Arvaniti

Arvaniti

Ukupna populacija
50.000–200.000
Regioni sa značajnom populacijom
Atika Peloponez Beotija Evbeja
Jezici
arvanitski albanski grčki
Religija
pravoslavlje
Srodne etničke grupe
Albanci Arbereši Grci

Arvaniti (alb. Arbëreshë; grč. Αρβανίτες) su dvojezična etnička grupa stanovništva u Grčkoj albanskog porekla. Tradicionalno govore arvanitski jezik, albansku jezičku varijantu, uz grčki. Njihovi preci su prvi put zabeleženi kao doseljenici koji su došli u današnju južnu Grčku krajem 13. i početkom 14. veka. Bili su dominantni element stanovništva u delovima Peloponeza, Atike i Beotije sve do 19. veka. Oni sebe nazivaju Arvaniti (na grčkom) i Arberor (na svom jeziku). Arvaniti se danas samoidentifikuju kao Grci kao rezultat procesa kulturne asimilacije i ne smatraju sebe Albancima. Arvanitski jezik je u stanju iscrpljivanja zbog promene jezika ka grčkom i velikih internih migracija u gradove i naknadnog mešanja stanovništva tokom 20. veka.

Poreklo

Ime Arvaniti i njegovi ekvivalenti danas se koriste kako u grčkom (Αρβανιτες, oblik jednine Αρβανιτης, ženski rod Αρβανιτισσα), tako i u samom arvanitskom jeziku (Arbëreshë ili Arbërorë). U standardnom albanskom (Arvanitë, Arbëreshë, Arbërorë) koriste se sva tri imena. Ime Arvaniti i njegove varijante su zasnovane na korenu arb/alb starog etnonima koji su u jednom trenutku koristili svi Albanci za sebe. Odnosi se na geografski pojam, prvo posvedočen kod Polibija u obliku imena mesta Arvon (Αρβων), a zatim ponovo kod vizantijskih autora 11. i 12. veka u obliku Arvanon (Αρβανον) ili Arvana (Αρβανα), koji se odnosi na na mesto u današnjoj Albaniji. Naziv Arvaniti prvobitno se odnosio na stanovnike tog kraja, a potom i na sve one koji govore albanski. Alternativni naziv Albanci može biti etimološki povezan, ali je manje jasnog porekla. Verovatno je u nekoj fazi pomešano sa onim "Arbanitai" zbog fonološke sličnosti. U kasnijoj vizantijskoj upotrebi, termini "Arbanitai" i "Albanoi", sa nizom varijanti, korišćeni su naizmenično, dok su se ponekad iste grupe nazivale i klasicističkim imenima Iliri. U 19. i ranom 20. veku, Alvani (Albanci) su korišćeni pretežno u formalnim registrima, a Arvaniti (Αρβανιτες) u popularnijem govoru na grčkom, ali su oba korišćena neselektivno i za muslimanske i za hrišćanske albanofone unutar i izvan Grčke. U samoj Albaniji, samoimenovanje Arvaniti je zamenjeno novim imenom Shqiptarë od 15. veka, što je inovacija koju nisu delile albanske migrantske zajednice na jugu Grčke. Tokom 20. veka postalo je uobičajeno da se za narod Albanije koristi samo Αλβανοι, a za Grke-Arvanite samo Αρβανιτες, čime se naglašava nacionalna odvojenost između ove dve grupe.

Postoji problem u kojoj meri termin Arvaniti takođe uključuje male preostale hrišćanske albanske grupe stanovništva u Epiru i Zapadnoj Makedoniji. Za razliku od južnih Arvanita, navodi se da ovi govornici koriste ime Shqiptarë i za sebe i za albanske državljane iako ove zajednice danas takođe zastupaju grčki nacionalni identitet. Ova reč se takođe koristi u nekoliko sela u Trakiji, gde su Arvaniti migrirali sa planina Pinda tokom 19. veka. Međutim, oni takođe koriste ime Arvanitis govoreći na grčkom, dok izveštaji Evromozaika (1996) primećuju da grupa danas odbacuje oznaku Čama. Lingvistički etnolozi poistovećuju današnje albansko/arvanske dijalekte severozapadne Grčke sa dijalektima Čama, i stoga ih klasifikuje zajedno sa standardnim toškim albanskim, za razliku od „arvanitskog albanskog pravog“. Ipak, izveštava se da se na grčkom epirski varijeteti takođe često podvode pod „Arvanitski jezik“ u širem smislu. Procenjuje se da je broj epirskih albanofona 10.000. Za arvanitiku se kaže da uključuje i vanjske dijalekte kojima se govori u Trakiji.

