Антигона (tragedija)

Antigona
Antigona (ulje na platnu, Frederik Lejton, 1882)
Nastanak
Orig. naslov	Ἀντιγόνη
Autor	Sofokle
Jezik	starogrčki
Sadržaj
Žanr / vrsta dela	Tragedija
Mesto i vreme radnje	Teba; Vreme vladavine kralja Kreonta
Izdavanje
Datum	5. vek p. n. e.
Hronologija
Prethodnik	Kralj Edip

Antigona (gr. Ἀντιγόνη) je Sofoklova tragedija iz 5. veka p. n. e.. To je klasična tragedija starogrčke dramske umetnosti. Drama je podeljena u sedam činova. Pored dela od pet epizoda (činova) ima još početni deo — prolog i završni deo — eksodu, u koji je uključena i katastrofa drame. Glavni likovi u drami su: Antigona, ćerka tebanskog kralja Edipa, njena sestra Ismena, novi kralj tebanski Kreont, sin mu Hemon, žena Euridika i prorok Teresija. Radnja drame je smeštena u Tebu (Stara Grčka), u vreme vladavine kralja Kreonta.

U drami „Antigona” izuzetno je zanimljiva karakterizacija likova, jer je Sofokle vrlo slikovito opisao njihove karaktere koji simbolišu neke univerzalne vrednosti i principe. Glavni likovi dela Antigona simbolizuju međusobno suprotstavljene ideale i težnje, a sukob nepomirljivih stavova na kraju dovodi do katastrofe koja je opisana u eksodi.

Za bolje razumevanje treba pročitati i Sofoklovu dramu „Kralj Edip”, koja objašnjava događaje koji prethode. „Kralj Edip” je prva drama u trilogiji, u koju još spadaju „Antigona” i „Edip na Kolonu”.

Uvod u razumevanje drame

Prema Zoranu Milutinoviću, koje je priredio propratne tekstove za Antigonu, koju je objavio zavod za udžbenike u Beogradu, govori da o grčkim tragedijama ne možemo pristupiti sa modernim narativom i shvatanjem. Tragedije kao igrana forma su nastale iz ciklusa pesama o Dionisu. S vremenom se tragedije od pesama za Dionisa menjaju u igrokaze o temama iz grčke mitologije i na kraju na teme, koje je sam birao dramski pisac. U periodu pisanje Antigone dešava se promena forme tragedije. Iz hora istupa horovođa i uvode se dva glumca.

Moralna gledišta moderne duhovnosti za stare Grke je bila strana. Religioznost je bila javna stvar i stvar pripadanja određenoj zajednici. Za njih postojanje stranih bogova i božanstava nije bilo ništa čudno, ni novo. Oni su čak verovali da ta nova božanstva su samo drugi oblik poštovanja istog božanstva. Afrodita jeste bila boginja lepote i ljubavi, ali to ne znači da Grci u Egiptu ne mogu poštovati stranu boginju, jer ljubav i lepota nezavisno postoje od forme kulta. S tim u vezi takođe je bitno da odbacimo moralne i filozofske poglede avramskih religija kod kojih duhovnost primarno označava i ličnu obavezu verovanja, i odbacuje druga verovanja za pogrešne i strane. Osnovna razlika i leži u nepostojanju kodeksa religije kod starih Grka, dok kod hrišćana, židova i muslimana postoje takve verske knjige. U antičkoj Grčkoj verski prestupi su jedino kažnjavani ako se radilo o neučestvovanju u javnom životu polisa, te oštećivanju verskih objekata i kipova.

Prema tome tragedija nije samo jedna umetnička forma, ni samo deo religioznog rituala, nego i svojevrsna društvena ustanova. Hor je zastupnik kolektiviteta i anonimnog bića koje prikazivanje tragedije prati iz gledališta. Zadatak gledališta je da svojim pesmama izrazi osećanja građana. Junak je, nasuprot horu, individualizovano lice i njegovo delovanje predstavlja središte drame. Za stare Grke nije postojao jedinstveni koherentni pravni sistem i imao je različite stepene. S jedne strane pravo je ono što proizlazi iz moći i sile i iz onog što proizilazi iz vršenja vlasti. S druge strane postoji i nešto kao „Zevsova pravda”. To je ustoličeni božanski kosmički poredak koji nadilazi vladara i silnika, i što njegovu „pravdu” može da pokaže kao nepravdu. U krug tragedija koje preispituju pojam prava i pravde spada i „Antigona”.

