Aleksandros Papagos

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Aleksandros Papagos
Aleksandros Papagos
Lični podaci
Datum rođenja(1883-12-09)9. decembar 1883.
Mesto rođenjaAtina, Grčka
Datum smrti4. oktobar 1955.(1955-10-04) (71 god.)
Mesto smrtiAtina, Grčka
Vojna karijera
Služba1906–1951
VojskaHelenska vojska
ČinFeldmaršal
Učešće u ratovimaBalkanski ratovi
Drugi svetski rat
Kampanja za manje zemlje u Aziji
Grčko-italijanski rat
Grčki građanski rat
Kasniji radMinistar odbrane Grčke

Aleksandros Papagos (grč.Αλέξανδρος Παπάγος) (9. decembar 1883 – 4. oktobar 1955) je bio oficir grčke vojske koji je predvodio Helensku vojsku u Drugom svetskom ratu i kasnijim fazama grčkog građanskog rata.[1] Jedini grčki oficir koji je u karijeri unapređen u čin feldmaršala, postao je prvi načelnik Glavnog štaba grčke nacionalne odbrane od 1950. do njegove ostavke 1951. godine. Zatim je ušao u politiku, osnovao grčku partiju i postao premijer zemlje posle pobede na izborima 1952. godine. Njegovo premijersko mesto definisano je u nekoliko događaja. Hladni rat i posledice grčkog građanskog rata; Grčka postaje članica NATO-a; Američke vojne baze bile su dozvoljene na grčkoj teritoriji; stvoren je snažan i snažno antikomunistički bezbednosni aparat; a komunistički lider Nikos Plumpidis je pogubljen od strane streljačkog voda. Njegov mandat takođe je započeo fazu grčkog ekonomskog čuda i rastuće napetosti sa Britanijom i Turskom oko kiparskog pitanja.

Vojna karijera[uredi | uredi izvor]

Alekandros Papagos je rođen u Atini 1883.[2] Njegov otac je bio general-major Leonidas Papagos, koji je za vreme svoje vojne karijere bio na visokim položajima, uključujući i poziciju direktora osoblja u Ministarstvu rata i pomoćnika za kralja. Njegovo poreklo je sa ostrva Siros.

Godine 1902, upisao je u Vojnu akademiju u Briselu i nastavio studije u školi za konjanike u Ipresu. On je 15. jula 1906. bio na dužnosti kao drugi poručnik konjice u Helenskoj vojsci. Oženio je Mariju Kalinski, ćerku general-pukovnika Andreasa Kalinskisa-Ridisa.

Od 1911. godine postao je poručnik, a učestvovao je u balkanskim ratovima 1912–13 [1]. Godine 1913, unapređen je u Kapetana. Posle balkanskih ratova, služio je u Prvom konjaničkom puku i štabu 3. armijskog korpusa. Od 1916. godine imenovan za majora, postavljen je za načelnika štaba konjičke brigade. Kao potvrđeni rojalista, otpušten je iz vojske 1917. kao rezultat nacionalnog raskola.[2]

Pozvan je na aktivnu službu 1920. godine, nakon izborne pobede rojalističkih partija, sa retroaktivnim rangom potpukovnika, i još jednom je služio kao načelnik štaba konjičke brigade i konjičke divizije tokom kampanje Male Azije protiv turskog Nacionalnog pokreta Mustafe Kemala[2]. Nakon katastrofalnog poraza grčke vojske u avgustu 1922. i kasnijeg izbijanja vojne pobune, on je ponovo otpušten iz vojske, ali je povučen 1926. u činu pukovnika. Godine 1927, postavljen je za komandanta 1. konjičke divizije. Godine 1930, imenovan za general-majora, imenovan je za zamenika načelnika Generalštaba Helenske vojske. Godine 1933-1935. obavljao je dužnost inspektora konjice, a potom komande 1. i 3. armijskog korpusa. On je unapređen u general-poručnika 1935. godine.

Obnova monarhije i Metaksasov režim[uredi | uredi izvor]

Dana 10. oktobra 1935. godine, zajedno sa šefovima službe mornarice i vazduhoplovnim snagama, srušio je vladu Panagisa Caldarisa i postao ministar za vojne poslove u novom kabinetu Georgiosa Kondilisa, koji je odmah proglasio obnovu grčke monarhije. Papagos je ostao ministar vojnih poslova do Kondilisove ostavke 30. novembra[3][4] i bio je ponovo imenovan na funkciju u narednom kabinetu Konstantinosa Demercisa 13. decembra 1935. do 5. marta 1936[2]. Dana 5. marta 1936. imenovan je za glavnog inspektora vojske, držeći tu funkciju do 31. jula. Sutradan je unapređen u načelnika Generalštaba vojske. Sa svoje pozicije, on je angažovao vojsku da podrži Metaksasovu deklaraciju o diktaturi 4. avgusta 1936. godine.

Papagos (levo) 1941

Papagos (levo) sa generalom Archibaldom Vavellom, generalnim oficirom, komandantom Bliskoistočne komande britanske vojske, u Atini u januaru 1941. Tokom narednih godina, kao načelnik Generalštaba, aktivno je pokušavao da reorganizuje i ponovo opremi vojsku za nadolazeći Drugi svetski rat.

Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Po izbijanju grčko-italijanskog rata 28. oktobra 1940. godine, on je postao vrhovni komandant vojske, koji je zadržao poziciju do kapitulacije grčkih oružanih snaga nakon nemačke invazije na Grčku u aprilu 1941[2]. Papagos je upravljao grčkim operacijama protiv Italije duž grčko-albanske granice. Grčka vojska je pod njegovom komandom uspela da zaustavi italijanski napredak do 8. novembra i prisilila ih da se povuku duboko u Albaniju između 18. novembra i 23. decembra. Uspeh grčke vojske doneo mu je slavu. Druga italijanska ofanziva od 9. do 16. marta 1941. odbijena je. Uprkos ovom uspehu, Papagos je odlučio da zadrži većinu grčke vojske u Albaniji i nije bio voljan da naredi postepeno povlačenje kako bi ojačao severoistočnu granicu kako se nemačka intervencija približila. Posle nemačke invazije 6. aprila 1941. godine, brojne grčke snage u Makedoniji oštro su se oduprle nemačkoj ofanzivi na liniji Metaksas, ali su ih neprijatelji nadmudrili i tako je Papagos podržao njihovu predaju. Ubrzo nakon što je Epirska vojska kapitulirala, do 23. aprila grčka vlada je bila prisiljena da pobegne na Krit.

Papagos je ostao u okupiranoj Grčkoj. Tokom 1943. udružio se sa drugim bivšim oficirima vojske, organizacijom otpora, Vojnom hijerarhijom. U julu iste godine, uhapšeni su od strane nemačkih okupacionih vlasti i prevezeni u Nemačku kao taoci. Krajem aprila 1945. godine prebačen je u Tirol zajedno sa oko 140 drugih istaknutih logoraša iz koncentracionog logora Dahau, gde su SS vojnici ostavili zarobljenike. Oslobodio ga je peta vojska SAD-a 5. maja 1945.[5]

Grčki građanski rat[uredi | uredi izvor]

Godine 1945. vratio se u Grčku, ponovo se priključio vojsci i 1947. postigao čin punog generala. U avgustu 1945. Britanci su ga postavili za počasnog viteza Reda Britanske imperije.[6][7][8][9]

U januaru 1949. ponovo je imenovan za vrhovnog komandanta u grčkom građanskom ratu. Papagos je predvodio konačnu pobedu vladinih snaga nad komunističkom demokratskom vojskom Grčke, koristeći ekstenzivnu američku materijalnu pomoć (uključujući avione opremljene napalmom), i opsežno raspoređivanje Helenske specijalne snage (LOK), od februara do oktobra te godine.

Britanski oficir Kristofer Vudhaus, koji je bio aktivan u grčkom pokretu otpora i dobro poznavao zemlju, smatrao je da je njegov prethodnik, general potpukovnik Dimitrios Giacis, "praktično osvojio rat" pre njegovog otpuštanja, ali da je Papagosovo imenovanje bilo korisno jer Papagos je kroz svoj radni staž i prestiž, "mogao nametnuti svoje planove i želje i grčkoj visokoj komandi i savezničkim vojnim misijama, koje su bile nekoliko meseci u međusobnom sukobu" [10]. Dodao je da je on bio "vrhunski kadrovski oficir, besprekoran u logističkom planiranju i preciznom proračunu, majstor politike i diplomatije rata", ali "sa malim iskustvom visoke komande u borbi", i da je imao tendenciju da komanduje iz Atine ali da je retko posećivao linije fronta . Papagosov nepošteni stil vođenja doveo je do sukoba sa jednim od najvažnijih podređenih komandanata, generalom Cakalotosom. [10]

Kao nagradu za svoje usluge, 28. oktobra 1949. godine dobio je titulu Feldmaršala, jedinog grčkog oficira za karijeru koji je ikada imao taj čin.[2] On je nastavio da služi u svojstvu vrhovnog komandanta do 1951. godine,[2] dok je Grčka bila u stanju političke nestabilnosti, sa podeljenim strankama i slabim političarima koji nisu bili u stanju da obezbede čvrstu vladu.

Politička karijera[uredi | uredi izvor]

Papagos sa francuskim predsednikom Rene Kotijem, 1954.

U maju 1951. dao je ostavku u vojsci kako bi se uključio u politiku. On je osnovao grčku partiju (Ελληνικος Συναγερμος), po uzoru na De Gola i njegovu partiju i pobedio je na septembarskim izborima sa 36,53% glasova. To je uglavnom bilo zbog njegove popularnosti, njegovog imidža kao snažnog i odlučnog vođe i komunističkog poraza u građanskom ratu, koji je u velikoj meri pripisan njegovom rukovodstvu. Uprkos ovoj pobedi, Papagos nije mogao formirati vladu na toj većini, i morao je čekati do izbora u novembru 1952. godine, gde je njegova stranka zabeležila impresivnih 49% glasova, dobivši 239 od 300 mesta u parlamentu. Feldmaršal, sa svojom popularnom podrškom i podrškom Amerikanaca, bio je autoritativna figura, koja je dovela do trenja sa Kraljevskom palatom. Papagoška vlada je uspešno nastojala da modernizuje Grčku (gde se mladi i energični ministar rada, Konstantin Karamanlis, prvi put istakao) i obnovio ekonomiju zemlje koja je uništena desetogodišnjim ratom, ali ga je opozicija kritikovala zbog toga što nije učinio mnogo za obnovu društvene harmonije u zemlji koja je još uvek ožalošćena od građanskog rata.

