguros se povukao iz sponzorstva tima nakon hapšenja Manola Sajiza, zbog umešanosti u doping. Sponzorstvo je preuzela kazahstanska kompanija i tim se zvao Astana Vurh. 30. juna, Astana je ostala bez učešća na Tur de Fransu, nakon što je pet vozača bilo umešano u doping aferu, operacija puerto. Vinokurov nije bio umešan. Nakon toga, Vurh se povukao iz sponzorstva.

Na Vuelta a Espanji, Vinokurov je izgubio vreme na prvoj brdskoj etapi. Izgubio je sedmu etapu od Alehandra Valverdea, a zatim je pobedio na osmoj i devetoj etapi i došao je do petog mesta nakon prve nedelje. Nakon dobrog hronometra i dobrih rezultata na etapama 17 i 18, Vinokurov je uzeo lidersku majicu od Valverdea. Nakon hronometra, na kome je ostvario treću etapnu pobedu, Vinokurov je osvojio Vueltu.

Nakon prve i jedine grand tur pobede, Vinokurov je osvojio treće mesto na svetskom prvenstvu u vožnji na hronometar, ostao je iza Fabijana Kančelare i Dejva Zabriskog.

2007. je počeo trećim mestom na Tireno—Adriatiku, a zatim je osvojio dve etape i klasifikaciju po poenima na Kriterijumu Dofine Libere.

Na Tur de Fransu je bio prvi favorit. Počeo je sedmim mestom na prologu, a ambicije za generalni plasman imao je do pete etape, kada je pao na 25 km do cilja i završio je u kanalu, povredio je oba kolena i laktove. Glavna grupa nije usporila, da mu dozvoli da se vrati, iz tima Astana vratilo se sedam vozača da mu pomognu, ali je Vinokurov završio minut i 20 sekundi iza ostalih favorita.

Nakon pada i povreda, gubio je vreme i Alpima i više nije bio konkurent, ali je pobedio na hronometru minut i 14 ispred Kadela Evansa, a pobedio je i na etapi 15.

Suspenzija 2007

Na etapi 16, Vinokurov je bio pozitivan na doping testu, vršio je transfuziju tuđe krvi. Laboratorija u Šatne Malabriju iznela je podatke i rezultate analize krvi koji su pokazali prisustvo dva različita tipa crvenih krvnih zrnaca u krvi kazahstanskog bicikliste, što znači da je neposredno pre te etape primio transfuziju. Izbačen je sa Tura i otpušten iz Astane. Nekoliko dana kasnije, bio je pozitivan i na B uzorku i oduzete su mu etapne pobede, etapa 13 je pripala Kadelu Evansu, a etapa 15 Kimu Kirhenu. Vinokurov je od strana kazahstanske biciklističke unije suspendovan na godinu dana. Astana je nameravala da ga tuži zbog lošeg publiciteta, a tužbu su podneli Evans i njegov tim, Loto prediktor, zbog publiciteta koji su izgubili jer Evans nije na vreme proglašen pobednikom etape.

U decembru 2007. Vinokurov je objavio da završava karijeru.

2009 — 2010

Vinokurov, koji je dobio jednogodišnju suspenziju, izjavio je za belgijsku televiziju da želi da vozi opet.

Svetska biciklistička federacija, UCI, uložila je žalbu sudu za sportsku arbitražu, tražeći da se jednogodišnja suspenzija poveća na standardnu dvogodišnju. Žalba je bila uložena i 2007. ali je odbijena jer je Vinokurov objavio kraj karijere, žalba je drugi put prihvaćena i suspenzija je produžena do 24. jula 2009.

Nakon Tur de Fransa 2009. godine, 4. avgusta je prvi put učestvovao u jednoj zvaničnoj trci. Tur de Ain, dužine 45 km, u francuskom gradu Kastijon la Bataj, završio je na sedmom mestu, a pobedio je na hronometru dugom osam kilometara, na trećoj etapi. Vozio je za Kazahstan, a zatim je potpisao ugovor sa Astanom i bio je deo tima na Vuelta a Espanji, ali je nije završio.

