Aspasija Manos

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Aspasija Manos
Aspasija 1926. godine
Lični podaci
Datum rođenja(1896-09-04)4. septembar 1896.
Mesto rođenjaTatoi palata, Atina, Kraljevina Grčka
Datum smrti7. avgust 1972.(1972-08-07) (75 god.)
Mesto smrtiLido, Venecija, Italija
GrobVenecija, zatim Tatoi palata u Atini
Porodica
SupružnikAleksandar Grčki
PotomstvoAleksandra Karađorđević
RoditeljiPetros Manos
Marija Agriropul

Aspasija Manos (grč. Ασπασία Μάνου; 4. septembar 1896 — 7. avgust 1972) ili Princeza Aspasija od Grčke i Danske, je bila grčka aristokratkinja i kraljica po udaji za Aleksandra Grčkog. Zbog kontroverzi oko njenog braka, nazivana je gospođom Manu umesto „kraljicom Aspasijom“, sve dok nije priznata kao princeza Aspasija od Grčke i Danske nakon Aleksandrove smrti i ponovne vladavice kralja Konstantina I, 10. septembra 1922. godine.

Nakon razvoda njenih roditelja, poslata je na studije u Francusku i Švajcarsku. Vratila se u Grčku 1915. godine i upoznala princa Aleksandra sa kojim se tajno verila zbog očekivanog odbijanja kraljevske porodice da prizna vezu Aleksandra sa ženom koja nije pripadala nekoj od evropskih vladajućih dinastija.

U međuvremenu, unutrašnju situaciju u Grčkoj zakomplikovao je Prvi svetski rat. Kralj Konstantin I je abdicirao 1917. i Aleksandar je izabran za suverena. Odvojen od porodice i potčinjen premijeru Elefteriosu Venizelosu, novi vladar je našao utehu u Aspasiji. Uprkos protivljenju njegovih roditelja (prognanih u Švajcarsku) i venizelista (koji su želeli da se kralj oženi britanskom princezom), kralj Aleksandar tajno se oženio Aspasijom 17. novembra 1919. Javno otkrivanje venčanja ubrzo je izazvalo veliki skandal i Aspasija je privremeno napustila Grčku. Međutim, ponovo se ujedinila sa svojim mužem nakon nekoliko meseci razdvojenosti i tada joj je dozvoljeno da se vrati u Grčku bez dobijanja titule kraljice Grčke. Zatrudnela je, ali je Aleksandar umro 25. oktobra 1920, manje od godinu dana nakon njihovog braka.

Istovremeno, situacija u Grčkoj se ponovo pogoršavala: zemlja je bila usred krvavog sukoba sa Otomanskim carstvom, Konstantin I je vraćen na presto 1920. godine da bi ponovo bio svrgnut septembra 1922. u korist Đorđa II. Prvobitno isključena iz kraljevske porodice, Aspasija je postepeno integrisana nakon rođenja svoje ćerke Aleksandre 25. marta 1921. i kasnije joj je priznata titula princeze Aleksandra od Grčke i Danske nakon dekreta koji je izdao njen svekar. Ipak, njena situacija je ostala nesigurna zbog nesklonosti Elizabet iz Rumunije i političke nestabilnosti zemlje. Kao jedini članovi kraljevske porodice kojima je dozvoljeno da ostanu u Grčkoj nakon proglašenja Republike 25. marta 1924. godine, Aspasija i njena ćerka su odlučile da se nastani u Firenci, kod kraljice Sofije. Tu su ostale do 1927. godine, a zatim su bile na relaciji Ujedinjenog Kraljevstva i Venecije.

