Alisa od Batenberga

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Alisa od Batenberga
princeza
Fotografija, oko 1920. godine
Lični podaci
Puno imeViktorija Alisa Elizabet Julija Marija
Poznat kaoPrinceza Andreja
Datum rođenja(1885-02-25)25. februar 1885.
Mesto rođenjaZamak Vindzor, Berkšir, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti5. decembar 1969.(1969-12-05) (84 god.)
Mesto smrtiBakingemska palata, London, Ujedinjeno Kraljevstvo
GrobKapela Svetog Đorđa, zamak Vindzor
od 3. avgusta 1988.
Crkva Marije Magdalene, Getsimanija, Jerusalim
Porodica
SupružnikAndrej od Grčke i Danske
Potomstvo
RoditeljiLudvig Aleksandar od Batenberga
Viktorija od Hesena i Rajne
DinastijaBatenberga
Potpis

Princeza Alisa od Batenberga (engl. Princess Alice of Battenberg; Vindzor, 25. februar 1885 — London, 5. decembar 1969) bila je majka princa Filipa, vojvode od Edinburga, svekrva kraljice Elizabete II i baka po ocu kralja Čarlsa III. Nakon što se 1903. udala za grčko-danskog princa Andreja, usvojila je običaje svog muža, postavši princeza Andreja od Grčke i Danske.

Kao praunuka kraljice Viktorije, rođena je u zamku Vindzor, a odrasla je u Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj i na Malti. Hesenska princeza po rođenju, bila je član porodice Batenberg, morganatskog ogranka kuće Hesen-Darmštat. Bila je gluva od rođenja. Živela je u Grčkoj do 1917. i izgnanstva većeg dela grčke kraljevske porodice. Nekoliko godina kasnije, po povratku u Grčku, njen muž je delimično okrivljen za poraz zemlje u grčko-turskom ratu (1919–1922), a porodica je ponovo bila prinuđena na izgnanstvo, do obnove grčke monarhije 1935. godine.

Godine 1930. princezi je dijagnostifikovana šizofrenija, posle čega je smeštena u sanatorijum u Švajcarskoj. Nakon ovoga je živela odvojeno od muža. Po oporavku, najveći deo svojih preostalih godina posvetila je dobrotvornom radu u Grčkoj. Ostala je u Atini tokom Drugog svetskog rata, pružajući sklonište jevrejskim izbeglicama, zbog čega je proglašena za Pravednicu među narodima od strane Jad Vašema, izraelske memorijalne institucije holokausta. Posle rata, ostala je u Grčkoj i osnovala grčki pravoslavni sestarski red monahinja poznat kao Hrišćansko sestrinstvo Marte i Marije.

Nakon pada grčkog kralja Konstantina II i nametanja vojne vlasti u Grčkoj 1967, princezu Endru su pozvali da živi u Bakingemskoj palati u Londonu, gde je umrla dve godine kasnije. Godine 1988. njeni ostaci su preneti iz grobnice iz njenog rodnog mesta, zamka Vindzor, u crkvu Marije Magdalene u istoimenom ruskom pravoslavnom manastiru na Maslinovoj gori u Jerusalimu.

Rani život[uredi | uredi izvor]

Alisa je rođena u Sobi tapiserija u zamku Vindzor u Berkširu, u prisustvu svoje prabake kraljice Viktorije.[1] Bila je najstarije dete princa Ludviga od Batenberga i njegove supruge, princeze Viktorije od Hesena i Rajne. Njena majka je bila najstarija ćerka Ludviga IV, velikog vojvode od Hesena, i princeze Alise od Ujedinjenog Kraljevstva, kraljičine druge ćerke. Njen otac je bio najstariji sin princa Aleksandra od Hesena i Rajne iz njegovog morganatski brak sa groficom Julijom Hauke, koju je Ludvig III, veliki vojvoda od Hesena, proglasio princezom od Batenberga 1858. godine. Njena mlađa braća i sestra, Luiz, Džordž i Luis, kasnije su postali kraljica Švedske, markiz od Milford Hejvena i Erl Mauntbaten od Burme.

