Arhat

Arhat (sanskrit: अर्हत् arhat) ili arahant (pali: arahant) znači vredan, častan, dostojan. Reč arahant ("časni") se upotrebljavala u drevnoj Indiji za iskazivanje poštovanja, slično kao izraz „velečasni“ u hrišćanstvu. U Rigvedi ovaj termin se koristi za božanstvo Agnija (II, 3. 3). I đaini su koristili ovaj termin, njime je oslovljavan Mahavira, utemeljitelj đainizma.

Kasnije je izraz stekao posebnu upotrebu u budizmu. Termin je izvorno označavao svakog asketu vrednog poštovanja zbog njegovih duhovnih dostignuća. Kasnije je počeo da označava one koji su, slično Budi, dostigli potpuno stanje savršenstva.

Arahat je postao centralna figura teravada budizma. Kineski, japanski i korejski budizam takode imaju slične pojmove (kineski alohan, japanski arakan; korejski arahan).

Arhat u ranom budizmu

Do prve velike šizme došlo je nakon drugog budističkog sabora, u 4. veku p. n. e., 100 godina nakon Budine smrti. Podela je nastala oko pogrešivosti arhata: da li je on iznad sagrešenja ili je i dalje pogrešiv? „Velika" tradicija je zastupala pogrešivost arhata, dok je „manja", konzervativnija tradicija smatrala da je arhat savršen. Koplja su se lomila oko pet pitanja: da li je arhat i dalje subjekt iskušenja u snovima, da li još ima talog neznanja, da li ima sumnji u pogledu učenja, da li mu je potrebna pomoć u traganju za istinom i da li može dosegnuti do konačne istine uzvikom „aha!" Dve strane su bile voljne da se usaglase oko četiri od pet tačaka, ali zajednica se raspala zbog delikatnog pitanja noćnih arhatovih polucija. Većina samge (kasnije mahasamgika) je držala poziciju da su arhata i dalje boginje mogle da zavedu u snu, dok su „stari" (sthaviras, kasnije staviravada) imali suprotno stanovište.

Arahant u budizmu

U budizmu postoje četiri različita stupnja duhovnog dostignuća:

• sotapana - „onaj koji stupa u tok“
• sakadagami - „onaj koji se jednom vraća"
• anagami - „nepovratni“ i
• arahant

Arahant označava pojedinca koji je dostigao krajnji stadijum duhovnog razvoja; koji je oslobođen nečistoća i svih deset okova koji vezuju um za krug preporađanja, čije je srce oslobođeno mentalnih nečistoća i koji se neće više preporađati. To je Budina titula i najviši nivo među njegovim sledbenicima.

Arahantom se smatra onaj kod koga su umrtvljene sve asave, ili „prilivi“, koji umnožavaju karmu produžavajući postojanje u čulnoj sferi. Dok je postizanje prva tri stupnja moguće i svetovnjacima, postizanje četvrtog od strane nekog svetovnjaka smatralo se krajnje neuobičajenim. Među cejlonskim budistima smatra se da svetovnjak koji dostigne arahantstvo treba smesta da pristupi monaškom redu (sanghi). Prema Budi, žene poseduju jednaku sposobnost da postanu arahanti kao i muškarci. U Therigathi se navode brojni primeri monahinja koje su dostigle arahanstvo. U Budino doba i neposredno potom, od arahanata se nije očekivalo povlačenje iz sveta. Arahanti su obično nastavljali da žive u okviru ljudskog društva bez sebičnih pobuda. Ali, pošto je tradicija indijskog asketizma bila snažno naklonjena povlačenju iz svetovnog života, već rani budizam beleži primere arahanata usamljenika.

Među teravadinima je zapažena sklonost ka dubokom uvažavanju arahanata. Mahasanghikina škola je kritikovala ovakvo veličanje i ustanovila da izvesni pojedinci, za koje se smatralo da su arahanti, u stvari ispoljavaju brojne nesavršenosti. Ove kritike je izrekao Mahadeva. Kritikovanje arahantstva nastavila je mahajanska škola, na osnovu činjenice da nirvana koju arahanti postižu predstavlja samo prestanak asava, a ne potpuno prosvetljenje (sambodhi). Po mahajanskim budistima ideal bodisatve nadređen je idealu arahantstva.

Vidi još

• Budistička terminologija

Literatura

• Conze, E. (1962). Buddhist Thought in lndia. str. 166-169; 234-236. 
• Elijade, Mirča (1996). Vodič kroz svetske religije. Beograd: Narodna knjiga. 
• Ling, Trevor (1998). Rečnik budizma. Beograd: Geopoetika. ISBN 978-86-83053-14-8. 
• Kembridžova ilustrovana istorija religije. Novi Sad: Stylos. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.