Pretpovest — uvod u dramu

Pretpovest „Antigone” započinje u delu „Kralj Edip”. Proročište je savetovalo tebanskom kralju Laju, Edipovom ocu, da ne treba da ima dece, ali je on to zanemario. Njegov rod je zato stigla kazna koja se proteže i na treće koleno. Laja je u neznanju ubio sin Edip koji se, takođe u neznanju, oženio sopstvenom majkom, Lajevom udovicom Jokastom. Jokasta je rodila četvoro dece: Polinika, Eteokla, Izmenu i Antigonu.

Radnja tragedije započinje kada se dva brata, Eteoklo i Polinik nađu na suprotnim zaraćenim stranama. Naime, jedan od njih, Polinik, odlazi iz Tebe jer mu drugi, njegov brat Eteoklo, nakon godinu dana vladavine ne prepušta vlast po dogovoru. Posle nekog vremena Polinik se vraća, sa namerom da pokori Tebu. Uskoro dolazi do sukoba braće koji istovremeno jedan drugog probadaju mačem i obojica umiru. Vlast dobija brat Edipove žene, Kreont. On naređuje da se Eteoklovo telo dostojno sahrani, a Polinikovo, zbog njegove izdaje, ostavi bez obrednog pokopa. Tada počinje radnja same „Antigone”.

Radnja drame

Drama počinje obraćanjem Antigone sestri Ismeni, kada joj saopštava da namerava tajno da pokopa svog voljenog brata Polinika. Ismena odbija da učestvuje u tom činu i pokušava da odgovori Antigonu od svog nauma. Antigona, uprkos sestrinoj zabrinutosti i svesna posledica, odlazi do mesta gde joj leži mrtav brat i neprimetno posipa obredni prah po njegovom telu i izvršava uobičajeni obred. Kad stražari vide šta je učinjeno protiv kraljeve naredbe, jedan od njih odlazi da to saopšti kralju. Kreont, uznemiren i zaprepašćen, naređuje da se nađe krivac ili će se okriviti stražari. U međuvremenu stražari uklanjaju prah sa mrtvog tela i ubrzo posle toga nalaze uplakanu Antigonu kraj mrtvog brata. Tada je odvode Kreontu, koji je osuđuje na smrt. Antigona svesno stoji iza svog dela i objašnjava Kreontu da ona podjednako voli svoju mrtvu braću i da se moraju, pre svega, poštovati Božji zakoni o pokapanju mrtvog čoveka, koji govore da duše nepokopanih tela lutaju po ovome svetu i ne mogu otići u Had.

Uprkos njenom objašnjenju, Kreont ne oprašta Antigoni nepoštovanje propisa, koji drži za nepoštovanje njegove uredbe, to jeste uredbe polisa Tebe. Ona je zaista pokopala neprijatelja grada Tebe i tako učinila značajan krivični čin. Posle toga njegov sin Hemon, koji je Antigonin verenik, dolazi ocu i moli ga da oprosti Antigoni. Kreont ovu molbu odbija i naređuje da se Antigona živa zakopa u kraljevsku grobnicu i da joj se daje hrane i vode tek toliko da ne umre. Dok je odvode u grobnicu u steni, Antigona se jada prvenstveno bogovima, jer ne razume zašto je kažnjavaju, iako je postupala po njihovim zakonima. U Tebu posle toga dolazi Tiresija, slepi prorok, u pratnji jednog dečaka. On razgovara sa Kreontom i proriče mu da će ga snaći gorka sudbina ako ne oslobodi Antigonu i odmah ne pokopa mrtvo Polinikovo tijelo. Pošto Tiresija ode, Kreont se uplaši onoga što mu je ovaj rekao i naređuje da se smesta tajno pokopa Polinikovo telo, a da se Antigona oslobodi.