Alisa je krštena imenom Viktorija Alisa Elizabet Julija Marija u Darmštatu 25. aprila 1885. godine. Imala je šest kumova: tri preživele babe i deda, velikog vojvodu Ludviga IV od Hesena, princa Aleksandra od Hesena i Rajne, i Juliju, princezu od Batenberga; njena tetka po majci velika kneginja Jelisaveta Fjodorovna od Rusije; njena tetka po ocu, princeza Marija od Erbah-Šenberga; i njena prabaka po majci kraljica Viktorija.[2]

Alisa je provela detinjstvo između Darmštata, Londona, Jugenhajma i Malte gde je njen otac, mornarički oficir, povremeno bio stacioniran.[3] Njena majka je primetila da sporo uči da govori i zabrinula se zbog njenog nejasnog izgovora. Njena baba, princeza od Batenberga, identifikovala je problem i odvela je kod specijaliste za uši i Alisi je dijagnostifikovana urođena gluvoća. Uz ohrabrenje svoje majke, Alisa je naučila da čita sa usana i da govori na engleskom i nemačkom.[4] Privatno školovana, učila je francuski jezik,[5] a kasnije, posle veridbe, naučila je grčki.[6] Njene prve godine protekle su u društvu kraljevskih rođaka, a bila je deveruša na venčanju princa Džordža, vojvode od Jorka i princeze Marije od Teka, kasnije kralja Džordža V i kraljice Marije 1893. godine.[7] Nekoliko nedelja pre svog 16. rođendana, prisustvovala je sahrani kraljice Viktorije u kapeli Svetog Đorđa u zamku Vindzor, a nedugo zatim je potvrđena u anglikanskoj veri.[8]

Brak[uredi | uredi izvor]

Princeza Andreja sa svoje prvo dvoje dece, Margaritom i Teodorom, oko 1910

Princeza Alisa i princ Andrej od Grčke i Danske, četvrti sin grčkog kralja Đorđa I i Olge Konstantinovne od Rusije, upoznali su se u Londonu, na krunisanju kralja Edvarda VII, godine 1902.[9] Venčali su se na građanskoj ceremoniji 6. oktobra 1903. u Darmštatu, a sledećeg dana su održane dve verske ceremonije. Prvo je usledilo venčanje u luteranskoj crkvi a zatim u grčkoj pravoslavnoj u Ruskoj kapeli.[10] Usvojila je običaje svog supruga i postala princeza Andreja.[11] Mladenci su bili usko povezani sa vladajućim kućama Ujedinjenog Kraljevstva, Nemačke, Rusije, Danske i Grčke, a njihovo venčanje je bilo jedno od većih okupljanja potomaka kraljice Viktorije i kralja Kristijana IX održanog pre Prvog svetskog rata.[3] Princ i princeza imali su petoro dece: Margaritu, Teodoru, Sesiliju, Sofiju i Filipa.[12]

Nakon njihovog venčanja, princ Andrej je nastavio svoju vojnu karijeru, a princeza se priključila dobrotvornim organizacijama. Godine 1908. posetila je Rusiju na venčanju velike vojvotkinje Marije od Rusije i princa Vilijama od Švedske. Tom prilikom, razgovarala je sa svojom tetkom velikom vojvotkinjom Jelisavetom Fjodorovnom, koja je formulisala planove za osnivanje religioznog reda medicinskih sestara. Princeza je prisustvovala polaganju kamena temeljca za novu crkvu svoje tetke. Kasnije te godine, Jelisaveta je počela da poklanja svu svoju imovinu u pripremi za duhovniji život.[13] Po povratku u Grčku, princ i princeza su zatekli pogoršanu političku situaciju, nakon što je atinska vlada odbila da podrži kritski parlament, koji je pozvao na uniju Krita (još uvek nominalno deo Otomanskog carstva) sa grčkim kopnom. Grupa nezadovoljnih oficira formirala je grčku nacionalističku vojnu ligu koja je na kraju dovela do ostavke princa Andreja iz vojske i dolaska na vlast Elefteriosa Venizelosa.[14]

Sukcesivne životne krize[uredi | uredi izvor]

