Antidepresiv
Antidepresiv je psihijatrijski (psihotropski) lek koji se koristi za olakšavanje poremećaja raspoloženja[1], kao što su klinička depresija i distimija i anksiozni poremećaji kao što je socijalna fobija. Lekovi poput inhibitora monoamin oksidaze (MAOI), tricikličnih antidepresanata (TCA), tetracikličnih antidepresanta (TeCA), selektivnih inhibitora preuzimanja serotonina (SSRI), i inhibitora serotonin-norepinefrin preuzimanja (SNRI) su najčešće asocirani sa ovim terminom. Ovi lekovi su u širokoj upotrebi. Njihova efikasnost i nepoželjni efekti su tema mnogobrojnih studija i nesuglasica. U SAD neki od poznatih lekova ove grupe su Prozak, Elavil i Vivaktil. Česta je zloupotreba ovih supstanci, posebno na tržištima na kojima ne postoji stroga kontrola prometa.[2][3]
Opioidi su korišćeni da lečenje kliničke depresije do kasnih 1950-ih godina. Amfetamini su korišćeni do sredine 1960-ih. Legalnost propisivanja opioda i amfetamina za depresiju je sporna tema. U zadnjih šezdeset godina sproveden je relativno mali broj studija namenjenih utvrđivanju terapeutskog potencijala opioidnih derivata za lečenje depresije. U konstrastu s tim amfetamini su našli primenu u lečenju širokog niza bolesti, poput hiperkinetičkog poremećaja, narkolepsije, i gojaznosti, a u toku su mnogobrojna istraživanja za niz drugih oblika primene. Obe grupe lekova, opioidni i amfetaminski, indukuju terapeutski odziv veoma brzo. Rezultati su primetni u toku dvadeset četiri do četrdeset-osam sati. Terapeutski odnosi za opioide i amfetamine su veći od vrednosti proizvedenih tricikličnim antidepresivima. U nekim od istraživanja ograničenog obima iz 1995. godine je bilo pokazano da opioid buprenorfin ima najveći potencijal za tretman kliničke depresije. Međutim, ovaj nalaz nije našao praktičnu primenu zbog socijalne stigme vezane za opioide.[4]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Thomas L. Lemke; David A. Williams, ur. (2002). Foye's Principles of Medicinal Chemistry (5. izd.). Baltimore: Lippincott Willams & Wilkins. str. 324. ISBN 0781744431.
- ^ Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
- ^ Keith Parker; Laurence Brunton; Goodman, Louis Sanford; Lazo, John S.; Gilman, Alfred (2006). Goodman & Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (11. izd.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0071422803.
- ^ Bodkin JA. (1995). „Buprenorphine treatment of refractory depression”. Journal of Clinical Psychopharmacology. 15: 49—57. PMID 7714228.
Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]
- Healy, David (1997). The antidepressant era. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-03958-2.
- Kramer, Peter D. (1997). Listening to Prozac. New York: Penguin Books. ISBN 978-0-14-026671-9.
- Baumel, Syd (1999). Natural Antidepressants. New York: McGraw-Hill. ISBN 978-0-87983-900-0.
- Stahl, Stephen M. (1997). Psychopharmacology of Antidepressants. Informa Healthcare. ISBN 978-1-85317-513-8.
- Pacher P, Kecskemeti V (2004). „Trends in the development of new antidepressants. Is there a light at the end of the tunnel?”. Curr. Med. Chem. 11 (7): 925—43. PMC 2495050
. PMID 15078174. doi:10.2174/0929867043455594. - Pacher P, Kohegyi E, Kecskemeti V, Furst S (2001). „Current trends in the development of new antidepressants”. Curr. Med. Chem. 8 (2): 89—100. PMID 11172668.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ostale | |
