Arapska kultura

Arapska kultura se odnosi na kulture u zemljama u kojima je zvanični jezik arapski (iako u nekim od tih zemalja predstavlja jezik manjine), a zapadnjački zvaničnici i naučnici su te zemlje nekada nazivali „Arapske zemlje zapadne Azije i severne Afrike“, i podrazumevali su zemlje koje su se nalazile na području od Maroka do Arapskog mora. Jezik, književnost, umetnost, arhitektura, gastronomija, duhovnost, filozofija, misticizam itd, sve su to delovi panarapskog sveta. Arapski svet je podeljen u odvojene regije, kao što su Dolina Nila (Egipat i Sudan), Magreb (Libija, Tunis, Alžir, Maroko i Mauritanija), Plodni polumesec (Irak, Kuvajt, Liban, Sirija, Palestina i Jordan) i Arabljansko poluostrvo (Irak, Jordan, Kuvajt, Bahrein, Katar, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati) i južni deo Arabljanskog poluostrva (Jemen i Oman). Arapska kultura je podeljena na tri glavna dela, i to su urbana kultura (Al-Hadar, civilizacija), ruralna kultura (Al-Reef, selo), nomadska kultura (Al-Badw, beduin). Za zemlje poput Egipta, Iraka, Sirije, Sudana i Maroka se obično smatra da pripadaju ruralnoj kulturi, dok se Saudijska Arabija, Libija, Mauritanija i Jordan smatraju nomadskom kulturom, i najzad Liban, Palestina, Tunis i Alžir pripadaju urbanoj kulturi, dok većina velikih arapskih gradova, kao što su Kairo, Rabat, Bagdad, Aleksandrija, Damask, Marakeš i drigi, pripadaju urbanoj kulturi.

Književnost

Arapska književnost je pisani trag koji su ostavili govornici arapskog jezika u vidu proze i poezije. Ne obuhvata radove koji su pisani arapskim pismom, ali ne na arapskom jeziku, kao što su persijska i Urdu književnost. Arapska reč koja se odnosi na književnost je adab i izvedena je iz reči koja znači „pozvati nekog na obrok“ i podrazumeva učtivost, kulturu i bogaćenje. Arapska književnost se pojavila u 6. veku, dok su pre toga postojali samo fragmenti na pisanom jeziku. Najveći i najdugotrajniji uticaj na arapsku književnost i kulturu imao je Kur‘an, iz 7. veka. Al-Khansa, koja je živela u 7. veku, bila je priznata arapska pesnikinja tog doba.

Mualake

Antara i Abla, arapski Romeo i Julija.

Mualake (ar. المعلقات, DIN: al-muʿallaqāt) je ime za seriju od sedam arapskih pesama ili kasida koje potiču iz vremena pre pojave islama. Svaka pesma u kompletu ima drugačijeg autora i smatra se njegovim najboljim delom. Značenje mualaka je „Obešene ode“ ili „Viseće pesme“, a sam naziv dolazi od pesama koje su zakačene na zid Kabe u Meki. Sedam autora koji su obuhvatili period od 100 godina su Imru el Kajs, Tarafa, Zuhair, Labid, Antara ibn Šadad, Amr ibn Kulsum I Haris ibn Hiliza. Sve mualake sadrže priče iz života autora i politike plemena, zato što je poezija u preislamskom dobu bila korišćena za promovisanje snage poglavara plemena, bogatstva i članova plemena. Hiljadu i jedna noć (pers. هزار و یک شب) je zbirka srednjovekovnih narodnih priča koje govore o Šeherezadi (pers. شهرزاد), sasanidskoj kraljici koja je bila primorana da pripoveda priče svom zlom suprugu, kralju Šahrajaru (Šahryār), kako bi odložila svoje pogubljenje. To je trajalo hiljadu i jednu noć, a svake noći prekidala je priču u najuzbudljivijem trenutku, kako bi naterala kralja da je održi u životu i sledeći dan. Pojedinačne priče su stvarane u periodu od nekoliko vekova, od strane različitih autora iz različitih zemalja. Jezgro kolekcije potiče iz doba persijske dinastije Sasanida, iz knjige Hazār Afsānah (Hiljadu mitova), koja je bila zbirka starih indijskih i persijskih narodnih priča. U 8. veku, za vreme vladavine abasidskog halife Haruna ar-Rašida, Bagdad je postao važan kosmopolitski grad, gde su bili koncentrisani svi trgovci iz Persije, Kine, Indije, Afrike i Evrope. Za to vreme, mnoge originalne narodne priče koje su se prenosile usmeno duži vremenski period, kasnije su sakupljene u jednu knjigu. Pretpostavlja se da je te priče preveo i zapisao poznati arapski pripovedač Abu Abdulah Muhamed el Gahšigar u 9. veku. Uvodna priča sa Šeherezadom dodata je tek u 14. veku.