Glasnik obaveštava Tebance i Kreontovu ženu Euridiku o sudbini koja je snašla Kreonta. Opisuje kako je Kreont otišao sa slugama da oslobodi Antigonu, ali je tamo zatekao svog sina Hemona pored devojke koja se obesila. Sin je ogorčen krenuo mačem na oca, ali mu je ovaj pobegao. Posle toga Hemon, razočaran u svoj pokušaj da ubije oca i istovremeno besan na njega, zabija mač sebi u telo. Nakon toga glasnici saopštavaju majci Hemonovoj da joj je sin mrtav. Nakon što je glasnik to rekao u Tebu ulazi ogorčeni Kreont i čuje vest da mu se i žena Euridika ubila, od tuge za sinom. Kreont se tada kaje zbog svoje nerazumnosti, ali kasno — sukob njega i Antigone je oba lika odvukao u propast.

Likovi

Rodoslovno stablo i rodbinski odnosi glavnih likova

• Antigona — Edipova kći. Ona prkosi građanskom zakonu i zabrani sahrani da se telo njenog brata Polinika dostojno sahrani i želi da održi božanski zakon. Zahteva da se mrtvi sahrane kako dolikuje. Časna i tvrdoglava, stavlja moralne vrednosti iznad svog života
• Ismena — Edipova kći, Antigonina sestra. Ona odbija da se pridruži sestri i ne posluša Kreontova naređenja, ali kasnije želi da joj se pridruži u smrti. Iako poslušna, ipak ostaje odana svojoj sestri
• Kreont — tebanski kralj, ujak Polinika, Antigone i Ismene, brat njihove majke i Edipove žene (i majke) Jokaste. Njegova naredba da se ostavi Polinikovo telo da truli, i njegova arogancija pokreću sve tragične događaje
• Hemon — Kreontov sin, Antigonin verenik. Obećan mu je brak sa Antigonom. Svađa se sa ocem, umire zbog Antigone
• Euridika — Kreontova žena, Hemonova majka
• Tiresija — slepi prorok
• Stražar
• Prvi glasnik
• Drugi glasnik
• Hor staraca tebanskih — u drami ima ulogu naratora
• Pratnja Kreontova i Euridikina

Analiza likova

Antigona je kćerka Edipa i njegove žene i majke Jokaste, a takođe je verenica Kreontovog sina Hemona i Ismenina sestra. Ona predstavlja tragičkog junaka, koji se bori za pravdu i moralne zakone. Njena dva brata, Polinik i Eteokle, sukobili su se u ratu i ubili jedan drugoga. Ona je sahranila Polinika, uprkos zabrani kralja Kreonta da bude sahranjen zbog njegovog vojnog pohoda na Tebu posle kog je okarakterisan kao izdajnik otadžbine. Nije marila ni za Polinikov čin, a niti za kraljev proglas, te je postupila po božjem (etičkom) zakonu. Njena teška sudbina samo je nastavak loših odnosa i događaja u njenoj porodici, a koji potiču od odnosa sa ocem Edipom. Antigona je posrednik sukoba božjeg i ljudskog. I pored smrtne presude ne kaje se zbog svog dela, a svojim idealima ostaje verna do kraja.

Kreont je tebanski kralj, tiranin, koji je dao proglas zabrane sahrane Polinika, koji Antigona nije poštovala. Kreont je zbog toga osudio Antigonu na smrt. Tvrdoglavo ne popušta u svojoj odluci iako ga i narod (hor), sin Hemon i Tiresija odgovaraju i predviđaju zlo ukoliko nepravedno kazni Antigonu. Kada na kraju drame uvidi da je napravio veliku grešku, pokušava da se iskupi, ali tada je već kasno. Zatiče Antigonu obešenu u zagrljaju sina Hemona. Hemon se ugledavši Kreonta, ubija pred njim. Kada Kreontova žena Euridika od glasnika sazna za smrt sina, ona ne može da podnese bol i ubija se. Tada proklinje Kreonta da do kraja svog života pati za sinom i ženom koje je ubio svojim postupcima.

