Pređi na sadržaj

Alfred Redl

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Pukovnik

Alfred Redl
(Alfred Redl)
Naslikano samoubistvo Alfreda Redla 1913.
Datum rođenja(1864-03-14)14. mart 1864.
Mesto rođenjaLavov, Galicija, Austrijsko carstvo
Datum smrti25. maj 1913.(1913-05-25) (49 god.)
Mesto smrtiBeč, Austrougarska
Univerzitet Austrougarska vojska
Delovanje Austrougarska/ Ruska Imperija

Alfred Redl (nem. Alfred Redl; Lavov, 14. mart 1864 — Beč, 25. maj 1913) bio je austrougarski vojni oficir koji je stigao do čela Evidenzburoa, kontraobaveštajnog odeljenja Glavnog štaba austrougarske vojske. Kao jedan od vodećih figura u špijunaži pre Prvog svetskog rata, njegovo vreme na vlasti obeležile su radikalne inovacije i korišćenje napredne tehnologije za zamke stranim špijunima.

Zahvaljujući inovacijama koje je uveo, Redlov naslednik, major Maksimilijan Ronge, otkrio je krajem 1913. godine da je i sam Redl bio visokoplaćeni špijun za obaveštajnu službu Ruske imperijalne armije. Posle otkrivanja da je ruski špijun, Redl je počinio samoubistvo.

Iako je Redlova homoseksualnost bila objavljena tokom skandala, kasnije istraživanje ruskih arhiva pokazalo je da njegovi ruski rukovodioci nisu bili upoznati s tim, i njegova seksualnost nije bila u vezi sa njegovom odlukom da se bavi špijunažom. Umesto toga, privukla ga je materijalna korist.[1] Otkrića koja je Redl napravio nisu imala značajan uticaj na tok rata.[2][3]

Rani život i karijera[uredi | uredi izvor]

Alfred Redl je rođen 14. marta 1864. u gradu Lembergu, koji se nalazi u Austrijskom carstvu (danas ukrajinski grad Lavov), kao četvrto od devetoro dece Franca i Matilde Redl (neki izvori navode samo sedmoro dece)[4]. Njegovo rodno mesto Lemberg bilo je glavni grad tadašnje austrijske krunske zemlje Galicije i Lodomerije. Redl je potekao iz relativno siromašne porodice, njegov otac je u privatnom životu bio železnički službenik. Redlov otac, koji je rođen 1820, kao vojnik bio je u Austro-Ugarskoj vojsci i u pešadijskom puku gde je dobio čin „Hoh und Dojčmaster” br. 4 (k.u.k. Infanterieregiment „Hoch- und Deutschmeister“ Nr. 4), ali se nije uzdigao iznad tada najnižeg oficirskog čina potporučnika 2. klase.[5] Pošto nije mogao da priušti bračni depozit koji su oficiri zahtevali za njihovo venčanje, Franc Redl je morao da napusti vojsku u 31. godini. Prešao je na kraljevsku imperijalnu privatnu železnicu (u dokumentima označavanu kao k.k.), „privatni Karl-Ludvig-Ban”, gde je ostao zaposlen tokom celog života. Mesto zaposlenja bio je Lavov. U vreme rođenja njegovog sina Alfreda, Franc Redl je radio kao ekspeditor 2. klase u upravljanju materijalima, sa godišnjom platom od 700 guldena.[6][7] Kao upravnik stanice, Franc Redl je dobio Zlatni krst za zasluge 1867. za zasluge tokom nemačko-nemačkog rata 1866.[8] Kada je umro 1875. u 55. godini, Franc Redl je imao čin činovnika u Lemberger Material-Magazinu sa platom od 2.400 guldena.[9][10]. To je otprilike odgovaralo činu i plati potpukovnika u vojsci.[11] Od tada je porodica živela od relativno skromne udovičke penzije majke.[12]

Sva deca Franca Redla bila su profesionalno uspešna: dvojica sinova su postali karijerni oficiri, jedan je bio arhitekta, drugi advokat, a treći železnički službenik kao i njihov otac. Obe ćerke su postale nastavnice. Otac je uspešno odgajao decu na tri jezika: poljskim, ruskim i nemačkim jezikom, što je imalo presudan uticaj na daljnju karijeru Alfreda Redla.

Po završetku srednje škole, Alfred Redl je postao kadet u k.k. Kadetskoj školi Karthaus, koja je bila smeštena u predgrađu Brna. Zahvaljujući činjenici da mu je otac bio bivši oficir, školovanje mu je bilo besplatno.[13] Godine 1883. napustio je Karthaus sa zvanjem kadetskog zamenika i „veoma dobrim uspehom“. Nakon četiri godine službe u 9. pešadijskom puku u Lembergu, 1. juna 1887. godine, oficirski kor je prepoznao njegove kvalitete i unapredio ga u čin poručnika. S obzirom na natprosečne ocene od strane svojih pretpostavljenih, prijavio se za k.u.k. Ratnu školu, instituciju za obuku oficira Generalštabne službe, gde je 1894. godine uspešno završio kurs.

