Austrijska književnost

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Austrijska književnost je književnost stvarana u Austriji, koja je uglavnom, mada ne isključivo, pisana na nemačkom jeziku. Neki naučnici govore o austrijskoj književnosti u užem smislu od 1806. godine, kada je Franc II raspustio Sveto rimsko carstvo i osnovao Austrijsko carstvo. Mnogo liberalnija definicija obuhvata sve književne radove napisane na teritoriji današnje i istorijske Austrije, posebno kada su u pitanju autori koji su pisali na nemačkom jeziku. Tako je istorija austrijske književnosti u sedam tomova autora Herberta Zemana i Frica Petera Knapa naslovljena Istorija književnosti u Austriji. Mora se uzeti u obzir da je austrijska književnost u tesnoj vezi sa nemačkom književnošću, a granica između nemačke i austrijske književnosti je ta što je austrijska književnost porozna, zbog bogatih i kompleksnih kulturnih razmena.

Poreklo i pozadina[uredi | uredi izvor]

Franc Kafka

Postoje i postojali su mnogi pokušaji da se izradi kompletna definicija austrijske književnosti. Nešto u čemu se većina ljudi slaže je da postoje određene razlike i karakteristični motivi u ovoj književnosti koji je odvajaju od drugih književnih tradicija.

Od 19. veka pa nadalje, Austrija je iznedrila neka od najvećih imena savremene književnosti. Ona je bila dom pisaca poput Adelberta Štiftera, Artura Šniclera, Franca Verfela, Štefana Cvajga, Franca Kafke, Tomasa Bernharda, Jozefa Rota, Roberta Musila, pesnika Georga Trakla, Rouz Auslander, Franca Grilparcera, Rajner Marija Rilkea, Pola Selana. Poznati savremeni austrijski pisci su i Elfride Jeliken i Peter Handke, esejisti Robert Menase i Karl-Markus Gaus. Ipak, teško je govoriti o austrijskoj književnosti pre tog perioda. U ranom 18. veku, Lejdi Meri Vortli Montagju, dok je bila u poseti Beču, bila je zapanjena što uopšte nije srela pisce. Poznata po svojim doprinosima arhitekturi, a i kao jedna od zemalja sa najvećom muzičkom tradicijom u Evropi, Austrija je klasični kanon u književnosti dostigla tek u 19. veku.

Brojni razlozi se mogu dati za to. Prvo, sve umetnosti su bile privilegija carskog dvora, koji je video kulturu kao političko sredstvo i koristio je u propagandne svrhe. Barokne palate, carski portreti i muzika su veoma dobro služili ovom cilju, dok se književnost smatrala manje pogodnom, pa zbog toga nije bila podsticana. Drugi razlog je kasna pojava nemačke književnosti; iako je mnogo dela bilo objavljivano na nemačkom jeziku, malo njih je bilo tog kalibra da postane “klasik” sve do kraja 18. veka, kada su Gete i Šiler počeli da stvaraju. U Austriji je carska država takođe nemilosrdno cenzurisala mnoge knjige; Jadi mladog Vertera, Geteov roman koji prikazuje ekstatičnu ljubav i samoubistvo mladića, iznedrio je niz imitacija samoubistava širom Nemačke, pa su mnoge države zabranile taj roman, ali, austrijske vlasti su zabranile čitav Geteov opus. Ovakve cenzure su uglavnom dolazile od strane Marije Terezije i njene “misije čednosti”, s namerom da podrži javni moral, ali ova misija ne samo da je stvorila fasadu pristojnosti, već je usporila i intelektualni napredak. Ali, možda i najveći razlog kasnog književnog ostvarenja u Austriji je bio njen kulturni način razmišljanja. Prema kulturnom istoričaru Karlu Emilu Šorskeu, Austrija je, kao „zemlja sa dubokim katoličkim korenima, imala duboku senzualnu, plastičnu kulturu”. Pogledi besposlene aristokratije bili su kopirani od strane nižih slojeva. Ovaj mentalitet nije bila nužno loša stvar; naglasak na lepotu i fantaziju uticao je na uspostavljanje carske prestonice - Beč, pa je tako Beč bio najveći muzički centar u Evropi. Ali, to nije bio najbolji osnov za književni eksperiment. Ipak, liberalizacija Austrije krajem 19. veka stvorila je dinamičniju klimu za pisanje, koja je ubrzo proizvela procvat književnosti.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Antika[uredi | uredi izvor]