Početak Balkanskih ratova, princa Andreja je vratilo u vojsku, a princeza je radila kao medicinska sestra, uspostavljajući poljske bolnice i pomažući u lečenju. Za svoj rad, kralj Džordž V odlikovao ju je Kraljevskim Crvenim krstom 1913. godine.[3] Tokom Prvog svetskog rata, njen zet, kralj Konstantin I od Grčke, sledio je politiku neutralnosti uprkos tome što je demokratski izabrana vlada Venizelosa podržavala saveznike. Princeza i njena deca bili su primorani da se sklone u podrum palate tokom francuskog bombardovanja Atine, 1. decembra 1916. godine.[15] Do juna 1917. godine, kraljeva politika neutralnosti postala je toliko neodrživa da su ona i drugi članovi grčke kraljevske porodice bili primorani u izgnanstvo, nakon abdikacije kralja Konstantina. Narednih nekoliko godina većina grčke kraljevske porodice živela je u Švajcarskoj.[16]

Prvi svetski rat je praktično okončao veći deo političke moći evropskih dinastija. Pomorska karijera oca princeze Alise, princa Ludviga od Batenberga, propala je na početku rata zbog antinemačkog raspoloženja u Britaniji. Na zahtev kralja Džordža V, odrekao se hesenske titule Princ od Batenberga i zvanja Njegovog Visočanstva, 14. jula 1917. godine, i anglizirao porodično ime u Mauntbaten. Sledećeg dana, kralj ga je postavio za markiza od Milford Hejvena.[17] Sledeće godine, dve Alisine tetke, rusku caricu Aleksandru Fjodorovnu i veliku kneginju Jelisavetu Fjodorovnu, ubili su boljševici, nakon Ruske revolucije. Na kraju rata rusko, nemačko i austrougarsko carstvo su pala, a stric princeze Andreje, Ernest Luj, veliki vojvoda od Hesena, je svrgnut.[18]

Nakon Konstantinove restauracije 1920. godine, princ i princeza su se nakratko vratili u Grčku, nastanivši se na Krfu u Mon Reposu. Međutim, nakon poraza helenske vojske u grčko-turskom ratu, Revolucionarni komitet pod vođstvom pukovnika Nikolaosa Plastirasa i Stilianosa Gonatasa preuzeo je vlast i ponovo prisilio kralja Konstantina u izgnanstvo.[19] Princ Andrej, koji je tokom rata bio komandant Drugog armijskog korpusa, uhapšen je. Nekoliko bivših ministara i generala uhapšenih u isto vreme je streljano posle kratkog suđenja. Andrej je sa Krfa prebačen u Atinu, gde je nakon nekoliko dana kasnije održano suđenje kojim je proglašen krivim za zločine za koje se tereti. Kao olakšavajuća okolnost prepoznato je potpuno odsustvo vojnog iskustva, zbog čega je, umesto streljanja, osuđen na doživotnu kaznu zatvora. izgnanstvom iz zemlje. Princ i princeza, i njihova deca pobegli su iz Grčke na britansku krstaricu HMS Calypso pod zaštitom britanskog pomorskog atašea, komandanta Džeralda Talbota.[20] Nastanili su se u maloj kući u Sen Kluu na periferiji Pariza, koju im je dala na korišćenje princeza Mari Bonaparta, žena Andrejovog brata Džordža.

Bolest[uredi | uredi izvor]

Nastanjeni na periferiji Pariza, princeza Andreja se posvetila dobrotvornom radu i pomaganju grčkim izbeglicama.[21] Postala je duboko religiozna i prešla u Grčku pravoslavnu crkvu, oktobra 1928. godine.[3] Te zime je na engleski prevela spise svog muža o njegovim akcijama tokom grčko-turskog rata.[22][23] Ubrzo nakon toga, počela je da tvrdi da prima poruke od Boga i da ima isceliteljske moći.[24]

Princeza Andreja od Grčke i Danske, Filip de Laslo, 1922. Privatna kolekcija princa Filipa, vojvode od Edinburga.