Redl je bio homoseksualac, što bi u to vreme, ukoliko bi se otkrilo, dovelo do njegovog otpuštanja iz državne službe, društvene izolacije i sudskog procesa. Pre nego što je regrutovan, morao je da se leči od sifilisa, bolesti koja je pre otkrića antibiotika često bila hronična i fatalna. Godine 1892, zvanični izveštaji kažu da je bolest bila potpuno izlečena.[14] Međutim, obdukcija posle Redlovog samoubistva otkrila je da je on bio hronično bolestan i da mu nije preostalo mnogo vremena da živi.[15]

Generalštab i obaveštajna služba[uredi | uredi izvor]

Alfred Redl 1912.

Posle napuštanja vojne akademije, Redl je do 1895. godine bio zaposlen u železničkoj kancelariji, u odeljenju zaduženom za planiranje transporta i raspoređivanje. Njegov posao je takođe uključivao izviđanje železničkih pruga potencijalnih ratnih protivnika, zadatak koji je u Rusiji bio posebno značajan zbog tajnosti mapa i česte potrebe za ličnim putovanjem kako bi se utvrdile rute.

Nakon toga, Redl je nekoliko godina služio u vojnom osoblju, prvo u Budimpešti, a potom kao kapetan u Lembergu, svom rodnom gradu. Godine 1899, po naredbi načelnika generalštaba Fridriha fon Bek-Ržikovskog, poslat je na jezički kurs u Rusiju. U Kazanju je stekao znanja koja su mu poslužila kao temelj za rad u „ruskoj grupi” Bečke evidencije u Generalštabu, gde je započeo službu 1900. godine.

Kancelarija za evidenciju sakupljala je vojno značajne izveštaje iz različitih izvora, koje je trebalo dnevno predstavljati načelniku Generalštaba, a nedeljno caru Francu Josifu I (ručno pisane do 1913). Za ovu svrhu raspolagala je sa 20 oficira, što je bio samo fragment onoga što su imali nemački i ruski generalštab. Oskudica u osoblju i finansijama bila je uglavnom posledica podređenosti evidencije Ministarstvu spoljnih poslova, jednom od tri k.u.k. ministarstva koja je finansirala Mađarska, koja je težila da obezbedi samo minimalna sredstva za zajedničke institucije.

Redl je bio brzo unapređen. Nakon nekoliko meseci, premešten je u obaveštajnu kancelariju zaduženu za nadzor stranih država. U 1905. godini postao je major, a 1907. preuzeo je vođstvo odeljenja. U oktobru 1907. postao je zamenik načelnika Službe za dokaze, čime je stekao poziciju jednog od najbližih saradnika načelnika Generalštaba. Prvog maja 1909. unapređen je u čin pukovnika, a prvog maja 1912. u čin pukovnika.[16] Osamnaestog oktobra te godine, Redl je premešten u Prag kao načelnik generalštaba VIII armijskog korpusa, pod komandom bivšeg šefa evidencije Artura Gizla fon Gizlingena.

„Afera Redl”[uredi | uredi izvor]

Redlove špijunske aktivnosti[uredi | uredi izvor]

Dugo se pretpostavljalo da je Ruska Ohrana, koja je u to vreme bila odgovorna za inostranu špijunažu i imala kancelarije u Moskvi, Sankt Peterburgu i tadašnjoj ruskoj Varšavi, aktivno pristupila Redlu. Odeljenje „Ohrana” u Varšavi bilo je zaduženo za Austriju i imalo je 50 ljudi, dok je 150 bilo u rezervi. Načelnik odeljenja za obaveštajne poslove bio je pukovnik Nikolaj Stepanovič Batjušin, koji je oko 1901. godine posleo savršeno govorećeg baltičkog Nemca po imenu Prat u Beč kao „odmornika” da regrutuje što višeg rangiranog agenta iz bečke kancelarije za dokaze. U traganju za slabostima u privatnim životima oficira, za koje se tvrdi da je pronašao u kapetanu Redlu 1903. godine, koji je tada bio u homoseksualnoj vezi sa poručnikom Meterlingom iz 3. dragog puka, Prat je navodno ucenjivao Redla i primorao ga da špijunira za Ohranu.

Istoričari danas veruju da do ucene nije došlo, jer u moskovskim arhivama nema zapisa o Redlovoj homoseksualnosti, niti da je Redl sam inicirao kontakt kako bi finansirao svoj raskošan život.[17] Postoji mogućnost da ruski agenti nisu znali identitet svog doušnika, jer je Redl tajno započeo kontakt, a dokumentacija i novac su uvek bili poslati poštom.[18] Izvesno vreme se o njemu starao ruski vojni ataše Baron de Rup. Nakon što je de Rup bio primoran da napusti zemlju zbog špijunaže, brigu je preuzeo njegov naslednik, pukovnik Mitrofan Marčenko, koji je takođe kasnije proteran iz istog razloga. Suđenje Redlu je održano u oktobru 1907. godine:

“izdajničko, tajnovito, koncentrisano i poslušno, dobro pamćenje... Sladak, mek, nežan govor, ... više pametan i pogrešan nego inteligentan i talentovan. Cinik… [19]

Budući da su Rusi obilato plaćali Redla, on je imao mogućnost da vodi život koji je inače bio dostupan samo bogatim aristokratama ili industrijalcima. Obično je frekventirao samo objekte višeg društvenog sloja, posedovao je dva skupocena automobila, lične sluge, konje i isplaćivao je dnevnice svojim ljubavnicama, među kojima je bio i ulanski poručnik Stefan Horinka.[20] U cilju povećanja prihoda, počeo je da prodaje svoja dokumenta italijanskim i francuskim obaveštajnim službama, što mu je donosilo godišnji prihod od približno 50.000 kruna. Za upoređivanje, 1909. godine potpukovnik austrougarske armije (rang VII) imao je godišnju platu između 5.400 i 6.200 kruna, dok je pukovnik (rang VI) zarađivao između 7.200 i 8.800 kruna, bez uračunatih bilo kakvih dodataka za posao, stanarinu, hranu i ostalo.[21]