Venecijanski zidom opasan grad Nafplio gde se kuće Albanaca mogu videti izvan zidina i zamkovi njihovih susednih zajednica Grka mogu videti unutra početkom 16. veka.

Istorija

Arvaniti u Grčkoj potiču od albanskih doseljenika koji su se tokom srednjeg veka doselili na jug iz oblasti današnje južne Albanije. Ovi albanski pokreti u Grčkoj prvi put su zabeleženi krajem 13. i početkom 14. veka. Razlozi za ovu migraciju nisu sasvim jasni i mogu biti višestruki. U mnogim slučajevima Albance su pozivali tadašnji vizantijski i latinski vladari. Naređeno im je da naseljavaju područja koja su bila u velikoj meri depopulacije zbog ratova, epidemije i drugih razloga, a zapošljavani su kao vojnici. Takođe se veruje da su neki kasniji pokreti bili motivisani da izbegnu islamizaciju nakon osmanskog osvajanja.

Grupe Albanaca doselile su se u Tesaliju već 1268. godine kao plaćenici Mihaila Duke. Albanska plemena Bua, Malakasi i Mazaraki opisana su kao „nepokorni“ nomadi koji su živeli u planinama Tesalije početkom 14. veka u „Istoriji“ cara Jovana VI Kantakuzina. On opisuje da ih je bilo oko 12 000 a takođe piše i o paktu koji su sklopili da služe vizantijskom caru i odaju mu počast oko 1332. u zamenu za korišćenje nizijskih oblasti Tesalije u letnjim mesecima. Albanske grupe dobile su vojne posede Fanari 1330-ih godina i do kraja 14. veka i osmanskog preuzimanja regiona bile su sastavni deo vojnih struktura Tesalije. Dvojica njihovih vojskovođa poznatih u vizantijskim izvorima kao Petar i Jovan Sevastopulos kontrolisala su male gradove Farsalu i Domokos. Osmanska kontrola počela je krajem 14. veka zauzimanjem Larise 1392–1393. i konsolidovala se početkom 15. veka. Ipak, osmanska kontrola je tokom ovog perioda bila ugrožena grupama Grka, Albanaca i Vlaha koji su se nalazili u planinskim oblastima Tesalije.

Glavni talasi migracija u južnu Grčku započeli su od 1350. godine, dostigli vrhunac negde tokom 14. veka, a završili su oko 1600. Albanci su prvo stigli do Tesalije, zatim Atike i na kraju do Peloponeza. Jedna od većih grupa albanskih doseljenika, od 10.000, naselila je Peloponez za vreme vladavine Teodora I Paleologa, prvo u Arkadiji, a potom u južnijim oblastima oko Mesenije, Argolide, Elide i Aheje. Oko 1418. stigla je druga velika grupa, verovatno bežeći iz Etolije, Akarnanije i Arte, gde je albanska politička moć bila poražena. Posle osmanskog prodora 1417. godine, druge grupe iz Albanije prešle su zapadnu Grčku i možda su se infiltrirale u Ahaju. Naseljeni Albanci su praktikovali nomadski način života zasnovan na stočarstvu i raširili se u mala sela.

Identifikovana albanska naselja na Peloponezu, prema osmanskom poreskom katastru iz 1460–1463. Mnoga od ovih naselja su od tada napuštena, dok su druga preimenovana. Od 580 naseljenih sela, 407 se navodi kao albanska, 169 kao grčka, a četiri kao mešovita; prosečan broj porodica koje su živele u albanskim selima bio je 3,5 puta manji nego u grčkim.

Albanci su se 1453. godine podigli na ustanak protiv Tome i Dimitrija Paleologa, zbog hronične nesigurnosti i plaćanja danka Turcima; pridružili su im se i lokalni Grci, koji su do tada imali zajedničkog vođu u Manojlu Kantakuzinu. Nakon osmanskog osvajanja, mnogi Albanci su pobegli u Italiju i naselili se prvenstveno u selima Arbereše u Kalabriji i na Siciliji. S druge strane, u nastojanju da kontrolišu preostale Albance, Osmanlije su tokom druge polovine 15. veka usvojile povoljnu poresku politiku prema njima, verovatno u nastavku slične vizantijske prakse. Ova politika je prekinuta početkom 16. veka.

Tokom grčkog rata za nezavisnost, mnogi Arvaniti su igrali važnu ulogu u borbama na grčkoj strani protiv Osmanlija, često kao nacionalni grčki heroji. Sa formiranjem modernih nacija i nacionalnih država na Balkanu, Arvaniti su postali sastavni deo grčke nacije. Godine 1899, vodeći predstavnici Arvanita u Grčkoj, uključujući potomke heroja nezavisnosti, objavili su manifest pozivajući svoje sugrađane Albance van Grčke da se pridruže stvaranju zajedničke albansko-grčke države.