Statua Papagosa u Janjini

Jedno od glavnih pitanja s kojima se Papagos suočio bio je kiparski problem, gde je grčka većina počela tražiti Uniju s Grčkom. Kao odgovor na demonstracije na ulicama Atine, Papagos je nevoljno, pošto bi to dovelo Grčku u sukob s Velikom Britanijom, naredio grčkom predstavniku UN-a 1954. godine da pokrene pitanje Kipra pred Generalnom skupštinom UN-a. Međutim, sukobi na Kipru doveli su do pogoršanja grčko-turskih odnosa, što je kulminiralo u Istanbulskom pogromu u septembru. U januaru 1955. Papagos je počeo da razvija stomačne probleme, što je rezultat njegovog zatvaranja tokom Drugog svetskog rata. On je imenovao Stefanosa Stefanopulosa za privremenog premijera tokom njegove bolesti. Stanje Papagosa se pogoršalo, dok je 11. oktobra 1955. umro usled krvarenja u plućima. Atinsko predgrađe Papagos, u kojem se nalazi Ministarstvo odbrane, dobilo je ime po njemu.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „Alexandros Papagos | Greek statesman”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 13. 01. 2019. 
  2. ^ a b v g d đ e „Στρατάρχης ΠΑΠΑΓΟΣ ΑΛΕΞΑΝΔΡΟΣ του ΛΕΩΝΙΔΑ, ΑΜ 5434”. Συνοπτική Ιστορία του Γενικού Επιτελείου Στρατού 1901–2001 [A Concise History of the Hellenic Army General Staff 1901–2001] (na jeziku: Greek). Athens: Hellenic Army History Directorate. 2001. str. 157. ISBN 978-960-7897-44-2. 
  3. ^ Κυβέρνησις ΓΕΩΡΓΙΟΥ ΚΟΝΔΥΛΗ - Από 10.10.1935 έως 30.11.1935 (na jeziku: Greek). General Secretariat of the Government. Pristupljeno 21. 03. 2014. 
  4. ^ Κυβέρνησις ΚΩΝΣΤΑΝΤΙΝΟΥ ΔΕΜΕΡΤΖΗ - Από 30.11.1935 έως 13.4.1936 (na jeziku: Greek). General Secretariat of the Government. Pristupljeno 21. 03. 2014. 
  5. ^ Peter Koblank: Die Befreiung der Sonder- und Sippenhäftlinge in Südtirol, Online-Edition Mythos Elser 2006 (jezik: nemački)
  6. ^ British Official Wireless KING HONOURS GENERAL PAPAGOS LONDON, Tuesday. Quote: "Lieut-General Alexander Papagos Greek Commander in Chief has been honoured by King George, who has conferred on him an honorary G B E. General Papagos who is so brilliant executing the policy of the late Premier General Metaxas is about 55 and has been a soldier since his youth"
  7. ^ Australian Newspapers Quote: "Lieut-General Alexander Papagos. Greek Commander in Chief has been honoured by King George, who has conferred on him an hononrary [sic] G.B.E.
  8. ^ DOCUMENTS RELATING TO NEW ZEALAND'S PARTICIPATION IN THE SECOND WORLD WAR 1939–45: VOLUME I335 — THE SECRETARY OF STATE FOR DOMINION AFFAIRS2 TO THE PRIME MINISTER OF NEW ZEALAND Quote: "General Alexander Papagos, GBE, Commander-in-Chief, Greek Forces, 1940–41, and of the Greek and Allied Forces, 1941; resigned 21 Apr 1941."
  9. ^ „GBE for Gen. Papagos”. Official Appointments and Notices. The Times (50213). London. 6. 8. 1945. col E, p. 3. 
  10. ^ a b Woodhouse 2002, str. 270.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • „Στρατάρχης ΠΑΠΑΓΟΣ ΑΛΕΞΑΝΔΡΟΣ του ΛΕΩΝΙΔΑ, ΑΜ 5434”. Συνοπτική Ιστορία του Γενικού Επιτελείου Στρατού 1901–2001 [A Concise History of the Hellenic Army General Staff 1901–2001] (na jeziku: Greek). Athens: Hellenic Army History Directorate. 2001. str. 157. ISBN 978-960-7897-44-2. 
  • Woodhouse, Christopher Montague (2002). The struggle for Greece, 1941–1949. C. Hurst & Co. Publishers. ISBN 978-1-85065-487-2. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александрос_Папагос&oldid=27109519”