Andres Beljo

Andres Beljo
Andres Beljo
Lični podaci
Datum rođenja	(1781-11-29)29. novembar 1781.
Mesto rođenja	Karakas, Venecuela
Datum smrti	15. oktobar 1865.(1865-10-15) (83 god.)
Mesto smrti	Santjago, Čile
Književni rad
Najvažnija dela	La Alocución a la poesía, Gramatika španskog jezika, Građanski zakonik, Filozofija shvatanja

Andres Beljo, odnosno Andres de Hesus Marija i Hose Beljo Lopes (Andrés de Jesús María y José Bello López) rođen je u Karakasu (Venecuela) 29. novembar 1781, a preminuo u Santjagu (Čile) 15. oktobra 1865. godine. Bio je venecuelanski pesnik, pravnik, filolog i jedan od najznačajnijih humanista Latinske Amerike. Bio je učitelj i prijatelj Simona Bolivara (Simón Bolívar). Zalagao se za nezavisnost Venecuele, u kojoj su se krajem 18. i početkom 19. veka pojavile težnje za stvaranjem slobodne republike, tj. borba protiv tiranije.

Prvih 29 godina svog života provodi u rodnom Karakasu. Godine 1810. odlazi u London i tamo boravi do 1829, kada se seli u Čile, gde je objavio svoja najznačajnija dela.

Venecuela, 1781 – 1810

Karakas je u to doba bio jedan od najrazvijenijih gradova španske imperije u Americi. Beljo je živeo u kući svoga dede Huana Pedra Lopesa, sa svojim roditeljima, Anom Antonijom Lopes i Bartolomeom Beljom. Kuća se nalazila pored manastira u okviru koga se nalazila biblioteka, gde se kod Belja prvi put javlja njegova ljubav prema čitanju, latinskom jeziku i književnosti.

Još odmalena gajio je ogromnu strast ka pisanju. Sa svojih 15 godina preveo je petu knjigu Vergilijeve Enejide. Od 1796. izučavao je društvene nauke na Univerzitetu u Karakasu, gde je stekao odlično znanje kastiljanskog, engleskog i latinskog jezika, kao i interesovanje za bavljenjem filozofijom, pisanjem i naukom. Nakon četiri godine, 14. juna 1800. godine, diplomirao je na istom univerzitetu. Te godine je u jednoj ekspediciji upoznao velikog naučnika i prorodnjaka Aleksandra fon Humbolta, koji je uspeo da ga još više zainteresuje za geografiju.

Bavio se i jezičkim istraživačkim radom. Bio je samouk, samostalno je učio engleski i francuski jezik. Pošto je dolazio iz skromne porodice, delimično je finansirao svoje studije tako što je držao privatne časove. Kasnije će jedan od Beljovih učenika biti i Simon Bolivar, budući vođa revolucionarnog oslobodilačkog pokreta. Osim ovih aktivnosti, koje su uključivale proučavanje engleskog i francuskog jezika, Belja je privlačilo pisanje, pa je pisao poetska dela i bio je član književnog skupa Fransiska Havijera Ustarisa. Postaje mladi književnik na koga utiče neoklasicizam.

U svojoj dvadesetoj godini dobio je prvu javnu funkciju postavši drugi zvaničnik sekretarijata Generalne kapetanije Venecuele. Od tada pa sve do 1810. godine ne postoji niti jedan kulturni ili javni događaj u kome Beljo nije imao ulogu. Godine 1804. u Karakas je stigao pokret vakcinacije, a Beljo je 1807. godine postavljen za političkog sekretara Odbora vakcinacije. Vakcinacija protiv velikih boginja tada je bila od velike važnosti, jer su još od 16. veka boginje u Venecueli predstavljale veliko zlo.

Godina 1806. je veoma značajna za Venecuelu jer tada irski novinari Mateo Galager i Džejms Lam otvaraju prvu štampariju u Venecueli. Štamparija se pojavljuje veoma kasno s obzirom na to da prva štamparija u Americi datira još iz 1539. godine. Tu je 1808. godine počeo da se štampa časopis „Karakaška gazeta” (La Gazeta de Caracas), a Andres Beljo je imenovan za prvog urednika ovog časopisa, zbog svojih dostignuća i ugleda.

Tih godina Beljo je počeo da se interesuje za istoriju, istoriografiju i gramatiku. Njegovi radovi su zapisani i objavljene su brojne knjige, među kojima je i knjiga „Kratak pregled istorije Venecuele” (Resumen de la historia de Venezuela).

