Andrea Levi

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Andrea Levi
Lični podaci
Datum rođenja(1956-03-07)7. mart 1956.
Mesto rođenjaLondon, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti14. februar 2019.(2019-02-14) (62 god.)
Književni rad
Najvažnija delaMalo ostrvo
The Long Song
Six Stories and an Essay
Zvanični veb-sajt
www.andrealevy.co.uk

Andrea Levi (engl. Andrea Levy; London, 7. mart 1956 – 14. februar 2019)[1][2][3] bila je britanska književnica najpoznatija po romanima Small Island (Malo ostrvo) (2004) i The Long Song (Duga pesma) (2010). Rođena je u Londonu od roditelja sa Jamajke, a njen rad istražuje teme vezane za Britanske Jamajčane i kako oni pregovaraju o rasnim, kulturnim i nacionalnim identitetima.[4][5]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Levi je bila prvenstveno afro-jamajčanskog porekla. Imala je dedu Jevrejina po ocu i Škotskog pradedu po majci. [4] Ona je u članku iz 2004. rekla: „Jevreji su otišli na Jamajku 1600-ih. Moj deda po ocu je rođen kao pravoslavni Jevrejin, iz veoma stroge porodice, ali je posle borbi u Prvom svetskom ratu postao hrišćanin i vratio se i oženio moju baku. Njegova porodica ga se odrekla, tako da ne znam mnogo o njima." [6] Njen otac je došao u Britaniju na HMT Empire Windrush 1948,[1] sa svojom majkom koja je pratila kasnije te godine na čamcu od banane.[2][7] [8]

Levi je rođena u Arčveju, severni London, [9] „četvrta beba u porodici, na dalekom putu“. [6] Odrasla je na imanju u Hajberiju, takođe u severnom Londonu, i imala je tipično radničko vaspitanje.[10][11] Pohađala je gimnaziju Hajberi Hil [1] i studirala dizajn i tkanje tekstila na Middlesex Polytechnic. [10]

Karijera[uredi | uredi izvor]

Levi je svoju karijeru započela kao asistent za kostime, radeći honorarno u odeljenjima za kostime Bi-Bi-Sija i Kraljevske opere,[1] [10] dok je sa suprugom Bilom Mejblinom pokrenula kompaniju za grafički dizajn. Tokom tog vremena, iskusila je oblik buđenja svog identiteta koji se tiče i njenog pola i njene rase.[12] Na sesiji o rasnoj svesti sa kolegama na projektu seksualnog obrazovanja u Islingtonu, otkrila je da mora da bira između „bele“ i „crne“ strane, što je našla kao „grubo buđenje“. [2]Pošto nije pročitala knjigu do 23. godine [6], kasnije je postala svesna moći knjiga i počela je da čita „preterano“. Bilo je dovoljno lako pronaći literaturu crnih pisaca iz Sjedinjenih Država, ali je mogla pronaći vrlo malo literature crnih pisaca u Ujedinjenom Kraljevstvu.[12] (Slično priznanje navelo je Maršu Hant 1995. da pokrene nagradu Saga, za koju će Levi postati sudija.) [13]

Levi je počela da piše sredinom tridesetih, nakon što joj je otac umro. To nije bio terapeutski pokušaj da se izbori sa njenim gubitkom, već potreba da se razume odakle je došla. [14] Godine 1989. upisala je čas kreativnog pisanja Alison Fel u City Literary Institute, nastavivši sa kursom sedam godina.[15]

Levi se u početku borila da objavi svoj rad, a njen prvi roman je odbilo nekoliko kompanija koje nisu bile sigurne kako da plasiraju njeno pisanje. [2]Ona je u intervjuu iz 1999. govorila o „mentalitetu stada“ izdavača zabrinutih zbog moguće ograničene tržišne privlačnosti njenog rada: „glavni problem je bio to što su ga percipirali samo kao rasu i mislili da će se dopasti samo crnim čitaocima." [16] [12][14] Međutim, kao što je Margaret Busbi primetila, Levi je „dokazala da pisati o... migraciji iz specifične, ali složene perspektive biti crna engleska žena nije ograničenje za pronalaženje široke i zahvalne čitalačke publike, ali u stvari upravo suprotno“. [12]