Muzika

Arapska muzika je muzika arapskih govornika ili arapskih zemalja, pogotovo onih zemalja oko Arabljanskog poluostrva. Svetom arapske muzike je dugo dominirao Kairo, kulturni centar, iako muzički noviteti obiluju u svom državama, od Maroka do Saudijske Arabije. Bejrut je u skorije vreme takođe postao značajni centar arapske muzike. Klasična arapska muzika je takođe jako popularna u arapskom svetu, pogotovo određeni broj poznatih izvođača koji su su slušani u celoj oblasti. Regionalni stilovi arapske muzike uključuju i iračke makame, alžirski rai, marokansku gnavu, kuvajtski saut i egipatski gil. Habib Hasan Tuma je naveo pet komponenti koje karakterišu arapsku muziku, i to su:

• Arapski tonski sistem, koji ima posebne intervalske strukture. Njih je izumeo el- Farabi u desetom veku

Ritmičko-vremenske strukture...

• Muzički instrumenti, koji su pronađeni u arapskom svetu i koji predstavljaju standardizovani tonski sistem. Koristi se posebna tehnika prilikom sviranja, koja pokazuje slične detanje u konstrukciji i dizajnu.
• Posebni društveni konteksti za pravljenje muzike, gde muzički žanrovi mogu biti podeljeni na urbanu, ruralnu i beduinsku muziku
• Muzički mentalitet, koji je odgovoran za estetsku homogenost ritmičkih struktura u arapskoj muzici. Arapski muzički mentalitet je definisan:
• Fenomenom makama
• Dominacijom vokalne muzike
• Predizbor za male muzičke ansamble
• Povezivanje elemenata muzičkih formi koje podseća na mozaik, koje predstavlja uređenje malih i najmanjih melodičkih elemenata u sekvenci, i njihova permutacija u okviru tonsko-prostornog modela.
• Odsustvo polifonije, poliritma i motivskog razvoja. Arapskoj muzici je dobro poznat ostinato, kao i heterofoni način za pravljenje muzike
• Smenjivanje slobodne kombinacije ritma i vremena s jedne strane, i ustanjene organizacije zvuka i mesta sa druge strane

Veliki deo arapske muzike je karakterisan emfazom melodije i ritma više nego harmonijom, te je veliki deo arapske muzike homofone prirode. Neki arapski muzički žanrovi su polifoni- kao što se instrument kanon svira na dva akorda, ali je, u suštini, arapska muzika melodična.

Ne bi bilo tačno nazvati arapsku muziku modalnom, jer je ona složenija od grčkih načina. Osnovu arapske muzike čine makame, ali one imaju notu kojom se pesma mora završiti(ukoliko ne dođe do neke promene) Makame se sastoje od najmanje dva džinsa, ili dva dela jedne skale. „Džins“ u arapskom dolazi iz grčkog „genus“ , što je označavalo tip. Džinsi su obično ili trihordi ili tetrahordi ili pentahordi. Makama obično pokriva samo jednu oktavu (dva džinsa) , ali ponekad može pokrivati i više oktava. Kao mol u indijskom ragasu, neke makame imaju različite džinsove, te može biti krešendo i dekrešendo. Zbog stalnog unapređivanja džinsova i zbog toga što se mnogi stručnjaci ne slažu oko toga koliko ih ima, teško je odrediti tačan broj džinsova. Ipak, u praksi bi se mnogi izvođači složili oko toga da postoji 8 najčešće korišćenih džinsova: rast, bajat, sikah, hidžaz, saba, kurd, nahavand i adžam, i par džinsova koji spadaju u varijante prethodno navedenih: narkiz, atar kurd, sikah baladi, saba zamzama. Muhalif je džins koji se koristi isključivo u Iraku, i on se ne kombinuje sa drugim džinsovima.

Glavna razlika između zapadnjačke hromatske lestvice i arapskih lestvica je postojanje mnogih međunota, koje se ponekad nazivaju četvrttonskim iz praktičnih razloga. Dakle, dok neki smatraju da bi sva 34 tona trebalo da postoje, Jusuf Šavki (1969) kaže da u praksi postoji mnogo manje tonova.

Situacija je, zapravo, mnogo komplikovanija od toga. Godine 1932. održana je nacionalna konvencija arapske muzike u Kairu, gde su vršeni eksperimenti i došlo se do zaključka da se tonovi razlikuju od regije do regije (Egipat, Turska, Sirija, Irak).