Obnova grčke monarhije 1935. nije promenila njen život. Zaštićena grčkom kraljevskom porodicom, venecijansku vilu Rajski vrt učinila je svojom glavnom rezidencijom, sve do izbijanja grčko-italijanskog rata 1940. Nakon kratkog povratka u svoju zemlju, gde je radila za Crveni krst, princeza je provela Drugi svetski rat u Engleskoj. Njena ćerka se 1944. godine udala za prognanog jugoslovenskog kralja Petra II, a Aspasija je postala baka rođenjem Aleksandra, prestolonaslednika Jugoslavije 1945. Kada je uspostavljen mir, Aspasija se vratila da živi u Veneciji. Njene poslednje dane obeležile su ekonomske poteškoće, bolest i posebno briga za ćerku, koja je nekoliko puta pokušala da se ubije. Aspasija je umrla 1972. godine, ali su njeni ostaci tek 1993. preneti u kraljevsku nekropolu Tatoi.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Aspasija je rođena u Atini, 4. septembra 1896. kao najstarija ćerka pukovnika Petrosa Manosa i njegove prve žene Marije Argiropulos. Nazvana po svojoj baki po majci, Aspasiji Anargiru Petrakis, ćerki Anargirosa Petrakisa (1793-1876), prvog modernog gradonačelnika Atine, imala je jednu mlađu sestru, Roksanu, kasniju ženu sportiste i industrijalca Hristosa Zalokostasa. Iz drugog braka svog oca sa Sofijom Tombazis imala je polusestru Ralu (1915–1988), koreografkinju, modernu igračicu i učiteljicu plesa, koja je bila udata za istaknutog grčkog arhitektu Pavlosa Milonasa.[1] Nakon razvoda roditelja, Aspasija je napustila Atinu da bi završila studije u Francuskoj i Švajcarskoj. Vrativši se u Grčku 1915. godine, došla je da živi sa svojom majkom. Ubrzo nakon toga, upoznala je svog prijatelja iz detinjstva, princa Aleksandra od Grčke, na zabavi koju je priredio gospodar dvorske štale Teodoros Ipsilantis. Mnogi njeni savremenici su je opisali kao veoma lepu ženu pa je Aspasija odmah privukla pažnju princa. [2]

Grb porodice Manos
Petros Manos, otac Aspasije Manos

U početku, Aspasija je bila veoma nevoljna da prihvati prinčevo udvaranje. Poznat po svojim brojnim udvaranjima, Aleksandar joj se činio nepoverljivim, takođe i zbog toga što su njihove društvene razlike sprečavale svaku ozbiljnu vezu. Međutim, upornost grčkog princa, koji je u leto 1915. otputovao u Speces u leto 1915. godine samo da nju vidi, se isplatila. Zaljubljeni jedno u drugo, verili su se, ali je njihov bračni projekat ostao tajna. Aleksandrovi roditelji, posebno kraljica Sofija, bila je veoma vezana za društvene konvencije, zbog čega je bilo nezamislivo da njena deca mogu da se venčaju za osobe koje ne pripadaju evropskoj kraljevskoj porodici.[3]

Tokom Prvog svetskog rata, kralj Konstantin I (koji je stupio na presto 1913. nakon ubistva svog oca, kralja Đorđa I) držao je Grčku u politici neutralnosti prema Nemačkom carstvu i drugim silama Trojnog pakta. Grčkog suverena, saveznici su optužili da je pronemački nastrojen jer je deo svoje vojne obuke proveo u Pruskoj. Ova situacija je dovela do raskida između suverena i njegovog premijera Elefteriosa Venizelosa, koji je bio ubeđen u potrebu podrške zemljama Trojne Antante da se grčke manjine Otomanskog carstva i Balkana povežu sa Helenskim kraljevstvom. Na kraju, kralj Konstantin je svrgnut 1917. i zamenjen je njegovim drugim sinom, princom Aleksandrom, kojeg je Antanta smatrala "savitljivijim" od svog starijeg brata prestolonaslednika Đorđa.[4]

Na dan stupanja na presto, 10. juna 1917. godine, Aleksandar I je otkrio ocu svoju vezu sa Aspasijom i zatražio od njega dozvolu da se oženi njome. Veoma nevoljan da odobri ono što je smatrao morganatskim brakom, Konstantin je zamolio svog sina da sačeka kraj rata da bi se oženio. Zauzvrat, svrgnuti kralj je obećao da će biti svedok svog sina na dan njegovog venčanja. U ovim okolnostima, Aleksandar je pristao da odloži svoj projektovani brak do ponovnog uspostavljanja mira. Dva dana kasnije, Konstantin i njegovi rođaci stigli su u malu luku Oropos i otišli u izgnanstvo; to je bio poslednji put da je Aleksandar bio u kontaktu sa svojom porodicom.[5]

Kada je njegova porodica otišla u izgnanstvo, Aleksandar I se našao potpuno izolovan od strane Elefteriosa Venizelosa i njegovih pristalica. Celo osoblje kraljevske porodice postepeno su zamenili neprijatelji Konstantina I, a njegov sin je bio primoran da otpusti svoje prijatelje dok nisu bili uhapšeni. Čak su i portreti dinastije uklonjeni iz palata, a ponekad su ga novi ministri nazivali, u njegovom prisustvu, „sinom izdajnika“.

