Arhiloh

Novčić sa drevnog Tasa. Prikaz satira i nimfe sa kraja petog veka pre nove ere.
Arhiloh je bio povezan sa parskom kolonizacijom Tasa oko dva veka pre nego što je ovaj novac iskovan.

Arhiloh (grč. Ἀρχίλοχος; 680. p. n. e. – oko 645. p. n. e.) je bio helenski književnik i prvi evropski pesnik koji je u poeziju uneo izrazito sopstven ton i individualna shvatanja.

Život

Arhiloh vodi poreklo sa ostrva Para. Prema sopstvenom svedočenju bio je melez, sin robinje Enipe i njenog gospodara, parskog plemića Telesikla. Bio je plemićki vaspitan, ali siromašan, jer je u političkim borbama između plemića i pučana izgubio imanje. Vodio je nemiran i buran život, pun borbi i nedaća. U potrazi za boljim životom napustio je zavičaj i otišao na ostrvo Tas, gde je još njegov pradeda dovodio koloniste sa Para. Nadao se da će moći da iskoristi stare veze svoje kuće sa Tašanima i da popravi svoj položaj i imovno stanje. Međutim, ni to mu nije pomoglo. Zatim se priključuje vojsci Tašana koji su vojevali protiv Tračana, ali bez uspeha. Da nevolja bude veća i na Tasu su se vodile borbe plemića i pučana, pa je Arhiloh i tu stekao brojne neprijatelje. Napušta sukobima opustošeni Tas, vraća se u zavičaj i tu stupa u vojsku. Poginuo je u borbi protiv vojske Nakšana. Ni u ljubavi Arhiloh nije imao sreće. Zavoleo je Neobulu, ćerku bogatog Likamba, s kojom se i verio, ali je ona odabrala drugog. Likamb je raskinuo veridbu, a nesrećni Arhiloh se svetio tako što je prema Likambu i Neobuli usmeravao otrovne strele svoje poezije. Kasniji antički pisci su prenosili priču da su se i otac i ćerka obesili, očajni zbog Arhilohovih podrugljivih stihova:

„ Likambo oče, što ti sada reče to?
Ko tebi poremeti um?
Ta pre si bio pametan i jak, a sad
građanstvu posta rug i smeh. ”

Težak i nemiran život, kao i činjenica da je plemićko-pučanskog porekla, imaće odlučujućeg uticaja i na sadržinu i ton Arhilohovog pesništva.

Vrste Arhilohovog pevanja

Arhiloh se ogledao u gotovo svim tada poznatim lirskim vrstama, a neke je i sam stvarao. U svoje elegije unosio je najsubjektivnija osećanja i time postao uzor poznatim elegičarima Mimnermu i Solonu. Posebno je negovao elegijski distih. Prvi je pevao epode, strofe sastavljene od jednog dužeg i jednog kraćeg stiha. Tim postupkom razbio je monotonu arhajsku mirnoću i aristokratsku dostojanstvenost epskog heksametarskog stiha. Epode su postale uobičajeni postupak potonjih lirskih pesnika, kao što su Alkej, Sapfa, Anakreont i drugi. Ipak, Arhiloh je najpoznatiji po svojim jambima.

Jambografija

Arhiloh je najstariji i najpoznatiji jambograf. On je grubu jampsku tripodiju (itifalik) umetnički doterao i stvorio jampski trimetar, pogodniji za novu, subjektivniju i melodijski raznovrsniju liriku. U jambima Arhiloh, koji sebe poredi sa bodljikavim ježom, kori, podsmeva se i izvrgava ruglu svoje neprijatelje i negativne pojave oko sebe. Nije se libio da satiri podvrgne i samog sebe i otkrije okolini sopstvene mane i pogreške, što će mu neki kasniji antički komentatori njegovog dela zamerati. Međutim, iako se podsmeva i sebi i drugima, Arhilohu nije cilj samo podsmevanje i poruga. On, pre svega, želi da ukazivanjem na mane istakne vrline koje čovek treba da neguje i da izrazi nova osećanja i ideje koje donosi promenjena stvarnost, već znatno udaljena od duha homerovih junaka i ideala. Njegove namere su iskrene i plemenite, što se jasno vidi u stihovima u kojima iskazuje najčistije moralne ideje.

