Asteci

Astečko carstvo 1519. u Mezoamerici.

Asteci su bili mezoamerička kultura koja je cvjetala u današnjem središnjem Meksiku u postklasičnom dobu od 1300. do 1521. godine. Među Asteke ubrajale su se različite etničke grupe središnjeg Meksika — naročito one grupe koje su govorile navatl jezik i koje su dominirale velikim dijelovima Mezoamerike od 14. do 16. vijeka. Astečka kultura bila je organizovana u gradove-države (altepetl), od kojih su se neki udruživali da bi obrazovali saveze, političke konfederacije ili carstva. Astečko carstvo je bilo konfederacija tri grada-države osnovano 1427: Tenočtitlan, grad-država Mešika, Teskoko i Tlakopan, koji je ranije bio dio carstva Tepaneka, čiji je dominantni grad-država bio Askapocalko. Iako je izraz Astreci često usko ograničen na Mešike iz Tenočtitlana, takođe se koristi i za naua politije ili narode središnjeg Meksika u prehispankoj eri, kao i špansko kolonijalno doba (1521—1821). Definicija Astekaa dugo je bila tema naučnih diskursa od kada je njemački naučnik Aleksandar fon Humbolt ustanovio njihovu uobičajenu upotrebu početkom 19. vijeka.

Većina etničkih grupa središnjeg Meksika u postklasičnom dobu dijelila je osnovne kulturne osobine Mezoamerike i za mnoge od osobina koje karakterišu kulturu Asteka ne može se reći da su isključivo astečke. Iz istog razloga, pojam „astečke civilizacije” najbolje se razumije kao poseban horizont opšte mezoameričke civilizacije. Kultura središnjeg Meksika uključuje kultivizaciju kukuruza, društvenu podjelu između plemstva (pipiltin) i običnih ljudi (maseualtin), panteon (sa Teskatlipokom, Tlalokom i Kecalkoatlom) i kalendarski sistem šiupouali od 365 dana, u koji je umetnut ciklus tonalpouali od 260 dana. Osoben za Mešike u Tenočtitlanu bio je bog zaštitnik Uicilopočtli, piramide bliznakinja i keramički stilovi poznati kao Astek I—IV.

Od 13. vijeka, Meksička dolina bila je srce gusto naseljenog područja i uspona gradova-država. Mešike su kasno stigle u Meksičku dolinu i osnovali su grad-državu Tenočtitlan na neperspektivnim ostrvcima u jezeru Teskoko, a kasnije su postali dominantna sila Astečkog trojnog saveza ili Astečkog carstva. Carstvo je svoju političku hegemoniju proširilo daleko izvan Meksičke doline, osvajajući druge gradove-države širom Mezoamerike u kasnom postklasičnom dobu. Nastalo je 1427. kao savez između gradova-države Tenočtitlan, Teskoko i Tlakopan; udružili su se kako bi porazili Askapocalko, grad-državu Tepaneka, koja je dominirala Meksičkom dolinom. Ubrzo su Teskoko i Tlakopan postali mlađi partneri u savezu, a Tenočtitlan je postao dominantna sila. Carstvo je proširio svoj domet kombinacijom trgovine i vojnih osvajanja. Ono nikada nije bilo pravo teritorijalno carstvo koje je kontrolisalo teritoriju velikim vojnim garnizonima u osvojenim pokrajinama, nego je dominiralo svojim klijentskim gradovima-državama prvenstveno postavljanjem prijateljskih vladara na osvojenim teritorijama, izgradnjom bračnih saveza između vladajućih dinastija i nametanjem imperijalne ideologije svojim klijentskim gradovima-državama. Klijentski gradovi-države plaćali su poreze, a ne danak, astečkom caru (tlatoani) kroz ekonomsku strategiju koja je ograničavala komunikaciju i trgovinu između spoljnih politija, čineći ih zavisnim od imperijalnog središta za nabavku luksuznih dobara. Politički uticaj carstva dosezao je daleko na jug Mezoamerike osvajajući politije sve do Čijapasa i Gvatemale i obuhvatajući Mezoameriku od Tihog od Atlantskog okeana.