Zatvorenik u svom kraljevstvu, mladi monarh je veoma loše podneo odvajanje od svoje porodice. Redovno je pisao pisma roditeljima, ali ih je vlada presrela i njegova porodica ih nije primila. U ovim uslovima, jedina uteha Aleksandra bila je Aspasija i on je odlučio da se oženi njome uprkos preporuci svog oca i protivljenju predsednika vlade. Zaista, Elefterios Venizelos, iako je prethodno bio prijatelj Petrosa Manosa (Aspasijinog oca), plašio se da je koristila svoje porodične veze da posreduje između Aleksandra i njegovih roditelja. Iznad svega, premijer bi više voleo da se monarh oženi princezom Meri od Hervuda, kako bi ojačao veze između Grčke i Antante.[3]

Međutim, odnos Aleksandra i Aspasije nije imao toliko mnogo neprijatelja kao što je to bio slučaj u samoj kraljevskoj porodici. Grčka kraljevska dinastija je zaista bila nemačkog porekla i da bi im pronašli vizantijske pretke morali su da se "vrate" u srednji vek. U ovim okolnostima, unija monarha i njegove verenice bi efektivno helenizovala dinastiju, što ne bi trebalo da bude negativno za kraljevsku porodicu. Britanskoj ambasadi, pretpostavka ovog braka je bila pozitivno viđena. Uticaj Aspasije na vladara je bio pozitivan jer mu je ona dala snagu da ostane na prestolu.[6] Zvanična poseta princa Artura, vojvode od Kona i Straterna, Atini u martu 1918. takođe je potvrdila podršku Ujedinjenog Kraljevstva ovom braku. Sin kraljice Viktorije je u stvari zatražio da upozna Aspasiju, a zatim je rekao Aleksandru da bi i on, da je bio mlađi, pokušao da je oženi.

Aspasija sa kraljem Aleksandrom I

Uz potpuno protivljenje i vlade i kraljevske porodice, Aleksandar i Aspasija su odlučili da se tajno venčaju. Uz pomoć Aspasijinog zeta Hristosa Zalokostasa, posle tri pokušaja, par je uspeo da venča arhimandrit Zaharista uveče 17. novembra 1919. godine. Posle obreda, arhimandrit se zakleo da će o tome ćutati, ali je brzo prekršio obećanje i celu stvar ispovedio mitropolitu atinskom Meletiju III. Prema grčkom ustavu, članovi kraljevske porodice nisu samo obavezni da dobiju dozvolu suverena za venčanje, već i poglavara Grčke crkve. Oženivši se sa Aspasijom bez pristanka mitropolita, Aleksandar nije poštovao zakon, što je izazvalo ogroman skandal u zemlji. Iako je brak mladog para retroaktivno priznat kao legalan (ali nedinastičan) nakon Aleksandrove smrti, Aspasija nikada nije imala pravo da bude poznata kao „Kraljica Grčke“; umesto toga je nazvana „Madam Manos“.[7]

Uprkos svom besu zbog ovog braka, Elefterios Venizelos je u početku dozvolio da se Aspasija i njena majka presele u Kraljevski dvor, uz uslov da se brak ne objavljuje. Međutim, tajna je ubrzo otkrivena i Aspasija je bila prinuđena da napusti Grčku kako bi pobegla od skandala. Prognana, nastanila se prvo u Rimu, a potom u Parizu. Aleksandru I je dozvoljeno da joj se pridruži u francuskoj prestonici šest meseci kasnije. Zvanično, monarh je bio u državnoj poseti savezničkim šefovima država okupljenih na Mirovnoj konferenciji. U stvarnosti, boravak je bio nešto poput medenog meseca za njih dvoje. Aspasija i njen muž su dobili dozvolu od vlade da se ponovo okupe u Grčkoj tokom leta 1920. U glavnom gradu Grčke, „Madam Manos“ je prvo bila u kući svoje sestre pre nego što se preselila u palatu Tatoi. U tom periodu je zatrudnela, događaj koji je izazvao veliku radost kraljevskog para.[7]