2010. je počeo svoju prvu punu sezonu nakon suspenzije i planirao je da debituje na Điro d’Italiji.

Sezonu je počeo na Turu Mediterana, gde je završio peti, a zatim je bio pomoćnik Albertu Kontadoru na Kriterijumu Internacional. Prvu pobedu za Astanu nakon povratka, ostvario je na Điro del Trentino trci, u Italiji, gde je pobedio na otvaranju, na hronometru i osvojio je trku. Uz pomoć Kontadora osvojio je Lijež—Bastonj—Lijež, a zatim je vozio Điro d’Italiju. Već na trećoj etapi, Vinokurov je uzeo lidersku majicu od Kadela Evansa, koji je pao na 15 km do cilja. Majicu je držao pet dana, a na kraju je završio na šestom mestu.

Na Tur de Fransu, Vinokurov je vio prvi pomoćnik Kontadoru, koji je osvojio Tur, Vinokurov je pobedio na etapi 13, nakon solo napada, ostvarivši prvu pobedu na Turu nakon dvogodišnje suspenzije.

2011 — 2012

2011. osvojio je etapu na Turu Baskijske zemlje i na Turu Romandije, gde je završio treći.

Na Tur de Fransu, bio je opet pomoćnik Kontadoru. Pao je tokom devete etape i ponovo je objavio kraj karijere. Rehabilitacija je išla bolje nego što je očekivao i odlučio je da vozi Điro di Lombardiju pre završetka karijere. U septembru je odlučio da odloži završetak karijere i da vozi još jednu sezonu.

2012. Vinokurov se vratio na Turu Langkavi, trci na kojoj je počeo profesionalnu karijeru. Nakon suspenzije Alberta Kontadora zbog dopinga, Vinokurovu je bilo osigurano mesto na Tur de Fransu. Na nekoliko etapa bio je u begu, a na etapi 18 je dobio nagradu za najborbenijeg vozača.

Nedelju dana nakon Tur de Fransa, osvojio je zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Londonu, u drumskoj trci. Vinokurov i Rigoberto Uran su napali na osam kilometara i radili su zajedno do cilja, na 300 metara, Uran se okrenuo na desnu stranu da vidi gde su ostali, Vinokurov je tad počeo da sprinta i pobedio je, jer Uran nije mogao da reaguje na vreme. Vinokurov je postao prvi osvajač olimpijske medalje u drumskoj trci iz azijskih zemalja i prvi koji je osvojio dve medalje u drumskoj trci, nakon srebra 2000.

Vozio je i trku na hronometar, ali se nije borio za medalju. Nakon Olimpijskih igara, završio je karijeru.

Kraj karijere i privatni život

U septembru 2012. Vinokurov je prodao bicikl sa kojim je osvojio zlatnu medalju za 243 000 kompaniji Trek.

Dva meseca kasnije, unija profesionalnih biciklista pokrenula je istragu protiv Vinokurova i Aleksandra Kolobnjeva, nakon teksta koji je objavio italijanski časopis Korijere dela sera, u kome su optužili Vinokurova i Kolobnjeva da su sklopili dogovor da Vinokurov pobedi na Lijež—Bastonj—Liježu 2010. Istraga svetske biciklističke unije (UCI) i dalje se čeka. U avgustu 2014. tužioci u Liježu su potvrdili da su Vinokurov i Kolobnjev opruženi za korupciju i da je moguća zatvorska kazna između 6 i 36 meseci i novčana između 600 i 300 000 eura.

Od 2013. je generalni menadžer tima Astana.

Vidi još

• Vuelta a Espanja
• Lijež—Bastonj—Lijež
• Amstel gold rejs

Spoljašnje veze

• Profil na biciklističkoj arhivi
• Rezultati Aleksandra Vinokurova na Tur de Fransu
• Vinokurov osvojio zlato na Letnjim olimpijskim igrama 2012.
• Vinokurovu preti trogodišnja zatvorska kazna