Carstvo je dostiglo svoj vrhunac 1519, neposredno prije dolaska male grupe španskih konkistadora predvođenih Ernanom Kortesom. Kortes je bio saveznik gradova-država suprotstavljenih Mešikama, naročito sa Tlaškalom, kao i sa drugim središnjim meksičkim politijama, uključujući Teskoko, njegovog bivšeg saveznika u Trojnom savezu. Nakon pada Tenočtitlana 13. avgusta 1521. i zarobljavanjem cara Kuautemoka, Španci su osnovali grad Meksiko na ruševinama Tenočtitlana. Odatle su nastavili sa osvajanjem i uključivanjem mezoameričkih naroda u Špansku imperiju. Sa uništenjem nadgradnje Astečkog carstva 1521, Španci su koristili gradove-države na kojima je izgrađeno Astečko carstvo, da vladaju starosjedelačkim narodima preko svojim mjesnih plemića. Ti plemići su se zakleli na vjernost španskoj kruni i prešli, barem nominalno, u hrišćanstvo, a zauzvrat ih je španska kruna priznala kao plemiće. Plemići su djelovali kao posrednici u prenosu poreza i mobilizaciji radne snage za svoje nove gospodare, olakšavajući uspostavljanje španske kolonijalne vlasti.

Astečka kultura i istorija su prvenstveno poznati kroz arheološke dokaze pronađene u iskopavanjima kao što je Veliki hram u Meksiku; iz starosjedelačkih spisa; iz iskaza očevidaca španskih konkvistadora kao što su Kortes i Bernal Dijaz del Kastiljo; a naročito iz opisa astečke kulture i istorije iz 16. i 17. vijeka koje su napisali španski sveštenici i pismeni Asteci na španskom ili navatl jeziku, kao što je čuvani ilustrovani, dvojezični (španski i navatl), dvanaestotomni Florentinski kodeks koji je napisao franjevački fratar Bernardino de Saagun, u saradnji sa starosjedeocima. Važno za poznavanje navatla nakon osvajanja bila je obuka starosjedelačkih pisara da pišu alfabetske tekstove na navatlu, uglavnom za mjesnih svrhe pod španskom kolonijalnom vlašću. Na svom vrhuncu, kultura Asteka je imala bogate i složene filozofske, mitološke i religijske tradicije, kao i postizanje izuzetnih arhitektonskih i umjetničkih dostignuća.

Istorija

Asteci su se doseljavali u meksičku dolinu između 1200. i 1300. godine. U početku su bili malo ratničko pleme. Godine 1325, osnovan je Tenoćtitlan (šp. Tenochtitlán). Asteci su razvili jaku vojnu državu. U periodu od 1427. do 1440. godine, osnovna odlika astečkog naroda bila je osvajanje okolnih gradova. Godine 1432, napravljen je savez triju astečkih gradova-država Tenoćtitlana, Teskokoa (šp. Texcoco) i Talkopana (šp. Talcopan). Na taj način su izgradili moćnu državu, koja je obuhvatala Meksiko, Jukatan i Gvatemalu. Pokorili su sva plemena sa tih prostora, Totonake, Sapoteke, Miksteke itd. Zahvaljujući svojoj ratobornosti, Asteci su bili dominantni u Srednjoj Americi. Najviši stepen obuhvatao je ratnike plemićkog porekla. Njihov vojni kodeks bio je neobično strog, za najmanje prekoračenje pretila je smrtna kazna. Ratovi su se odigravali prilično često i trajali su svega po nekoliko dana. Cilj je bio da se neprijatelj zarobi, a ne ubije. Zarobljavanje je bilo uslov za napredovanje ratnika. Godine 1473, spojila su se dva grada-blizanca, Tenoćtitlan i Tlatelolko, zajedno poznati kao Meksiko, ali je svaki imao svoj trg i kraljevsku palatu.

Za vreme Montezumine vladavine (1502—1520) sveštenici su preovladali nad velikašima i imali su odlučujući glas u političkim pitanjima. Da bi se zaštitili od ustanka naroda, plemićki rodovi su živeli u zasebnim četvrtima grada. U Tenoćtitlanu ta se četvrt nazivala Tepan (šp. Teepan). Mnogi ratovi pokretani su samo radi pribavljanja ratnih zarobljenika za potrebe žrtvovanja. Pošto je o počastima, napredovanjima i nagradama u asteckoj vojsci odlučivao broj zarobljenika koje je ratnik mogao sebi da pripiše, protivnici su, umesto da jedni druge ubijaju, nastojali da se međusobno hvataju i odvode u ropstvo.