Dana 2. oktobra 1920. godine, kralj Aleksandar je doživeo nesreću kada se prošetao u oblasti Tatoi. Makaki koji je pripadao upravniku vinograda palate napao je Frica, nemačkog ovčara i on je pokušao da razdvoji dve životinje. Dok je to uradio, drugi majmun je napao Aleksandra i duboko ga ugrizao za nogu i torzo. Na kraju su stigle sluge i oterale majmune (koji su kasnije ubijeni), a kraljeve rane su odmah očišćene i previjene, ali ne i kauterizovane. Incident nije smatrao ozbiljnim i zamolio je da se ne objavljuje. [8] Od te noći, Aleksandar I je imao groznicu od visoke temperature: njegova rana se inficirala i ubrzo je prerasla u septikemiju. Sa brzom evolucijom njegove bolesti, lekari su planirali da mu amputiraju nogu, ali niko nije želeo da preuzme odgovornost za takav čin. Operisan je sedam puta, negovala ga je samo Aspasija tokom četiri nedelje njegove bolesti. Pod dejstvom trovanja krvi, mladi kralj je strašno patio, a njegovi krici bola čuli su se u celom Kraljevskom dvoru. Dana 19. oktobra je pao u delirijum i dozvao je majku. Međutim, grčka vlada je odbila da dozvoli kraljici Sofiji da ponovo uđe u zemlju jer je bila prognana sa ostatkom kraljevske porodice. Sama kraljica Sofija je molila helenske vlasti da joj dozvole da se brine o svom sinu, ali Venizelos je ostao nepokolebljiv. Konačno, bivšoj kraljici Olgi, udovici Đorđa I, bilo je dozvoljeno da sama otputuje u Atinu da bude sa svojim unukom. Međutim, stigla je dvanaest sati nakon kraljeve smrti, 25. oktobra 1920. godine. Obavešteni telegramom te noći, ostali članovi kraljevske porodice su sa tugom saznali za smrt kralja Aleksandra I. [9] Dva dana nakon smrti monarha, sahrana je održana u atinskoj mitropolitskoj katedrali. Još jednom je kraljevskoj porodici odbijena dozvola da uđe u Grčku; usled toga, osim Aspasije, na sahrani je bila prisutna samo udovica kraljica Olga. Telo Aleksandra sahranjeno je u kraljevskom groblju u palati Tatoi.[10]

U četvrtom mesecu trudnoće u vreme muževljeve smrti, Aspasija se povukla u palatu u Atini. U Grčkoj je neočekivana smrt Aleksandra imala mnogo ozbiljnije posledice: postavila je pitanje sukcesije, pa čak i opstanka monarhije. Pošto se Kralj venčao bez dozvole svog oca ili poglavara Pravoslavne Crkve, to je bilo tehnički nezakonito, brak nevažeći a dete para vanbračno po zakonu. Održavanje monarhije je stoga uključivalo pronalaženje drugog suverena i pošto su se venizelisti i dalje protivili Konstantinu I i princu Đorđu II, vlada je odlučila da krunu ponudi drugom članu kraljevske porodice, mladom princu Pavlu. Međutim, on je odbio da postane grčki kralj.[11] Kako se Aspasijina trudnoća bližila kraju, neki su planirali da stave njeno dete na tron, a glasine su čak uveravale da je ona pristalica ovog rešenja. Pobeda monarhista na izborima 1. novembra 1920. promenila je sve. Dimitrios Ralis je zamenio Elefteriosa Venizelosa na mestu premijera, a Konstantin I je ubrzo vraćen na presto.