Godine 1930. princeza Andreja je počela da se ponaša veoma uznemireno i tvrdila je da je u kontaktu sa Hristom i Budom. Dijagnostikivana joj je paranoidna shizofrenija, prvo od strane specijaliste psihijatra Tomasa Rosa, a potom i od Ser Morisa Krejga, koji je lečio budućeg kralja Džordža VI pre nego što se podvrgnuo logopedskoj terapiji.[25] Dijagnoza je potvrđena u sanatorijumu Ernsta Simela u Tegelu, u Berlinu.[26] Princeza je nasilno izmeštena iz porodice i smeštena u sanatorijum Ludviga Binsvangera u Krojclingenu, u Švajcarskoj.[27] U tom periodu, to je bila poznata i renomirana ustanova sa nekoliko poznatih pacijenata, uključujući Vaslava Nižinskog, baletana i koreografa, koji je bio tamo u isto vreme kada i princeza Andreja.[28] Binsvanger je princezi takođe dijagnostikovao šizofreniju. I on i Simel su se konsultovali sa Zigmundom Frojdom, koji je verovao da su njene zablude rezultat seksualne frustracije. Preporučio je „rendgensko snimanje njenih jajnika kako bi se ubio njen libido”. Princeza Andreja je protestovala da je zdrava i više puta je pokušavala da pobegne.[25]

Tokom dugog oporavka princeze, u njenoj porodici desile su se velike promene. Ona i princ su se razdvojili a sve njene ćerke udale su se za nemačke prinčeve u periodu 1930. i 1931. godine. Ona nije prisustvovala ni jednom venčanju. Njen sin, princ Filip je otišao u Ujedinjeno Kraljevstvo da živi kod svojih ujaka, lorda Luisa Mauntbatena i Džordž Mauntbatena, 2. markiza od Milford Hejvena, i njegova baka, udovka markiza iz Milford Hejvena.[29]

Princeza Andreja ostala je u Krojclingenu dve godine, ali je nakon kratkog boravka na klinici u Meranu u severnoj Italiji puštena i započela je anonimna putovanja po Evropi. Održavala je kontakt sa svojom majkom, ali je prekinula veze sa ostatkom svoje porodice sve do kraja 1936. godine.[30] Godine 1937. njena ćerka Cecilija, njen zet Georg i dvoje njenih unuka poginuli su u vazdušnoj nesreći u Ostende. Princ i princeza sreli su se prvi put posle šest godina na sahrani, kojoj je prisustvovao i princ Filip i lord Luis Mauntbaten.[31] Nastavila je kontakt sa svojom porodicom, a 1938. vratila se u Atinu gde je nastavila sa dobrotvornim radom, dok je živela u dvosobnom stanu u blizini muzeja Benaki.[32]

Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Tokom Drugog svetskog rata, princeza Andreja je bila u nezavidnoj situaciji. Njeni zetovi bili su na nemačkoj strani a sin u britanskoj kraljevskoj mornarici. Njen rođak, princ Viktor fon Erbah-Šenberg,[33] bio je nemački ambasador u Grčkoj sve do okupacije Atine od strane sila Osovine u aprilu 1941. godine. Ona i njena snaja, princeza Elena, živele su u Atini za vreme rata, dok je većina grčke kraljevske porodice ostala u egzilu u Južnoj Africi.[34][35] Iz malog stana preselila se u centar Atine u trospratnu kuću svog zeta Đorđa. Tokom ratnog perioda, radila je za crveni krst i pomagala u organizovanju narodnih kuhinja. Pod izgovorom da odlazi da poseti sestru, princezu Luizu, putuje u Švedsku kako bi donela medicinske zalihe.[36] Takođe, organizovala je dva skloništa za izgubljenu decu i decu bez roditelja.[37]

Okupatorske snage su očigledno pretpostavljale da je princeza Andreja pronemački orjentisana, pošto je jedan od njenih zetova, princ Kristof od Hesena, bio član NSDAP-a i Vafen-SS-a, a drugi, Bertold, markgrof od Badena, bio je invalid nemačke vojske nakon ranjavanja u Francuskoj, 1940. godine. Ipak, kada ju je posetio nemački general koji ju je pitao da li može nešto da učini za nju, ona je odgovorila: „Možeš da izvedeš svoje trupe iz moje zemlje“.[36]

Nemački tenkovi prolaze kroz Atinu, 1943.