Mexica Empire de

Asteke je osvojio Ernan Kortes. Februara 1519. godine, krenuo je u pravcu Jukatana sa 11 brodova, 110 mornara, 566 vojnika i 200 indijskih nosača. Pored toga posedovao je konjicu, teško i lako naoružanje. Španci su došli do ušća reke Rio de Tabasko (šp. Río de Tabasco) na Jukatanu. Tu ih je napalo pleme Tabaskanci, koje su lako savladali. Nakon toga još jedanput se sa njima sukobio i potpuno ih porazio. Posle toga sklopili su mir sa Tabaskancima. 21. aprila 1519. godine, ulogorili su se na mestu gde je današnji Verakruz. Potom je poslao 2 indijska glasnika astečkom vladaru Montezumi. Montezuma i njegov narod imali su strah od došljaka, tako da su se odlučili na pregovore. Montezuma je poslao darove Špancima, zlatne predmete. Videvši zlato, Kortes je postao još pohlepniji i krenuo je dalje prema asteckoj državi. Pohod je nastavljen 16. avgusta 1519. godine. Sa Kortesom je krenulo 1500 ratnika. Montezuma je pokušao da nagovori Špance da odustanu od pohoda na Tenoćtitlan, nudeći im velike količine zlata. Španci su odbili ovaj predlog, pa ih je Montezuma zamolio da se upute u grad Ćolulu (šp. Cholula). Španci su se tu ulogorili. Nakon 2 nedelje pljačkanja i paljenja grada Ćolule, Španci su se uputili prema Tenoćtitlanu. 8. jula 1519. su stigli u grad. Montezuma ih je dočekao i upoznao ih sa gradom. Kortes je pravio planove kako da zavlada državom. Odlučio je da zarobi Montezumu. Kasnije u borbama, Montezuma je umro. Kortes je gubio u bitkama i preostalo mu je samo da se preko jezera krišom noću iskrade. Prilikom bekstva Asteci su ga napali, tu su Španci pretrpeli velike gubitke, gotovo tri četvrtine vojnika. Kortes se uputio u prestonicu Tlaskalanaca. U dolini Otumba, dočekala ih je ogromna astečka vojska. Španci su morali da se bore i pretio im je potpuni poraz. Kortes je tu ubio glavnog komandata astečke vojske čime se cela astečka vojska raspala. Tog dana, 8. jula 1520. godine Španci su postigli svoju najveću pobedu u Meksiku. Kortes je avgusta 1521. godine osvojio Tenoćtitlan, poslavši brodove preko jezera. Jedino Španci nisu pretrpeli velike gubitke. Zauzevši grad, pristupili su traženju Montezuminog blaga, sistematski rušeći hramove i druge građevine.

Društveno uređenje

Svaki čovek bio je član neke porodice, porodice su bile deo klana (grupe porodica), a 20 ovakvih klanova činilo je pleme. Plemensko veće bilo je sačinjeno od vođa svih klanova. Asteci su bili veoma vešti državnici. Njihova država je bila monarhija naslednog tipa. Kralj je morao da ima neku ratnu pobedu i veliki broj zarobljenika. Zarobljenici su se žrtvovali u strašnim krvavim obredima. Nakon svake pobede usledilo bi krunisanje kralja krunom ukrašenom zlatom, draguljima i perjem. Vladar je živeo u ogromnoj palati okružen izuzetnim luksuzom.

U Astečkom društvu veoma se vodilo računa o poreklu. Najveći ugled uživale su porodice koje su vodile poreklo od utemeljitelja astečkog carstva. Sve plemićke kuće bile su u obavezi da vladaru dovode naoružane vojne odrede, ali i da ga lično služe na dvoru. Pripadnici nižih slojeva stanovništva bili su dužni da o svom trošku popravljaju zgrade i održavaju kraljevo imanje. Teritorije koje bi plemići osvojili u ratu ili koje bi dobili kao nagradu od vladara za zasluge postajale su njihovo vlasništvo. Zarobljavanje neprijateljskih vojnika, koje su Asteci žrtvovali bogovima, bilo je najvažnije za isticanje u ratu. Raskoš odeće koju je jedan vojnik nosio direktno je zavisila od broja neprijatelja koje je zarobio, što je broj bio veći, to je njegova odeća bila raskošnija.

Astečki ratnici Orao i Jaguar

Postojala su 2 ratnička (viteška) reda: Orlovi (Sunce) i Jaguari (Zemlja). U ovim redovima bili su samo odabrani članovi Asteka. Imali su posebne uniforme sa šlemovima ukrašenim perjem ili jaguarovom kožom. Svi ratnici bili su podeljeni u više različitih staleža. Pripadnici najvišeg, bili su najbogatiji. Oblačili su se u tesne prsluke od prošivenog pamuka, koji su bili toliko debeli da su mogli da pruže dobru zaštitu. Vladari su nosili oklope od zlatnih i srebrnih pločica, a preko njih ogrtače od perja u raznim bojama. Na glavama su nosili šlemove od drveta u obliku neke divlje životinje i bili su ukrašeni zlatom i draguljima. Na ruke, noge i uši su stavljali razne ukrase. Vojska je bila jasno razdeljena na odrede, a ratne taktike nisu imali, uvek su kretali u juriš uz pesme i veliku galamu.