Povratak Konstantina na presto u početku nije donela nikakvu promenu u Aspasijinoj situaciji. Smatrana intrigantnom od strane dela kraljevske porodice, posebno od strane njene snaje princeze Elizabete od Rumunije koja ju je mrzela, bila je pod sumnjom da želi da svoje nerođeno dete postavi na tron. Kraljevska porodica strahovala je od rođenja muškog deteta, što bi moglo dodatno da zakomplikuje političku situaciju u trenutku kada je Grčka već bila u ratu protiv Otomanskog carstva. Međutim, nisu svi članovi kraljevske porodice delili ovo nepoverenje: princeza Alisa od Batenberga, tetka pokojnog Aleksandra I, odlučila je da Božić 1920. provede u društvu Aspasije. Sa svoje strane, kraljica Sofija, koja se prethodno oštro protivila vezi svog sina sa Aspasijom, prišla je snaji i čekala rođenje svog prvog unučeta.[12]

Rođenje Aleksandre 25. marta 1921. donelo je veliko olakšanje kraljevskoj porodici: prema odredbama Salijskog zakona (koji je preovladavao u Grčkoj), novorođenče nije moglo da polaže pravo na krunu i malo je verovatno da će biti iskorišćena za podrivanje dinastije. Kralj Konstantin I i bivša kraljica Olga su stoga lako prihvatili da postanu kumovi deteta. Ipak, ni dete ni njena majka nisu dobile više zvaničnog priznanja; tek u julu 1922. godine, a po nalogu kraljice Sofije, donet je zakon koji je dozvoljavao kralju da retroaktivno priznaje brakove članova kraljevske porodice bez obzira na nedinastičkoj osnovi ovog braka. Ovim pravnim aktom, Aleksandra je dobila titulu Kraljevskog Visočanstva i titulu princeze Grčke i Danske. Aspasijin status, međutim, nije promenjen zakonom i ona je ostala običan običan čovek u očima protokola. [13] Ponižena ovakvom razlikom u tretmanu, Aspasija je prišla grčkom princu Kristoferu (koji se takođe oženio običnom građankom) i molila ga da se zauzme u njeno ime. Potaknut argumentima svoje nećakinje, princ je razgovarao sa kraljicom Sofijom, koja je na kraju promenila svoje mišljenje. Pod pritiskom svoje supruge, kralj Konstantin I je izdao dekret, objavljen 10. septembra 1922, kojim je Aspasija dobila titulu „Princeza Grčke i Danske“ i titulu Kraljevskog Visočanstva.[14]

Kraljica Sofija sa svojom unukom Aleksandom, april 1921.

Uprkos ovim pozitivnim pomacima, situacija Aspasije i njene ćerke se nije poboljšala. Grčka je doživela ozbiljan vojni poraz protiv Turske i državni udar je ubrzo primorao Konstantina da abdicira u korist princa Đorđa II, 27. septembra 1922. godine. Stvari su išle od lošeg ka gore po zemlju, a neuspeli monarhistički državni udar primorao je novog kralja Đorđa i njegovu porodicu u izgnanstvo u decembru 1923. Četiri meseca kasnije, 25. marta 1924, proglašena je Druga grčka republika i oboje Aspasija i Aleksandra su tada bile jedini članovi dinastije kojima je dozvoljeno da ostanu u Grčkoj. Bez novca, Aspasija, sa ćerkom, izabrala je da prati svoju grčku porodicu u izgnanstvo početkom 1924. Utočište su našli kod kraljice Sofije, koja se preselila u vilu Bobolinu u Fjezoleu blizu Firence ubrzo nakon smrti svog muža u decembru 1923. godine. Tadašnja udovica kraljica, koja je obožavala Aleksandru, bila je oduševljena njihovim dolaskom, iako je i njena finansijska situacija bila nesigurna.[15] Godine 1927. Aspasija i njena ćerka su se preselile u Askot, Berkšir, u Ujedinjenom Kraljevstvu. Dočekali su ih ser Džejms Horlik i njegova porodica, koja ih je smestila u sedištu njihovih predaka Kauli Manor. Uz svoju ličnu ušteđevinu i finansijsku podršku Horlika, Aspasija je kupila malo imanje na ostrvu Đudeka u Veneciji koje je nosilo naziv Rajski vrt.[16]

Udovica je bila mnogo godina ali je već 1933. godine, Aspasija imala romantičnu vezu sa sicilijanskim princom Starabom di Đardinelijem, koji ju je zamolio da se uda za njega. Razmišljala je da prihvati predlog, kada se on iznenada razboleo i umro od trbušnog tifusa.[17]