Redl retko je predavao dokumentaciju, ali kada bi to učinio, dokumenti su bili obimni i od izuzetnog vojnog značaja za protivnike monarhije. Otkrio je skoro sve što se zbivalo unutar Austrougarske. Vojska je bila okružena tajnošću: planovi mobilizacije, veličina trupa, izveštaji o inspekcijama, planovi utvrđenja. Sam je fotografisao dokumente i razvijao fotografije. On je takođe otkrivao austrijske špijune, iako nisu svi bili pogubljeni u Rusiji, kako se ponekad navodi u literaturi o Redlu.[22] Pored toga, puštao je lažne izveštaje u Generalštab o snazi ruskih trupa, njihovom kvalitetu i vremenu potrebnom za mobilizaciju, predstavljajući ih kao slabije.

Neuspesi koje je doživela austrijska izviđačka služba bili su očigledni. Ipak, Redl i njegovi saradnici su znali kako da kompenzuju ove propuste navodnim „uspešnim operacijama“. One su se oslanjale na fabrikovane ruske tajne dokumente i „razotkrivene“ ruske agente koji su postali smetnja za Redlove saradnike i bili su žrtvovani. Ono što je bilo nepojmljivo jeste da izvor njegovog javno istaknutog bogatstva nikada nije bio predmet ozbiljne istrage. Austrijska obaveštajna služba se zadovoljila objašnjenjem o Redlovom nasleđu, koje je u stvarnosti bilo skromno.

Redl je jednom samo srećom izbegao otkrivanje. Godine 1909., major Lelio Graf Spanoki, vojni ataše u Sankt Peterburgu,[23] stekao je carevo poverenje zbog svojih dostignuća. U Sankt Peterburgu se sprijateljio sa britanskim vojnim atašeom Gajem Persijem Vindemom, koji mu je otkrio da visoki austrijski oficir prodaje vojne tajne Rusima. Spanoki je ovu informaciju prosledio šefu evidencije pukovniku Hordličkoj, koji nije istražio sumnju i zamolio je Spanokija da umesto ministru vojnom, prijavi slučaj pukovniku Redlu. Redl je u saradnji sa Rusima uspeo da kompromituje Spanokija, da ga povuče iz Moskve i ošteti njegovu karijeru, koja je, međutim, bila kratkotrajna.

Redlova izloženost[uredi | uredi izvor]

Na dan 18. oktobra 1912. godine, Redl je premešten u Prag, gde je postao načelnik generalštaba VIII k.u.k. Korpusa. Zbog nove pozicije, teško mu je bilo da se sastaje sa kontaktima sa druge strane, pa je novac pretežno slao poštom. Jedna takva pošiljka, adresirana na Nikona Nizetasa, vraćena je iz Beča u Ejdtkuhnen u Istočnoj Pruskoj, nakon što nije preuzeta u predviđenom roku. Otvaranjem pisma u potrazi za informacijama o pošiljaocu, otkriveno je 6.000 kruna i adrese.[24] Pismo je zatim poslato nemačkoj obaveštajnoj službi. Major Valter Nikolaj je u njemu pronašao dve adrese poznate špijunske mreže, što je dovelo do obaveštavanja austrijskog majora Maksimilijana Rongea iz Odeljenja za dokaze. Pismo je bilo kompromitovano zvaničnim otvaranjem, što je primaocu signaliziralo da je sadržaj poznat. Major Ronge je naredio da se napiše novo pismo, koje je major Nikolaj posle poslao u Berlin.[25] Edmund fon Gajer, šef državne policije, nadgledao je šalter za poštanska pisma u pošti na Flajšmarktu više od mesec dana, u nadi da će primalac ponovo doći po pismo. Kada je Redl podigao pismo 25. maja 1913. godine, bio je praćen i jasno identifikovan kao primalac na osnovu rukopisa na preuzetom i odbačenom pismu.[24]

Pokušaj prikrivanja[uredi | uredi izvor]

Za načelnika Generalštaba k.u.k. Franca Konrada fon Hecendorfa, koji je već bio kontroverzna ličnost u Mađarskoj i Ministarstvu spoljnih poslova, ovo je predstavljalo dvostruki udarac. Osim izdaje tajni, postojao je i rizik od sramotnog suđenja koje bi otkrilo neuspehe generalštaba u proveri oficira na ključnim pozicijama, što bi Mađarima dalo dodatne argumente za njegovu smenu. Zbog toga je naredio potpunu tajnost. Delegacija oficira, koju su činili zamenik načelnika Generalštaba k.u.k. Vojske, general-major Franc Hofer fon Feldšturm, članovi Kancelarije za dokaze Urbanski i Ronge i vojni sudija Vencel Vorliček, trebalo je da poseti Redla u njegovom domu (hotel Klomser na Herrengase u Beču) i da ga uhapsi. Oni su pronašli Redla, koji je već sumnjao da će biti uhvaćen, kako se priprema da izvrši samoubistvo u svojoj sobi u hotelu.