Po rođenju, dete je kupala i previjala babica. Verovalo se da sudbinu određuju bogovi, pa su roditelji nosili dete svešteniku da pogleda u svetoj knjizi da li je dan u kome je dete rođeno srećan ili nesrećan. Ukoliko je dan bio srećan, roditelji bi pravili veliku gozbu i proslavu, a ukoliko je dan bio nesrećan, ne bi se ništa organizovalo. Dečacima su imena davali po danu u kome su rođeni (Jedna Trska, Dva Cveta, Sedam Jelena i slično), po nekoj životinji (Izgladneli Kojot), ili po nekom pretku (Montesuma Mlađi). Imena devojčica bila su složena, u skoro svakom se nalazila reč „cvet“ (Šoćital). Dečacima su se odmah od rođenja davale igračke oružja, a devojčicama igračke koje su podsećale na pribor za ručni rad.

Mladići su bili spremni za ženidbu kad bi napunili 20 godina, a devojke 16. Brak su ugovarali roditelji uz saglasnost mladenaca. Brak je morao da odobri i sveštenik, tako što je proveravao da li su sudbine koje su mladiću i devojci zvezde namenile međusobno usaglašene. Poligamija je bila dozvoljena. Prva žena je imala prednost nad ostalima i samo su njena deca mogla da naslede oca. Pod izvesnim okolnostima brak je mogao da se poništi. Muškarac je imao pravo da otera ženu ako je bila neplodna, ako je imala lošu ćud, ako je dugo bila neraspoložena ili ako je zanemarivala svoje kućne obaveze. Žena je mogla da se oslobodi muža ako je nije izdržavao na primeran način, ako njihovoj deci nije pružao odgovarajuće obrazovanje ili ako ju je fizički zlostavljao. Razvedena žena je mogla ponovo da se uda, a udovica je bila dužna da se uda za brata svog pokojnog muža ili nekog čoveka iz njihovog klana.

Postojalo je i ropstvo, i to 3 tipa. Niko se nije mogao roditi kao rob, to se moglo postati tek tokom života. Najgoru sudbinu doživljavali su ratni zarobljenici, njih su skoro redovno žrtvovali. Druga vrsta ropstva bila je dužničkog tipa. Svaki dužnički rob mogao je da zasnuje svoju porodicu, a deca rođena u takvom braku bila su slobodni ljudi. Treća vrsta robova bili su zločinci. Ubistvo se kažnjavalo smrtnom kaznom, čak i ako je žrtva bila rob.

Vaspitanje i obrazovanje

Upravljanje kanuom i lov - iz Kodeksa Mendosa

O vaspitanju i obrazovanju astečke dece saznajemo na osnovu sačuvanih kodeksa. Jedan od najpoznatijih je Kodeks Mendosa, koji nam daje detaljan pregled odrastanja mladih i njihovih uloga u svakodnevnom životu.

Simbol za tortilju iz Kodeksa Mendosa

Nakon što bi dete napunilo tri godine, roditelji su započinjali njegovo obrazovanje. Samo obrazovanje podrazumevalo je uključivanje deteta u mnoge poslove. Majke su se više posvećivale ćerkama i učile ih kako da obavljaju lakše kućne poslove, dok su očevi učili svoje sinove kako da rukuju oruđem. Kako su deca postajala starija, tako su se gomilale i njihove obaveze i postajale sve zahtevnije. Devojčice su prvo pomagale majkama, a zatim učile i da prave tortilju i da tkaju. Dečaci su morali da nauče ne samo kako da rukuju alatima, već i kako da upravljaju kanuom i pecaju. Ukoliko bi deca bila neposlušna, roditelji bi ih kažnjavali. Kazna je zavisila od detetovog uzrasta-mlađu decu bi opominjali, a ona starija bi trpela okrutnije kazne (vezivanje i ostavljanje deteta na hladnoći, bockanje agavom, čišćenje poda...). Na ovaj način su se deca učila izdržljivosti. Osim roditelja, u obrazovanju i vaspitanju dece značajnu ulogu imao je i učitelj, mudar i sposoban čovek klana, odnosno plemena.

Već sa 15 godina muška deca su morala da prođu određenu obuku kako bi i zvanično postala ravnopravni članovi plemena. Obuka je sprovođena u dvema školama:

1. telpoćkalji (šp. telpochcalli)
2. kalmekak (šp. calmecac)

Telpoćkalji je bila škola u okviru klanova koju su vodili učeni ljudi i u njima su se izučavali rukovanje oružjem, istorija, umetnost... Škola kalmekak bila je, zapravo, hram u kojoj su dečaci i devojčice obučavani da služe sveštenicima. Samim tim je i disciplina u ovoj školi bila daleko stroža od discipline u prethodnoj. No, bez obzira na društveni status, obrazovanje je u astečkom plemenu bilo obavezno.

