Arčibald Gejki

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ser Arčibald Giki
Ser Arčibald Giki, fotografija Wener & Son.
Lični podaci
Datum rođenja(1835-12-28)28. decembar 1835.
Mesto rođenjaEdinburg, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti10. novembar 1924.(1924-11-10) (88 god.)
Mesto smrtiSari, Ujedinjeno Kraljevstvo
Naučni rad
Poljegeologija
NagradeMarčinosnova medalja Geološkog društva u Londonu (1881)
Volastonova medalja Geološkog društva u Londonu (1895)

Ser Arčibald Gejki ili Giki (engl. Archibald Geikie; 28. decembar 1835 − 10. novembar 1924) bio je škotski geolog i pisac.[1]

Detinjstvo i školovanje[uredi | uredi izvor]

Giki je rođen u Edinburgu 1835. g. kao najstariji sin muzičara i muzičkog kritičara Džejmsa Stjuarta Gikea.

Karijera[uredi | uredi izvor]

Za saradnika na Britanskom geološkom zavodu izabran je 1855. g. Premda je olovkom rukovao podjednako vešto kao i čekićem, poduži spisak svojih dela krunisao je „Pričom oblutka ili“ „Pabirci iz beležaka jednog geologa“ (1858). Njegovo umeće privuklo je pažnju njegovog šefa, Ser Rodrika Marčinsona, sa kojim je bio dobar prijatelj do kraja života, a postao je i njegov biograf.

Portret Arčibalda Gikea od R. G. Eves, 1913

Zajedno sa Marčinsonom obavio je neke svoje najranije radove u nepristupačnim predelima škriljaca u škotskim pobrđima, a mala geološka mapa Škotske koja je objavljena 1862. g. rezultat je njihovog zajedničkog rada. Veću mapu je napravio Giki 1892. g. Godine 1863. Značajan esej „O fenomenu glečerskih nanosa Škotske” objavio je u Transakcijama Geološkog društva Glazgova, gde su uticaji aktivnosti leda u toj zemlji po prvi put jasno i povezano predstavljene.

Godine 1865. Gikeovo delo Prizori Škotske (3. izdanje, 1901) je objavljeno, a prema njegovim tvrdnjama, to je bio prvi pokušaj da se detaljnije rasvetli istorija topografije države. Iste godine izabran je za člana Kraljevskog društva.[2] U to vreme, Edinburška škola geologa, među kojima je bio i istaknuti ser Endru Remzi, sa svojom Fizičkom geologijom i Geografijom Velike Britanije, isticala je veliku važnost denudacije u konfiguraciji zemnih površina, a posebno eroziju dolina izazvanu aktivnošću tekuće vode. Gikeova knjiga, koja se zasniva na ogromnom poznavanju države, dala je važan doprinos doktrinama Edinburške škole. Uskoro je i on sam sebe počeo da ističe kao jednog od glavnih predstavnika ove škole.

Posebni Ogranak Geološkog zavoda za Škotsku osnovan je 1867. g., a Giki je imenovan za prvog direktora. Kada je Marčinson postao profesor geologije i mineralogije na Univerzitetu u Edinburgu 1871. g. on je postao prvi šef katedre. Na ovim dvema pozicijama ostao je do 1881. g. Te godine, dodeljena mu je Marčinosnova medalja Geološkog društva u Londonu i nasledio je ser Endrua Remzija na dužnostima generalnog direktora Geloškog zavoda Ujedinjenog Kraljevstva i direktora Muzeja za praktičnu geologiju u Londonu. U penziju je otišao u februaru 1901. g. Njegov mandat obeležilo je zalaganje za mikroskopsku petrografiju, granu geologije kojoj je posvetio posebnu studiju i izuzetna zbirka tankih preseka britanskih stena. Kasnije je napisao dva memoara Zavoda - „Geologija centralnog i zapadnog Fajfa i Kinrosa“ (1900) i „Geologija istočnog Fajfa„ (1902).