Nakon pada italijanskog diktatora Benita Musolinija u septembru 1943. godine, nemačka vojska je okupirala Atinu, gde je deo grčkih Jevreja potražila utočište. Većina (oko 60.000 od ukupno 75.000 stanovnika) Jevreja deportovano je u nacističke koncentracione logore, gde su svi, osim njih 2.000, umrli.[38] Tokom ovog perioda, princeza Andrea je sakrila jevrejsku udovicu Rejčel Koen i dvoje od njenih petoro dece, koji su pokušali da izbegnu Gestapo i deportaciju u logore smrti.[39] Godine 1913. Rejčelin muž, Haimaki Koen, pomagao je grčkom kralju Džordžu I. Zauzvrat, kralj Džordž mu je ponudio bilo koju uslugu u njegovoj moći ako ikada Koenu zatreba. Godinama kasnije, tokom nacističke pretnje, Koenov sin se setio ovoga i obratio se princezi Andreji, koja je, sa princezom Nikolasom, bila jedna od samo dva preostala člana kraljevske porodice koja su ostala u Grčkoj. Princeza je ispoštovala obećanje i spasila porodicu Koen.[39]

Kada je Atina oslobođena u oktobru 1944. godine, Harold Makmilan je posetio princezu Andreju i zapisao da „živi u skromnim, da ne kažem u pomalo bednim uslovima“.[40] U pismu svom sinu priznala je da u poslednjoj nedelji pre oslobođenja nije jela ništa osim hleba i putera, a da meso nije okusila nekoliko meseci.[41] Početkom decembra situacija u Atini bila je daleko od poboljšanja; Komunistički gerilci (ELAS) su se borili protiv Britanaca za kontrolu nad glavnim gradom. U jeku borbi, princeza Andreja je obaveštena da je njen muž umro, baš kada su se rasle nade u posleratno ponovno okupljanje para.[35] Princ i princeza se nisu videli od 1939. godine. Tokom borbi, na protivljenje Britanaca, ona je insistirala da šeta ulicama i deli obroke policajcima i deci suprotno naredbi o policijskom času. Na upozorenje da joj preti opasnost da je pogodi zalutali metak, odgovorila je: „Kažu mi da ne čuješ pucanj koji te ubija, a ja sam u svakom slučaju gluva. Pa, zašto da brineš o tome?”[42]

Udovištvo[uredi | uredi izvor]

Aprila 1947, princeza Alisa, vratila se u London, kao princeza Andreja, kako bi prisustvovala venčanju njenog jedinog sina Filipa, zakazanom za novembar te godine. Imala je nešto malo od svojih preostalih dragulja, te je jedan od dijamanata poslužio za pravljenje vereničkog prstena princezi Elizabeti,[43] starijom ćerkom i naslednicom kralja Džordža VI. Na dan venčanja, kralj je proglasio Filipa za vojvodu od Edinburga. Venčanje je održano u Vestminsterskoj opatiji, a princeza Andreja je sedela na severnoj strani, naspram kraljice Elizabete i kraljice Marije, predstavljajući mladoženjinu porodicu. Filipove sestre nisu pozvane na venčanje zbog antinemačkog raspoloženja u Britaniji nakon Drugog svetskog rata.[44]

Januara 1949. godine, princeza Andreja je osnovala sestrinski red grčkih pravoslavnih monahinja, hrišćansko sestrinstvo Marte i Marije, po uzoru na manastir koji je njena tetka, velika kneginja Jelisaveta Fjodorovna, osnovala u Rusiji 1909. godine. U pokušaju da prikupi sredstva za svoj rad, organizovala je dve turneje po Sjedinjenim Američkim Državama 1950. i 1952. godine. Njena majka je bila zbunjena njenim postupcima pitajući se: „Šta možete reći o monahinji koja puši i igra kanastu?”.[45] Andrejina snaja, princeza Elizabeta, postala je kraljica kraljevstva Komonvelta 1952. godine što ju je ponovo dovelo u London na krunisanju 1953. godine.[46]