Teme

Spektar tema koje je Arhiloh tretirao u svojim pesmama uglavnom odgovara dotadašnjoj pesničkoj tradiciji, ali je njegov odnos prema tim temama znatno drugačiji. Pevajući o stvarima o kojima su pevali i njegovi prethodnici on izražava najrazličitija lična osećanja i stavove. Arhilohovo pesništvo je puno strasti, žudnje, ljubavi, ljutnje, mržnje, patnje, tuge i odricanja čiji je izvor u samom pesnikovom životu i iskustvu, a ne u strogo utvrđenim idealima i kolektivnim osećanjima. I kada njegovi stihovi govore u skladu sa kolektivnim idealima i osećanjima oni i dalje predstavljaju izraz pesnika kao samosvesnog pojedinca.

Ratnička etika

Arhilohov odnos prema ratničkim načelima uslovljen je činjenicom da je bio i ratnik i pesnik, što i sam ističe kao nešto naročito:

„ Vojnik u službi sam Enijalija, ratnoga boga,
al‘ i Muzama ja verno služiti znam.
Pečen i koplju mi hleb, u koplju mi ismarsko vino,
koplje je potporanj moj kad god podignem vrč. ”

Takođe, važno je za shvatanje Arhilohovog pesništva i priroda njegovog vojničkog poziva. On je bio vojnik-najamnik koji vodi nestalan, lutalački život, ratujući za različite strane. Iz takve pozicije on jasno uviđa svu surovost ratničkog života koji donosi nevolje, bedu i nepostojanost. On ne peva o uzrocima i pravičnosti rata, ne veliča ratničke vrline i ne dokazuje svojim stihovima da se junaštvom u ratu dolazi do uspeha i slave. Prikazujući drugu stranu rata, suprotnu Homerovoj idealnoj slici junačkih podviga, on mu oduzima epsko veličanstvo i razbija stroge plemićko-junačke norme.

Jedna od tih normi je ona da je štit važniji od života ratnika i da je najveća sramota izgubiti štit ili ga ostaviti na bojištu. Čuvena je spartanska krilatica da se uvek iz borbe treba vratiti ili sa štitom ili na njemu. Arhiloh ovu normu razbija stavljajući život čoveka ispred časti štita, proglašavajući život najvećom dragocenošću. O tome daje i svedočanstvo. Naime, u jednoj borbi, videvši da je njegova vojska potučena i da će poginuti ako ostane duže na bojištu, on odbacuje štit u grm i beži:

„ Štitom se Sajanin neki sad razmeće, bez volje svoje
valjatno oružje to grmenu ostavih ja,
a sam smrti umakoh. Štiti onaj šta me se tiče!
Drugi ću kupiti štit, lošiji neće mi bit. ”

Ovakav nejunački postupak su mnogi Heleni, naročito aristokrati, Arhilohu veoma zamerali, čak i kada su ga hvalili kao pesnika. Spartanci su mu zabranili boravak u svom gradu.

Međutim, ovaj njegov gest nije odraz kukavičluka, već stava da je život dragoceniji od štita koji je samo deo vojničke opreme od uštavljene volovske kože i metala. Za Arhiloha junaštvo ima granice, a čast nije apsolutna, već relativna kategorija.

Ovim svedočanstvom Arhiloh je, neverovatno smelo za to vreme, započeo preoblikovanje herojskih ideala u prvobitno i opšte, u prirodne granice ljudskog bića. Kasnije će sofisti dodatno razviti ovakvu misao i uobličiti je u zahtevu da norme ponašanja treba tražiti ne u autoritetu klasnih konvencija i tradicija nego u zakonima prirode. Slična svedočanstva o napuštanju bojišta ostavili su i drugi antički pesnici poput Alkeja, Anakreonta i Horacija.