Engleska, 1810 – 1829

Odlučujući momenat u životu i karijeri Andresa Belja bila je odluka Vojne hunte da ga 19. aprila 1810. pošalje u London, jer je znao engleski i već je imao poštovanje svojih savremenika, u diplomatsku misiju sa zadatkom da zadobije podršku engleske vlade u borbi za venecuelansku nezavisnost.

Engleska korveta (ratni brod) generala Velingtona isplovila je 10. juna 1810. sa posadom koju su činili i Simon Bolivar i Luis Lopes Mendes (Luis López Méndez), po odluci Vojne hunte. Bolivar se ubrzo vratio u Karakas, da bi prevodio vojne trupe, a Lopes Mendes i Beljo su ostali u Londonu. Živeli su kod svog prijatelja Fransiska de Mirande (Francisco de Miranda), koji se brzo priključio družini, prethodno zadužen da im pomaže dok su u Londonu. Ono što Beljo nije znao jeste da će ga ovo putovanje udaljiti zauvek od rodne zemlje, a da će narednih 19 godina provesti u Londonu, iako je ovo trebalo da bude samo poseta.

Petog jula 1811. godine je Venecuela proglasila nezavisnost, pa su njih dvojica postali ambasadori Venecuele, tj. predstavnici njihove vlade u Engleskoj. Godinu dana kasnije Španija ponovo ide u osvajanja, pa obojica ostaju bez pomoći domovine. Tada je počeo period desetogodišnje nemaštine za Belja, koji nije mogao da ode u Venecuelu jer je bio optužen za izdaju pred vojnim sudom. Sve do 1822. godine nije se bavio politikom i nije mogao da se vrati u Hispansku Ameriku, ali je to pokušao 1814. poslavši zahtev vladi Provincija reke La Plata da ga prebace u Buenos Ajres, a sličan zahtev šalje 1815. godine vladi kolumbijskog departmana Kundinamarka. Drugi zahtev je bio presretnut i nikada nije stigao do vlade.

Godina 1814. je bitna i za njegov privatan život jer se venčao sa dvadesetogodišnjom Meri En Bojlend, sa kojom je imao tri sina. Ona umire sedam godina kasnije. Već 1824. se oženio Elizabetom Antonijom Dan, dvadesetogodišnjakinjom sa kojom je imao dvanaestoro dece i s kojom je proveo ostatak svog života.

Dok nije mogao da se bavi politikom, živeo je od predavanja francuskog i španskog, transkripcije manuskripta engleskog filozofa Džeremija Bentama, prevođenja dela poznatih engleskih pisaca i podučavanja dece Vilijama Ričarda Hamiltona, drugog sekretara Ministarstva spoljnih poslova. Radio je još i za Nacionalnu biblioteku i muzej u Londonu. Međutim, ovo je takođe bio period kada je mnogo učio, čitao i radio, jer je bio okružen brojnim intelektualcima iz Engleske, Španije i Hispanske Amerike. Svi oni su emigrirali upravo za vreme apsolutističkog političkog režima u periodima 1814–1820. i 1823–1833.

Tek 1822. godine je mogao da se vrati službi i postao je privremeni sekretar poslanstva Čilea u Londonu. Radio je za Antonija Hosea de Irisarija (Antonio José de Irisarri). S njim je prethodno radio u časopisu „Američki cenzor” (El Censor Americano). Godine 1820. je zajedno sa Huanom Garsijom del Riom (Juan García del Río) učestvovao u izdavanju časopisa „Američka biblioteka” (Biblioteca Americana) i „Američki repertoar” (Repertorio Americano), u okviru rada za Društvo Amerikanaca u Londonu, koje je pomogao da se osnuje. U ovim časopisima su izlazile njegove zbirke, naučna dela i kritike, a i radovi u kojima se bavio srednjovekovnim delima, kao što je „Spev o Sidu” (Cantar de mio Cid). Časopisi su ujedno i promovisali američke države i trebalo je da još više zainteresuju evropske narode za Ameriku preko zanimljivih članaka o njihovoj istoriji, kulturi, tradiciji, običajima i jeziku.

Čile, 1829 – 1865

Andres Beljo se sa porodicom vraća na američki kontinent 25. juna 1829. godine. Dolazi u Čile, gde ostaje do smrti. Boravak u Čileu je pozitivno uticao na njegovo stvaralaštvo budući da je upravo tu napisao neka od svojih najpoznatijih dela.