Impresionirana princezinim interesovanjem za indijsku religiju i njenu duhovnost, radža Amrit Kaur pozvala je princezu Andreju u poseti Indiji. Putovanje je iznenada prekinuto nakon što se Andreja iznenada razbolela. Njena snaja, Edvina Mauntbaten, grofica od Burme, koja je slučajno prolazila kroz Delhi na sopstvenoj turneji, morala je da izgladi odnose sa indijskim domaćinima koji su ostali zatečen zbog iznenadne promene planova princeze Andreje. Andreja je kasnije tvrdila da je imala iskustvo izlaska iz tela, te da je zato morala da promeni planove. Edvina je nastavila svoju turneju i preminula sledećeg meseca.[47]

Sve slabijeg zdravlja, princeza Andreja je poslenji put napustila grčku nakon pukovničkog udara 21. aprila 1967. godine. Kraljica Elizabeta II i princ Filip pozvali su princezu da se trajno nastani u Bakingemskoj palati u Londonu.[3] Kralj Konstantin II i kraljica Ana-Marija od Grčke otišli su u izgnanstvo tog decembra nakon neuspelog rojalističkog kontra-puča.[48]

Smrt i sahrana[uredi | uredi izvor]

Crkva Marije Magdalene, Alisin grob u Jerusalimu.

Poslednjih godina svoga života, princeza Andreja je bila fizički slaba i senilna.[49] Preminula je 5. decembra 1963. godine u Bakingemskoj palati. Iza sebe nije ostavila gotovo ništa, jer je za života podelila šta je imala. Prvobitno, sahranjena je u kapeli Svetog Đorđa u Vindzorskom zamku, 10. decembra 1969. godine.[50] Za života je izrazila želju da bude sahranjena u manastiru Svete Marije Magdalene u Getsimaniju na Maslinovoj gori, u Jerusalimu gde je počivala njena tetka velika kneginja Jelisaveta Fjodorovna, ruska svetiteljka. Kada se njena ćerka Sofija požalila na ovu želju jer bi grob bio daleko za posećivanje, princeza Andreja se šalila, govoreći: „Gluposti, autobuska linija je savršena!”[51] Ova želja ostvarena je 3. avgusta 1988. godine, kada su njeni ostaci preneti u kriptu ispod jerusalimske crkve.[3][52]

Princ Filip i princeza Sofija, posetili su Jad Vašem, kako bi prisustvovali ceremoniji na kojoj je njihova majka posthumno odlikovana odlikovanjem Pravednici među narodima, 31. oktobra 1994. godine.[53][54] O majčinom skrivanju jevrejske porodice tokom Drugovo svetskog rata, princ Filip je rekao: „Sumnjam da joj je nekada padalo na pamet da je njen postupak na bilo koji način poseban. Ona je bila osoba sa dubokom religioznom verom i smatrala bi da je to sasvim prirodno ljudska reakcija na druga bića u nevolji.”[55] Godine 2010. britanska vlada joj je dodelila priznanje Heroja holokausta.[56]

Titule i počasti[uredi | uredi izvor]

Titule[uredi | uredi izvor]

  • 25. februar 1885 – 6. oktobar 1903: Njeno Visočanstvo princeza Alisa od Batenberga[57]
  • 6. oktobar 1903 – 5. decembar 1969: Njeno Kraljevsko Visočanstvo princeza Grčke i Danske Andreja[57]
  • Od 1949. do svoje smrti, ponekad je bila poznata kao igumana Alisa-Elizabeta[46]

Počasti[uredi | uredi izvor]

  • Grand Duchy of Hesse Dama Ordena zlatnog lava, 7. oktobar1903.[58]
  • Kraljevina Grčka Dama Velikog krsta ordena Sv. Olge i Sofije[59]
  • Ujedinjeno Kraljevstvo Kraljevski crveni krst, 1913.
  • Restoration (Spain) Dama ordena kraljice Marije Lujze, 9. april1928.[60]

Posthumno:

Potomci[uredi | uredi izvor]

Ime Rođenje Smrt Brak Njihova deca
Datum Supružnik
Princeza Margarita 18. april 1905. 24. april 1981. 20. april 1931.

udovica od 11. maj 1960.

Gotfrid od Hoenloe-Langenburga
  • Kraft, princ od Hoenloe-Langenburga,
  • princeza Beatriks,
  • princ Georg Andreas,
  • princ Rupreht,
  • princ Albreht
Princeza Teodora 30. maj 1906. 16. oktobar 1969. 17. avgust 1931.

udovica od 27. oktobra 1963.