Tokom 20. veka, nakon stvaranja albanske nacionalne države, Arvaniti u Grčkoj su se mnogo snažnije distancirali od Albanaca, naglašavajući umesto toga svoju nacionalnu samoidentifikacija kao Grka. U isto vreme, sugeriše se da su mnogi Arvaniti u ranijim decenijama zadržali asimilacioni stav što je dovelo do progresivnog gubitka njihovog tradicionalnog jezika i pomeranja mlađe generacije ka grčkom. U nekim vremenima, posebno pod nacionalističkim režimom od 4. avgusta pod Joanisom Metaksasom 1936–1941, grčke državne institucije su sledile politiku aktivnog obeshrabrivanja i suzbijanja upotrebe arvanitskog jezika. U decenijama nakon Drugog svetskog rata i Grčkog građanskog rata, mnogi Arvaniti su bili pod pritiskom da napuste svoj jezik u korist jednojezičnosti u nacionalnom jeziku, a posebno katarevusa jezika koji je ostao zvanična varijanta grčkog do 1976. Ovaj trend je uglavnom preovladavao tokom grčke vojne hunte 1967–1974.

Demografija

Osmanski poreski katastar 1460–1463 evidentirao je oporezivo stanovništvo Peloponeza po domaćinstvima (hane), neženjama i udovicama. Konkretno, bilo je 6.551 (58,37%) grčkih i 4.672 (41,63%) albanskih domaćinstava, 909 (66,25%) grčkih i 463 (33,75%) albanskih neženja i 562 (72,05%) Grka i 218 (27,95%) albanskih domaćinstava. Grci su uglavnom živeli u velikim selima i gradovima, a Albanci u malim selima. Naime, od 580 naseljenih sela, 407 se navodi kao albanska, 169 kao grčka, a četiri kao mešovita; međutim, grčka sela su imala u proseku 3,5 puta više porodica nego albanska. Mnoga od ovih naselja su od tada napuštena, dok su druga preimenovana. Mletački izvor iz sredine 15. veka procenjuje da je u to vreme na Peloponezu živelo 30.000 Albanaca. Tokom osmansko-mletačkih ratova, mnogi Albanci su umrli ili su bili zarobljeni u službi Mlečana; u Nafpaktosu, Nafpliju, Argu, Metonu, Koronu i Pilosu. Štaviše, 8.000 albanskih stratiota, većina njih zajedno sa porodicama, napustilo je Peloponez da bi nastavili vojnu službu pod Mletačkom republikom ili Napuljskom kraljevinom. Na kraju osmansko-mletačkih ratova, veliki broj Albanaca je pobegao sa Peloponeza na Siciliju. U drugoj polovini 19. veka, od oko 730.000 (po grčkom popisu iz 1879. godine) stanovnika Peloponeza i tri susedna ostrva Poros, Hidra i Speces, Arvaniti su ukupno brojali 90.253 (ili 12,3%) prema Alfredu Filipsonu; dok je u kritičkom odgovoru na Filipsonovu studiju iste godine, Hristos Korilos podržao 50,352 (ili 6,9%) za Peloponez i 20,685 za tri gore pomenuta ostrva, ukupno 71,037 (ili 9,7%). Sredinom 19. veka, Johan Georg fon Han je procenio njihov broj širom Grčke na između 173.000 i 200.000.

• 
  Etnografska karta Peloponeza Alfreda Filipsona, 1890; područja albanskog govornog područja u crvenoj boji.
• 
  Američka etnografska karta Balkanskog poluostrva, 1911; područja naseljena Albancima u svetlo narandžastoj boji.
• 
  Albanci u Grčkoj (svetloplava nijansa), 1923.
• 
  Albanci u Grčkoj (narandžastom bojom), 1932.

Ne postoje zvanični podaci o broju Arvanita u Grčkoj danas (ne postoje zvanični podaci o etničkoj pripadnosti u Grčkoj). Poslednji dostupni zvanični podaci popisa potiču iz 1951. Od tada, procene broja Arvanita su se kretale od 25.000 do 200.000. Sledi rezime procena koje se veoma razlikuju:

• Popis iz 1928.: 18.773 građana koji se izjašnjavaju kao "albanofoni" u celoj Grčkoj.
• Popis iz 1951: 22.736 „Albanofona“
• Furikis (1934): oko 70.000 Arvanita samo u Atici
• Trudgil/Cavaras (1976/77): oko 140.000 u Atici i Beotiji zajedno
• Sase (1991): procenjuje se da 50.000 govornika Arvanitike u celoj Grčkoj.
• Časopis Etnolog, 2000: 150.000 Arvanita, koji žive u 300 sela.
• Savezna unija evropskih nacionalnosti, 1991: 95.000 „Albanaca Grčke“
• Međunarodna grupa za prava manjina, 1997: 200.000 Arvanita Grčke
• Jan Markus (2001): 25.000 Arvanita u Grčkoj

Kao i ostalo grčko stanovništvo, Arvaniti su emigrirali iz svojih sela u gradove, a posebno u glavni grad Atinu. To je doprinelo gubitku jezika kod mlađe generacije.

