Aleksandar Moč
Aleksandar Moč (Žabalj, 3. jun 1883 - Novi Sad, 10. avgust 1952) bio je srpski advokat, političar i predsednik Matice srpske.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Otac mu je bio Mócs Ferenc (Franjo Moč) iz Perkača kraj Temerina, po narodnosti verovatno pokatoličeni Rusin, a majka Jelena rođ. Gajšin iz Đurđeva, poreklom iz srpske graničarske porodice. Odgajan je u pravoslavnom duhu, a za slavu je uzeo krsnu slavu porodice Gajšin - Sveti velikomučeniik Trifun.
Osnovnu školu pohađao je u Starom Bečeju i Srbobranu. Potom u Novom Sadu završava Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju(1901). Pravo najpre studirao u Pečuju, a nastavio u Zagrebu i Budimpešti, da bi doktor političkih i pravnih nauka postao u Koložvaru. Advokatski ispit položio je 1912. u Budimpešti.
Od 1912. do 1952. (sa kraćim prekidima) sa uspehom se bavio advokaturom u Novom Sadu. Njegova advokatska kancelarija bavila se uglavnom civilnim pravom.[1]
Učešće u političkom životu[uredi | uredi izvor]
Uoči oslobođenja i prisajedinjenja Vojvodine Srbiji bio je angažovan u radu Srpskog narodnog odbora (SNO) kao član užeg rukovodstva. Zajedno sa Jašom Tomićem i još trojicom Srba kao poverenika SNO pregovarao je sa austrougarskim vlastima i vojskom oko mirnog napuštanja grada.
Kada je uspostavljena srpska vlasti imenovan je za šefa policije, pri čemu je očuvao javni red i mir i bezbednost građana i njihove imovine u prelaznom periodu.
Pripadao je Demokratskoj stranci, a kada je 1924. došlo do raskola, opredelio se za krilo predvođeno Svetozarom Pribićevićem. Potom je postao istaknuti član Samostalne demokratske stranke i šef mesnog odbora u Novom Sadu. Suprotstavljao se Šestojanuarskoj diktaturi, zbog čega je došao u sukob sa vlastima.
Kada je došlo do okupljanja opozicije s ciljem borbe za demokratizaciju zemlje, postao je jedan od vodećih lidera Vojvođanskog fronta. Bio je jedan od autora Novosadske rezolucije (1932), u kojoj su tražene promene u društvenom poretku.[1]
Matica srpska[uredi | uredi izvor]
Od kraja dvadesetih godina 20. veka deluje u Matici srpskoj. Bio je član Uprave, a 1931. je izabran za potpredsednika. Nakon ostavke Vase Stajića postaje predsednik Matice, i tu funkciju je obavljao od 1936. do 1945. Ujedno je bio i predsednik Muzejskog odbora i Starateljstva Sirotišta Marije Trandafil.
Za vreme njegovog mandata osnovan je Muzej Matice srpske (1933) i podignut je spomenik Svetozaru Miletiću (bio je predsednik odbora). Podržavao je i Studentsku maticu i Omladinski kulturno-privredni pokret (OMPOK).[1]
Članstvo u organizacijama[uredi | uredi izvor]
U Jadranskoj straži bio je predsednik Nadzornog odbora, potpredsednik Jugoslovensko-bugarske lige i potpredsednik i zamenik predsednika Saveza srpskih zemljoradničkih zadruga Vojvodine.[1]
Aktivnost tokom i nakon okupacije Jugoslavije u Drugom svetskom ratu[uredi | uredi izvor]
Pošto se Matica srpska nalazila pod mađarskom komesarskom upravom u Drugom svetkom ratu Moč je kao predsednik stavio do znanja okupatorima da će Matica obustaviti svoju kulturnu, prosvetnu i nacionalnu delatnost, i da se neće staviti u njihovu službu. Pomagao je i pokret otpora, a u svojoj kancelariji je skrivao zamenika političkog sekretara PK KPJ Branka Bajića.
Nakon oslobođenja dr Moč je izabran za predsednika Pokrajinskog odbora Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta (1944-46), za poslanika Narodne skupštine Vojvodine (1945-47) i poslanika na Trećem zasedanju AVNOJ-a u Beogradu. Bio je i član Glavnog narodnooslobodilačkog odbora Vojvodine. Maticu je ipak morao napustiti, a na mesto predsednika ponovo dolazi Vasa Stajić. Cilj je bio da građanski nastrojena Matica bude potčinjena novoj vladajućoj ideologiji.[1]
Advokatska komora[uredi | uredi izvor]
U Advokatskoj komori Vojvodine bio je posle oslobođenja 1945-46. predsednik Upravnog odbora.[2] Obavljao i funkciju predsednika Advokatske ispitne komisije (1922-41, s prekidom) i predsednika Disciplinskog suda (1931-41).[1]
Sa suprugom Milicom imao je sina i tri ćerke (Dušana, Jelenu, Maru i Milenu).
Odlikovan je Ordenima Svetog Save IV stepena i Jugoslovenske krune III reda.
Reference[uredi | uredi izvor]