Rad[uredi | uredi izvor]

Godine 1994. objavljen je prvi Levijev roman, poluautobiografski Every Light in the House Burnin, koji je privukao pozitivne kritike. Independent on Sunday je naveo: „Ova priča o mladoj devojci 60-ih godina u severnom Londonu, detetu migranata sa Jamajke, stoji u poređenju sa nekim od najboljih priča o odrastanju u siromaštvu – duhovita i dirljiva, nepokolebljiva i bez sentimentalnosti“. [17] Njen drugi roman,Never Far from Nowhere (Nikad daleko od nigde) (1996), je priča o punoletstvu o dve sestre jamajčanskog porekla, Vivijan i Oliv, koje su odrastale u Finsberi parku u Londonu 1970-ih.[18][12] Bio je na dugoj listi za Ženske nagrade za beletristiku.[16]

Posle Never Far from Nowhere (Nikad daleko od nigde), Levi je prvi put posetila Jamajku i ono što je saznala o prošlosti svoje porodice dalo je materijal za njenu sledeću knjigu, Fruit of the Lemon (1999).[18][1] Radnja romana smeštena je u Englesku i Jamajku tokom Tačerove ere, naglašavajući razlike između domorodaca Jamajke i njihovih britanskih potomaka. The New York Times je primetio da roman „osvetljava opštu situaciju sa kojom se suočavaju sva deca postkolonijalnih imigranata“. [19]

Levijev četvrti roman, Small Island (Malo ostrvo) (2004), koji se bavi neposrednim ishodima Drugog svetskog rata i migracijom na ono što je postalo poznato kao Generacija vetrova, bio je kritički uspeh. [10] Majk Filips je u The Guardian pohvalio je pisanje i temu, nazvavši ga Levijevom "velikom knjigom". [20] Sama Levi je 2004. rekla: „Kada sam stvarala Malo ostrvo, nisam nameravala da pišem o ratu. Htela sam da počnem 1948. sa dve žene, jednom belom, jednom crnkom, u kući u Erls Kortu, ali kada sam pitala sebe, 'Ko su ovi ljudi i kako su došli ovde?' Shvatila sam da je 1948. bila toliko bliska ratu da ništa nije imalo smisla bez njega. Ako bi svaki pisac u Britaniji pisao o ratnim godinama, i dalje bi bilo priča koje treba ispričati, a niko od nas ne bi se približio onome što je stvarno. To je bio tako neverovatan raskol sredinom veka. A ljudi sa Kariba su izostavljeni iz pričanja te priče, pa pokušavam da ih vratim u nju. Ali ne pričam to samo sa Jamajčanskog gledišta. Želim da pričam priče iz crno-belog iskustva. To je zajednička istorija." [6] Malo ostrvo je osvojio tri nagrade, Whitbread Book of the Year, Žensku nagradu za beletristiku i Commonwealth Writers' Prize.[21][22] Roman je kasnije pretvoren u dvodelnu televizijsku dramu istog naslova koju je emitovao Bi-Bi-Si u decembru 2009. [23] Scenska adaptacija koju je napisala Helen Edmundson premijerno je izvedena u Olivijer teatru Narodnog pozorišta 2019. [24] koja se vraća 2022. [25]

Levijev peti i poslednji roman, The Long Song (Duga pesma), osvojio je 2011. Nagradu Voltera Skota [26] i bio je u užem izboru za Nagradu Buker 2010. godine. [27]The Daily Telegraph nazvao ga je "senzacionalnim romanom". [28] Kejt Kelavej u The Observer je prokomentarisala: „Duga pesma se čita sa onom vrstom uzavrele lakoće koja se može pobediti samo napornim radom“. [29] Roman je adaptiran kao trodelna televizijska serija BBC One koja je emitovana u decembru 2018. [30] [31]