Ismena, Antigonina sestra, kćerka Edipa i Jokaste i Antigonina sestra, zbog straha od kazne nije želela da sahrani Polinika te pokušava da odgovori i Antigonu od tog dela. Ismena preklinje Antigonu da ne prkosi Kreontovoj zabrani, i govori joj da je već izgubila i dva brata, majku i oca i da ne želi da izgubi svoju jedinu sestru. Kada dolazi kod Kreonta koji im sudi za kršenje zakona, ona i pored toga što nije sahranila Polinika želi da podeli krivicu sa Antigonom, te da zajedno snose posledice Antigoninog postupka. Antigona odbija da Ismena sa njom podeli kaznu i govori joj da tako neće dokazati veru u Božije zakone. Ismena se ne bori ni za božanske, niti za svetovne zakone, već želi da sačuva svoju sestru.

Hemon je Kreontov sin i Antigonin verenik. Kreontova okrutnost i odluka u kojoj osuđuje Antigonu i naređuje da bude živa zazidana veoma ga pogađa. U četvrtom činu drame Hemon ulazi u raspravu sa ocem u kojoj ga moli da poštedi Antigonu. Kreont svoju odluku prekasno poništava, i zatiče već obešenu Antigonu u zagrljaju Hemona. Hemon se tada ubija pred Kreontom, zbog tuge prema Antigoni i mržnji prema ocu. Kada čuje vest o smrti svog sina, Euridika, kraljica, takođe se ubija, proklinjući Kreonta.

Tiresija je mudar i čuven prorok, za čija predskazanja važi da će se sigurno obistiniti. On proriče Kreontu da će se krv nekoga iz njegove porodice proliti ako nepravedno osudi Antigonu. U strahu da ta krv ne bude njegova, Kreont zbog predskazanja i pritiska naroda (hora) i Hemona poništava Antigoninu kaznu, ali tada je već kasno, jer se Antigona već obesila.

Hor predstavlja tebanski narod. Kroz celu dramu ima ulogu naratora — komentariše, savetuje određene likove kako da postupaju i opisuje neke prošle događaje koji su važni za tok drame.

Struktura drame

Strukturu dela Antigona čine: prolog (početni deo), pet epizodija, i eksoda (završni deo). U eksodu je uključena i katastrofa drame.

Prolog (1. čin)

Antigona pored Polinikovog tela (projekat Gutenberg eText

Antigona i Ismena

Kreont dolazi na vlast i upoznaje podanike sa svojom odlukom da se Polinik ne sme sahraniti na tradicionalan način jer u njemu vidi izdajnika i čoveka koji je hteo da sruši Tebu, dok se Eteokle sme sahraniti jer je on branio Tebu od izdajnika (Polinika). Razgovor Antigone i Ismene predstavlja nam njihove stavove i Antigoninu nameru da sahrani Polinika i pored Kreontove zabrane. Dolazi stražar koji saopštava da je neko već pogazio njegov zakon, to jest da je neko tankim slojem zemlje prekrio Polinikovo telo. Ta vest u Kreontu izazvala je bes i naređuje da se nađe onaj koji je počinio ovo delo. Oglašava se hor i ta horska pesma je himna čoveku i jedno od najlepših mesta u drami.

Prva episodija (2. čin)

Stražari otkopavaju Polinikovo telo i tako namamljuju počinioca da ponovo dođe i prekrije telo zemljom. Antigona to i čini, i stražari je tada hvataju. i odvode kod Kreonta. Iz dijaloga između Antigone i Kreonta se vidi koliko je ona dosledna Božijim zakonima i da ih smatra jedinim ispravnim. Ne plaši se smrti jer zna da gine radeći pravednu stvar. Dolazi Ismena koja želi da podeli kaznu sa Antigonom na šta ona ne pristaje.

Druga episodija (3. čin)

Hemon dolazi kod oca. Odvraća ga od namere da je usmrti jer je nedužna i jer je narod na njenoj strani. Govori Kreontu da je poludeo i da više ne zna kakve odluke donosi. Hemon govori da je mudrost saslušati šta drugi govore i misle. Kreont mu odgovara i kaže da državom vlada kralj, a ne narod i da je strogoća kralja merilo kraljevske moći. Kreont uprkos molbama naroda i Hemona donosi odluku da se Antigona živa zazida i da dobija hranu i vodu tek toliko da preživi.