Kada je reč o književnosti koja je nastajala na teritoriji današnje Austrije, treba se ukazati na to da su postojala dela još u drevnim vremenima, posebno u latinskom i grčkom periodu. Sa druge strane, starosedeoci Kelti koji su živeli na ovom području nisu imali pisani jezik, pa zbog toga nisu ni ostavljali pisane tragove. Ipak, može se reći da je austrijsko tlo bilo domaćin jednog od najvećih dela rimske književnosti; rimski car Marko Aurelije živeo je nekoliko godina u Karnuntumu i Beču i napisao veći deo svojih Meditacija upravo u ovim gradovima; uprkos tome, ovo delo se uglavnom svrstava u grčki kanon.

Keltska kultura predstavlja deo kako austrijske narodne kulture, tako i književnosti. Keltski mitovi i legende bili su polazna tačka za mnoge likove iz bajki ili narodnih legendi, kao i izvori za književne teme u srednjem veku.

Pošto je veći deo austrijske književnosti napisan nemačkim jezikom, obično se za njen početak uzima dolazak bavarskih plemena, koja su sa sobom donela jezik koji je kasnije postao nemački.

Srednji vek[uredi | uredi izvor]

Rani srednji vek (750—1170)[uredi | uredi izvor]

Pre i tokom ranog srednjeg veka najviše vremena bilo je posvećeno usmenom širenju poezije. Iz tog razloga je danas gotovo sve izgubljeno. Tekstovi koji su ostali zapisani mogu se naći tek u ponekim manastirima. Materijali za pisanje bili su skupi, a njihova izrada teška. Zbog toga su zapisivana samo dela od velikog značaja, a u to vreme su to uglavnom bili religijski tekstovi. Pored toga, većina dela bila je prvo prevedena na latinski, pa tek onda zapisana (na primer germanski plemenski zakoni). Različiti izvori, međutim, sugerišu da su postojali aristokratski istorijski zapisi, lirski folklor (igre, ljubavne pesme, vradžbine). Samo slučajno su pojedini tekstovi sačuvani u manastirima. Primer za to su Merseburger Zaubersprüche, dve germanske čini kao jedini pismeni dokaz paganske religije u nemačkim govornim zemljama. Delo Hildebrandslied je takođe važno i kao pismeni dokaz germanske junačke književnosti.

Prvi nemački tekstovi koji su prevođeni na latinski bile su crkvene knjige iz perioda oko 750. godine. Benediktinske zajednice u Melku i Salcburgu obavljale su značajne književne i religijske aktivnosti. Ava (1060—1127), koja je prvi poznati ženski pisac koji je stvarao na nemačkom, pisala je ovom verski inspirisanom tradicijom i živela na teritorijama koje su i tada, a koje i danas pripadaju Austriji.

Visoki i kasni srednji vek (1170—1500)[uredi | uredi izvor]

Sa krstaškim ratovima oko 1160. godine, vitezovi su postali značajniji i prosperitetniji. Usmeno dvorsko pesništvo postala je nova forma, koje se bavila njihovim životima. Teme balada su takođe postale svetovnije, tako da se u istim govorilo o ljubavi, ratovima i politici. Bilo je dosta putovanja duž Dunava, sa putujućim pevačima - minezengerima, koji su donosili vesti i nove pesme. Gradovi su postajali bogati i nezavisni. Prvi predstavnici ovog pokreta i prvi poznati muški pisci bili su pisci na nemačkom jeziku Der fon Kurenberg i Ditmar fon Ajst (12. vek). Krajem 12. veka nastalo je jedno od najznačajnijih dela toga vremena - Pesma o Nibelunzima (nem. Nibelungenlied). Nastala je od strane nepoznatog pesnika, verovatno na teritoriji Austrije. Kako je tradicija minezengera sve više dobijala svoje naslednike, stariji pesnici obučavali su mlađe. Na primer, verovatno najpoznatiji nemački minezenger Valter fon der Fogelvajde (13. vek) učio je svoj zanat od Rajnmara fon Hagenaua na dvoru u Beču.[1] Među ostalim poznatim minezengerima izdvajaju se Najthard fon Rojntal, Jans der Enikel, Ulrih fon Lihtenštajn i Osvald fon Volkenštajn.

u 12. veku se takođe razvijala i satira. Sifrid Helbling bio je primer pisca koji je stvarao dela ovakvog karaktera.