Levijeva kratka knjiga Six Stories and an Essay (Šest priča i esej) objavljena je 2014. [32] Počinje autobiografskim esejem i uključuje priče koje su izvučene iz različitih životnih iskustava. [33] Levi je doprinela antologiji New Daughters of Africa (Nove kćeri Afrike) za 2019. (uredila Margaret Bazbi ), koja je omogućila godišnju stipendiju na SOAS Univerzitetu u Londonu. [34] [35]

Boni Grir odala je počast Andrei Levi: „Za svakog velikog pisca, njihova priča je u njihovom delu, i to je sve što zaista treba da znate... Ono što je ona opisala bio je narod koji je sastavni deo onoga što Velika Britanija jeste. Sada i zauvek. A njihov bard, Andrea Levi, je besmrtan." [36]

The Bookseller je 2019. primetio da je u Velikoj Britaniji Levi prodala „ukupno 1,23 miliona knjiga za 7,9 miliona funti, pri čemu je Small Island njen bestseler, prodavši 758.203 primerka u mekom povezu i još 120.749 za TV vezu. Najprodavaniji dobitnik Ženske nagrade za beletristiku do sada“. [37]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Dokumentarni film "Andrea Levi: Njena ostrvska priča" (2018)[uredi | uredi izvor]

Levi je bila tema filmskog profila pod naslovom „Andrea Levi: priča o njenom ostrvu“, prvi put prikazanog u decembru 2018. u televizijskoj dokumentarnoj seriji BBC One Alana Ientoba Imagine. [38]

Radio profil "Andrea Levi: Njenim rečima" (2020)[uredi | uredi izvor]

Program BBC Radio 4 „Andrea Levi: Njenim rečima“ emitovan je 8. februara 2020. u seriji Arhiva na 4, na osnovu detaljnog intervjua iz 2014. sa usmenom istoričarkom Sarom O'Rajli za autore Britanske biblioteke Projekat Lives, u kojem je Levi govorila pod uslovom da snimak bude objavljen tek nakon njene smrti. Intervju je bio propraćen prilozima Levijevih prijatelja uključujući Gerija Janga, baronesu Lolu Jang, Luiz Dauti i Margaret Bazbi, kao i Levijevog muža Bila Mejblina. [39] [40]

Levijev grob na groblju Hajgejt

Književni arhiv[uredi | uredi izvor]

U februaru 2020. objavljeno je da je Britanska biblioteka nabavila Levijevu književnu arhivu, uključujući sveske, istraživački materijal, prepisku, mejlove i audio zapise. [41] [42] [43] [44]

Britanska biblioteka je 2023. godine izvestila da je povratila ranije nepoznati materijal sa Levijevog računara, uključujući planiranu TV seriju o medicinskoj sestri Meri Sikol, rani nacrt Malog ostrva i rad na činjeničnoj seriji o detaljnoj istoriji Kariba za Bi-Bi-Sija koji se nikada nije ostvario. [45]

Spomen ploča[uredi | uredi izvor]

U Levijevu čast otkrivena je ploča nasleđa Izlingtona na njenoj kući iz detinjstva u Twyford House, Elwood Street, u Hajberiju, 14. marta 2020. godine, na ceremoniji kojoj su prisustvovali njen suprug Bil Mejblin i članovi porodice, odbornici Izlingtona, baronica Lola Jang i drugi prijatelji. [46] [47] [48]

Zbirka pera Kraljevskog književnog društva[uredi | uredi izvor]

U novembru 2020. objavljeno je da će Levi biti prvi obojeni pisac čije će se pero pridružiti istorijskoj kolekciji Kraljevskog društva književnosti, koja uključuje olovke Džordža Eliota i Lorda Bajrona.[49] [50]

Lični život i smrt[uredi | uredi izvor]

Levi je bila udata za Bila Mejblina. [1] Umrla je 14. februara 2019. godine, u dobi od 62 godine, [3] nakon što je 15 godina živela sa metastatskim rakom dojke, a njen pepeo je zakopan na istočnoj strani groblja Hajgejt. [1]