Naselja

Danas se regioni sa jakim tradicionalnim prisustvom Arvanita nalaze uglavnom u kompaktnom području u jugoistočnoj kopnenoj Grčkoj, naime širom Atike (posebno u istočnoj Atici), južne Beotije, severoistočno od Peloponeza, južno od ostrva Evbeja , severno od ostrva Andros, i nekoliko ostrva Saronskog zaliva uključujući Salaminu, Hidru, Poros, Angistri i Speces. U delovima ove oblasti činili su solidnu većinu do oko 1900. U okviru Atike, delovi glavnog grada Atine i njenih predgrađa bili su arvanitski sve do kasnog 19. veka. Naselja ima i u nekim drugim delovima Peloponeza, i u Ftiotidi. Albanci su se naselili i na ostrvima Kea, Psara, Egina, Kitnos, Skopelos i Samos. Oni će se nakon toga asimilirati u grčko stanovništvo. Arvaniti su živeli u ovim naseljima tokom istorije: Beotija (Inofita, Tespije, Tanagra, Leontari); Ftiotida (Livanate, Martino, Malesina); Evbeja (Kafireas, Stira, Zarakes); Atika (Aharnes, Afidne, Agios Stefanos, Ano Liosija, Aspropirjos, Avlona, Halandri, Elefsina, Eritre, Fili, Gramatiko, Kalamos, Kalivija Toriku, Kapandriti, Kamatero, Keratea, Kifisija, Krioneri, Malakasa, Mandra, Maraton, Markopulon Mesogijas, Markopulon Oropu, Marusi, Metamorfosi, Oropos, Peanija, Plaka, Polidendri, Spata, Sikamino, Vari, Varimbombi, Varnava, Vilija); Korintija (Eksamilija); Argolida (Kranidi, Metana, Prosimna).

Jezik

Arvanitika je dijalekt albanskog jezika, koji deli slične karakteristike prvenstveno sa drugim varijetetima. Ime Arvanitika i njegov izvorni ekvivalent su izvedeni od etnonima Arvaniti, koji pak potiče od toponima Arbena (grčki: Αρβανα), koji se u srednjem veku odnosio na region u današnjoj Albaniji. Dok se Arvanitika obično nazivala albanskim u Grčkoj do 20. veka, želja Arvanita da iskažu svoju etničku identifikaciju kao Grci dovela je do stava da se odbacuje identifikacija jezika sa albanskim. U novije vreme, Arvaniti su imali samo vrlo neprecizne predstave o tome koliko je njihov jezik srodan ili nepovezan sa albanskim. Pošto je Arvanitika gotovo isključivo govorni jezik, Arvaniti takođe nemaju praktičnu povezanost sa standardnim albanskim jezikom koji se koristi u Albaniji, jer ne koriste ovaj oblik u pisanoj formi ili u medijima. Pitanje lingvističke bliskosti ili udaljenosti između arvanitike i albanskog dolazi u prvi plan posebno od ranih 1990-ih, kada je veliki broj albanskih imigranata počeo da ulazi u Grčku i dolazi u kontakt sa lokalnim arvanitskim zajednicama.

Početni stihovi pesme sastavljene na arvanitskom jeziku, sa grčkim prevodom, u čast braka između Aleksandre i nadvojvode Pavla iz Rusije; 1889.

Od 1980-ih godina, organizovani su napori da se očuva kulturna i jezička baština Arvanita. Najveća organizacija koja promoviše Arvanitiku je „Arvanitska liga Grčke“ (Αρβανιτικος Συλλογος Ελλαδος). Arvanitika se trenutno smatra u opasnosti od izumiranja jer nema pravni status u Grčkoj. Jezik takođe nije dostupan ni na jednom nivou obrazovnog sistema u Grčkoj. Društvene promene, vladina politika i nezainteresovanost javnosti takođe su doprineli opadanju jezika.

