Antička grčka komedija

Rekonstrukcija Dionisovog pozorišta u Atini u rimsko doba

Grčka komedija bila je, uz tragediju i satirsku igru, jedan od tri glavna žanra starogrčkog teatra i obuhvatala je niz scenskih vrsta, uključujući pučku improvizaciju, mimi flijačku farsu.

Veliki grčki filozof Aristotel napisao je u svojoj Poetici (oko 355. p. n. e.) Da je komedija "podražavanje nižih karaktera, ali ne u punom obimu onoga što je rđavo, nego onoga što je ružno, a smešno je samo deo toga; jer smešna je neka greška i rugoba koja ne donosi bola i nije pogubna; na primer: smešna maska, to je nešto ružno i nakazno, ali ne boli Spoj dramske radnje sa bogatstvom muzike i plesa, kao i lirskih glumačkih delova, čini grčku komediju, naročito staru atičku, umnogome nalik kasnijim operetama ili čak mjuziklima.

Po umetničkoj vrednosti i uticaju na kasniju evropsku književnost daleko iznad svih drugih formi izdvaja se atička komedija, koja se danas konvencionalno deli na staru, srednju i novu. Stara atička komedija sačuvala se u vidu 11 celovitih Aristofanovih komada, srednja je sačuvana samo u fragmentima, koje je većinom zabeležio Atenej iz Naukratisa, a novu poznajemo pre svega iz opsežnih papirusnih fragmenata Menandrovog dela.

Poreklo i počeci komedije

Talija, muza komedije, gleda u komičku masku

Početke komedije i najstarije faze njenog razvoja karakterišu velike nepoznanice i nedorečenosti, s obzirom na to da ta tema nije bila predmet značajnog interesovanja ni onda kada je o njoj bilo mnogo više dostupnih informacija nego danas.Grci su se retko zanimali za antikvarska ispitivanja, te su dugo smatrali da komedija ne zavređuje posebnu pažnju, "jer se prvobitno", kaže Aristotel, "komedija nije ozbiljno uzimala.Komičko pesnicima arhont je tek kasno odobrio hor, a njega su ranije činili dobrovoljci (εθελονται).Tek onda kad je komedija dobila određene umetničke oblike, spominju se poznati njeni pesnici.A ko je uveo maske ili prologe ili povećao broj glumaca i drugo, nije poznato ". Formalnu definiciju komedije Aristotel ne daje, ali je možda određuje kao "oponašanje onoga što je smešno" (μιμησις του γελοιου), odnosno kao "podražavanje nižih karaktera (μιμησις φαυλοτερων), ali ne u punom obimu onoga što je rđavo, nego smešnog dela onog što je ružno". S druge strane, postavljala se teza i da je Aristotelova formalna definicija komedije danas izgubljena, ali da je morala da liče njegovoj definiciji tragedije, odnosno da je komediju opisivala kao neku vrstu pročišćenja, tj. katarze (καθαρσις) određenih osećanja putem smeha i poruge.

Atička komedija

Dionisovo pozorište u Atini

"Kad god se u čast Dionisa" - piše Demosten u 4. veku p. n. e. - "u Pireju odvijaju povorka i komički i tragički nastupi, na Lenejama povorka i tragički i komički nastupi, na Gradskim Dionisija povorka, dečaci, komos i tragički i komički nastupi te povorka i nadmetanje na Targelijama, u te dane nije dopušteno dužnicima zapleniti ili oduzeti bilo kakvu imovinu, makar su prekoračili rok otplate ". U 4. veku p. n. e. podignut je i natpis sa popisom svih dotadašnjih pobednika na Gradskim (ili Velikim) Dionisija, koji počinje rečima: αφ 'ου πρω] τον κωμοι ησαν τω [ι Διονυσωι ("od kada prvi put' 'komosa' 'behu [priređeni] Dionisu" ). Za svaku su godinu upisani pobednici ovim redom nadmetanja: dečački hor, muški hor, komedija, tragedija. Iz ovih se podataka može zaključiti da je, bar što se tiče Atine u 4. veku p. n. e., Veseli hor odraslih muškaraca bio jedna arhaična odlika Velikih Dionisija, i sasvim je verovatno da se komedija razvila iz nastupa takvih horova. No umesto pitanja: "kada je komos prvi put razvio dramski karakter?" - Na koje se ne može odgovoriti - danas naučnici traže odgovor na pitanje: "u kojim se trenucima u prošlosti iu kojim se sve mestima u grčkom svetu mogu pronaći sastojci koji čine atičku komediju?" Sačuvani komadi stare atičke komedije sadrže dva različita elementa, koja su možda potekla iz sasvim različitih izvora: prvi je kostimirana hor koji se obraća direktno publici, a drugi su dramske scene za koje je kostim hora nevažan.