Jezik i pismo

Kodeks Boturini

Nauatl ili naua je bio službeni, trgovački i jezik kulture astečkog carstva. Prema istraživačima, njihov jezik je otmen, veoma elegantan i prilagodljiv, a rečnik je bogat i dozvoljava stvaranje neophodnih reči, pre svega apstraktnih, a istovremeno se njime mogu iskazati sve nijanse misli i svi vidovi konkretnog.

Asteci su stvorili slikovni sistem koji su koristili kao neku vrstu alfabeta. Njihovo pismo je bilo piktografsko i nije dostiglo savršenstvo Majanskog pisma. Kombinovali su piktografske i neretko apstraktne elemente. Slika mumije je simbol smrti, vid je predstavljen jednim okom itd. Sama veština pisanja je bila teška za učenje. Piktografijom su se uglavnom bavili sveštenici i pisari, jer su oni jedini mogli da pročitaju te slike. Pisari su morali da znaju mnogo više informacija koje nisu bile zapisane, obzirom da su piktogrami bili samo tragovi do potpunog značenja.

Asteci su imali knjige koje su se zvale kodeksi. Te knjige su bile dugi komadi papira koji su se savijali poput harmonike. Na kraju svakog parčeta se nalazio komad drveta za zaštitu. Obe strane papira su bile ispisane i moglo se čitati s vrha ka dnu ili sleva nadesno. Bili su pravljeni od životinjske kože ili na pulpi maguey-a.

Pored istorije i religijskih ceremonija, pisali su i poeziju. Pisari su skicirali okvir drvenim ugljem koji je posle bio ukrašavan slikama povrća, minerala, insekata i školjaka. Zahvaljujući kodeksima, ali i zbirkama koje su pisali starosedeoci koji su bili upoznati sa španskim jezikom, ili španski misionari koji su naučili jezik nautal, mi danas o Astečkoj istoriji i običajima možemo saznati više nego o istoriji bilo kog naroda pretkolumbovske Amerike.

Kalendar

Astečki solarni kalendar

Astečki sistem računanja vremena bio je blisko povezan sa religijom. Po njoj, svet se završavao na svake 52 godine i bogovi su ga iznova stvarali, ali jednom, na kraju jednog od ovih ciklusa, svet će nestati. Zbog toga, kada bi se jedan ciklus završio, čekali su početak novog sa velikom teskobom; gasili su sve vatre i čekali smrt, ali kada bi zvezde najavile početak novog doba od 52 godine, palili bi novu vatru na telu neke, nedavno žrtvovane, osobe. Asteci su verovali da su ljudske žrtve neophodne da bi dale snagu njihovim bogovima, kako bi svojom energijom nastavili da održavaju život.

Asteci su poznavali solarni kalendar sa 365 dana, zvani šiuitl (xihuitl) i poput Maja, delili su ga na 18 meseci, po 20 dana svaki, kojima su priključivali pet dodatnih dana, kako bi upotpunili godinu. Tokom ovih pet dana koji su bili zlosrećni, održavane su sve vrste svečanosti, povorki i žrtvovanja. Dani astečkog kalendara zvali su se po životinjama ili stvarima. Imali su i proročanski kalendar sa 260 dana, jer je život Asteka, kao i svih pretkolumbovskih naroda, bio određen sudbinom svakog pojedinca, srećom, uticajem bogova i amtosferskim pojavama.

Religija i mitologija

Astečko predstavljanje bogova

Astečka religija bila je mnogobožačka. Asteci su svojim dolaskom preuzeli mnoge elemente drugih mezoameričkih kultura i ranijih naroda. Imali su mnogo bogova, a neki od njih su: „Tloke Nauaki“ – bog stvoritelj; bog četiri strane sveta; stari bog vatre koji je takođe simbolizovao godinu i godišnja doba; „Ćikomekoatl“ – ili boginja žetve i ishrane, predstavljana je kukuruzom; „Sinteoatl“ – bog kukuruza; bog proleća; boginja vode; „Tlalok“ – bog kiše, koji je po svom raspoloženju slao blagotvornu kišu ili razornu oluju. Od njega su najviše strahovali seljaci, jer je njegov kult snažno povezan sa plodnošću zemlje ; „Koatlikue“ – boginja zemlje; ona je bila majka „Ucilopoćtlija“ – boga sunaca i zvezda. On je igrao najvažniju ulogu u verskom životu. Osim što je bio bog sunca, bio je i bog rata koji je vodio astečko pleme za vreme seoba. Njegov kult je vladao glavnim gradom i upravo je njemu bila posvećena velika piramida, koja se nalazila u centru grada i koja je bila omiljeno mesto za održavanje obreda u njegovu čast.