Odnosi među zajednicama

Arvaniti su se etnički razlikovali od Grka sve do 19. veka. Kod Arvanita, ova razlika je bila izražena rečima kao što su shkljira za Grka i shkljerishtë za grčki jezik koji su do poslednjih decenija imali negativan prizvuk. Ove reči u Arvanitici imaju svoj srodni pandan u pežorativnom izrazu shqa koji severni Albanci koriste za Slovene. Na kraju krajeva, ovi termini koji se koriste među govornicima albanskog potiču od latinske reči sklavus koja je sadržala tradicionalno značenje „susedni stranac“.

Uz učešće u Grčkom ratu za nezavisnost i Grčkom građanskom ratu, ovo je dovelo do sve veće asimilacije među Arvanicima. Zajednička һrišćanska pravoslavna vera koju su delili sa ostatkom lokalnog stanovništva bila je jedan od glavnih razloga koji je doveo do njihove asimilacije. Iako su sociološke studije arvanitskih zajednica i dalje primećivale prepoznatljiv osećaj posebnog „etničkog“ identiteta među Arvanitima, autori nisu identifikovali osećaj „pripadnosti Albaniji ili albanskoj naciji“. Mnogi Arvaniti smatraju da je oznaka „Albanci“ uvredljiva jer se nacionalno i etnički identifikuju kao Grci, a ne kao Albanci. Žak Levi opisuje Arvanite kao „govornike albanskog jezika koji su bili integrisani u grčki nacionalni identitet još u prvoj polovini devetnaestog veka i koji sebe ni na koji način ne smatraju etničkom manjinom“.

Odnosi između Arvanita i drugih albansko govorećih populacija su varirali tokom vremena. Tokom početka grčkog rata za nezavisnost, Arvaniti su se borili zajedno sa grčkim revolucionarima i protiv muslimanskih Albanaca. Na primer, Arvaniti su učestvovali u masakru muslimanskih Albanaca u Tripoliju 1821. godine, dok su neki ljudi koji govore muslimanski Albanci u regionu Bardunije ostali i posle rata, prešavši u pravoslavlje. U poslednje vreme, Arvaniti su izrazili pomešana mišljenja prema albanskim imigrantima u Grčkoj. Negativni stavovi su percepcije da su albanski imigranti „komunisti“ koji dolaze iz „zaostale zemlje“ ili pogodan narod sa sumnjivim moralom, ponašanjem i nepoštovanjem vere. Drugi Arvaniti tokom kasnih 1980-ih i ranih 1990-ih izrazili su solidarnost sa albanskim imigrantima, zbog jezičkih sličnosti i zbog toga što su bili politički levičari. Odnosi između Arvanita i drugih zajednica pravoslavnog albanskog govornog područja, poput onih u grčkom Epiru, takođe su pomešani, jer im se ne veruje u verska pitanja zbog nekadašnjeg albanskog muslimanskog stanovništva koje je živelo među njima.

Međutim, među širom populacijom koja govori grčki, Arvaniti i njihov jezik Arvanitika su u prošlim vremenima posmatrani na pogrdan način. Ova gledišta su doprinela oblikovanju negativnih stavova Arvanita u pogledu njihovog jezika i na taj način povećala asimilaciju. U postdiktatorskoj Grčkoj, Arvaniti su se rehabilitovali unutar grčkog društva kroz, na primer, propagiranje Pelazgijske teorije o poreklu Arvanita. Teorija je stvorila kontra-diskurs koji je imao za cilj da Arvanitima da pozitivnu sliku u grčkoj istoriji tvrdeći da su Arvaniti preci i odnosi savremenih Grka i njihove kulture. Arvanitsko oživljavanje pelazgijske teorije je takođe nedavno pozajmilo druga albanska populacija unutar i iz Albanije u Grčkoj kako bi se suprotstavila negativnoj slici njihovih zajednica. Međutim, moderni naučnici su ovu teoriju odbacili i na nju se gleda kao na mit.

Kultura

Fara je model porekla, sličan albanskom plemenskom sistemu fis. Arvaniti su bili organizovani u fare (φαρες) uglavnom tokom vladavine Osmanskog carstva. Apikalni predak (zajednički predak od koga loza ili klan može da vodi poreklo) je bio vojskovođa i fara je dobila ime po njemu. U jednom arvanitskom selu, svaki fara je bio odgovoran za vođenje rodoslovnih zapisa, koji se do danas čuvaju kao istorijski dokumenti u lokalnim bibliotekama. Obično je u arvanitskom selu bilo više farova, a ponekad su bili organizovani u fratrije koje su imale sukob interesa. Te fratrije nisu dugo trajale, jer je svaki vođa fare želeo da bude vođa fratrije i nije һteo da ga vodi drugi.