U vezi sa razbijanjem starih herojskih ideala je i Arhilohov stav o suprotnosti spoljašnjeg i unutrašnjeg, pogotovo kod vojnika. Arhiloh smatra da spoljašnji sjaj i lepota ne podrazumevaju i unutrašnju vrednost čoveka. Ovakvo mišljenje nema paralele kod Homera. Valjanog vojnika-oficira Arhiloh zamišlja na sledeći način:

„ Za stratega ne marim krakača i dugajliju,
što se gizda solufima, bradu mije, liči se -
čovečuljka volim ma i krive noge imao,
al‘ nek ima krepke korake i srce junačko. ”

Lepom i gizdavom vojskovođi Arhiloh suprotstavlja malog, ali snažnog i hrabrog čoveka, spoljašnjoj blistavosti unutrašnju vrednost. I na ovom primeru se vidi da Arhiloh nije neko ko ratničke ideale odbacuje zbog sopstvenog kukavičluka, već pesnik koji u skladu sa svojim bogatim životnim iskustvom gradi nove, prirodnije i korisnije ideale.

Javno mišljenje

Dok je homerska etika naglašavala čuvanje slavnog imena i posebnu važnost pridavala glasu javanosti Arhiloh zauzima kritičan stav prema ovoj normi starog društvenog poretka. On negira javno mišljenje kao najviši sud o ljudskoj vrednosti, njegovu sposobnost da određuje da li će nekog pratiti dobar ili zao glas, poštovanje ili osuda, slava ili sramota:

„ Esimide, ako bi čovek hteo da vodi računa o tom šta će kazati svet,
onda nijedan čovek ne bi imao mnogo prijatnosti od ovog života. ”

Arhiloh stavlja pod svoju kritičku lupu i poštovanje prema slavnim i zaslužnim pokojnicima koje izražava cela država, o čemu govore pesnici Kalin i Tirtej:

„ U ovih građana niko posle smrti ne uživa poštovanje i čast.
Više trčimo za milošću živih dokle god živimo, a mrtvi uvek prolaze zlo. ”

Arhiloh ističe nezahvalnost i nepostojanost sveta tj. javnog mnjenja. Homersko saznanje o ljudskoj promenljivosti on prenosi u neposrednu sadašnjost - taj svet ne dostiže do visina pravde, moralnosti i ljubavi i zato se posle smrti jakih ličnosti izvlači iz svojih mišjih rupa i pokojnika obasipa pogrdama. Zgađen takvim licemerjem Arhiloh uzvikuje:

„ Nije plemenito ružiti pokojne ljude. ”

Ženska lepota

Pri opisivanju ženske lepote Homer ne ulazi u pojedinosti, već stalnim epitetima („beloruka“, „lepokosa“, „srebronoga“, „ružoprsta“...) ističe samo ono najbitnije na likovima boginja i smrtnih žena. Za razliku od njega Arhiloh u opisu nesuđene verenice Neobule daje podrobnija zapažanja. On sabira homerske elemente lepote, pa ih zatim iz veličanstvenog sveta Homerovih boginja i zemaljskih plemkinja prenosi u realnu oblast svoje sadašnjosti:

„ U ruci imala je stručak od mrče
i ružu, krasan cvetak, pa se smeškala.
A kurjuci
ramena joj i pleći zasenjivali.
Kosa joj i nedra sva
mirisahu - i starac bi se zaneo. ”

Ljubav

Iz malo sačuvanih stihova u kojima Arhiloh svedoči o svojim ljubavnim jadima zrači ljubav koja odudara od homerske. Kod Homera ljubav je data kao stanje koje pesnik zapaža spolja i navodi njene posledice - kobna zaslepljenost koja pomućuje pamet i mudrim ljudima ako joj podlegnu. Izvor ljubavne žudnje je, prema Homeru, Afroditin pojas. Ukoliko čovek ne dozvoli da ljubav njime ovlada ona je samo jedna od prijatnih stvari, kao i igra, vino ili san.