„Kecalkoatl“ (pernata zmija) naziv je za pernato zmijoliko božanstvo. Bio je bog vazduha, mudrosti i učitelj veštine mira. Predstavlja starog toletačkog boga koji je podario ljudima kalendar.

Rituali žrtvovanja

Ritual žrtvovanja

Za Asteke je karakterističan i ritual žrtvovanja koji je vezan za religiju. Simbolisao je moć vladara i plodnost zemlje. Dva osnovna oblika žrtvovanja su vađenje srca iz grudi žrtve i smrt spaljivanjem. Žrtva bi bila položena na orlov kamen šiljatog oblika, pri čemu bi se njena leđa izvila u položaj pogodnim za vađenje srca. Pošto bi srce bilo izvađeno i stavljeno pred boga kome je namenjeno, tela su bacana na krvavu gomilu i pripremana za kanibalističke gozbe.

Još jedan od metoda žrtvovanja je i ubijanje žrtve strelom koji je bio namenjen bogu setve i vegetacije, „Ksajp Toteka“. Krv žrtve bi otekla u zemlju, a njenu odranu kožu bi kasnije nosio sveštenik. Prema njihovom verovanju, samo duše ratnika koji su poginuli ili bili žrtvovani mogle su da odu na nebo.

Postojao je poseban proces žrtvovanja. Žrtva bi išla stepenicama hrama uz buku pesama i plesova. Kada bi došla do vrha, sveštenik bi joj rasporio grudi jednim potezom noža. Žrtvino srce bilo bi izvađeno i predstavljeno Suncu. Napojeno na taj način, Sunce bi nastavilo svoj put.

Asteci su verovali da su bogovi već više puta stvorili i uništili svet. Stoga, prva briga im je bila da ubede bogove da ne unište i ovaj svet u kojem žive. Samo jedan čin mogao ih je umiriti: dar u ljudskoj krvi. Iz tog razloga, Asteci su često prinosili ljudske žrtve prilikom verskih obreda. Smatrali su da su žrtve neophodne za postojanje Kosmosa i da će bogovi, nahranjeni božanskom tečnošću, odložiti kraj sveta.

Godine 1487, car Ahuicotl otvorio je veliki hram u Tenoćtitlanu uz svečanost koja je trajala četiri dana, pri čemu je žrtvovano osamdeset hiljada ljudi. Ovaj događaj opisan je kao „klanica kojoj nema ravne u istoriji čovečanstva“.

Legenda o belim bogovima

Ernan Koretes i Montezuma II u meksičkom hramu

Legenda kaže da je bog Kecalkoatl predstavljen kao stari, beli, pravedni, dobrodušni bog s velikom bradom. Vladao je u Tuli, a njegov brat mu je zavideo na tome. Vođen zavišću, njegov zli brat ga je napio i doveo mu devojke u postelju. Kecalkoatl se ogrešio, i kad je toga postao svestan, proterao je sebe u sušne delove Jukatana. Upravo iz ovog razloga se Kecalkoatl slavi kao Kukulkan – bog Čičen Ice, majanskog grada. Dao je obećanje da će se posle nekog vremena vratiti i ponovo preuzeti vlast.

Asteci su verovali da se svi događaju ponavljaju u ciklusu od 200 godina, pa su, kada je došlo vreme, očekivali povratak ovog boga. Ovo se dešavalo za vreme vladavine Montezume II, koji je bio bojažljiv i veoma religiozan. Za vreme ratova sa drugim plemenima 1519, Montezuma je primio vest da su se u luci Verakruz iskrcali bradati, beli ljudi. Verujući da je zapravo Ernan Kortes bog Kecalkoatl koji je došao da im pomogne, Montezuma II se predao bez ikakvih otpora i borbe.

Umetnost

Asteci su kroz umetnost prikazivali svoja verovanja i sam život. Upravo su zbog toga i izuzetno vrednovali predmete vrhunske zanatske izrade i nisu ih izrađivali samo da bi uživali u njihovoj lepoti. Bili su duboko uvereni da su ti predmeti posrednici između njih i kosmosa. Glavni vidovi umetnosti bili su: arhitektura, skulptura, slikarstvo, zlatarstvo, grnčarstvo, mozaička umetnost, umetnost perja, umetnost minijaturista. Najznačajnija dela ostvarili su u arhitekturi i skulpturi, dok su slikarstvo i crtež imali dosta nedostataka. Crtež im je bio prilično konvencionalan i krut. Bolji umetnici su ostavili svoj trag u skulpturi, a manje vešti su se okrenuli slikarstvu i crtežu.