Bertold, markgrof od Badena
  • princeza Margarita od Badena
  • Maksimilijan, markgrof od Badena
  • Princ Ludvig
Princeza Sesilija 22. jun 1911. 16. novembar 1937. 2. februar 1931. Džordž Damstard, vojvoda od Hesena
  • Princ Ludvig
  • Princ Aleksandar
  • Princeza Džoana
Princeza Sofija 26. jun 1914. 24. novembar 2001. 15. decembar 1930.

udovica od 7. oktobra 1943.

Princ Kristof od Hesena
  • Princeza Kristina Margareta od Hesena
  • Princeza Doroteja od Hesena
  • Princ Karl od Hesena
  • Princ Rajner od Hesena
  • Princeza Klarisa Alisa od Hesena
23. april 1946. Princ Džordž Vilijam od Hanovera
  • Princ Velf Ernst od Hanovera
  • Princ Georg od Hanovera
  • Princeza Friderika od Hanoverar
Princ Filip 10. jun 1921. 9. april 2021. 20. novembar 1947. Elizabeta II
  • Čarls III
  • Princeza Ana
  • Princ Endru
  • Princ Edvard

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Ludvig II, veliki vojvoda od Hesena i Rajne[62]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Aleksandar od Hesena i Rajne (1823—1888)[61]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Vilhelmina Badenska[62]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Ludvig Aleksandar od Batenberga
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Hans Moric Hauke[63]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Julija, princeza od Batenberga[61]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
11. Sofi Lafonten[63]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Alisa od Batenberga
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
12. Karl od Hesena i Rajne[65]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Ludvig IV, veliki vojvoda od Hesena i Rajne[64]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. Elizabeta od Pruske[65]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Viktorija od Hesena i Rajne
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Albert od Saks-Koburg i Gota[64]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Alisa od Velike Britanije[64]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
15. Viktorija Hanoverska[64]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Vickers, str. 2
  2. ^ Vickers, str. 19
  3. ^ a b v g d đ Vickers, Hugo (2004). „Alice, Princess (1885–1969)”. Oxford Dictionary of National Biography (online izd.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/66337.  (Subscription or UK public library membership required.) (potrebna pretplata)
  4. ^ Vickers, str. 24–26
  5. ^ Vickers, str. 57
  6. ^ Vickers, str. 57, 71
  7. ^ Vickers, str. 29–48
  8. ^ Vickers, str. 51
  9. ^ Vickers, str. 52
  10. ^ Ruska kapela je bila lično vlasništvo Nikolaja II Aleksandrovič i njegove supruge, Aleksandre Feodorovna (Aliksa od Hesena), Alisine tetke po majci. Izgrađena je između 1897. i 1899. o ličnom trošku ruskog carskog para za korišćenje tokom porodičnih poseta Darmštatu. Izvor: Seide, Georg (1997), Die Russische Orthodoxe Kirche der Hl. Maria Magdalena auf der Mathildenhöhe in Darmstadt (na jeziku: nemački), Munich: Russische Orthodoxe Kirche im Ausland, str. 2, ISBN 3-926165-73-1 
  11. ^ Eilers, str. 181
  12. ^ Vickers, str. 73, 75, 91, 110, 153.
  13. ^ Vickers, str. 82–83
  14. ^ Clogg, str. 97–99
  15. ^ Vickers, str. 121
  16. ^ Van der Kiste, str. 96 ff.
  17. ^ Princeza Alisa od Batenberga nikada nije koristila prezime Mauntbaten niti je preuzela titulu kao ćerka britanskog markiza, pošto se udala za Kraljevsku kuću Grčke 1903. godine.