Prototipski arapski ansambl u Egiptu i Siriji je poznat kao taht, u koji spadaju instrumenti poput laute, kanona, rababe, frule, violine( koja se pojavila u četrdesetim godinama dvadesetog veka) , rika (vrsta daira) i darbuke. U Iraku tradicionalni ansambl poznat kao halidži, u svoj sastav uključuje samo dva instrumenta: džovzu ( neštlo slično rababi, samo sa 4 žice) i santur.

Mediji

Pre islamske ere poezija se smatrala glavnim sredstvom komuniciranja na Arabljanskom poluostrvu. Ona je govorila o dostignućima plemena i pobedama protiv neprijatelja, a takođe je služila i kao sredstvo propagande. Međutim, nakon pojave islama neka druga sredstva preuzimaju glavnu ulogu u komuniciranju umesto poezije. Imami (propovednici) bili su glavni u širenju informacija i vesti među narodom. Glasine i međuljudski odnosi, koji su bili deo sukova i pijaca, odigrali su važnu ulogu u širenju informacija, a taj vid komuniciranja među Arapima nastavio se i danas. Pre dolaska štamparske prese u islamski svet, muslimani su većinu novosti saznavali od imama u džamiji, ili preko prijatelja i na pijacama. Za uvođenje štamparske prese u Libanu zaslužne su kolonijalne sile i hrišćanski misionari. Prve novine se pojavljuju u 19. veku, i to uglavnom u Egiptu i Libanu, koji su imali najviše novina po glavi stanovnika.

U Egiptu su, tokom francuske vladavine za vreme Napoleona Bonaparte, objavljene prve novine, i to na francuskom jeziku. Povela se rasprava o tome gde su prve novine na arapskom jeziku objavljene; prema arapskom naučniku Abu Bekru to su novine Al Tanbeeh (1800), objavljene u Egiptu, dok su prema ostalim istraživanjima to novine Junral Al Iraq (1816), objavljene u Iraku. Sredinom 19. veka Osmansko carstvo preuzima dominaciju u prvim novinama. U severnoafričkim zemljama, kao što su Maroko, Tunis i Alžir, francuska kolonijalna sila izgradila je novinarsku vezu među kopnenim državamai. Prve novine bile su ograničene službenim sadržajem i uključivale su izveštaje o odnosima sa drugim državama i građanskim suđenjima. U sledećim decenijama arapski mediji su procvetali, naročito zahvaljujući novinarima iz Sirije i Libana, intelektualcima koji su izdavali svoje novine bez namere za profitom. Zbog ograničenja većine vlada ovi intelektualci su bili primorani da napuste svoje zemlje, ali su stekli sledbenike i zbog svoje popularnosti u ovoj oblasti uticali su na druge intelektualce. Prve arapske novine van granica jesu Mar’at al Ahwal, koje je 1855. godine u Turskoj objavio Rizkala Hasun el Halabi. Ove novine bile su kritikovane od strane Osmanskog carstva i ugašene su posle samo godinu dana. Intelektualci u arapskom svetu su ubrzo uvideli moć štampe. Neke državne novine bile su pod upravom vlade i imale su u vidu političke zapise. Počeli su da niču nezavisni listovi, što je izazvalo pokazivanje mišljenja, i oni su bili mesta gde je javnost mogla da iskaže svoje stavove o državi. Nepismenost, koja je rasla u arapskom svetu, odigrala je ulogu u formiranju medija, a zahvaljujući niskoj stopi čitanja, novine su bile prinuđene da uzmu subvencije od političkih stranaka, na taj način pružajući im upliv u uređivačku politiku. Slobode, koje su se razgranale uvođenjem interneta na Bliskom istoku, stvaraju političku, kulturnu i socijalnu pometnju. Postoji jaz koji se povećava među generacijama, a sam arapski svet se nalazi u unutrašnjem konfliktu. Internet jeste doneo ekonomski napredak i razvoj, ali blogeri su zatvarani širom Bliskog istoka zbog ličnih mišljenja i pogleda na režime, sa istim posledicama koje su nekada snosili oni koji su javno ispoljavali svoje lične stavove. Međutim, moć interneta je isto tako ovim blogerima obezbedila javnu zaštitu, jer su oni ti koji su sposobni da obezbede simpatije javnosti u tako velikoj meri. Ovo stvara dilemu koja drma temelje arapske kulture, vlade, religijskog mišljenja, ekonomskog prosperita i ličnog integriteta. Svaka zemlja ili region u arapskom svetu ima drugačiji kolokvijalni jezik, koji se koristi u svakodnevnom govoru, dok je njegovo prisustvo u svetu medija osporavano. Pre uspostavljanja Savremenog arapskog jezika (MSA) u 19. veku, jezik medija bio je stilizovan i ličio je na književni jezik tog vremena, pokazujući se kao nedelotvoran u prenošenju informacija. Savremeni arapski jezik se koristi u arapskim medijima, uključujući novine, knjige i neke televizijske stanice, kao i u formalnom pisanju. Govorni jezici su, opet, prisutni u određenim oblicima medijima kao što su satire, drame, muzički spotovi i ostali lokalni programi.