Laskarina Bubulina

Dimitris Papulas

Teodoros Pangalas

Žene su imale relativno jak položaj u tradicionalnom arvanitskom društvu. Žene su imale pravo glasa u javnim pitanjima u vezi sa svojom farovima, a takođe su često nosile oružje. Udovice su mogle da naslede status i privilegije svojih muževa i tako steknu vodeće uloge u fari, kao što je to činila, na primer, Laskarina Bubulina.

Tradicionalne arvanitske narodne pesme nude dragocene informacije o društvenim vrednostima i idealima arvanitskih društava. Tradicionalna odeća Arvanita uključivala je karakterističnu odeću koja ih je u prošlim vremenima ponekad identifikovala kao Arvanite iz drugih susednih populacija. Muškarci Arvanita na grčkom kopnu nosili su fustanelu, odeću sa naboranim suknjama ili kilt, dok su oni koji su živeli na nekim egejskim ostrvima nosili široke pantalone grčkih pomoraca. Žene su bile poznate po tome što su nosile debelu košulju koja je bila izvezena. Nosili su i jako izvezen fundi ili haljinu koja je bila jako izvezena svilom, a na kopnu siguni, vuneni debeli beli kaput. Na egejskim ostrvima, Arvanitkinje su nosile svilene haljine sa vidnim turskim uticajem. Termini za arvanitsku žensku odeću bili su pre na arvanitici nego na grčkom.

