Antonije Arnot
Antonije Arnot | |
|---|---|
| Datum rođenja | 22. jul 1808. |
| Mesto rođenja | Segedin |
| Datum smrti | 23. septembar 1841. (33 god.) |
| Mesto smrti | Budim |
Antonije Arnovljev Arnot (Segedin, 22. jul 1808[1] — Budim, 11/23. septembar 1841[2]), po obrazovanju advokat, bio je pravnik, prevodilac sa latinskog i španskog, dramski pisac, pesnik, basnopisac i publicista.[3] Bio je prvi redovni profesor fizike u prvoj visokoj školi u Srbiji — Liceumu Knjažestva serbskog u Kragujevcu, koji je klasnije premešten u Beograd i od koga je nastao Beogradski univerzitet. Njegov nastavnički rad značajan je u razvoju prirodnonaučnog obrazovanja u Srbiji iako se sam nije bavio naučnim radom.[4] Za svoja predavanja prikupljao je različite fizičke aparate i tako formirao prvu školsku zbirku u Srbiji, koja predstavlja temelj kasnijem Fizičkom kabinetu Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu.[3]
Biografija[uredi | uredi izvor]
Antonije Arnovljev Arnot potiče iz građanske porodice. Osnovnu školu i gimnaziju je završio u rodnom Segedinu. Potom je sa 17 godina upisao Licej u Kežmarku (današnja Slovačka), gde je dve godine (1825—1827) studirao prava i filozofiju,[1] zatim prava u Pešti, koja je završio 1831. Zakletvu za advokata „svih ugarskih prava” položio je 1832. godine. Već tada je srpskim krugovima je uživao ugled i kao stručnjak i kao čovek.[5] Od 1831. je radio kao advokat u Budimu. Iste godine se oženio Jelisavetom Krajić,[1] sa kojom je imao sina Lazara.[5]
Na poziv Atanasija Nikolića[6] 1839. je prešao u Kneževinu Srbiju, predavao fiziku, najpre na Liceju u Kragujevcu.[1] Predavanja je držao najpre u vojnoj kasarni (špitalj) na Lepenici, a zatim u novom gradskom konaku. Nakon što je Licej preseljen u Beograd, akademske 1839/40. prvi predavač fizike je bio filozof Konstantin Branković, ali je fiziku predavao svega dva meseca. Antonije Arnot je zatim preuzeo nastavu, kao prvi stalni profesor fizike u Beogradu.
Još dok je bio u Kragujevcu razboleo se, tako da je juna 1841. tražio odmor kako bi otišao u Budim radi „sređivanja porodičnih prilika”. U Budimu je i umro, a sahranjen je na peštanskom groblju.[6] Njegovo mesto na Liceju preuzeo je Đorđe Mušicki, a u beogradu je iskreno ožaljen.[2] Poznati komediograf i književnik Jovan Sterija Popović, takođe jedan od prvih profesora Liceja, posvetio mu je pesmu u svojoj zbirci „Davorje”.[3]
Profesorski rad na Liceumu[uredi | uredi izvor]
Fizika se predaje od samog početka rada Liceja, kao predmet na drugoj godini. Prvo predavanje održano je 10. oktobra 1839. godine, zbog čega se taj dan na današnjem Fizičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu slavi kao dan Fakulteta. Prvi predavač fizike je bio filosof Konstantin Branković, da bi ga ubrzo zamenio Antonije Arnot Arnovljev.[7]
Antonije Arnot bio je prvi redovni profesor fizike na Liceju.[8] Predavanja je držao po knjizi Atanasija Stojkovića „Fisika prostim jezikom opisana za rod Slaveno-Serbski”, štampanoj u Budimu u tri toma, 1801, 1802. i 1803. godine. Za svoja predavanja počeo da prikuplja različite fizičke aparate i tako formirao prvu školsku zbirku u Srbiji, koja predstavlja temelj kasnijem Fizičkom kabinetu Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu. U tome mu je pomagao rektor Liceja Atanasije Nikolić. Poznato je da su oni od trgovca iz Pešte Josifa Milovuka tražili da u Beču nabavi, za fizički kabinet u Kragujevcu, aparate „po spisku priloženom”. Sa koliko aparata je raspolagao Licej govori podatak da je jedna soba bila angažovana da se o njima stara.[3]
Osim fizike, Arnot je na Liceumu predavao i „poljsku” ekonomiju i nemački jezik.[9]
Književni rad[uredi | uredi izvor]