Važnost medija

Arapski svet sada ima iste principe kao i Zapad, mada postoje male razlike između njih. Arapske vesti se strogo vrte oko političkih novosti stavljajući u stranu narodni interes; obrnuto važi za vrednost američkih vesti. Druga vrednost koju arapski mediji uzimaju kao važnu jeste njihova globalna perspektiva koja se odnosi na prezentaciju i proizvodnju. Generalna briga arapskih medija jeste narodno obrazovanje, jer je to kamen temeljac medijske vrednosti.

Istorijski gledano, vesti u arapskom svetu su nekada informisale o političarima i vodile njihove kampanje, dakle, nisu bile samo sredstvo informisanja. Moć vesti kao političkog sredstva otkrivena je u ranom 19. veku, za vreme Ismaila, unuka Muhamed Alija.

Istraživači medija ističu da novinari ne bi trebalo da raspravnjaju o javnom mišnjelju, već da održavaju status kvo. Takođe je bitno da se sačuva narodno jedinstvo tako što neće dolaziti do verskih ili etničkih konflikata.

Saudijski žurnalisti ističu da je u medijima značajno govoriti o islamu. Oko toga se složila velika većina novinara, dok je bilo manje važno da u novinama piše ono što čitaoce zanima. Ovo viđenje je postalo čvršće nakon ankete u Kiratu, gde je 65% novinara Alžiraca odgovorilo da je uloga štampe zapravo pomagannje da se postignu ciljevi razvojnih planova.

Istraživačko novinarstvo nije odobreno u arapskom svetu. Porodična i lična reputacija su glavni principi u arapskoj civilizaciji; izlaganja korupcije i slabog morala trpe velike posledic, pogotovo kad je prisutna ograničena sloboda govora. Istorijski gledano, arapski mediji nisu proizvod mase; njihov glavni cilj je da budu vodilja nosiocima vlasti, govoreći im šta treba da promene u državi. Ipak, do polovine 19. veka vladari su primetili moćnu ulogu medija.

U većini arapskih zemalja vesti ne mogu biti objavljene bez dozvole vlade. Takođe, u mnogim arapskim zemljama postoji zakon o javnom informisanju, koji odlučuje o tome šta može da se objavi, a šta ne. Stara arapska izreka kaže: „Istina treba da se zna, ali se ne treba objaviti.“ Danas mnoge stvari na Bliskom istoku ostaju tajna... mediji i dalje služe kao političko oruđe. Cenzura igra značajnu ulogu u novinarstvu u arapskom svetu. Postoji više grana cenzure: autocenzura, vladina cenzura (borba vlade da kontroliše tehnološka dostignuća poput interneta) , religijska cenzura i plemenska/ porodična/ savezna cenzura.

Generalno, arapske vlade žele da političke aktivnosti ostanu u tajnosti. Pored cenzure, uvedeni su mnogi uređaji koji zabranjuju slobodu izraza u novinarstvu. Novine u arapskom svetu se mogu podeliti u tri grupe: vlasništvo vlade, vojno vlasništvo i privatno vlasništvo. U arapskom svetu, što se tiče sadržaja, vesti su politika. Arapske države su u prisnoj vezi sa ekonomskim stanjem mnogih arapskih novina, i zato primenjuju pritisak na više načina, najviše kroz vlasništvo i propagandu.

Časopisi

U većini arapskih zemalja, časopisi ne mogu biti objavljeni dok to vlada ne odobri. Časopisi u arapskom svetu, kao i većina časopisa na zapadu, usmereni su ka ženskoj populaciji. Broj arapskih časopisa znatno je manji nego u zapadnom svetu, zato što je reklamiranje u arapskom svetu drugačije nego na zapadu, i reklama u arapskom svetu časopisa ne igra važnu ulogu.