Godine 1935. Druga grčka republika je ukinuta i Đorđe II je vraćen na presto nakon referenduma koji je organizovao general Georgios Kondilis. Dok je nekoliko članova kraljevske porodice odlučilo da se vrati u Grčku, Aspasija je odlučila da ostane u Italiji, ali je u ime svoje ćerke zatražila svoj pravi deo nasledstva Aleksandra I. Za razliku od princeze Aleksandre, Aspasija kasnije nije pozvana na ceremonije kojima je obeležen povratak posmrtnih ostataka kralja Konstantina I, kraljice Sofije i udovice kraljice Olge u Kraljevinu ili na venčanje princa Pavla sa princezom Frederikom od Hanovera (1938). Što je još gore, Aspasija nije imala plac na kraljevskom groblju Tatoi, jer je grob njenog muža bio postavljen pored groba njegovih roditelja kako bi ga držao dalje od svoje žene čak i u smrti.[18]

Izbijanje grčko-italijanskog rata 28. oktobra 1940. primoralo je Aspasiju i Aleksandru da iznenada napuste fašističku Italiju. Nastanile su se sa ostatkom kraljevske porodice u Atini. Želja da služi svojoj zemlji u ovom teškom trenutku, Aspasija je pomagala Crvenom krstu. Međutim, nakon nekoliko meseci pobedonosnih bitaka protiv italijanskih snaga, Grčku je napala vojska nacističke Nemačke i većina članova kraljevske porodice napustila je zemlju 22. aprila 1941. Nakon kratkog boravka na Kritu, gde su preživeli nakon nemačkog bombardovanja, Aspasija i njena porodica su otišli u Egipat i Južnu Afriku.

Dok je nekoliko članova kraljevske porodice bilo prinuđeno da provede Drugi svetski rat u Južnoj Africi, Aspasija je dobila dozvolu kralja Đorđa od Grčke i britanske vlade da se preseli u Ujedinjeno Kraljevstvo sa svojom ćerkom. Stigle su u Liverpul u jesen 1941. godine, nastanile su se u Mejferu u Londonu. U engleskoj prestonici, grčke princeze su nastavile sa radom sa Crvenim krstom. Bolje prihvaćene nego u svojoj zemlji, redovno ih je primala njihova rođaka Marina, vojvotkinja od Kenta (rođena princeza Grčke i Danske) i upoznala je budućeg vojvodu od Edinburga na koga se neko vreme gledalo kao na prikladnog muža za Aleksandru.[19] Međutim, Aleksandru je privukla još jedna kraljevska figura. Godine 1942. grčka princeza upoznala je jugoslovenskog kralja Petra II na oficirskoj svečanosti u Grosvenor Hausu. Ovaj 19-godišnji suveren je živeo u egzilu u Londonu zbog invazije na njegovu zemlju od strane sila Osovine u aprilu 1941. Brzo su se zaljubili jedno u drugo i na kraju su se venčali 20. marta 1944, uprkos protivljenju kraljice Majka Marija od Jugoslavije (rođena princeza Marija od Rumunije). Ceremonija je bila veoma skromna, zbog finansijskih poteškoća vezanih za rat, ali je Aspasija, koja je oduvek želela da vidi svoju ćerku da se dobro udaje, bila oduševljena.[20]

Ubrzo po završetku rata, 17. jula 1945. godine, kraljica Aleksandra rodila je svoje jedino dete, Prestolonaslednika Aleksandra od Jugoslavije, u Londonu. Međutim, dolazak prestolonaslednika ubrzo je praćen smenom dinastije Karađorđević i proglašenjem Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije od strane maršala Tita 29. novembra 1945. godine. To je bio početak dugog perioda teškoća, obeleženog finansijskom nestabilnošću, težnjom za ispraznim političkim projektima i pogoršanjem odnosa između Aleksandre i Petra II.[21]