  18. ^ Vickers, str. 137–138
  19. ^ Vickers, str. 162
  20. ^ Vickers, str. 171
  21. ^ Vickers, str. 176–178
  22. ^ Greece, H.R.H. Prince Andrew of (1930), Towards Disaster: The Greek Army in Asia Minor in 1921, Translated and Preface by H.R.H. Princess Andrew of Greece, London: John Murray 
  23. ^ Vickers, str. 198–199
  24. ^ Vickers, str. 200
  25. ^ a b Cohen, D. (2013), "Freud and the British Royal Family", The Psychologist, Vol. 26, No. 6, str. 462–463
  26. ^ Vickers, str. 205
  27. ^ Vickers, str. 209
  28. ^ Vickers, str. 213
  29. ^ Ziegler, str. 101
  30. ^ Vickers, str. 245–256
  31. ^ Vickers, str. 273
  32. ^ Vickers, str. 281, 291
  33. ^ Sin kume i tetke princeze Andreje, princeze Marije od Batenberga, koja se udala za porodicu Erbah-Šenberg.
  34. ^ Vickers, str. 292
  35. ^ a b „Princess Andrew, Mother of the Duke of Edinburgh”, The Times, London, str. 8 col. E, 6. 12. 1969 
  36. ^ a b Vickers, str. 293–295
  37. ^ Vickers, str. 297
  38. ^ Bowman, Stephen (2002), „Jews”, Ur.: Clogg, Richard, Minorities in Greece, London: Hurst & Co., str. 64—80, ISBN 1-85065-706-8 
  39. ^ a b Vickers, str. 298–299
  40. ^ Macmillan, str. 558–559
  41. ^ Vickers, str. 306
  42. ^ Vickers, str. 311
  43. ^ Vickers, str. 326
  44. ^ Bradford, str. 424
  45. ^ Vickers, str. 336
  46. ^ a b „Princess Andrew of Greece, 84, Mother of Prince Philip, Dead”, New York Times, str. 37 col. 2, 6. 12. 1969 
  47. ^ Vickers, str. 364–366
  48. ^ Clogg, str. 188–189
  49. ^ Vickers, str. 392
  50. ^ Royal Burials in the Chapel since 1805, College of St George, Windsor Castle, Pristupljeno 24. 8. 2020 
  51. ^ Vickers, str. 396
  52. ^ Convent of Saint Mary Magdalene – The Garden of Gethsemane, Russian Ecclesiastical Mission in Jerusalem, Arhivirano iz originala 25. 7. 2017. g., Pristupljeno 8. 5. 2009 
  53. ^ Vickers, str. 398.
  54. ^ Walker, Christopher (1. 11. 1994), „Duke pays homage to Holocaust millions”, The Times, London, str. 12 
  55. ^ Brozan, Nadine (1. 11. 1994), „Chronicle”, New York Times 
  56. ^ Britons honoured for holocaust heroism, The Telegraph, 9. 3. 2010, Arhivirano iz originala 18. 9. 2016. g., Pristupljeno 4. 7. 2016 
  57. ^ a b Ruvigny, str. 71
  58. ^ „Goldener Löwen-orden”, Großherzoglich Hessische Ordensliste (na jeziku: German), Darmstadt: Staatsverlag, 1914, str. 3 
  59. ^ Montgomery-Massingberd, Hugh, ur. (1977), Burke's Royal Families of the World, 1st edition, London: Burke's Peerage, str. 214, ISBN 0-85011-023-8 
  60. ^ „Real Orden de la Reina Maria Luisa: Damas extranjeras”, Guía Oficial de España (na jeziku: španski), Madrid: Sucesores de Rivadeneyra, 1930, str. 238 
  61. ^ a b Battenberg family na sajtu Enciklopedija Britanika
  62. ^ a b Metnitz, Gustav Adolf (1953), „Alexander”, Neue Deutsche Biographie (NDB) (na jeziku: nemački), 1, Berlin: Duncker & Humblot, str. 192 ; (full text online)
  63. ^ a b Franz, E. G. (2005), Das Haus Hessen: Eine europäische Familie, Stuttgart: Kohlhammer Verlag, str. 164—170, ISBN 978-3-17-018919-5, OCLC 76873355 
  64. ^ a b v g Weir, Alison (1996), Britain's Royal Families: The Complete Genealogy (Revised izd.), London: Pimlico, str. 305—307, ISBN 0-7126-7448-9 
  65. ^ a b Franz, Eckhart G. (1987), „Ludwig IV.”, Neue Deutsche Biographie (NDB) (na jeziku: nemački), 15, Berlin: Duncker & Humblot, str. 398—400 ; (full text online)

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алиса_од_Батенберга&oldid=27751630”