Kasnije je dvorsko pesništvo, negovano od strane vitezova, postalo zanat kojim su se bavili građani - takozvani majstersingeri. Centar ove poezije bio je više na zapadu, u Nirnbergu. Mikel Behejm bio je majstersinger koji je bio snažno povezan sa dvorom u Beču. Još jedan oblik koji se razvijao u to vreme bila je drama. Predstave stradanja Isusa bile su veoma često izvođene.

Austrijski predstavnik književnosti vezane za sveti gral bio je Hajnrih fon dem Turlin. On je napisao pesmu Diu Crône koja ima oko 30.000 stihova. Edicija originalnog izdanja na gornjonemačkom nedavno je završena od strane bečkih germanista (Fric Peter Knap, Manuela Nisner - prvi deo, 2000; Alfred Ebenbauer, Florijan Kragl - drugi deo, 2005), a u pripremi je i prevod na savremeni nemački jezik.

Renesansa[uredi | uredi izvor]

Oko 1600. godine, humanizam se proširio Evropom, svojim ponovnim interesovanjem za antiku, njenu kulturu i ideale. Širenje je krenulo iz Italije i obuhvatilo čitavu Evropu. Car Maksimilijan I bio je velika pristalica ovog pokreta. On je uspeo da na svom dvoru okupi veliki broj humanista poput Konrada Kelta[2] osnivača čuvenog Collegium Poetarum ili Joakima fon Vata, pesnika kasnijeg vremena koji je stvarao na latinskom. Eleonora od Austrije prevela je na nemački jezik veoma popularni francuski avanturistički roman Pontus et la belle Sidonie. Velike ličnosti katoličke crkve tog perioda bili su i Nikola Kuzanski[3] i Petar Kanizije,[4] koji su bili povezani sa austrijskim dvorom, a neka njihova dela bila su napisana na nemačkom.

Barok[uredi | uredi izvor]

Tridesetogodišnji rat umnogome je uticao na evropske književne tokove; neki pisci zasnovali su svoja dela na patnjama naroda toga vremena ili su se povukli u svet religioznih spisa. Drugi su odgovorili bekstvom, nudeći čitaocu lep i miran svet u koji je on mogao da pobegne. Šaljive priče donele su veliko olakšanje napaćenom narodu. Ovaj postupak vidljiv je u religioznim i komičnim delima Abrahama a Santa Klare,[5] kao i u religioznoj poeziji Katarine Regine fon Grifenberg.

Kao reakcija protestantskih pokreta reformacije, koji su potresli habzburške zemlje pod katoličkom upravom, mnoge katoličke škole pojavile su se na prostoru Austrije. Ove škole, vođene jezuitskim redom, razvijale su predstave i opere koje su bile u italijanskom stilu i zadivljavale uglavnom svojom luksuznom opremom. Propovedi su takođe bile važan žanr barokne književnosti, ukorenjene u kontrareformaciji. Pomenuti benediktanski monah Abraham a Santa Klara bio je značajan propovednik toga doba. Jezuit, Gregor Šerer, još jedan je primer monaha čije su propovedi bile objavljivane i koji su imali širu publiku.

Još jedan literarni oblik popularan u ovom periodu bile su i improvizovane predstave, takozvane lakrdijaške igre. Ovaj pravac predstavljali su Jozef Anton Stranicki, Gotfrid Prehauzer, Joakim Perinet i Jozef Feliks fon Kurc-Bernardon.

Primeri barokne epske i srednjovekovne fikcije bili su pikarski romani Johana Bira, koji predstavljaju realan opis stvarnosti toga vremena.[6]

Prosvetiteljstvo[uredi | uredi izvor]

Sa početkom prosvetiteljstva oko 1720. godine, filozofija i potreba literature za boljim obrazovanjem čitaoca bila su dve nove i jake motivacije za razvijanje književnosti.

Došlo je do ponovnog interesovanja za Aristotela i njegovo učenje. Ove ideje razvijale su se na teritoriji Austrije za vreme vladavine Marije Terezije i njenog sina Jozefa II. Oko 1790. godine, ideje prosvetiteljstva su bile čvrsto ukorenjene i antičke klasične kulture (grčka i rimska) bile su inspiracija za pesnike, pisce, umetnike i arhitekte. Harmonija i lepota bili su neki od ideala ovog vremena.

