Arhuska konvencija

Arhuska konvencija je međunarodni sporazum kojim se utvrđuju prava u vezi sa životnom sredinom kao pouzdana osnova za uključivanje građana u politike životne sredine te se potvrđuju naše obaveze prema budućim generacijama.

Arhuska konvencija

Ministri za životnu sredinu evropskih zemalja su 25. juna 1998.godine, u gradu Arhusu, u Danskoj, potpisali dogovor, Arhusku konvenciju, koja građanima garantuje pravo na slobodan pristup informacijama o životnoj sredini. On je stupio na snagu 30.oktobra 2001. godine. Dogovor je na IV konferenciji Životna sredina za Evropu potpisalo 49 zemalja.

Opšte karakteristike

Da bi se stanovništvo ponašalo u skladu sa planom održivog razvoja, potrebno je da dobije tačne informacije o stanju životne sredine. To znači da svi imaju pravo da znaju kakav vazduh udišu, kakav kvalitet vode i proizvoda koje kupuju, kao i podatke o svemu ostalom što utiče na njihov život. Arhuska konvencija se fokusira na interakcije između javnosti i državnih organa.

Sadržaj

Arhuska konvencija sadrži tri grupe prava:

1. Pravo na informisanost – tačne informacije o pojavama i aktivnostima koje mogu imati uticaj na kvalitet životne sredine, zdravlje ljudi i životinja.
2. Pravo da građani učestvuju u donošenju odluka o životnoj sredini.
3. Pristup pravosuđu u slučaju kada su prethodna dva prava povređena.

U odredbe Arhuske konvencije ugrađena su dva međunarodna procesa:

1. Proces izgradnje međunarodnih pravnih normi u oblasti zaštite životne sredine, koje su od značaja za sve države sveta.
2. Proces organizovanja regionalnih aktivnosti i normi u oblasti zaštite životne sredine.

Srbija

U Srbiji se osnivaju regionalni centri koji organizuju konferencije o sprovođenju odredbama Arhuske konvencije u našoj zemlji.

Dokumenta koja se odnose na životnu sredinu u Srbiji u skladu su sa međunarodnim dokumentima. Da bi se ljudi vladali u skladu sa zakonima, potrebno je da ih poznaju. Zbog toga je neophodno veće učešće sredstava javnog informisanja (štampa, televizija, internet i drugo), što bi omogućilo da stanovništvo sazna, izmeđuu ostalog kako treba da se ponaša u slučajevima ekoloških ispada i drugih katastrofa, kao što su pojačano UV zračenje, poplave, suše,  zemljotresi, odlaganje opasnog otpada i otrovnih supstanci.