Andres Beljo

Po dolasku počinje da radi u Ministarstvu spoljnih poslova Čilea, na poziciji koja bi danas odgovarala poziciji podsekretara. Naredne godine postaje jedan od urednika novoosnovanog časopisa „Araukano” (El Araucano), gde piše rubrike o kulturi, tj. pozorišne kritike. Osim toga, radi kao rektor u jednoj školskoj ustanovi u Santjagu, a daje i privatne časove u svojoj kući i podučava učenike rimskom pravu. Predložio je i otvaranje škole za učitelje i stvaranje nedeljnih kurseva za sve radnike. Godine 1832. vrši ogroman uticaj na intelektualni razvoj Čilea predlažući planove i programe svih školskih ustanova u zemlji, a kao znak zahvalnosti Nacionalni kongres Čilea mu dodeljuje čileansko državljanstvo za sve doprinose iz domena humanističkih nauka. Godine 1837. izabran je za senatora i na toj poziciji ostaje sve do 1864, budući da je još u dva navrata bio biran. Devetnaestog novembra 1842. godine osnovao je Univerzitet u Čileu, čiji je bio rektor sve do smrti 1865. godine. Stvorio je univerzitet po uzoru na engleske, nemačke i francuske univerzitete, ali prilagođen zajedničkim potrebama čileanskog i latinoameričkog stanovništva.

Do 1850. godine, sa skoro 70 godina, radio je u isto vreme kao rektor univerziteta, kao podsekretar Ministarstva inostranih poslova i vladin savetnik, kao senator, urednik časopisa, a pored toga, intenzivno je radio na sastavljanju Građanskog zakonika i pisao mnoga druga dela iz oblasti prava i filologije.

Beljovo bogato znanje o međunarodnim odnosima omogućilo mu je da bude izabran za arbitra u rešavanju sporova između Sjedinjenih Američkih Država i Ekvadora 1864. godine i Kolumbije i Perua 1865, s tim što u ovom poslednjem nije učestvovao budući da je bio isuviše bolestan.

Značajna dela

Na Beljov stil pisanja najviše su uticali antički pisci, posebno Vergilije i Horacije, čija dela je čitao odmalena. Takođe, primećuje se uticaj romantizma, a samim tim i srednjovekovne književnosti, naročito „Speva o Sidu”. Iako za Belja kažu da spada u neoklasičare, stil mu je vrlo subjektivan jer na njega utiče evropski romantizam. Jezik koji koristi u delima se usavršava po dolasku u London, a stil pisanja mu postaje dosta zreliji.

Od njegovih pesama ističe se zbirka La Alocución a la poesía. Proslavile su ga Silva americana i Silva a la agricultura de la zona tórrida, dve pesme inspirisane Vergilijevim delima i napisane tokom boravka u Engleskoj, koje oslikavaju veličanstven pejzaž Južne Amerike. Ovo su jedne od najpoznatijih pesama iz 19. veka u Hispanskoj Americi.

Andres Beljo je umnogome doprineo formiranju španskog jezika. U aprilu 1847. godine objavljuje „Gramatiku španskog jezika” (Gramática de la Lengua Castellana destinada al uso de los americanos), koja je dosta uticala na „Gramatiku španskog jezika” Španske kraljevske akademije, čiji je počasni član postao 1851. godine. Neki stručnjaci smatraju da je ovo jedna od najbolje napisanih modernih gramatika ne samo španskog već bilo kog jezika. Pored gramatike, napisao je i sledeća dela iz oblasti jezika i književnosti:

• „Osnovi ortoepije i metrike” (Principios de ortología y métrica), 1835.
• „Latinska gramatika” (Gramática latina), 1846.
• „Istorija književnosti” (Historia de la literatura), 1850.

Najznačajnije Beljovo delo iz oblasti prava je svakako čileanski Građanski zakonik (El Código Civil), objavljen 1855. godine. Ovaj zakonik je bio usvojen i u Kolumbiji i Ekvadoru i imao je isti značaj za Južnu Ameriku kao Napoleonov kodeks za Evropu. Pored ovog, treba navesti i delo „Osnovi ljudskih prava” (Principios de derecho de gentes) iz 1832. godine i njegovo dopunjeno izdanje „Osnovi međunarodnog prava” (Principios de derecho internacional) iz 1844. godine. Beljo se smatra prvim piscem međunarodnih ljudskih prava na španskom jeziku.

Od filozofskih, važno je delo „Filozofija shvatanja” (Filosofía del Entendimiento), posthumno objavljeno 1881. godine, koje je istaknuti španski filolog Marselino Menendes i Pelajo (Marcelino Menéndez y Pelayo) smatrao najboljim delom ovog žanra na američkom kontinentu.

Andres Beljo je bio i prevodilac. Prevodio je dela sa latinskog, francuskog, engleskog i drugih jezika.

Spoljašnje veze

• Library of Latin America - Selected writings of Andrés Bello

• Universidad Andrés Bello Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. decembar 2019)