Treća episodija (4. čin)

Švedska glumica Olga Anderson (Olga Andersson) u ulozi Antigone (1908)

Hemon dolazi kod oca. Odvraća ga od namere da je usmrti jer je nedužna i jer je narod na njenoj strani. Govori Kreontu da je poludeo i da više ne zna kakve odluke donosi. Hemon govori da je mudrost saslušati šta drugi govore i misle. Kreont mu odgovara i kaže da državom vlada kralj, a ne narod i da je strogoća kralja merilo kraljevske moći. Kreont uprkos molbama naroda i Hemona donosi odluku da se Antigona živa sazida i da dobija hranu i vodu tek toliko da preživi.

Četvrta episodija (5. čin)

Antigona peva tužnu pesmu o svom životu i razmišlja o svojoj sudbini i idealima. Hor tada opisuje druge nesretnike u grčkoj mitologiji koji kao ona nepravedno i mučno stradaju. Na scenu stupa mudrac Tiresija; ubeđuje Kreonta da odustane od izvršenja nepravedne kazne, pozivajući se na svoje mudračko iskustvo. Tiresija proriče da će se ako se ovo delo ispuni, nečija krv proliti i da će to biti osveta bogova zbog nepravedne smrti Antigone. U strahu da to ne bude njegova krv Kreont poništava odluku, ali tada je već kasno.

Peta episodija (6. čin)

Hemon dolazi da oslobodi Antigonu, ali je ona već obešena. On tuguje za njom, i kada ugleda Kreonta koji ulazi da oslobodi Antigonu, Hemon se pred njim ubija.

Eksoda (7. čin)

Glasnik prenosi tužne vesti u Tebu. Eurudika, Hemonova majka i Kreontova žena pita glasnika da li su vesti istinite. On joj prepričava kako se Hemon ubio pred ocem kada je ugledao mrtvu Antigonu. Euridika odlazi u dvor proklinje Kreonta jer je svojom okrutnošću i nemoralnim postupcima ubio sina, i potom se ubija. Kreont se vraća u Tebu i horovođa i glasnik mu saopštavaju novu tužnu vest. Kreont na kraju drame moli bogove da mu uzmu život, jer je najveća kazna za njega da ostane sam da živi i da celog života pati za ženom i sinom.

Analiza dela

U središtu dramske radnje je Antigona i njena sestrinska ljubav, a izvor sukoba i uzrok Antigoninog stradanja je nesklad između naloga i zakona vlasti na jednoj strani, i naloga ili diktata srca i nepisanih zakona morala na drugoj. Antigona je, kao pojedinac, suprotstavljena vlasti, koja je oličena u Kreontu. Antigona u prevodu znači „protiv generacije”. U tom suprotstavljanju pojedinac je usamljen i nemoćan, te je njegovo stradanje neminovno. Glavni junakinja Antigona od samog početka zna ishod ovog sukoba, ali i pored toga ne odustaje od svojih namera koje su uzvišene. Iz tih razloga je i ovo stradanje glavne junakinje poprimilo oreol tragičnosti, jer se ona bori za pravo na ljubav prema bratu, koja je starija od svakog zakona i za pravo da sama odlučuje kako će postupati. Iako strada i ispašta, Antigona ne mrzi. Između ljubavi i mržnje ona bira ljubav, jer kako kaže: „Za ljubav, ne za mržnju, ja sam rođena”. U borbi za slobodu odlučivanja, a za ljubav, za prirodno pravo da bratu oda dužnu poštu, Antigona pokazuje hrabrost, odlučnost i doslednost, ali ujedno i nežnost i požrtvovanost.

Antigoni snagu daje i uverenje da postupa časno i da se zalaže za pravednu stvar koja ne povređuje društvene norme. Međutim, ona ipak strada, u čemu i leži njena tragička krivica — svesno je izabrala ono što je zabranjeno. Naravno, na njenoj strani su i božji zakoni, za koje će sama reći da su nepisani ali večni. Dramski tokovi, zbivanja, ispoljavanja ostalih junaka drame i nastupi hora razotkrivaju svu tragiku junakinje. Lepota Sofoklove drame je i u tome što ni Kreonta, uzročnika Antigoninog stradanja i tragike, ne prikazuje kao suviše mračnu i izopačenu ličnost. Kraj drame, naročito njegova jadikovanja pokazuju da je i sam veliki stradalnik i najveći gubitnik.