„Već znam zašto gospoda dolaze. Ja sam žrtva nesrećne strasti; Znam da sam izgubio život i tražim oružje da bih mogao da okončam svoje postojanje.”[26]

On je svom bivšem kolegi Rongeu otkrio da je „veliko služio stranim državama tokom 1910. i 1911. godine“ i da je to činio samostalno.[27] Ronge je zatim iz njegove kancelarije uzeo pištolj i paket otrova, nakon čega su se povukli da bi „zločincu pružili priliku da brzo prekrati svoj život“.[28] U ranim jutarnjim satima pronađen je mrtav. Konrad je telegramom obavestio prestolonaslednika i nadvojvodu Franca Ferdinanda, generalnog inspektora Austro-Ugarske vojske, da se Redl ubio „iz nepoznatih razloga“.[27] Na isti način je obavešten i car, a slična depeša poslata je štampi 26. maja.[29]

Međutim, istog dana, novine su spekulisale o „nervnim poremećajima“ ili „nervnom slomu“ kao uzroku samoubistva.[30][31]

„Jedan od najsposobnijih i najpoznatijih oficira Generalštaba, pukovnik Alfred Redl, načelnik štaba 8. korpusa u Pragu, izvršio je samoubistvo u subotu uveče u hotelu u centru grada. Visoko nadareni oficir, pred kojim je još bila velika karijera, ubio se, kako se veruje, hicem u usta u stanju teške neurastenije izazvane psihičkim prenaprezanjem. Izveštaj u Die Prese Noje Fraj Prese od datuma 26. maj 1913[32]

Obaveštavanje javnosti[uredi | uredi izvor]

Komisija zadužena za istragu slučaja (Hofer-Feldsturm, Urbanski, Ronge, Vorliček) odmah je upućena ekspresnim vozom iz Beča u Prag da pregleda Redlovo boravište i osigura dokaze.

Prema izveštaju novinara Egona Ervina Kiša, komisija je stigla u Prag oko podne na dan samoubistva. Budući da je bio nedeljni dan, nije bilo moguće pronaći bravara za otvaranje vrata i zaključanih kontejnera. Zato je angažovan civilni bravar, član fudbalskog kluba DBC Šturm iz Praga, koji je zbog toga propustio važnu utakmicu. Kiš, koji je u to vreme bio lokalni reporter za praški list Bohemia na nemačkom jeziku i počasni predsednik DBC Šturm, prvobitno mu je zamerio. Međutim, kada je saznao pravi razlog njegovog odsustva, Kiš je zaključio da je vlasnik stana morao biti pukovnik Redl, čiju smrt su novine tek objavile. Informacije bravara ukazivale su na špijunažu i homoseksualizam. Zbog cenzure, Kiš je mogao da objavi ovaj senzacionalni izveštaj samo kao poricanje navodno lažnih činjenica, koje su se pojavile podebljano na naslovnoj strani ponedeljkovog izdanja Bohemije.

„Od nas se traži da opovrgnemo glasine koje su se pojavile upravo u vojnim krugovima da je načelnik Generalštaba Praškog korpusa, pukovnik Alfred Redl, koji je prekjuče izvršio samoubistvo u Beču, izdao vojne tajne i špijunirao. za Rusiju.“[33]

Ovaj izveštaj je izazvao veliku pometnju, tako su i car i prestolonaslednik saznali za Redlovu izdaju. Armija novinara je počela da istražuje slučaj. Postoji sumnja u mnogim krugovima u Kišovu tvrdnju da je on jedini odgovoran za otkriće.[34] Iako se referenca Egona Ervina Kiša na slučaj Redl može naći u praškim dnevnim novinama Bohemia, leksikon špijunaže u 20. veku netačno tvrdi:[35]

„Navodna umešanost izveštača Egona Ervina Kiša (Praška Bohemija i strani dopisnik 'Berliner Tagblat') u razotkrivanje zasnovana je na njegovom kasnijem izveštaju, za koji nema dokaza.

Prema istraživanja Majkla Horovica, Kišov izveštaj o otkrivanju afere preko praškog bravara bio je izmišljotina da bi se zaštitio doušnik visokog ranga.[36] Ministarstvo rata je reagovalo tek nakon tri dana, izveštavajući da je Redl izvršio samoubistvo „kada je trebalo da bude predat stranim silama zbog nepristojnog homoseksualnog ponašanja i izdaje tajni”.[37] Ministarstvo je kasnije prikrilo da je Redl bio primoran na samoubistvo, što je onemogućilo potpuno istraživanje slučaja. Šef kancelarije za dokaze, Urbanski, tvrdio je da je podneo detaljan izveštaj, koji je kasnije umanjen od strane vojne kancelarije prestolonaslednika. Dodatni skandal nastao je kada je tinejdžer kupio Redlov fotoaparat i u njemu otkrio slike strogo poverljivih vojnih dokumenata, koji su previdđeni tokom pretresa njegovog stana u Pragu.

Istraživanjem slučaja, austrijska kancelarija za odbranu je otkrila da je Redlov račun u Noje Viner Šparkase imao izuzetno brze depozite od početka 1907. godine. Od 1905. do 1913. godine ukupno 116.700 kruna.[20] Vremenski period i veličina depozita ukazuju na to da su Redlovi akti izdaje bili dugotrajniji i značajniji nego što je priznao pred svoju smrt. Zbog njegove smrti, konačno razjašnjenje nije bilo moguće.