Nagrade i počasti[uredi | uredi izvor]

  • 2004: Ženska nagrada za beletristiku, pobednik, Small Island (Malo ostrvo). [22]
  • 2004: Whitbread Book of the Year, pobednik, Small Island (Malo ostrvo). [22]
  • 2005: Nagrada pisaca Komonvelta, pobednik, Small Island (Malo ostrvo). [51]
  • 2005: Izabrana za člana Kraljevskog književnog društva [52]
  • 2010: Nagrada Buker, uži izbor, The Long Song (Duga pesma).[27]
  • 2011: Nagrada Voltera Skota, The Long Song (Duga pesma).
  • 2012: Počasna stipendija Univerziteta Kraljica Mari u Londonu. [53]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • Every Light in the House Burnin′ (Svako svetlo u kući gori) (1994).
  • Never Far from Nowhere (Nikad daleko od nigde) (1996).
  • Fruit of the Lemon (Plod limuna) (1999).
  • Small Island (Malo ostrvo) (2004).
  • The Long Song (Duga pesma) (2010).
  • Six Stories and an Essay (Šest priča i esej) (2014).

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e „Obituary: Andrea Levy”. BBC News. 15. 2. 2019. Pristupljeno 19. 2. 2019. 
  2. ^ a b v g Lea, Richard (15. 2. 2019). „Andrea Levy, chronicler of the Windrush generation, dies aged 62”. The Guardian. Pristupljeno 15. 2. 2019. 
  3. ^ a b Innes, Lyn (15. 2. 2019). „Andrea Levy obituary”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Pristupljeno 18. 2. 2019. 
  4. ^ a b Levy, Andrea (19. 2. 2000). „This is my England”. The Guardian. Pristupljeno 19. 2. 2019. 
  5. ^ Younge, Gary (30. 1. 2010). „'I started to realise what fiction could be. And I thought, wow! You can take on the world' – Andrea Levy interview”. The Guardian. Pristupljeno 19. 2. 2019. 
  6. ^ a b v g Salandy-Brown, Marina (2004-11-01). „Andrea Levy: "This was not a small story"”. Caribbean Beat Magazine (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-08-25. 
  7. ^ „Novel on J' can immigrants wins second literary prize”. The Gleaner. Kingston, Jamaica. Associated Press. 27. 1. 2005. str. 16. Pristupljeno 15. 2. 2019 — preko Newspaperarchive.com.  open access publication - free to read
  8. ^ „The Eloquent Voice of a Windrush Child”. Evening Standard. 19. 12. 2018. Pristupljeno 15. 2. 2019 — preko EBSCOhost. 
  9. ^ „Tribute to Andrea Levy, 1956–2019.”. Tribute to Andrea Levy, 1956–2019. (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-08-25. 
  10. ^ a b v g Allardice, Lisa (21. 1. 2005). „Profile: Andrea Levy”. The Guardian. 
  11. ^ Scurr, Ruth (4. 12. 2014). „Andrea Levy's islands”. The Times Literary Supplement. Arhivirano iz originala 23. 2. 2015. g. 
  12. ^ a b v g d Prasad, Raekha (4. 3. 1999). „Two sides to every story”. The Guardian. 
  13. ^ Busby, Margaret. „Andrea Levy remembered”. The Royal Society of Literature. Pristupljeno 31. 3. 2021. 
  14. ^ a b Batson-Savage, Tanya (29. 5. 2005). „Late start, good results for Andrea Levy”. The Gleaner. Kingston, Jamaica. str. 58. Pristupljeno 15. 2. 2019 — preko Newspaperarchive.com.  open access publication - free to read
  15. ^ „Interview with Andrea Levy”. City Lit. 30. 7. 2010. Arhivirano iz originala 10. 4. 2014. g. 
  16. ^ a b Hickman, Christie (2004-02-06). „Andrea Levy: Under the skin of history”. The Independent (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-08-25. 
  17. ^ „Lazy days of summer reading”. Independent on Sunday. 2. 7. 1995. Arhivirano iz originala 2019-02-17. g. 
  18. ^ a b Stade, George; Karbiener, Karen (12. 5. 2010). Encyclopedia of British Writers, 1800 to the Present. Infobase Publishing. str. 297. ISBN 978-1-4381-1689-1. 
  19. ^ Iweala, Uzodinma (11. 2. 2007). „Colonial Castoff”. The New York Times. Pristupljeno 15. 2. 2019. 
  20. ^ Phillips, Mike (14. 2. 2004). „Roots manoeuvre”. The Guardian. 
  21. ^ Ezard, John (4. 10. 2005). „Small Island novel wins biggest Orange prize”. The Guardian. Pristupljeno 15. 2. 2019. 
  22. ^ a b v „Author Levy wins best of the best”. BBC News. 3. 10. 2005. Pristupljeno 15. 2. 2019. 
  23. ^ Dennis, Tony (11. 12. 2009). „Small Island is a missed opportunity”. The Guardian. Pristupljeno 15. 2. 2019. 
  24. ^ „Small Island 2019”. National Theatre. 2019-01-14. Pristupljeno 2022-08-25. 