Još od početka karijere, kada je počeo da istažuje geologiju ostrva Skaj i drugih zapadnih ostrva, zainteresovao se za vulkansku geologiju i 1871. g. je pred Geološkim društvom u Londonu izneo vulkansku istoriju paleogena u Britaniji. Kako bilo, ostalo je još mnogo nerešenih problema. Ovde su mu mnogo pomogla putovanja širom Evrope i po zapadnoj Americi. Dok su kanjoni Kolorada potvrdili njegove dugodišnje stavove o eroziji, vulkanske regije Vajominga, Montane i Jute predstavljali su vredan materijal za objašnjenje vulkanskog fenomena. Rezultati njegovih kasnijih istraživanja predstavljeni su u eseju pod nazivom „Istorija vulkanske aktivnosti tokom tercijara na Britanskim ostrvima“ koji je objavljen u „Transakcijama Kraljevskog društva u Edinburgu“ (1888). Njegovi stavovi o vulkanskoj geologiji izloženi su u predsedničkim govorima pred Geološkim društvom u Londonu 1891. i 1892. godine a posle toga pretočeni u knjigu „Drevni vulkani Velike Britanije“ (1897). Ostali rezultati sa njegovih putovanja sakupljeni su u delu „Geološki prikazi u zemlji i inostranstvu“ (1882).

Pisanje[uredi | uredi izvor]

Giki je napisao biografiju Edvarda Forbsa i biografije svojih prethodnika, ser Rodrika Marčinsona (u dva toma, 1875) i ser Endrua Krombi Remzija (1895). Njegova knjiga „Utemeljivači geologije„ sastoji se od uvodnih predavanja na Univerzitetu Džons Hopkins u Baltimoru iz 1897.

Godine 1897. izdao je i Geološku mapu Engleske i Velsa, sa opisnim beleškama.

Godine 1898. održao je Romanes Lectures, koje su objavljene pod nazivom „Vrste predela i njhov uticaj na književnost“. Studija fizičke geografije u Velikoj Britaniji je znatno unapređena zahvaljujući njegovim naporima. Među njegovim delima koja obrađuju ovu temu nalazi se i „Nastava geografije“ (1887). Napisao je još i „Škotske memoare“ (1904) i „Pejzaž kroz istoriju i drugi eseji“ (1905). „Njegovo delo Šekspirove ptice“ objavljeno je 1916. g.

Nagrade[uredi | uredi izvor]

Giki je bio zadužen za međunarodnu saradnju u Kraljevskom društvu od 1890. do 1894, a za predsednika je izabran 1909. g. Odlikovan je 1896. Bio je predsednik Geološkog društva u Londonu 1891. i 1892. g., i ponovo 1906. i 1907. g. Bio je i predsednik Britanske naučne asocijacije 1892. g.

Titulu doktora nauka u oblasti prava je stekao na Univerzitetu u Glazgovu u junu 1901. godine.[3]

Titula viteza dodeljena mu je 1891. g.[4], viteški Orden Bata je dobio 1907.[5], a Orden zasluga 1914.[6]

Umro je u svom domu u Sariju. Bio je oženjen Alisom sa kojom je imao četvoro dece.

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Geikie, Sir Archibald”. Who's Who. 59: 667. 1907. 
  2. ^ „Library and Archive Catalogue”. Royal Society. Pristupljeno 31. 1. 2011. 
  3. ^ The Times (36481). 14. 6. 1901.  Nepoznati parametar |page_number= ignorisan (pomoć); Nepoznati parametar |articlename= ignorisan (pomoć); Nepoznati parametar |day_of_week= ignorisan (pomoć); Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  4. ^ „Osborne, July 30, 1891” (PDF). London Gazette. London: HMSO (26190): 4244. 7. 8. 1891. Pristupljeno 14. 10. 2008. 
  5. ^ „Central Chancery of the Orders of Knighthood” (PDF). London Gazette. London: HMSO (28050): 5527. 13. 8. 1907. Pristupljeno 14. 10. 2008. 
  6. ^ „The New Year's Honours. Five New Peers., Six Baronets: Forty Knights., Appointment To Order Of Merit”. The Times (40409). London. 1. 1. 1914. str. 9; col G. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Arčibald Gejki na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Арчибалд_Гејки&oldid=27417874”