Telo Alfreda Redla je položeno u Garnizonsku bolnicu I, 28. maja 1913. godine. Sledećeg dana, njegova sahrana je održana na bečkom centralnom groblju, koje je trebalo da bude uglavnom zatvoreno za javnost.[38]

„Nije bilo pratnje, nijedan oficir se nije pojavio kao ožalošćeni, čak ni palčevi nisu bili vojnici, već zaposleni u gradskoj mrtvačnici. U ¾ 1 sat dovezla su se mrtvačka kola najjednostavnije klase sa dva konja koja se nisu zaustavila ispred kapije, kao što je uobičajeno, već su uletela u mrtvačnicu, čija se kapija ponovo brzo zatvorila. Ovi neobični događaji izazvali su radoznalost prolaznika i ubrzo se ispred garnizonske bolnice okupila velika masa. Blagoslovu su prisustvovali samo rođaci i nekoliko ljudi koji su im bili prijatelji. Nekoliko venaca ukrašavalo je kovčeg, koji je, umotan u crnu platnu, sa otvorenih pogrebnih kola prenet na centralno groblje radi sahrane.”– Izveštaj u nemačkom Volksblatu od 29. maja 1913. godine[39]

Sahrana je izvršena u grobu bez nadgrobnog spomenika (grupa 79, red 27, broj 38). Grob je kasnije bio oskrnavljen od strane razgnevljenih građana. Kada se skandal stišao, postavljen je nadgrobni spomenik, koji su nacionalsocijalisti uklonili 1944. godine. Grobnica je danas zvanično napuštena i ponovo zauzeta, a njegove kosti i dalje počivaju na tom mestu.[40]

Vojni uticaj[uredi | uredi izvor]

Kada su u Redlovim privatnim prostorijama otkriveni Ratni nalog de Bataile, uputstva za mobilizaciju za sve moguće situacije, priručnik za rezerve, kontraobaveštajne mere u Galiciji, adrese stranih generalštabova, špijunska korespondencija, dokumenti o izviđanju i mnogi drugi, pretpostavljeno je da bi najveća šteta mogla biti izdaja austrijskih planova raspoređivanja protiv Rusije. Otkriveni dokumenti prikazuju snage potrebne za započinjanje vojnih operacija i njihovu raspodelu. Ruski istoričari su sada potvrdili ovu pretpostavku.

Posle otkrivanja afere, austrijska tajna služba je napravila velike napore da javno umanji njen značaj. Prvi put se pominje u martu 1912. godine, Redlova sve veća potreba za novcem povezana je sa „njegovom fatalnom strašću“, dok objavljeni izveštaj autopsije ukazuje na patološku promenu u njegovom mozgu. U isto vreme, pokušaji su napravljeni da se izmene planovi raspoređivanja i da se ruskoj strani stavi do znanja da su otkriveni planovi još uvek validni.

Mnogi istoričari smatraju da je izdaja Alfreda Redla barem delimično doprinela katastrofalnim porazima Austrougarske u prvim mesecima Prvog svetskog rata, jer nije bilo vremena za potpunu promenu obimnih planova između njegove smrti i početka rata. Redl je takođe otkrio austrijske i nemačke špijune u Rusiji, čime je omogućio Rusiji da se pripremi za rat, dok je Austro-Ugarska zbog toga imala preoptimističku predstavu o balansu snaga. Austrijski zamenik rajhsrata, grof Adalbert Šternberg, komentarisao je ovo posle rata, povezujući Redlovu izdaju sa izdajom ruskog pukovnika Kirila Petroviča Lajkova u Generalštabu, koji je navodno ponudio Austriji kompletan plan ruskog raspoređivanja:

„Ovaj zlikovac (Redl) je osudio svakog austrijskog špijuna, jer je slučaj ruskog pukovnika [Lajkova] ponovljen nekoliko puta. Redl je isporučio naše tajne Rusima i sprečio nas da saznamo ruske tajne preko špijuna. 1914. Austrijanci i Nemci navodno nisu znali za postojanje 75 divizija, koje su činile više od cele austrougarske vojske...“[41]

Fon Sternberg ide toliko daleko da analizira posledice slučaja Redl na sledeći način:

„Da smo jasno videli, naši generali ne bi terali dvorskog dostojanstvenika da objavi rat.“[41]


Istoričari špijunaže, poput šefa CIA Alena Dalsa i sovjetskog generala Mihaila Milštajna, jednoglasno su opisali Redla kao „arhi-izdajnika“ koji je doprineo porazima Austro-Ugarske u prvim mesecima rata, iako bez daljih detalja.[42]

S druge strane, carski generalštab je očigledno takođe verovao u nepromenjenu validnost plana razmeštanja koji je kupio i bio je iznenađen kada su glavne austrougarske snage napredovale 100 do 200 km zapadnije od očekivanog, što je dovelo do uspeha Austrije u bitke kod Krasnika i Komarova [43].