Literatura

• Camaj, Martin (2010). Wir sind die Deinen: Studien zur albanischen Sprache, Literatur und Kulturgeschichte, dem Gedenken an Martin Camaj (1925-1992) gewidmet (na jeziku: nemački). Otto Harrassowitz Verlag. str. 534. ISBN 978-3-447-06221-3. 
• Athanassopoulou, Angélique (2005). „Nos Albanais à nous': Travailleurs émigrés dans une communauté arvanite du Péloponnèse" ["'Our own Albanians': Migrant workers in a Peloponnese Arvanitic community"]”. Ethnologie française. 35. doi:10.3917/ethn.052.0267. 
• Bakaoukas, Michael. "Modern Greek National Identity". Center for Applied Philosophy: The Radical Academy. (Online text)
• Banfi, Emanuele (1996), "Minoranze linguistiche in Grecia: Problemi storico- e sociolinguistici" ["Linguistic minorities in Greece: Historical and sociolinguistic problems"]. In: C. Vallini (ed.), Minoranze e lingue minoritarie: Convegno internazionale. Naples: Universitario Orientale. 89–115.
• Bintliff, John (2003), "The Ethnoarchaeology of a "Passive" Ethnicity: The Arvanites of Central Greece" in K.S. Brown and Yannis Hamilakis, eds., The Usable Past: Greek Metahistories, Lexington Books. ISBN 0-7391-0383-0.
• Biris, Kostas (1960): Αρβανίτες, οι Δωριείς του νεότερου Ελληνισμού: H ιστορία των Ελλήνων Αρβανιτών. ["Arvanites, the Dorians of modern Greece: History of the Greek Arvanites"]. Athens. (3rd ed. 1998:. ISBN 960-204-031-9)
• Botsi, Eleni (2003): Die sprachliche Selbst- und Fremdkonstruktion am Beispiel eines arvanitischen Dorfes Griechenlands: Eine soziolinguistische Studie. ("Linguistic construction of the self and the other in an Arvanitic village in Greece: A sociolinguistic study"). PhD dissertation, University of Konstanz, Germany. Online text
• Breu, Walter (1990): "Sprachliche Minderheiten in Italien und Griechenland" ["Linguistic minorities in Italy and Greece"]. In: B. Spillner (ed.), Interkulturelle Kommunikation. Frankfurt: Lang. 169–170.
• Christoforides, Konst. (1904): Lexikon tis Alvanikis Glossis. Athens: P.D. Sakellariou.
• Clogg, Richard (2002): Minorities in Greece: Aspect of a Plural Society. Oxford: Hurst.
• Dede, Maria (1978): Αρβανίτικα Τραγούδια. Athens: Καστανιώτης.
• Dede, Maria (1987): Οι Έλληνες Αρβανίτες. ["The Greek Arvanites"]. Ioannina: Idryma Voreioipirotikon Erevnon.
• P. Dimitras, M. Lenkova (1997): "'Unequal rights' for Albanians in the southern Balkans". Greek Helsinki Monitor Report, AIM Athens, October 1997.
• Prévélakis, Georges. "The Hellenic Diaspora and the Greek State: A Spatial Approach". Geopolitics, Autumn 2000, Vol. 5 Issue 2, p. 171–185.
• Ducellier, Alain (1968): "L'Arbanon et les Albanais", Travaux et mémoires 3: 353–368.
• Ducellier, Alain (1994): Οι Αλβανοί στην Ελλάδα (13–15 αι.): Η μετανάστευση μίας κοινότητας. ["The Albanians in Greece (13th–15th cent.): A community's migration"]. Athens: Idhrima Gulandri Horn.
• Euromosaic (1996): "L'arvanite / albanais en Grèce". Report published by the Institut de Sociolingüística Catalana. Online version
• Furikis, Petros (1931): "Πόθεν το εθνικόν Αρβανίτης;" ["Whence the ethnonym Arvanites?"] Αθήνα 43: 3–37.
• Furikis, Petros (1934): "Η εν Αττική ελληνοαλβανική διάλεκτος". ["The Greek-Albanian dialect in Attica"] Αθήνα 45: 49–181.
• Gefou-Madianou, Dimitra. "Cultural Polyphony and Identity Formation: Negotiating Tradition in Attica." American Ethnologist. Vol. 26, No. 2., (May 1999), pp. 412–439.
• Gkikas, Yannis (1978): Οι Αρβανίτες και το αρβανίτικο τραγούδι στην Ελλάδα ["Arvanites and arvanitic song in Greece"]. Athens.
• Goodwin, Jason. Lords of the Horizons: A History of the Ottoman Empire. Macmillan. 2003. ISBN 0-312-42066-8.
• Gounaris, Vassilis (2006): "Σύνοικοι, θυρωροί και φιλοξενούμενοι: διερεύνοντας τη 'μεθώριο' του ελληνικού και του αλβανικού έθνους κατά τον 19ο αιώνα." ["Compatriots, doorguards and guests: investigating the 'periphery' of the Greek and the Albanian nation during the 19th century"] In: P. Voutouris and G. Georgis (eds.), Ο ελληνισμός στον 19ο αιώνα: ιδεολογίες και αισθητικές αναζητήσεις. Athens: Kastanioti.
• Grapsitis, Vasilis (1989): Οι Αρβανίτες ["The Arvanites"]. Athens.
• GHM (=Greek Helsinki Monitor) (1995): "Report: The Arvanites". Online report
• Haebler, Claus (1965): Grammatik der albanischen Mundarten von Salamis ["The grammar of the Albanian dialects of Salamis"]. Wiesbaden: Harassowitz.
• Jochalas, Titos P. (1971): Über die Einwanderung der Albaner in Griechenland: Eine zusammenfassene Betrachtung ["On the immigration of Albanians to Greece: A summary"]. München: Trofenik.
• Kollias, Aristidis (1983): Αρβανίτες και η καταγωγή των Ελλήνων. ["Arvanites and the descent of the Greeks"]. Athens.
• Kocollari, Irakli (1992): Arvanitet ["The Arvanites"]. Tirana.
• Lawrence, Christopher (2007): Blood and oranges: European markets and immigrant labor in rural Greece. Berghan Books. (ISBN 1-8454-5307-7)
• Levy, Jacques (2000): From Geopolitics to Global Politics: A French Connection (ISBN 0-7146-5107-9)