Arhiloh zapažanja prethodnika produbljuje i primenjuje na sopstvene ljubavne doživljaje. Po prvi put u helenskoj lirici pesnik smelo prikazuje svoju ljubav kao psihičku i fiziološku silu, iskazuje svoj bol zbog nezadovoljene ljubavi, razornu snagu žudnje i strasti:

„ Od čežnje ležim nesrećan
bez duše - sve mi kosti ljuti bolovi
po volji božjoj proželi. ”

Arhiloh ljubavnu čežnju vidi kao nešto što čoveka i duševno i telesno satire i dovodi u stanje umiranja. Ta čežnja nije spontana, ona je „božja volja“, što stoji u senci mita i Homera, ali je Arhilohova novina u tome što se nezadovoljena ljubav doživljava veoma intenzivno - pesnik je bespomoćan dok oseća kako ga čežnja ubija. Iako je volja bogova da pesnik nesrećno voli, pesnički izraz i doživljaj u potpunosti su subjektivno obojeni.

Religija i moral

U odnosu prema bogovima Arhiloh zadržava dosta od poštovanja prethodnika. On se u svemu poverava bogovima, koji imaju moć da podižu pale i ruše one koji su se previsoko uzdigli:

„ Bogovima sve izručuj: oni često iz jada
podižu čoveka što po crnoj zemlji gamiže,
često opet ruše onog što se u vis uspeo
u prah strovaljuju; tu onda mnoga niču zla:
gladan hleba čovek luta kojekuda kao lud. ”

I život životinja, kao i život ljudi, podložan je volji bogova. Sve što živa bića imaju dali su im bogovi, sreća i sudbina, smatra Arhiloh. Zato čovek treba da pazi da ne prekorači granicu između bogova i ljudi prekomernim željama:

„ Ja ne marim za silno blago Gigovo,
još zavist ne svlada me, božjim delima
ne zanosim se, niti carsku žudim vlast,
za takvim dobrom moje oči ne ginu. ”

Težak život i iskustvo ratnika-najamnika naučile su pesnika da ni u najvećoj nesreći ne treba previše očajavati, već sve hrabro podnositi i boriti se u okvirima svojih ljudskih mogućnosti. O tome svedoči i Arhilohov monolog, prvi veći monolog u helenskog književnosti:

„ Srce, srce moje, uzburkano teškim brigama, trpi, pa se brani okrenuvši prsa prema dušmanima,
a u neprijateljskim zasedama pristupi blizu pouzdano! Pobedom svojom nemoj se nikad hvaliti
pred svetom, niti kod kuće plači ako si pobeđen, nego u sreći se raduj, a u nesreći tuguj,
ali ne suviše, pa unaj kakav zakon vlada ljudima. ”

Iz svih stihova u kojima Arhiloh peva o pitanjima religije i morala izvire preporuka ljudima da od života uzimaju ni premalo ni previše, već tačno onoliko koliko je potrebno za telesnu i duhovnu ravnotežu. Da bi doživeo sreću čovek treba da prepozna zakonitosti u prirodnom toku stvari i živi u skladu sa njima, da u svemu što priča i radi ima meru. Arhiloh je prvi naslutio one probleme koje će kasnije razraditi jonska kosmologija i, takođe, prvi nagovestio filozofski ideal ataraksije i etiku mudraca koji ćudljivostima sveta odolevaju time što uvek traže manje od onoga što život može da oduzme.