  25. ^ „Small Island”. National Theatre. 2020-02-12. Pristupljeno 2022-08-25. 
  26. ^ Flood, Alison (20. 6. 2011). „Andrea Levy wins Walter Scott prize”. The Guardian. Pristupljeno 15. 2. 2019. 
  27. ^ a b „The Long Song”. The Man Booker Prizes. 19. 2. 2010. Pristupljeno 19. 8. 2021. 
  28. ^ Kyte, Holly (27. 1. 2010). „The Long Song by Andrea Levy: review”. The Telegraph. 
  29. ^ Kellaway, Kate (7. 2. 2010). „The Long Song by Andrea Levy”. The Observer. 
  30. ^ Carr, Flora (20. 12. 2018). „When is The Long Song on TV? Who's in the cast and what's it about?”. Radio Times. 
  31. ^ Mangan, Lucy (18. 12. 2018). „The Long Song review – a sharp, painful look at the last days of slavery”. The Guardian. Pristupljeno 15. 2. 2019. 
  32. ^ Dolan, Chris (15. 11. 2014). „Andrea Levy: Six Stories And An Essay (Tinder Press)”. Herald Scotland. 
  33. ^ Guest, Katy (22. 11. 2014). „Six Stories & an Essay by Andrea Levy: This is a slight collection, but full of important insights”. The Independent. Arhivirano iz originala 2015-02-23. g. Pristupljeno 15. 2. 2019. 
  34. ^ Busby, Margaret (9. 3. 2019). „From Ayòbámi Adébáyò to Zadie Smith: meet the New Daughters of Africa”. The Guardian. 
  35. ^ Gulliver, John (15. 3. 2019). „Africa's 'new daughters' celebrated in a new anthology”. Camden New Journal. 
  36. ^ Greer, Bonnie (21 February 2019), "Andrea Levy – An immortal British bard" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. februar 2019), The New European.
  37. ^ Chandler, Mark (15. 2. 2019). „Small Island author Andrea Levy dies, aged 62”. The Bookseller. Pristupljeno 31. 3. 2021. 
  38. ^ „Imagine...Andrea Levy: Her Island Story”. BBC One. 2018. Pristupljeno 17. 2. 2019. 
  39. ^ „BBC Radio 4 – Archive on 4, Andrea Levy: In her own words”. BBC (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-08-25. 
  40. ^ Younge, Gary (2020-02-05). „Andrea Levy, my brilliant friend”. New Statesman (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-08-25. 
  41. ^ „Complete Archive of award-winning novelist Andrea Levy (1956—2019) acquired for the nation”. www.bl.uk. British Library. 6. 2. 2020. Arhivirano iz originala 17. 07. 2023. g. Pristupljeno 2022-08-25. 
  42. ^ Brown, Mark (2020-02-06). „Andrea Levy's literary archive acquired by British Library”. The Guardian (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-08-25. 
  43. ^ Paskett, Zoe (2020-02-06). „British Library acquires Small Island novelist Andrea Levy's archive”. Evening Standard (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-08-25. 
  44. ^ Motune, Vic (2020-02-10). „Windrush writer Andrea Levy's literary archive acquired by British Library”. Voice Online (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-08-25. 
  45. ^ Thorpe, Vanessa (2. 7. 2023). „Andrea Levy's notes on Mary Seacole brought to light by IT experts”. The Guardian. 
  46. ^ „Author Andrea Levy celebrated with Islington Heritage Plaque”. Islington Council News (na jeziku: engleski). 17. 3. 2020. Pristupljeno 2020-03-17. 
  47. ^ Gelder, Sam (2020-03-17). „Life and work of award-winning Highbury author Andrea Levy celebrated with plaque at her childhood home”. Islington Gazette (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-08-25. 
  48. ^ Boyce, Milton (17. 3. 2020). „Author Andrea Levy celebrated with Islington Heritage Plaque”. The Voice. 
  49. ^ Flood, Alison (30. 11. 2020). „Royal Society of Literature reveals historic changes to improve diversity”. The Guardian. 
  50. ^ Francis, Alannah (30. 11. 2020). „Andrea Levy becomes first writer of colour to have pen added to Royal Society of Literature collection”. The Voice. 
  51. ^ Lawless, Jill (9. 7. 2005). „'Marginal' to mainstream”. The Gazette. Montreal, Canada. Associated Press. str. 114. Pristupljeno 15. 2. 2019 — preko Newspapers.com.  open access publication - free to read
  52. ^ „Andrea Levy”. Royal Society of Literature (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-08-25. 
  53. ^ „Alumni and Fellows”. School of English and Drama | Queen Mary University of London. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