• Magliveras, Simeon. "Organic Memory, Local Culture and National History: An Arvanite Village" University of Durham Department of Anthropology
• Mavrogordatos, George. Stillborn Republic: Social Conditions and Party Strategies in Greece, 1922–1936. Berkeley: University of California Press, 1983.
• Moraitis, Thanassis (2002): Anthology of Arvanitika songs of Greece. Athens. (ISBN 960-85976-7-6)
• MRG (=Minority Rights Group) (1991): Greece and its minorities. London: Minority Rights Publications.
• Panagiotopulos, Vasilis (1985): Πληθυσμός και οικισμοί της Πελοποννήσου, 13ος-18ος αιώνας. ["Population and settlements in the Peloponnese, 13th–18th centuries"]. Athens: Istoriko Archeio, Emporiki Trapeza tis Elladas.
• Paschidis, Athanasios (1879): Οι Αλβανοί και το μέλλον αυτών εν τω Ελληνισμώ ["The Albanians and their future in the Greek nation"]. Athens.
• Poulos, Ioannis (1950): "Η εποίκησις των Αλβανών εις Κορινθίαν" ["The settlement of the Albanians in Corinthia"]. Επετηρίς μεσαιωνικού αρχείου, Athens. 31–96.
• Sasse, Hans-Jürgen (1985): "Sprachkontakt und Sprachwandel: Die Gräzisierung der albanischen Mundarten Griechenlands" ["Language contact and language change: The Hellenization of the Albanian dialects of Greece"]. Papiere zur Linguistik 32(1). 37–95.
• Sasse, Hans-Jürgen (1991): Arvanitika: Die albanischen Sprachreste in Griechenland ["Arvanitic: The Albanian language relics in Greece"]. Wiesbaden.
• Schukalla, Karl-Josef (1993): "Nationale Minderheiten in Albanien und Albaner im Ausland." ["National minorities in Albania and Albanians abroad"]. In: K.-D. Grothusen (ed.), Südosteuropa-Handbuch: Albanien. Göttingen: Vandenhoeck & Ruprecht. 505–528.
• Schwandner-Sievers, Stephanie; Fischer, Bernd Jürgen, eds. (2002): Albanian Identities: Myth and History. Bloomington, IN: Indiana University Press. (ISBN 0-253-21570-6)
• Sella-Mazi, Eleni (1997): "Διγλωσσία και ολιγώτερο ομιλούμενες γλώσσες στην Ελλάδα" ["Diglossia and lesser-spoken languages in Greece"]. In: K. Tsitselikis, D. Christopoulos (eds.), Το μειονοτικό φαινόμενο στην Ελλάδα ["The minority phenomenon in Greece"]. Athens: Ekdoseis Kritiki. 349–413.
• Stylos, N. (2003): Στοιχεία προϊστορίας σε πανάρχαια αρβανίτικα κείμενα. ["Prohistorical evidence in ancient Arvanitic texts"]. Ekdoseis Gerou
• Trudgill, Peter (1976/77): "Creolization in reverse: Reduction and simplification in the Albanian dialects of Greece." Transactions of the Philological Society (Vol?), 32–50.
• Trudgill, Peter (1986): Dialects in contact. Oxford: Blackwell.
• Trudgill, Peter (2000): "Greece and European Turkey: From Religious to Linguistic Identity", in S Barbour, C Carmichael (eds.), Language and nationalism in Europe, Oxford University Press.
• Trudgill, Peter (2004): "Glocalisation and the Ausbau sociolinguistics of modern Europe". In: A. Duszak, U. Okulska (eds.), Speaking from the margin: Global English from a European perspective. Frankfurt: Peter Lang. Online article
• Trudgill, Peter, George A. Tzavaras (1977): "Why Albanian-Greeks are not Albanians: Language shift in Attika and Biotia." In: H. Giles (ed.), Language, ethnicity and intergroup relations. London: Academic Press. 171–184.
• Tsigos, Athanasios (1991): Κείμενα για τους Αρβανίτες. ["Texts about Arvanites"]. Athens.
• Tsitsipis, Lukas (1981): Language change and language death in Albanian speech communities in Greece: A sociolinguistic study. PhD dissertation, University of Wisconsin, Madison.
• Tsitsipis, Lukas (1983): "Language shift among the Albanian speakers of Greece." Anthropological Linguisitcs 25(3): 288–308.
• Tsitsipis, Lukas (1995): "The coding of linguistic ideology in Arvanitika (Albanian): Language shift, congruent and contradictory discourse." Anthropological Linguistics 37: 541–577.
• Tsitsipis, Lukas (1998): Αρβανίτικα και Ελληνικά: Ζητήματα πολυγλωσσικών και πολυπολιτισμικών κοινοτήτων. ["Arvanitic and Greek: Issues of multilingual and multicultural communities"]. Vol. 1. Livadeia.
• Vranousi, E. (1970): "Οι όροι 'Αλβανοί' και 'Αρβανίται' και η πρώτη μνεία του ομωνύμου λαού εις τας πηγάς του ΙΑ' αιώνος." ["The terms 'Albanoi' and 'Arbanitai' and the earliest references to the people of that name in the sources of the 11th century"]. Σuμμεικτα 2: 207–254.
• Biris, Kostas (1998). Αρβανίτες: οι Δωριείς του Νεώτερου Ελληνισμού (na jeziku: grčki). Melissa. ISBN 978-960-204-031-7. 
• Koryllos, Christos (1890). Η Εθνογραφία της Πελοποννήσου: Απάντησις εις τα υπό του κ. A. Philippson γραφέντα (na jeziku: grčki). 
• Liakopoulos, Georgios C. (2019). The Early Ottoman Peloponnese: a study in the light of an annotated edition princeps of the TT10-1/14662 Ottoman taxation cadastre (ca. 1460–1463). Gingko. ISBN 978-1909942325. 
• Liakopoulos, Georgios C. (2015). „A Study of the Early Ottoman Peloponnese in the Light of an Annotated editio princeps of the TT10-1/14662 Ottoman Taxation Cadastre (c.1460–1463)”. Comparative Oriental Manuscript Studies Bulletin. 1. ISSN 2410-0951. doi:10.25592/uhhfdm.407.