Radio

Na Bliskom istoku i severnoj Africi možemo naći oko 90 privatnih radio-stanica. Arapsko radio-emitovanje započeto je 1920. godine, ali je samo nekoliko arapskih zemalja imalo svoje radiodifuzne stanice pre Drugog svetskog rata. Nakon 1945. godine, mnoge arapske države počele su da formiraju sopstvene radiodifuzne sisteme, a od 1970. godine, zaključno sa Omanom, svaka arapska država imala je svoju radio stanicu. U arapskom svetu, Egipat je, od početka, bio vođa u radio emitovanju. I sama radiodifuzija započela je U Egiptu, 1920. godine, sa privatnom komercijalnom radio stanicom. Tako je, godine 1947. egipatska vlada proglasila radio svojim monopolom i počela je da finansira njegovo širenje. Svi programi su bili pod kontrolom vlasti.

Egipatska radio stanica „Glas Arapa“ koja je za ciljnu grupu imala sve arapske zemlje, i koja je pružala konstantan priliv političkih i drugih vesti, karakteristika i komentara, postala je najpopularnija radiostanica u regionu.

Nakon Junskog rata (Šestodnevnog rata), 1967. godine, bilo je otkriveno da stanica publici šalje dezinformacije o tome šta se u stvari dešava, i to je doprinelo da stanica izgubi na verodostojnosti, ali i pored toga, i dalje je uživala veliki broj slušalaca.

Na Arabljanskom poluostrvu radio emitovanje se sporije razvijalo. U Saudijskoj Arabiji, radio emitovanje započeto je u oblasti između Džede i Meke 1948. godine, ali se u centralnim i istočnim provincijama nije pojavila do 1960. godine. Susedni Bahrein osnovao je radio-stanicu 1955. godine, dok su Katar, Abu Dabi i Oman započeli emitovanje domaćih radio-stanica tek 25 godina kasnije.

Televizija

U arapskom svetu su skoro svi televizijski programi bili pod vlašću vlade i bili su strogo kontrolisani do 1990. godine. Satelitski kanali su, 1990. godine, postali zamena programima u arapskim zemljama.. Često smatrana kao vodeća televizija, al-Džazira predstavlja pomak ka profesionalnijem izveštavanju o aktuelnim događajima iz sveta politike, društva i sl. Finansirana od strane katarskih vlasti, al-Džazira je prvi arapski kanal koji je uživo izveštavao, i išao tako daleko da je slao svoje reportere čak i u Izrael. Pomerajući granice, al-Džazira se bavila situacijama i događajima koje su se dugo izbegavale. Egipat i Saudiska Arabija su, 2008. godine, sazvali sastanak kako bi dobili pravo na satelitsko emitovanje. Povelja sateliskog prenosa Arapske Lige predstavlja principe za regulisanje satelitskog prenosa u arapskom svetu. Ostali setelitski programi: Al-Arabiya: osnovana je 2003. godine; sa sedištem u Dubaiju; izdanak Em-Bi-Si-ja.

Al-Hurra („Slobodan“): osnovana 2004. godine od strane SAD i bio je protiv predrasuda u arapskom svetu medija.

Al-Manar: u vlasništvu Hezbolaha; sa predstavništvom u Libanu; veoma kontroverzan.

Bioskop

Većina arapskih zemalja nije proizvodila filmove pre nacionalne nezavisnosti. U Sudanu, Libiji, Saudijskoj Arabiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, proizvodnja je i danas ograničena na kratke filmove ili televiziju. U Bahreinu je prvi i jedini dugometražni igrani film snimljen 1989. godine. U Jordanu je nacionalna produkcija premašila jedva pola tuceta igranih filmova. Alžir i Irak su proizveli blizu 100 filmova svaki, Maroko oko 70, Tunis oko 1130, a Sirija nekih 150 filmova. Liban je, zahvaljujući povećanoj proizvodnji tokom pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, proizveo oko 180 igranih filmova. Egipat je jedini daleko premašio ove zemlje, sa više od 2500 igranih filmova (namenjenih samo za bioskop, a ne za televiziju). Kao i u svim aspektima arapskih medija, cenzura ima veštu ulogu u stvaranju i distribuiranju filmova. „U većini arapskih zemalja filmski projekti moraju prvo proći državnu komisija koja odobrava ili zabranjuje snimanje. Kada se jednom dobije ova dozvola, potrebna je jedna druga zvanična dozvola, viza, kako bi se film komercijalizovao. Ovo uglavnom odobrava komisija Ministarstva informisanja ili specijalna vlast za cenzuru.“ Najznačajnije tabu teme pod nadzorom države su u skladu sa onima u drugim oblicima medija: religija, seks i politika.