Aleksandra Karađorđević sa svojim sinom Aleksandrom 1946. godina

Nakon završetka Drugog svetskog rata, Aspasija je odlučila da se ne vraća u Grčku i vratila se u Veneciju, da bi ponovo živela na ostrvu Đudeka. Vrativši se u Rajski vrt, pronašla je svoju kuću delimično uništenu sukobom i počela da je obnavlja. Još uvek bez dovoljno finansijskih sredstava i zabrinuta za situaciju svoje ćerke (koja joj je u jednom trenutku dodelila starateljstvo nad unukom prestolonaslednikom Aleksandrom), Aspasija je vodila miran život, isprekidan nekoliko javnih pojavljivanja tokom kulturnih događaja. Tokom godina, njena finansijska situacija se još više pogoršavala, a tokom zime 1959–1960, princeza više nije mogla da plaća račune za grejanje. Privremeno je napustila Rajski vrt i odsela u hotelima Evropa i Britanija u Veneciji. Ubrzo nakon toga, bila je prinuđena da proda nešto nameštaja i druge dragocenosti da bi otplatila svoje dugove. Demoralisan izbeglištvom i finansijskim teškoćama, bivši jugoslovenski kralj Petar II postepeno je počeo da pije i otklanjao je dosadu razvijajući ljubavne veze sa drugim ženama. Iznuđena ponašanjem svog supruga, u kojeg je još uvek bila zaljubljena, Aleksandra je razvijala ponašanja koja su sve opasnija po njeno zdravlje. Verovatno sklona anoreksiji, bivša kraljica je 1950. godine pokušala prvi samoubistvo, dok je ostala sa majkom. Nakon nekoliko godina lutanja između Italije, Sjedinjenih Država i Francuske, Aleksandra se konačno preselila za stalno u Rajski vrt nakon smrti Petra II 1970. godine.[22]