  • Blake, Robin. Pregled knjige Every Light in the House Burnin', Andrea Levi. The Independent. 19. februara 1995. godine. 37.
  • Crampton, Robert. „Engleska bela, neprijatna zemlja“. Recenzija knjige Never Far from Nowhere, Andrea Levi. The Times. 10. februara 1996. godine. VE/13.
  • Foster, Aisling. „O tome da si Britanac“. Pregled knjige Every Light in the House Burnin', Andrea Levi. The Independent . 27. novembar 1994: 38.
  • Gui, Weihsin. "Post-Heritage Narratives: Migrancy and Traveling Theory in V. S. Naipaul's The Enigma of Arrival and Andrea Levy's Fruit of the Lemon". Journal of Commonwealth Literature. 47.1 (2012): 73–89.
  • Machado Sáez, Elena (2015). "Kinship Routes: Contextualizing Diaspora via the Market in Andrea Levy and David Chariandy". Market Aesthetics: The Purchase of the Past in Caribbean Diasporic Fiction. Charlottesville: University of Virginia Press.
  • Medovarski, Andrea. "'I Knew This Was England': Myths of Return in Andrea Levy's Fruit of the Lemon". MaComère 8 (2006): 35–66.
  • Perfect, Michael. "'Fold the Paper and Pass It On': Historical Silences and the Contrapuntal in Andrea Levy's Fiction". Časopis za postkolonijalno pisanje 46.1 (2010): 31–41.
  • Shumway, Jacob Holt. "'Laughter Is Part of My War Effort': The Harmonizing and Humanizing Influences of Laughter in Andrea Levy's Small Island" (teza), Brigham Young University, 2018.
  • Toplu, Şebnem. "Home(land) or 'Motherland': Transnational Identities in Andrea Levy's Fruit of the Lemon". Anthurium: A Caribbean Studies Journal 3.1 (2005).
  • Welsh, Sarah Lawson. „Andrea Levi: njen važan deo rada je postavio šta znači biti crnac i Britanac“, The Conversation, 18. februar 2019.

Vidi još[uredi | uredi izvor]


Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Андреа_Леви&oldid=26645467”