Internet

Internet u arapskom svetu predstavlja snažni izvor izraza i informacije, kao i u ostalim delovima sveta. Dok ga neki smatraju pretečom medijske slobode na Srednjem istoku, drugi ga vide kao još jedno sredstvo za cenzuru, i obe strane su u pravu. Internet je stvorio novu arenu za diskusiju i širenje informacija kako u arapskom svetu, tako i u ostalim delovima sveta. Mladi ljudi su, najčešće, korisnici interneta. Ljudima je omogućeno da se pridruže političkim diskusijama i kritikama na način koji ranije nije bio moguć. Međutim, isti ti ljudi su obeshrabreni kad ne mogu da raspravljaju o religijskim i drugim temama jer se razni režimi trude da to zabrane.

Na sajtu kojim rukovode Muslimanska braća napisano je sledeće: Internet u arapskom svetu ima efekat snežne grudve- kada jednom krene da se kotrlja, više ne može biti zaustavljena. Postaje veća i jača, te je nemoguće da se sruši bez posledica. Kao dodatak na stres koji su uzrokovali arapski blogeri, otvoren je novi forum za arapske aktiviste: fejsbuk. Arapski aktivisti koriste fejsbuk kako bi podžali pokret demokratije u arapskom svetu, regionu gde postoji veliki procenat suzbijanja. Za razliku od regija gde tlačiteljske zemlje (Kina, Iran i Burma) predstavljaju izuzetak, ugnjetavanje postoji svuda u arapskom svetu. Broj arapskih korisnika interneta koje interesuju politička dešavanja nije veći od par hiljada, od 58 miliona internet korisnika u arapskom svetu. Iako u manjini, uspeli su da ukažu na korupciju i ugnjetavanje od strane arapskih vlada i diktatura.

Javno korišćenje interneta je u SAD počelo osamdesetih godina 20. veka, pristup internetu u arapskom svetu započeo je devedesetih godina, prvo u Tunisu, 1991. godine, prema rečima dr Debore L. Viler. Svaka arapska država je upoznavanje sa internetom doživela na svoj način. Vilerova kaže da se Kuvajt pridružio 1992. godine, a Turska, Irak i Ujedinjeni Arapski Emirati 1993. godine. U Jordan je internet stigao 1994, a u Siriju i Saudijsku Arabiju u kasnim devedesetim. Zapravo, arapski svet nije mnogo zaostajao za ostatkom sveta što se tiče saznanja o internetu. Manjak sredstava i nedovoljna rasprostranjenost interneta su faktori koji su unazadili korišćenje interneta u arapskom svetu, ali uzimajući u obzir da je tada internet kafe bio popularan, broj onlajn korisnika je mnogo veći od zabeleženog.

Najviše ima mladih korisnika interneta. Oni koji odlaze u kafiće uglavnom imaju manje od 30 godina, nisu u vezi i imaju više nivoa obrazovanja. Uprkos izveštajima da se internet manje koristi zbog neznanja engleskog jezika, dr Viler nalazi da su ljudi bili u mogućnosti da koriste internet na arapskom jeziku. Tražeći posao, nezaposleni bi često ispunjavali kafiće Egipta i Jordana, kako muškarci, tako i žene. Mnogi od njih četuju i imaju imejl. U istraživanju koje je izvršila Debora Viler, utvrđeno je da su mnogi korisnici interneta tu veštinu naučili od prijatelja ili člana porodice. Svi su oni smatrali da su im se životi značajno promenili kad su počeli da koriste internet. Korišćenje interneta u arapskom svetu je veoma političko ako pogledamo koje se stranice i sajtovi posećuju. Internet je Arapima doneo slobodu izraza koju pre nisu imali. Za one koji imaju pristup internetu postoje blogovi kojima mogu da pristupe i na kojima mogu da pišu, i gde mogu da dobiju informacije koje im ranije nisu bile dostupne. Kako je sve to omogućeno, mnogi su hteli da manipulišu informacijama i da biraju šta može da se sazna preko mreže, ali internetom nije lako manipulisati, kao što je to moguće sa novinama. Internetu se može pristupiti putem proksi servera, ogledala i ostalih sredstava. Oni koji su bili osujećeni kad su koristili jedan metod, naći će još 12 novih metoda da zaobiđu blokirani sajt. Dok novinari pate zbog toga što su zatvoreni u medijima, blogeri na internetu pate na dnevnom nivou zbog toga što su nekad onesposobljeni da svoje mišljenje podele sa svetskom mrežom. Razlika je u tome što postoji svetska publika koja je svedok represije i koja gleda kako se izmišljaju novi zakoni i prave novi samo da bi se kontrolisala rasprostranjenost interneta.