Arhitektura

Mural Dijega Rivere. Velika piramida u Tenoćtitlanu

Arhitektura astečkih hramova bila je impozantna, što se može i danas uočiti u sakralnim objektima koje su gradili. Veličina njihovih hramova zavisila je od moći i značaja nekog boga kome je hram posvećen. S obzirom da su moćni i veliki bogovi živeli na nebu, Asteci su svoja svetilišta izdizali iznad nivoa tla. Tlo je bilo simbol ovozemaljskih, niskih potreba i želja. Najveći značaj pridavali su oltaru, koji se nalazio na uzdignutom mestu i bio je zaštićen od svega što ga je moglo oštetiti. Zahvaljujući nizu platformi, koje su isticale perspektivu i stvarale iluzije veće visine, dolazilo se do hrama koji su gradili na vrhu platforme. Hramove su ponekad oslikavali freskama. Osim njih gradili su i manastire, škole, centre za odmor. Kuikuilko predstavlja jedan od najstarijih svetilišta izgrađenih u Meksičkoj dolini u kasnom pretklasičnom periodu. Oltar se nalazi na velikom ovalnom uzvišenju i u celosti je otvoren prema nebu. Teotiuakan je građen za vreme klasičnog perioda. Otvoren oltar je zamenjen u potpunosti hramom, u kome se nalazio kip boga izrađen od drveta ili kamena. Astecima je ovo mesto predstavljalo najznačajniji centar duhovnosti. Hram posvećen astečkom bogu rata Uicilopoćtliju (šp. Huitzilopochtli) bio je zaista veličanstven. Imao je pravougaonu osnovu i pet platformi, od kojih je svaka bila manja od prethodne. Jedan od najbolje osmišljenih gradskih centara među svim drevnim civilizacijama bio je astečki grad Tenoćtitlan (šp. Tenochtitlán).

Skulptura

Astečko božanstvo

Asteci su bili najuspešniji u skulpturi. Izgrađivali su i skulpture i reljefe u prostoru. Skulptura im je bila simbolička i apstraktna sa naturalističkim elementima. Svoja veličanstvena dela mogli su da izrade u bilo kom materijalu, ali su se najviše služili glinom. Od alata najčešće su koristili dleta od kamena, šila i oštrice. U skulpturi preovlađuju religijski motivi sa dosta detalja. Dela su im bila od minijaturnih do džinovskih razmera. Kod Asteka je takođe prisutna i groteskna maštovitost. Skulpture bogova, postavljene u hramovima, morale su imati dostojanstven i uzvišen položaj. Bogovi su se prikazivali uglavnom u sedećem položaju. Asteci nisu imali običaj da prikazuju ljudsku figuru u pokretu. Uzdržanost i ozbiljnost su im bile najznačajnije vrline, tako da su vodili strog život. I na njihovim najmanjim skulpturama možemo videti uzvišenost, odmerenost, veličanstvenost i izuzetnu skladnost. Neki bogovi su mogli biti u obliku životinja. Zmija je Astecima bila veoma tajanstvena i moćna, a ujedno je i predstavljala simbol godine i vremena, kao i boga Kecalkoatla. Skulptura boginje Koatlikue (šp. Coatlicue) , poznate kao boginja majka i boginja zemlje, bila je zastrašujuće i moćno božanstvo. Glava joj je bila predstavljena u obliku zmija sa ogrlicom od ljudskih ruku i srca. Ruke su joj se završavale kandžama. Odevena u suknju od mnoštva isprepletanih zmija, podsećala je posmatrače na brojne užase univerzuma.

Muzika i igra

Astečki bubanj

Asteci nisu znali za notni sistem, kojim bi beležili svoje melodije, tako da je njihova muzika većim delom zaboravljena. Nedostatak melodije nije mogao da nadoknadi izrazit ritam astečkih instrumenata. Najčešće su koristili bubnjeve, frule, školjke, zviždaljke, zvečke od gline i tikvi, zvona i udaraljke. Ples je bio razvijeniji od muzike i izvodile su ga velike mase ljudi. Sama igra je Astecima bila veoma značajna. Uprkos svom značaju, koraci plesova bivaju izmenjeni, prilagođeni hrišćanstvu i samim tim gotovo zaboravljeni. Uspeli su da se sačuvaju jedino u veoma primitivnim i zabačenim područjima. Deo astečkog rituala činila je i pesma. Neke od njih su sačuvane, ali bez melodije koje su ih pratile. Nastupi astečkih igrača bili su teatralni. Prizivajući mitske događaje iz života svojih bogova i boginja igrači su ujedno i glumci, a njihova čitava verska služba bila je zamišljena kao pozorišna drama.