Još kao student je počeo da se bavi književnim radom.[1] Sarađivao je u Letopisu Matice srpske (1831—1834), gde je objavljivao poeziju i prozu, originalne i prevedene pesme, epitafe, epigrame, sentencije, basne, pripovetke, takođe članke iz istorije, filozofije i prirodnih nauka.[1] Objavljivao je prevode Seneke, Kurcija Rufa i Cicerona sa latinskog, Karamzina sa ruskog, Mihajla Vitkovića i Andraša Feja sa mađarskog. Sa italijanskog je preveo šaljivu igru Poznato strašilo (Znajemi vampir[10]) nepoznatog italijanskog autora, koju je novosadsko Leteće diletantsko društvo igralo na gostovanju u Zagrebu i drugim mestima u Hrvatskoj.[11] Preveo je tragediju Nesrećno pleme, napisanu na nemačkom, segedinskog senatora Arkadija Belana, na koga je uticao da počne da piše i na srpskom jeziku.[5] Autor je drame u četiri čina Virginija ili Krvava žertva osvoboždenija, objavljene u Budimu 1832. godine.[12]
Okupljao je književno-intelektualni kružok i učestvovao je 1833. u pokušaju osnivanja Književnog društva sa Janom Kolarom, Lazom Lazarevićem, Đorđem Mušickim, S. Stojanovićem i Jovanom Vilovskim,[1] na inicijativu Josifa Milovuka Stefana Stratimirovića. Prvi pokušaj osnivanja pomenutog društva, početkom maja 1833. godine, doživeo je neuspeh. Iako je krajem marta 1835. godine ovom Srpskom književnom društvu dozvoljen rad, ono nikada nije osnovano. Umesto toga Arnot je pokrenuo svoj list.[13]
List Serbska novina ili Magazin za hudožestvo, knjižestvo i modu[uredi | uredi izvor]
Arnot je 1838. godine, u saradnji sa peštanskim slikarem, bakrorescem i litografom Dominikom Perlaskom,[5] pokrenuo žurnal za dame Serbska novina ili Magazin za hudožestvo, knjižestvo i modu.[4] Časopis je izlazio svega dve godine, 1838. u Budimu i 1839. godine u Pešti. Prvi broj je izašao 1/13. januara 1838. Perlaska je 1839. izašao iz zajedničkog posla, a Arnot je nastavio da izdaje glasilo, skrativši mu naziv – Magazin za hudožetvo, knjižestvo i modu. Ovaj ilustrovani žurnal za dame izlazio je dvaput nedeljno, četvrtkom i nedeljom.
U časopisu je Perlaska, koji je bio izdavač magazina, objavljivao bakroreznu grafiku i modne crteže. To su bili prvi ovakvi prilozi u srpskom novinarstvu. U prvom broju objavljen je bakrorez Sveti Sava prosvetitelj sa decom, a izašli su i portreti Milovana Vidakovića i Dimitrija Davidovića. Oko lista se okupila većina onovremenih srpskih pisaca, a javljali su se i mnogi dopisnici sa vestima iz muzičkog, pozorišnog i društvenog života Srba u Ugarskoj. Od desetog broja u magazinu je objavljivana prva srpska književna bibliografija. Izašle su kratke biografije pisaca, od Dimitrija Avramovića do Vuka Stefanovića Karadžića.[11]
List je pisao o kulturnim kretanjima ne samo kod Srba, nego i kod ostalih centralnoevropskih i balkanskih naroda.[10] Prve godine je objavljivao koji je radio, načešće posebne likovne priloge. Po savetima i prilozima ovih novina odevale su se srpske žene i muškarci krajem četvrte i u petoj deceniji 19. veka.[14] List je bio bogato ilustrovan, donosio je i bibliografske podatke o srpskim knjigama i novinama, literarne priloge i praktične pouke, a propraćen je i spiskom prenumeranata.[15] U časopisu je 1838. i 1839. godine objavljivao retrospektivne bibliografije srpskih pisaca od 1741. do 1839. godine.[4]
Antonije Arnot bio je veliki poznavalac srpskog književnog izdavaštva, posebno je bio obavešten i na kojoj knjizi trenutni pisci rade i koje knjige imaju u rukopisu. Posebno je poznavao književno izdavaštvo u Beču i Budimu. Beležio je sve knjige koje su napisali Srbi ili su napisane na srpskom jeziku, bez obzira na to gde su štampane ili objavljene. U svom bibliografskom radu ispravljao je greške svojih prethodnika, što predstavlja važan izvor za srpsku književnu istoriju.[4]
U prvoj godini objavljivanja časopisa je odabrao 191 srpsih pisaca, a u narednoj godini je dodao još 62 pisca sa 195 bibliografskih jedinica. U predgovoru je objasnio da ona obuhvata imena svih srpskih pisaca raspoređenih po azbučnom redu i sva ona srpska dela koja su do tog trenutka objavljena sa kritičkim napomenama. Nažalost, kompletna bibliografija nije objavljena, niti je sačuvana u rukopisu, a na osnovu objavljenih delova može se zaključiti da je bila retrospektivna, anotirana u azbučnom redosledu i veoma potpuna i obuhvata podatke i o 85 naslova kojih nema kod Stojana Novakovića.[4]
Zbog malog broja prenumerata časopis je obustavljen 1839. godine.[4]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e Božić 2004, str. 267.