Džihadisti koriste internet da bi imali veću publiku. Kao što običan građanin može da deli svoje mišljenje sa svetom, tako može i pokret. Bez obzira na to šta neko misli o nekom pokretu, taj pokret koristi internet da bi se izrazio i bio poznat. Grupe koriste internet kako bi delile slike, snimke, programe i ostale informacije. Normalni mediji neće obaveštavati o tome šta su Muslimanska braća izjavila na sajtu. Ipak, sa one koji su zainteresovani, internet je sredstvo koje su jako uspešno koristili oni koji žele da budu saslušani. Fajl koji je okačen na sto sajtova će dostići milion pregleda u trenutku. Informacija na internetu može da bude osujećena ili osporena, ali ne može biti zaustavljena ako neko želi da ona postoji na internetu. Trudovi mnogih režima da neke informacije zadrže u tajnosti sve su manje uspešni. Metode koje se koriste su one iste metode kojima se štite američka deca u školama. Oni koji se protiv zločina bore preko mreže imaju onlajn metode za ulaženje zločincima u trag. Na žalost, te iste metode se koriste kako bi se uhapsili blogeri i oni koji samo žele da budu saslušani. Internet je širok i beskarajan izvor informacija, a Arapi ga koriste i više od onoga što svet pretpostavlja.

Društvo

Društvena lojalnost je od velikog značaja u arapskoj kulturi. Porodica je jedan od najvažnijih aspekata arapskog društva. O samostalnosti, individualnosti i odgovornosti deca uče od svojih roditelja dok je najvažnija lekcija upravo porodična lojalnost. „Nasuprot ekstremnom individualizmu koji možemo videti, na primer, u Severnoj Americi (gde osobe žive odvojeno od svojih porodica, rano se osamostaljuju, imaju svoja pojedinačna prava...), arapsko društvo naglašava značaj porodice. Arapska kultura nalaže da su potrebe grupe važnije od potreba pojedinca.“ Beduinska plemena u Saudijskoj Arabiji, takođe neguju i čuvaju tradiciju zavisnosti o porodici i lojalnosti unutar nje. by the family. Margaret Najdel u svojoj knjizi Razumevanje Arapa: Vodič za savremeno doba, kaže da „Porodična lojalnost ima prednost nad društvenom lojalnošću i zahtevima posla“. Ona dalje navodi: „Od članova porodice se očekuje da podrže jedni druge u sporovima sa strancima, odnosno svima onima koji ne pripadaju njihovoj porodici. Bez obzira na lične netrepeljivosti među rođacima, oni moraju jedni drugima da brane čast, ukazuju na greške i prikazuju grupnu koheziju.“ Od svih članova porodice, majka je ta kojoj se ukazuje najviše poštovanje.

Sport

Panarapske igre

Panarapske igre su deo regionalnog sportskog dešavanja koje uključuje više igara, u kome učestvuju sve nacije arapskog sveta. Prve igre su bile održane 1953. u Kairu. Bilo je planirano da se ove igre održavaju svake 4 godine, ali su politički nemiri i finansijske teškoće dovele do toga da ovaj događaj bude neredovan. Ženama je prvi put bilo omogućeno da učestvuju u igrama 1985. godine. Do jedanaestih panarapskih igara, učesnici su bili predstavnici svih zemalja Arapske Lige, i učestvovalo je otprilike 8000 arapskih atleta. Smatralo se da su to najveće igre u istoriji igara, a očekivalo se da sportske igre u Dohi 2011. premaše ovaj broj.