Književnost

Kodeks Mendosa

Za književnost Asteka vezuje se pojam prehispanskih književnosti. Ovaj pojam označava dela koja su nastala na američkom kontinentu pre prodora Španaca. Ovakva književnost se razvija zajedno sa početkom nastanka indijanskih zajednica na tim prostorima, a traje sve do 1492. god kada Kristifor Kolumbo otkriva Ameriku. Od tada počinje proces nametanja hrišćanstva i evropske kulture domorodačkom stanovništvu. Prehispanska književnost bila je pre svega religioznog, ali i društvenog karaktera i bavila se mnogim pitanjima koja su mučila tadašnjeg čoveka, kao što su neke astronomske i astrološke pojave. U tadašnjoj književnosti bilo je dosta zastupljeno i pitanje smrti. Veoma je vidljiva različitost dela prehispanske književnosti, pre svega na planu sadržine i jezika na kome se pisalo.

Asteci su govorili nauatl jezikom, po kome je njihova književnost i dobila naziv nauatl književnost. Ona se zasniva na usmenoj tradiciji, jer Asteci nisu imali fonetsko pismo. Ovaj narod je težio ka tome da sačuva svoju kulturu u pisanom obliku, pa je njihovo pismo počelo da se razvija. Najpre su sveštenici zapisivali tekstove piktografskim pismom na koži životinja ili na vrsti papira koja se dobijala od smokve. Vremenom piktografsko pismo postaje ideografsko, da bi na kraju izmislili znakove koji su označavali neke slogove. Tako se astečko pismo polako približava fonetskom, a mogu se izdvojiti 5 vrsta astečkih glifa: brojčane, kalendarske, piktografske, ideografske i fonetske.

Ideogrami astečkog pisma bili su bogato dekorisani, ali za njih su bila potrebna posebna usmena tumačenja u vidu pesama. Na taj način kod Asteka počinje da se razvija poezija kao jedan od najzastupljenijih vidova književnosti. Kod Asteka se proza javila posle poezije. Odlikuju je najčešće religiozne i istorijske teme. Istorijske teme govore o mnogobrojnim poplavama, zemljotresima i sušama, ali opisuju i istorijske događaje. Najznačajnije istorijsko delo je delo anonimnih autora iz 1528. godine šp. Anales históricos de la nación mexicana napisano na nautal jeziku, španskim alfabetom. Astečka proza ima i didaktički karakter koji se ispoljava u nekim moralnim načelima koja se pojavljuju u delima. Kroz prozu se ističe i važnost poštovanja tradicije. Delo ovakvog karaktera je šp. Pláticas de los ancianos, koje je napisano u dijalogu.

Lirika, epika i drama

Liriku su Asteci povezivali sa muzikom i plesom. Pesme su bile kratke, ali su imale određen ritam i metriku. Tematika pesama zasnivala se na prolaznosti života, nedokučivosti smrti, i postojanju čoveka, dok su ljubavne pesme bile malobrojne. U lirici su koristili dosta metafora i poredili neke pojmove sa cvećem, kamenjem i pticama, pa se njihova poezija često smatra nedokučivom i dvosmislenom.

Epika se odnosila na religiozne himne koje su pevane u čast astečkih bogova. Uzdizani su kroz epiku i ratni pohodi u kojima su Asteci uspeli da prošire svoju teritoriju. Astečka epika, pored toga što je religiozna i istorijska, može biti i didaktička, jer daje objašnjenja o nastanku nekih pojava, kao što je kukuruz koji Asteci smatraju božanskim darom.

Dramu kod Asteka označavaju pesme sa više sagovornika, i one su pored samog teksta uključivale i ples, muziku, pantomime. Uglavnom su posvećene nekim verskim ritualima na kojima su se prinosile žrtve bogovima. Nije sačuvan ni jedan tekst ovog tipa koji bi nam mogao reći nešto više od ovoj vrsti književnog dela.

Literatura

• Iskierdo-Todorović, Silvija (2005). Introducción a la Civilización Latinoamericana: Uvod u latinoameričku civilizaciju. Beograd: Megatrend univerzitet primenjenih nauka. str. 344. 9788677471842. 
• León-Portilla, Miguel (et al.), Los aztecas, Dastin. 2004. ISBN 978-84-96249-83-7..
• Uvod u latinoameričku civilizaciju, Silvija Iskierdo Todorović Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2005.
• Asteci- poreklo, uspon i pad astečkog naroda, Džordž Vejlant, Beograd, 2010.
• Kortes i carstvo Asteka, Dr Željko Fajfrić, Sremska Mitrovica, 2008.
• Asteci, Džordž Vajlant, Utopija, Beograd, 2010.
• Pavlović-Samurović, Ljiljana, Leksikon hispanoameričke književnosti, Savremena administracija, Beograd 1993.

Spoljašnje veze

• América precolumbina
• Mitovi kod Maja i Asteka
• La literatura prehispánica