Odnos prema Homeru i tradiciji

Arhiloh i sadržinom svojih pesama i novim lirskim oblicima oslobađa helensko pesništvo okova epske tradicije i daje mu nov umetnički oblik i životnu snagu. Duh homerskog doba izražavao se u heksametrima i uzvišenim jezikom epa. Heksametar je pokušao da oživi Hesiod, ali taj pesnički metar nije više mogao da izrazi novu stvarnost i nova osećanja i ideje helenskog sveta. Nov način razmišljanja zahtevao je i nov način izražavanja i Arhiloh je prvi postupio u skladu sa tim težnjama. Njegov jezik nije onaj stari, epski, već živi narodni jezik. Njegov stih više nije okamenjeni heksametar, već melodičniji jamb i metrički raznovrsnije epode ili asinarteti. Arhilohove pesme ne izražavaju opšte i idealno, već individualno i subjektivno, sve one titraje modernog čoveka i pesnika koji se oslobađa tereta konvencija i sam stvara svoj pesnički svet.

I pored svih promena koje je uneo u helensku književnost Arhilohov odnos prema homerskoj tradiciji nije negatorski, već reformatorski. On je rastavio homerski ideal ne da bi ga lakše odbacio i uništio već da bi ga oslobodio svega onoga što je zastarelo, preživelo i neadekvatno novom vremenu i novim ljudima. Oslobodivši misao stega pesničkih konvencija i mitske sadržine on je utro put svim onim pesnicima koji su došli posle njega i dali ogroman dopirnos razvoju evropskog pesništva.

Značaj

Između ostalih Arhiloh je u helensko pesništvo uveo sledeće novine:

• čisto subjektivan, ispovedni ton pesama
• stavljanje u prvi plan sopstvenih životnih iskustava i individualnih stavova
• kritičan odnos prema homerskoj pesničkoj tradiciji i etici (jezičke, metričke, stilske, tematske i moralne konvencije)
• napuštanje mita kao osnovne inspiracije pesnika
• prirodni zakoni iznad ljudskih normi
• novi pesnički oblici (jampski trimetar, epoda, asinartet)

Uticaj

Novine koje je Arhiloh uneo u poeziju izazvale su i pozitivne i negativne reakcije, a veliki broj potonjih pesnika ugledao se na njega.

Već krajem 7. veka p. n. e. Arhiloh je visoko cenjen i upoređivan sa Homerom (jedno vatikansko poprsje predstavlja Homera s jedne, a Arhiloha s druge strane). Rapsodi su, zajedno sa Homerovim, pevali i njegove stihove. Njegov uticaj posebno je primetan kod Alkeja, Sapfe, Teognida, Simonida, Anakreonta, Mimnerma i Solona. Taj uticaj je vidljiv i u klasičnoj tragediji, koja koristi jampski trimetar. Helenski komediografi smatrali su ga rodonačelnikom satirične kritike.

Bilo je i protivnika njegovog dela, naročito među aristokratama: Heraklit smatra da ga sa takmičenja treba proterati zajedno sa Homerom; Pindar njegovu bedu objašnjava mržnjom i oštrim rečima kojima se hranio; Kritija ga kritikuje, jer sam svedoči o svojoj bedi. Napadali su ga i hrišćanski pisci, poput Origena.

Međutim, i kada je napadan nije mu osporavana umetnička snaga o kojoj pozitivno govore Platon i Kvintilijan. Mežu rimskim pesnicima posebno su ga cenili Katul, Katon Mlađi i Horacije. Horacije je čak podredio latinski jezik parskoj melodiji i prvi odomaćio jambe u Rimu.

Literatura

• Istorija helenske književnosti, Miloš N. Đurić, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003

Spoljašnje veze

• Introduction to Archilochos and translation of A's longest fragment by Guy Davenport
• Web Resources on Archilochos
• The Poetry of Archilochos
• Archilochos fragments in Greek
• Archilochus Bilingual Anthology (in Greek and English, side by side)
• Zweisprachige Textauswahl zu den griechischen Lyrikern mit zusätzlichen Hilfen
• SORGLL: Archilochos 67; read by Stephen Daitz