Arapske žene u sportu

Žene širom planete vodile su borbu u svetu profesionalnog sporta, u kom su dominirali muškarci. Trenutno gledano na arapski svet, arapske žene jesu prisutne u sportu, o tome se ne raspravlja previše, ali je i te kako od velike važnosti. Arapkinje muslimanske veroispovesti su deo ekipa u futsalu, fudbalu, softbolu, košarci i ostalim sportovima. Neke žene treniraju boks, streličarstvo, trčanje, plivanje, tenis i druge individualne sportove. Zbog sve većeg učešća Arapkinja u sportu, sportska oprema je prilagođena njihovim potrebama, tako da žene mogu učestvovati u sportovima kao što je plivanje, bez zabrana zbog izbora odevanja. Iako su žene dobile veliku podršku od članova porodice za bavljenje sportom, i dalje su sportistkinje u arapskom svetu dosta kritikovane. Mnogi konzervativci su oštri u kritici da sportovi i žene ne idu zajedno i da žena ne bi mogla da nosi maramu dok trenira, kao i da ne bi trebalo da nosi kratke pantalone. Neki ljudi ne vide islam i žene u sportu kao nešto kompatibilno. Uprkos različitim kritikama sa kojima se susreću arapske žene širom arapskog sveta, to nije zaustavilo popularnost učešća žena u sportovima. Fudbal je jedan od sportova čija je popularnost eksplodirala među ženama u arapskom svetu. Sa dolaskom Svetskog prvenstva za žene 2011. godine, nastupilo je i Arapsko fudbalsko prvenstvo za žene, koje se održava u Bahreinu i koje na ovom takmičenju okuplja ženske reprezentacije iz celog arapskog sveta. Postoje timovi u Palestini, Libanu, Egiptu, Alžiru, Maroku, Libiji i Jordanu, i ovakvi slučaju pokazuju da „ženski fudbal može biti unapređen na najviši nivo i gledan u celom arapskom svetu “, prema rečima dr Sahara el Havarija, člana Ženske komisije FIFA u Egiptu. Arapske žene se takođe upuštaju u izazove i postaju deo sportova koji se čak i van arapskog sveta smatraju ne-ženskim. Tako postoje Arapkinje koje treniraju boks, i koje čak dostižu nivoe međunarodnog takmičenja. Arapske žene se ne ograničavaju i, iako su izložene kritikovanju dela društva, njihove porodice i zajednice pružaju im podršku sve dok ih smatraju konzervativnim i vernim islamu. Ove žene i njihove porodice iskušavaju veoma uske stavove koje društvo s vremena na vreme ima po pitanju sposobnosti žena, a takođe su i inspirisali žene širom arapskog sveta da se ne ograničavaju. Uprkos ovakvoj pojavi u arapskom svetu, postupci arapskih sportistkinja jesu inspiracija za sve žene širom sveta.

Kuhinja

Izvorno su Arapi sa Arabljanskog poluostrva u svojoj ishrani koristili urme, pšenicu, ječam, pirinač i meso, sa velikom zastupljenošću mlečnih proizvoda poput jogurta sa malim procentom mlečne masti. Arapska kuhinja je spoj raznih kuhinja, i obuhvata ceo arapski svet, od Iraka do Maroka. Na arapsku kuhinju su dosta uticale indijska, turska, berberska kuhinja i druge. U prosečnom arapskom domaćinstvu u okolini Persijskog zaliva, posetilac može da očekuje večeru na velikom tanjiru iz kojeg svi jedu, i u kome se nalazi velika količina pirinča sa jagnjetinom ili piletinom sa raznim kuvanim povrćem, jako začinjenim, a nekad se dodaje i sos od paradajza. Najverovatnije će sa strane stajati još neka manja jela. Kako se čaj jako često pije u arapskom svetu, on će svakako biti deo obroka, kao i kafa.

Odevanje

Muškarci

Arapsko odevanje za muškarce kreće se od tradicionalne toge do farmerki, majica i zapadnjačkih poslovnih odela. Toga dozvoljava potpunu cirkulaciju vazduha oko tela kako bi se telo brže hladilo, a pokrov za glavu, poznat kao kufija, pruža zaštitu od jakog sunca. Arapi ponekad kombinuju tradicionalnu i zapadnjačku odeću. Pokrivanje glave: Oblik kufije pojedinca može nekada ukazivati na to kojem plemenu, klanu ili porodici on pripada.

• Karirana kufija odnosi se na učešće u hadžiluku, odnosno hodočašće u Meku.
• Crveno-bela karirana kufija - Najčešće je jordanskog porekla. Uglavnom je nose ljudi koji su izvršili hadžiluk.
• Crno-bela karirana kufija - Ovakav model je, istorijski, palestinskog porekla.
• Crno-sivu kufiju nose predsednici i oni koji su bili na hadžiluku.
• Crni šiitski turbani povezani su sa sveštenstvom, koje je na neki način povezano sa prorokom Muhamedom ili njegovim rođakom Alijem Ibn Talibom, koji je bio četvrti pravoverni halifa i za kojeg tvrde da je vođa šiitskih sledbenika.
• Oni koji nose bele turbane povezani su sa nižim slojevima šiitske hijerarhije.

Žene

U arapskom društvu pridržavanje tradicionalnoj nošnji varira. Na primer, Egipat nije privržen tradiciji kao što je Saudijska Arabija. Za tradicionalno arapsko odevanje karakterično je da prekriva celo telo (abaja, hidžab ili čador). U Saudijskoj Arabiji žene isključivo nose abaje. U zemljama poput Kuvajta, Libana, Libije, Jordana, Sirije i Egipta nošenje vela nije obavezno. Danas, neki konzervativni muslimani smatraju da nošenje vela nije nametnuta obaveza, dok drugi smatraju suprotno.