Drugi istoričari dolaze do zaključka da Redl nije imao nikakvu značajnu ulogu, ali je bio koristan kao „žrtveni jarac“ za poraze od austrougarske vojske. Englesko-australski špijunski autor Filip Najtli tvrdi u ovom smislu.[44]] Tvrdnju da je Redl kriv za razorne poraze austrougarske vojske u prvoj fazi rata sa Rusijom opisuje kao veoma nejasnu i suštinski nedokazanu. Šteta koju je Redl naneo planiranju operacije i danas je kontroverzna, ali sada ima više dokaza koji ukazuju na to da ta informacija na kraju nije imala odlučujuću vrednost za njegove ruske sponzore.[45]

Leidinger i Moritz su takođe došli do sličnog zaključka u najnovijoj studiji o slučaju Redl, zasnovanoj na mnogo široj bazi izvora. Smatraju da je dokazano da je ruska vojska preko špijuna poput Redla „uoči Prvog svetskog rata imala informacije o nečemu za Austro-Ugarsku. „Vojska je imala zabrinjavajući nivo znanja“,[46] ali ovu činjenicu ne treba precenjivati. S jedne strane, brojna uputstva i laboratorije za raspoređivanje trupa su prerađene nakon „afere Redl“, a sa druge strane, ruska strana je, između ostalih, bila upoznata i sa određenim prirodnim područjima. okolnosti, kao npr B. Željeznički kapaciteti, već su bili poznati, zbog čega se raspoređivanje Austrougarske u slučaju rata u određenoj mjeri moglo „unaprijed proračunati“. Ne treba zaboraviti da su sa početkom rata 1914. godine na scenu stupili potpuno drugačiji i stalno promenljivi političko-vojni faktori, tako da je kruto pridržavanje Redlovih podataka bilo od male pomoći u sadašnjoj situaciji.[47]

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Verena Moritz, Hannes Leidinger: Oberst Redl. Der Spionagefall, der Skandal, die Fakten. Residenz, Wien 2012, ISBN 978-3-7017-3169-5.
  • Georg Markus: Der Fall Redl. Amalthea, Wien/München 1984, ISBN 3-85002-191-2.
  • Janusz Piekałkiewicz: Weltgeschichte der Spionage. Kapitel: Das k.u.k Evidenzbureau. Südwest Verlag, München 1988, ISBN 3-517-00849-4, S. 255–265.
  • Egon Erwin Kisch Der Fall des Generalstabschefs Redl. In: Prager Pitaval-Späte Reportagen. (Gesammelte Werke in Einzelausgaben II/2, Hrsg. v. Bodo Uhse u. Gisela Kisch) Berlin/Weimar 1969, S. 132–184, auch in Der Fall des Generalstabschefs Redl, Klett-Cotta, Stuttgart 1988, ISBN 3-608-95569-0 (= Cottas Bibliothek der Moderne, Band 68).
  • Maximilian Ronge: Kriegs- und Industrie-Spionage. Zwölf Jahre Kundschaftsdienst. Amalthea, Zürich 1930.
  • Manfried Rauchensteiner (2003), „Redl, Alfred”, Neue Deutsche Biographie (NDB) (na jeziku: nemački), 21, Berlin: Duncker & Humblot, str. 244—245 ; (full text online)
  • Andreas Pittler: Tinnef. Kriminalroman rund um die „Affäre Redl“. Echomedia, Wien 2011, ISBN 978-3-902672-35-3.

Filmske adaptacije[uredi | uredi izvor]

  • 1925: Oberst Redl (1925), Režija Hans Oto Lovenštajn, Glumac: Robert Valberg
  • 1931: Slučaj generalštabnog pukovnika Redla, (D/ČSR) – Režija: Karl Anton, Glumci: Teodor Los, Lil Dagover, Oto Hartman
  • 1955: Špijunaža, režija: Franc Antel, Glumci: Evald Balser, Rudolf Forster, Gerhard Ridman, Oskar Verner; autentično prepričavanje špijunskih aktivnosti Alfreda Redla, rekonstrukcija istorijske i psihološke pozadine događaja.
  • 1974: „Dobar patriota”, (FR) – Francuski TV film sa Pjer Vanekom kao Alfred Redl, Na osnovu Džon Osbornovog igrajte Patriot za mene
  • 1985: Pukovnik Redl, (HU/AT) – Režija: Ištvan sabo, Glumci: Klaus Marija Brandauer], Armin Miler-Stal, Gudrun Landgrebe, Filmska adaptacija slučaja špijunaže Alfreda Redla, nominovana za Oskara.

Dokumentarni filmovi[uredi | uredi izvor]