Grobnica Aspasije Manos u Tatoi palati

Ozbiljno bolesna, Aspasija nije mogla da prisustvuje venčanju svog unuka sa princezom Marijom Glorijom od Orleansa i Bragance 1. jula 1972. Mesec dana kasnije, 7. avgusta 1972, princeza Aspasija je umrla u Veneciji. U to vreme, Grčkom je vladao režim pukovnika, pa je Aleksandra odlučila da sahrani svoju majku na pravoslavnom delu groblja ostrva San Mikele u blizini Venecije. Tek posle Aleksandrine smrti, u januaru 1993. godine, posmrtni ostaci Aspasije i njene ćerke preneti su na Kraljevsko groblje u parku Tatoi kod Dekeleje, na zahtev Aspasijinog unuka Prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića. [22]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ http://www.ghyka.com/Familles/Mano/Mano_01.pdf
  2. ^ Mateos Sáinz de Medrano, Ricardo (2004). La familia de la reina Sofía : la dinastía griega, la Casa de Hannover y los reales primos de Europa (1. изд.). Madrid: La Esfera de los Libros. стр. 176. ISBN 84-9734-195-3. 
  3. ^ а б Van der Kiste, John (1999). Kings of the Hellenes : the Greek kings, 1863-1974. Stroud, Gloucestershire: Sutton. стр. 118. ISBN 0-7509-2147-1. 
  4. ^ Van der Kiste, John (1999). Kings of the Hellenes : the Greek kings, 1863-1974. Stroud, Gloucestershire: Sutton. стр. 106. ISBN 0-7509-2147-1. 
  5. ^ Van der Kiste, John (1999). Kings of the Hellenes : the Greek kings, 1863-1974. Stroud, Gloucestershire: Sutton. стр. 110. ISBN 0-7509-2147-1. 
  6. ^ Smith, Michael Llewellyn (1998). Ionian vision: Greece in Asia Minor, 1919-1922 : with a new introduction. London: C. Hurst. стр. 136. ISBN 1-85065-413-1. 
  7. ^ а б Van der Kiste, John (1999). Kings of the Hellenes : the Greek kings, 1863-1974. Stroud, Gloucestershire: Sutton. стр. 119. ISBN 0-7509-2147-1. 
  8. ^ Gelardi, Julia P. (2006). Born to rule : granddaughters of Victoria, queens of Europe: Maud of Norway, Sophie of Greece, Alexandra of Russia, Marie of Romania, Victoria Eugenie of Spain. London: Review. стр. 293. ISBN 0-7553-1392-5. 
  9. ^ Van der Kiste, John (1999). Kings of the Hellenes : the Greek kings, 1863-1974. Stroud, Gloucestershire: Sutton. стр. 124. ISBN 0-7509-2147-1. 
  10. ^ Van der Kiste, John (1999). Kings of the Hellenes : the Greek kings, 1863-1974. Stroud, Gloucestershire: Sutton. стр. 125. ISBN 0-7509-2147-1. 
  11. ^ Smith, Michael Llewellyn (1998). Ionian vision: Greece in Asia Minor, 1919-1922 : with a new introduction. London: C. Hurst. стр. 139. ISBN 1-85065-413-1. 
  12. ^ Vickers, Hugo (2000). Alice: Princess Andrew of Greece. London: Hamish Hamilton. стр. 152. ISBN 0-241-13686-5. 
  13. ^ Mateos Sáinz de Medrano, Ricardo (2004). La familia de la reina Sofía : la dinastía griega, la Casa de Hannover y los reales primos de Europa (1. изд.). Madrid: La Esfera de los Libros. стр. 180. ISBN 84-9734-195-3. 
  14. ^ Burke's guide to the Royal Family. London,: Burke's Peerage. 1973. стр. 327. ISBN 0-220-66222-3. 
  15. ^ Gelardi, Julia P. (2006). Born to rule : granddaughters of Victoria, queens of Europe: Maud of Norway, Sophie of Greece, Alexandra of Russia, Marie of Romania, Victoria Eugenie of Spain. London: Review. стр. 206. ISBN 0-7553-1392-5. 
  16. ^ Mateos Sáinz de Medrano, Ricardo (2004). La familia de la reina Sofía : la dinastía griega, la Casa de Hannover y los reales primos de Europa (1. изд.). Madrid: La Esfera de los Libros. стр. 181. ISBN 84-9734-195-3. 
  17. ^ Queen Alexandra of Yugoslavia, For Love of a King, Doubleday, 1956, стр. 36.
  18. ^ Mateos Sáinz de Medrano, Ricardo (2004). La familia de la reina Sofía : la dinastía griega, la Casa de Hannover y los reales primos de Europa (1. изд.). Madrid: La Esfera de los Libros. стр. 403. ISBN 84-9734-195-3. 
  19. ^ Mateos Sáinz de Medrano, Ricardo (2004). La familia de la reina Sofía : la dinastía griega, la Casa de Hannover y los reales primos de Europa (1. изд.). Madrid: La Esfera de los Libros. стр. 404. ISBN 84-9734-195-3. 
  20. ^ Van der Kiste, John (1999). Kings of the Hellenes : the Greek kings, 1863-1974. Stroud, Gloucestershire: Sutton. стр. 94. ISBN 0-7509-2147-1. 
  21. ^ Mateos Sáinz de Medrano, Ricardo (2004). La familia de la reina Sofía : la dinastía griega, la Casa de Hannover y los reales primos de Europa (1. изд.). Madrid: La Esfera de los Libros. стр. 409. ISBN 84-9734-195-3. 
  22. ^ а б Mateos Sáinz de Medrano, Ricardo (2004). La familia de la reina Sofía : la dinastía griega, la Casa de Hannover y los reales primos de Europa (1. изд.). Madrid: La Esfera de los Libros. стр. 411. ISBN 84-9734-195-3. 

Литература[uredi | uredi izvor]

  • Gelardi, Julia (2006), Born to Rule: Granddaughters of Victoria, Queens of Europe, Headline Review. ISBN 0-7553-1392-5.
  • Llewellyn Smith, Michael (1998), Ionian Vision: Greece in Asia Minor 1919–1922, London, Hurst & Co. ISBN 1-85065-413-1.
  • Mateos Sainz de Medrano, Ricardo (2004), La Familia de la Reina Sofía, La Dinastía griega, la Casa de Hannover y los reales primos de Europa, Madrid, La Esfera de los Libros. ISBN 84-9734-195-3.
  • Palmer, Alan and of Greece, Michael (1990), The Royal House of Greece, Weidenfeld Nicolson Illustrated. ISBN 0-297-83060-0
  • Van der Kiste, John (1994), Kings of the Hellenes: The Greek Kings, 1863–1974, Sutton Publishing. ISBN 0-7509-2147-1
  • Vickers, Hugo (2000), Alice, Princess Andrew of Greece, London, Hamish Hamilton. ISBN 0-241-13686-5.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аспасија_Манос&oldid=27689457”