Sofoklovu tragediju obeležava karakter koji je psihološki osvetljen i motivisan. Sofokle će reći da on prikazuje ljude onakve kakvi treba da budu, a Euripid onakve kakvi jesu. Sofoklovi junaci su oblikovani prema idealnim normama. To je kod Sofokla svesni postupak. Jačinu karaktera glavnog junaka naglašava postupkom uvođenja junaka sa crtama karaktera suprotne prirode: hrabroj i odlučnoj Antigoni suprotstavljena je plašljiva Ismena. Sofokle je prvi tragičar koji je u dramu uveo junakinje, odnosno žene.

Savremene interpretacije

Savremeno izvođenje „Antigone”, u režiji Ljubiše Ristića, na festivalu „Grad teatar” u Budvi (90-te godine 20. veka)

Francuski dramski pisac Žan Anuj je 1944. godine napisao komad u kome je radnja smeštena u savremeno doba. Ova moderna interpretacija Sofoklove tragedije nastala je kao reakcija na dramatična zbivanja u Francuskoj. Anujeva Antigona je prvi put izvedena početkom 1944. u okupiranom Parizu. Prema svedočenjima, u toku okupacije predstavu su osim Francuza, gledali i nemački oficiri i vojnici, videći u Kreontu simbol svoje nepobedivosti. Antigonu je igrala glumica Monel Valentin a režiser i kostimograf bio je Andre Barsak. Predstava je za godinu dana izvedena 226 puta, prvo u okupiranom a posle i u oslobođenom Parizu. U svom delu Žan Anuj nije direktno sledio Sofoklovu „Antigonu”, već je napisao modernu interpretaciju klasične tragedije. Anuj rekonstruiše dramu, kako bi je prilagodio svom vremenu. Kod njega nema proroka Tiresija i još nekih likova, ali ima anahronizama: stražari igraju karte, žvaću duvan i puše cigarete. Tu su i antikvarnice, barovi, filmovi i automobili. Na ovaj način Anuj popularizuje dramu i čini je pristupačnijom. Maestralno, Anuj je uspeo da predstavi otpor nepravdi kao ideal kome svi treba da težimo.

Nemački pisac Bertold Breht je napisao modernu verziju ove drame.

Dramaturškinja Maja Todorović je u drami „Antigona 1918” ovu Sofoklovu dramu pomerila nekih 25 vekova u budućnost, u period odmah po završetku Prvog svetskog rata. Sofoklov savremenik Tukidid je istorijski period nastanka originalnog teksta opisao kao vreme u kome je „otac radio o glavi sinu, sin ocu, brat bratu”, u čemu se jasno uočava dramaturška paralela sa dešavanjima koja su obeležila skoro ceo dvadeseti vek na Balkanu. Drama je, u režiji Milana Neškovića, premijerno izvedena 24. januara 2019. u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.

Citati iz dela

• Za ljubav, ne za mržnju ja sam rođena. (Antigona)
• Za nemogućim ne valja težiti. (Ismena)
• Ne voli niko glasnika loših vesti. (Stražar)
• Kod zimske bujice drveće — videćeš što njoj popušta to sibi sačuva / A opre li joj se s korenjem ga iščupa. (Hemon)
• Čovek najviše onakav vredi, što je svakog znanja pun. (Hemon)
• Tvrdoglavost je isto što i bezulje. (Tiresija)
• A ja za ljubav samo na taj dođoh svet. (Antigona)

Literatura

• ., Sofokle (2004). Antigona (PDF). Prevod: Đurić, Miloš N. Novi Sad: Školska knjiga. ISBN 86-7580-148-3. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 01. 2018. g. Pristupljeno 21. 3. 2020. 

Spoljašnje veze

• Grčka mitologija- SVETIONIK
• Ilić, Dejan. „Nevolje s „Antigonom“”. Školegijum. Pristupljeno 23. 3. 2020.