  • Fitzk Kaltis, Gerhard Jelinek: Leidenschaft und Verrat. Alfred Redl – der Jahrhundertspion. Erstsendung: 24. Mai 2013. Online[48]
  • Andrea Morgenthaler: Der Jahrhundertspion Oberst Redl. Dokumente, die die Welt bewegen, 2016, Online, verfügbar bis 16. Juni 2022[49]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Schindler, John R. (2005). „Redl—Spy of the Century?”. International Journal of Intelligence and CounterIntelligence. 18 (3): 483—507. doi:10.1080/08850600590911981. 
  2. ^ Leidinger, Hannes (2014). „The Case of Alfred Redl and the Situation of Austro-Hungarian Military Intelligence on the Eve of World War I”. 1914: Austria-Hungary, the Origins, and the First Year of World War I. University of New Orleans Press. str. 35—53. ISBN 978-1-60801-026-4. 
  3. ^ „Redl, Alfred | International Encyclopedia of the First World War (WW1)”. encyclopedia.1914-1918-online.net. Pristupljeno 19. 12. 2022. 
  4. ^ Džon Sedler, Silvi Fiš: Špijun veka. Alfred Redl i izdaja Austrougarske. Pen & Sword Military 2016, ISBN 978-1-4738-4870-2, S. 28
  5. ^ Beilage zum österreichischen Soldatenfreund, vom 10. April 1852, Nr. 44, Quittirungen (sic)
  6. ^ Džon Sadler, Silvi Fiš: „Špijun veka. Alfred Redl i izdaja Austrougarske. Pen & Sword Military 2016, ISBN 978-1-4738-4870-2, S. 24–25
  7. ^ Priručnik Poručničke oblasti u Galiciji za god 1866. Lemberg (ca. 1866/67), S. 539
  8. ^ II. Dodatak Neue Fremden-Blatt br. 11, 11. januar 1867 (Amtliches)
  9. ^ Adolf Lausch, Carl Graf Stubick (Hg.): Eisenbahn-Schema für Österreich-Ungarn. Achter Jahrgang, Wien 1876, S. 345
  10. ^ Džon Sadler, Silvi Fiš: „Špijun veka. Alfred Redl i izdaja Austrougarske. Pen & Sword Military 2016, ISBN 978-1-4738-4870-2, S. 28
  11. ^ Oesterreichisch-ungarische Militärische Blätter, Erster Jahrgang 1874, Bd. 1, Teschen (1874), S. 238
  12. ^ John Sadler, Silvie Fisch: Spy of the Century. Alfred Redl and the Betrayal of Austria-Hungary. Pen & Sword Military 2016, ISBN 978-1-4738-4870-2, S. 28
  13. ^ Džon Sadler, Silvi Fiš: „Špijun veka. Alfred Redl i izdaja Austrougarske. Pen & Sword Military 2016, ISBN 978-1-4738-4870-2, S. 29
  14. ^ István Deák: Der K.(u.)K. Offizier 1848-1918. Böhlau, Wien 1995, ISBN 3-205-98242-8, S. 175.
  15. ^ Georg Markus: Slučaj Redl. Amalthea, Wien 1984, ISBN 3-85002-191-2, S. 33–35.
  16. ^ Peter Brucek: General u sumraku. Memoari Edmunda Glejza fon Horstenaua". Böhlau, Wien u. a., 3 Bde., 1980 ff.; Bd. 1: K.u.k. Generalstabsoffizier und Historiker (= Publikacije Komisije za noviju istoriju Austrije. Bd. 67). 1980, ISBN 3-205-08740-2, S. 264
  17. ^ Verena Moric, Hannes Leidinger: Pukovnik Redl. Slučaj špijunaže, skandal, činjenice. Residenz Verlag, Wien 2012, ISBN 978-3-7017-3169-5; Herbert Lackner (novinar): Špijun sa strašću U: Profil (magazin), 42 (2012), 15. Oktober 2012, S. 26–34, hier S. 34. Albert Pete: „Agenti za dvostrukog orla. Austrougarska tajna služba u svetskom ratu. Stocker, Graz 1998, ISBN 3-7020-0830-6, S. 231ff; Ginter Kronenbiter: „Rat u miru“. Rukovodstvo k.u.k. Vojska i politika velikih sila Austrougarske 1906–1914. Verlag Oldenbourg, München 2003, ISBN 3-486-56700-4, S. 18; Verena Moric, Hanes Lajdinger, Gerhard Jagšic: „U centru moći. Mnogobrojna lica šefa tajne službe Maksimilijana Rongea. Residenz-Verlag, Wien 2007, ISBN 978-3-7017-3038-4, S. 111.
  18. ^ Albert Pete: Slučaj Redl. U: Volfgang Kriger (ur.): Tajne službe u svetskoj istoriji. Špijunaža i tajne akcije od antičkih vremena do danas.Beck, München 2003, ISBN 3-406-50248-2, S. 138–150, hier: S. 145f. und 359 (Fußnoten).
  19. ^ Albert Pete: „Agenti za dvostrukog orla. Austrougarska tajna služba u svetskom ratu. Stocker, Graz 1998, ISBN 3-7020-0830-6, S. 232.
  20. ^ a b Albert Pete: Slučaj Redl. U: Volfgang Kriger (ur.): Tajne službe u svetskoj istoriji. Špijunaža i tajne akcije od antičkih vremena do danas. Beck, München 2003, ISBN 3-406-50248-2, S. 138–150, hier: S. 144.
  21. ^ Okružna uredba od 15. novembra 1908. Praes. br. 10600., u vezi sa § 1. Pravilnika o taksi za k. u.k. Vojska, I deo. U: Urednički list za k. u.k. vojska. Pedeseta godina. Normalni propisi, Wien 1909, S. 295 ff.
