Atman
Atman ili atma (sanskrt: आत्म ātman - sopstvo) ili ata (pali: atta) je filozofski pojam koji se koristi u hinduizmu, vedanti i drugim darmičkim religijama.[1] Prevodi se kao sopstvo, svest, duh ili duša, prema evropskim analogijama u različitim sistemima.
Prevod duh ili duša odgovara smislu atmana u njaja-vaišešika učenju.[2] Termin svest najbolje odgovara sistemu vedante, gde učenje o atmanu izražava panteistički identitet individualne svesti sa apsolutnom ili sveobuhvatnom svešću (paramatman), koja je identična s postojanošću bitka (brahman), prema kojem je tok pojavnog bića prividan[2].
Indijska filozofija[uredi | uredi izvor]
U indijskoj filozofiji se često naglašava da postoji samo jedno sopstvo (atman), da se sve ono što se spoznaje nalazi u njemu, te da je razlika između dve osobe nestvarna.[3] Indijska filozofija obično koristi alegoriju po kojoj je univerzalna svest okean, a pojedinačna svest talas tog okeana. I kao što talas duguje postanak okeanu, iz njega izvire i u njega se vraća, ali može pomisliti da je odvojen i da postoji nezavisno, tako i pojedinačna svest, atman, može umisliti da postoji nezavisno od bramana, odnosno univerzalne svesti. Međutim, samospoznajom svest uvića istinu da nikad nije ni bila odsečena od kosmičke svesti već je oduvek bila večna i nepropadljiva po svojoj prirodi.
Indijski filozof Šankara (788-820.) je unutar tradicije vedante zagovarao filozofiju ne-dvojnosti (advaita), odnosno da su sopstvo (atman) i apsolutna stvarnost (brahman) jedno te isto.[4] Oslobađanje jeste prevazilaženje duhovnog neznanja ili iluzije (maja), uzrokovane nametanjem sopstvu onoga što je drugi entitet, dakle nije to sopstvo. Tvrdio je da je ova istina podučavana još u Vedama i da se može uvideti odbacivanjem ovozemaljskih užitaka. Kasniji vedanta teolozi, Ramanuđa i Madhva, osporavali su Šankarinu filozofiju i njihova pozicija postaje dominantna.[4]
Budizam[uredi | uredi izvor]
U budizmu, neosnovano verovanje u atman je osnovni uzrok zablude koja stvara samsaru. Buda je smatrao da je pojam metafizičkog sopstva zapravo plod pogrešne spekulacije o individualnom sopstvu, podstaknute strahom od smrti, željom za zadovoljstvima i žudnjom za večnim postojanjem.[5] Nasuprot verovanju u atman on je formulisao učenje o anatmanu, nesopstvu.
Budisti su na mesto duše stavili niz stanja svesti (santana), koja idu jedno za drugim, s tim što prethodno određuje sledeće i prenosi mu karmički naboj kojim je prožeto.[6] Ovaj naboj nije samo zbir iz prošlosti, već je snabdeven i moći projektovanja u budućnost (akšepa). Tako je sačuvana karma, moralna odgovornost, a izbegnuta hipoteza o postojanju duše. [6]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 80. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ a b atman, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
- ^ Stvarno oko je sebstvo
- ^ a b Kembridžova ilustrovana istorija religije (str. 45), Stylos. . Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.
- ^ „SOPSTVO”. Архивирано из оригинала 28. 10. 2009. г. Приступљено 17. 12. 2010.
- ^ а б Tuči 1982, стр. 274.
Литература[uredi | uredi izvor]
- Tuči, Đuzepe (1982). Istorija indijske filozofije. Beograd: NOLIT.
- Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
- Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos. . Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6..