- ^ a b Aleksijević & rukopis, str. 80.
- ^ a b v g Radovanović, Boriša (27. 2. 2022). „STARI KRAGUJEVAC: Profesori Liceja - Antonije Arnot Arnovljev”. InfoKG - Gradski portal - Kragujevac. Pristupljeno 2024-05-25.
- ^ a b v g d đ DFS & Antonije Arnoljev Arnot.
- ^ a b v g Aleksijević & rukopis, str. 74.
- ^ a b Aleksijević & rukopis, str. 77.
- ^ „Kuća nauke: Fizički fakultet Univerziteta u Beogradu”. www.rts.rs. 13. 4. 2018. Pristupljeno 2024-05-25.
- ^ Popović, Marko M. (2007). „Physics in Serbia: From Personal Achievements to Institutions”. SERBIAN STUDIES - JOURNAL OF THE NORTH AMERICAN SOCIETY FOR SERBIAN STUDIES. Vol. 21, No. 2: 258.
- ^ Grbić 2018, str. 231
- ^ a b Dujmov & 16 5. 2013, str. 9.
- ^ a b „ARNOT ARNOVLjEV, Antonije | Srpska enciklopedija”. srpskaenciklopedija.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-05-25.
- ^ Arnovljev 1832, str. 1.
- ^ Dujmov & 23 5. 2013, str. 9.
- ^ Politikin Zabavnik & 29. 1. 2010.
- ^ Ristić 2015, str. 171.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Božić, Sofija (2004). Leskovac, Mladen; Forišković, Aleksandar; Popov, Čedomir, ur. Srpski biografski rečnik knjiga 1, A-B. Novi Sad: Matica Srpska. ISBN 978-86-83651-49-8.
- „Srpski fizičari - Antonije Arnot”. Beograd: Društvo fizičara Srbije. Pristupljeno 3. 3. 2019.
- Dujmov, Dragomir (2013). Jakovljević, Dragan, ur. „Šapat starog Budima (15): Detalji iz Vitkovićevih beležaka”. Srpske nedeljne novine. Budimpešta: Samoupravi Srba u Mađarskoj. 20. Pristupljeno 3. 3. 2019.
- Dujmov, Dragomir (23. 5. 2013). Jakovljević, Dragan, ur. „Šapat starog Budima (15): Pokušaj osnivanja Srpskog književnog društva”. Srpske nedeljne novine. Budimpešta: Samoupravi Srba u Mađarskoj. 21. Pristupljeno 5. 3. 2019.
- Arnovljev, Antonije (1832). Virginija ili Krvava žertva osvoboždenija. Budim: Iždivenijem Jovana Foti. Pristupljeno 3. 3. 2019.
- Aleksijević, Vlastoje D. Savremenici i poslednici Dositeja Obradovića i Vuka Stef. Karadžića, Biografsko-bibliografska građa, sveska 1: Slovo A–B. rukopis. Pristupljeno 3. 3. 2019.
- „Pisali ste: Beč i Pariz po srpski”. Politikin Zabavnik. Beograd: Politika novine i magazini d. o. o. 3025. 29. 1. 2010. ISSN 0032-339X. Pristupljeno 3. 3. 2019.
- Ristić, Dejan (2015). „Narodna biblioteka Srbije nije nastala u Beogradu 1832.”. Glasnik. Beograd: Narodna biblioteka Srbije. ISSN 1820-1245. Pristupljeno 7. 3. 2019.
- Grbić, Branislava; Jordanović, Branislava (2018). Pregled nastave na Liceju, Velikoj školi i Univerzitetu 1838-1914 (PDF). Beograd: Univerzitet u Beogradu. ISBN 978-86-7522-065-7. Pristupljeno 20. 5. 2024.