  22. '^ Verena Moric, Hannes Leidinger: Pukovnik Redl. Slučaj špijunaže, skandal, činjenice. Residenz Verlag, Wien 2012, ISBN 978-3-7017-3169-5, S. 44f.
  23. ^ Lelio Spanoki je bio ujak Emila Spanokija, komandanta austrijske savezne vojske]] von 1973 bis 1981.
  24. ^ a b Albert Pete: „Agenti za dvostrukog orla. Austrougarska tajna služba u svetskom ratu.Stocker, Graz 1998, ISBN 3-7020-0830-6, S. 228.
  25. ^ Janus Piekalkijevic: „Svetska istorija špijunaže“. Komet Verlag, Wien 2002, ISBN 3-933366-31-3, S. 258f.
  26. ^ Verena Moric, Hanes Leidinger: Pukovnik Redl. Slučaj špijunaže, skandal, činjenice. Residenz Verlag, Wien 2012, ISBN 978-3-7017-3169-5, S. 110.
  27. ^ a b Albert Pete: „Agenti za dvostrukog orla. Austrougarska tajna služba u svetskom ratu. Stocker, Graz 1998, ISBN 3-7020-0830-6, S. 229.
  28. ^ Georg Markus: Slučaj Redl. Amalthea, Wien 1984, ISBN 3-85002-191-2, S. 233.
  29. ^ Albert Pete: Slučaj Redl. U: Volfgang Kriger (ur.): Tajne službe u svetskoj istoriji. Špijunaža i tajne akcije od antičkih vremena do danas. Beck, München 2003, ISBN 3-406-50248-2, S. 138–150, hier: S. 142.
  30. ^ Samoubistvo pukovnika Generalštaba Redla. Zbog problema sa nervima.|HERVORHEBUNG=HERVORHEBUNG eines Nervenleidens.}}
  31. ^ 26|05|1913|5|Samoubistvo generalštabnog pukovnika Redla|HERVORHEBUNG=iiervöfe setrütlnng}}
  32. ^ Objavljeno − Samoubistvo generalštabnog pukovnika Redla|HERVORHEBUNG=Selbstmord des Generalstabsobersten Redl}}
  33. ^ Valter Šmiding (ur.), Egon Ervin Kiš: „Ništa nije uzbudljivije od istine. Izveštaji iz 4 decenije. Kiepenheuer & Witsch, Köln 1979, ISBN 3-462-01320-3, Band 2: S. 79.
  34. ^ Ginter Kronenbiter: „Rat u miru“. Rukovodstvo k.u.k. Vojska i politika velikih sila Austrougarske 1906–1914. Verlag Oldenbourg, München 2003, ISBN 3-486-56700-4, S. 17; i Albert Pete: „Agenti za dvostrukog orla. Austrougarska tajna služba u svetskom ratu”. Stocker, Graz 1998, ISBN 3-7020-0830-6, S. 385ff.
  35. ^ Helmut Roever, Stefan Šefer, Matjas Uhl: Leksikon tajnih službi u 20. veku. Herbig Verlagsbuchhandlung, München 2003, ISBN 3-7766-2317-9.
  36. ^ Mihael Horovitz: Život za novine. Izbezumljeni reporter Egon Ervin Kiš. Orac, Wien 1985, ISBN 3-85368-993-0.
  37. ^ Herbert Lackner: „Špijuni sa strašću”. In: Profil, 42 (2012), 15. Oktober 2012, S. 26–34, hier S. 32.
  38. ^ 28|05|1913|50|Smrt generalštabnog pukovnika Redla|HERVORHEBUNG=Der Tod des Generalstabsobersten Redl}}
  39. ^ Sahrana glavnog pukovnika Alfreda Redla|HERVORHEBUNG=lDas Leichenbegängnis deS GeneralstabS- obersten Alfred Redl}}
  40. ^ Klemens Gruber: Poznati grobovi u Beču. Od kapucinske kripte do Centralnog groblja. Bohlau, Beč 2002, ISBN 3-205-77007-2, str. 60.<br /> Hellin Sapinski Böhlau, Wien 2002, ISBN 3-205-77007-2, S. 60.
     Helin Sapinski: Pre 100 godina: „Pad kralja izdajnika”. Die Presse vom 24. Mai 2013.
  41. ^ a b Ego Ervin Kiš: Slučaj načelnika Generalštaba Redla. Klett-Cotta, 1988, S. 59.
  42. ^ Ričard Grenier: Pukovnik Redl: Mit o čoveku iza scene, „Njujork tajms“, 13. Oktober 1985.
  43. ^ Albert Pete: Slučaj Redl. U: Volfgang Kriger (ur.): Tajne službe u svetskoj istoriji. Špijunaža i tajne akcije od antičkih vremena do danas. Beck, München 2003, ISBN 3-406-50248-2, S. 138–150, hier: S. 150.
  44. ^ Filip Najtli: Istorija špijunaže u 20. veku. Scherz, Bern 1989, ISBN 3-502-16384-7.
  45. ^ Ginter Kronenbiter: „Rat u miru.” Rukovodstvo k.u.k. Vojska i politika velikih sila Austrougarske 1906–1914.” Verlag Oldenbourg, München 2003, ISBN 3-486-56700-4, S. 237.
  46. ^ Up. Verena Moric, Hanes Lajdinger: Pukovnik Redl. Slučaj špijunaže, skandal, činjenice. Residenz Verlag, Wien 2012, ISBN 978-3-7017-3169-5, S. 226.
  47. ^ Up. Verena Moric, Hanes Lajdinger: Pukovnik Redl. Slučaj špijunaže, skandal, činjenice. Residenz Verlag, Wien 2012, ISBN 978-3-7017-3169-5, S. 221–244.
  48. ^ Arhivirano [Date missing] na sajtu programm.orf.at [Error: unknown archive URL] orf.at
  49. ^ Der Jahrhundertspion Oberst Redl, Dokumente, die die Welt bewegen, ard.de, 9. Juni 2022

Spoljašnje veze i izvori[uredi | uredi izvor]

Alfred Redl na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алфред_Редл&oldid=27842125”