Austrijska književnost bila je u ovo doba pod jakim uticajem masonerije i snažno povezana sa kritikama prema sveštenstvu. Sve ove okolnosti dovele su do toga da književnost postane obrazovna i nastavna. Satira je takođe počela da bude jedan od najčešće korišćenih književnih žanrova.

Književni život prosvetiteljstva bio je skoncentrisan oko almanaha Wienerischer Musen-Almanach. On je osnovan 1777. godine (od 1786. godine izlazi pod promenjenim nazivom Wiener Musen-Almanach). Časopis su osnovali Jozef Franc fon Racki i Gotlib fon Leon. Od 1781. godine urednik almanaha bio je i Alojz Blumauer (čak je nekoliko izdanja uredio sam).

Značajno mesto u austrijskoj književnosti ovog perioda ima i Johan Baptist fon Alkinger, koji je napisao srednjovekovne epove Doolin von Maynz (1787) i Bliomberis (1791), oba inspirisana tradicijom masonerije. Takođe je pisao i poeziju baziranu na antiklerikalnim idejama. Spisi mogućeg sveštenika Johana Pezla takođe se bave ovom temom. Pored toga, on je pisao i novinarske i epske tekstove.

Klasičnu viziju poezije promovisao je Jozef Šrajfogel, koji je uticao na mnoge kasnije umetnike, poput Franca Grilparcera. Takođe, Šrajfogel je značajno poboljšao kvalitet austrijskog pozorišta. Bio je dramski savetnik dvorskog pozorišta u Beču u periodu između 1814. i 1832. godine.

Još jedan poznati dramaturg ovog doba bio je Johan Nepomuk fon Kalkberg, ali istorijske teme njegovih drama dale su njegovom opusu ukus romantizma.

Prva polovina 19. veka[uredi | uredi izvor]

U ovom periodu bilo je dosta filozofskih i estetskih dela koja su stvorila romantičarsku eru oko 1820. godine, a pisci su uglavnom bili plemići. Dok su trajali Napoleonovi ratovi, mnogi ljudi želeli su literaturu, koja im je pomagala da pobegnu od realnosti i odu u svet fantazija. Mnoga dela verskog karaktera pisali su pisci koji su ljudima dali novu nadu. Klemens Marija Hofbauer, Eduard fon Bauernfeld i Franc Grilparcer bili su samo neki od pisaca koji su stvarali u ovom periodu. Nemački pisac Karl Vilhelm Fridrih fon Šlegel je takođe živeo i radio u Beču, u periodu oko 1809. godine.[7]

Bidermajer[uredi | uredi izvor]

Bidermajer se odnosi na radove u oblasti književnosti, muzike, vizuelnih umetnosti i dizajna enterijera u periodu između 1815. godine (Bečki kongres), od kraja Napoleonovih ratova, i 1848. godine, godine evropskih revolucija i suprotnosti sa romantičkom erom koja je prethodila ovom periodu.

Bidermajer se može poistovetiti sa dva pravca u istoriji ranog 19. veka.

Prvi trend predstavlja porast globalizacije i industrijalizacije koji vodi osnivanju nove urbanističke srednje klase. Prvi lidovi Šuberta, koji su izvedeni na klaviru bez značajne muzičke obuke, služili su kao primer. Takođe, bidermajer pisci su uglavnom bili iz srednje klase, za razliku od nemačkih romantičara, koji su uglavnom bili plemići. Drugi trend bila je politička represija posle završetka Napoleonovih ratova, zbog čega su ljudi počeli da se interesuju za svoju državu i domaću scenu, a manje za politiku.

Stroga pravila izdavanja i cenzura imali su za posledicu da su glavne teme o kojima je pisano u ovom periodu bile nepolitičke, recimo istorijske fikcije ili knjige o mirnom životu na selu. To ne znači da se nisu dešavale mnoge političke diskusije, ali se to dešavalo u kućama i u prisustvu bliskih prijatelja. Ova eksplozivna situacija dovela je do revolucija u Evropi 1848. godine.

Pesnici toga vremena u Austriji bili su Nikolaus Lenau[8] (1802—1850), Franc Grilparcer, Fridrih Halm (1806—1871; takođe poznati pisac novela), Johan Nepomuk Nestroj (1801—1862) i Ferdinand Rajmund (1790—1836). Grilparcer se često navodi i kao predstavnik austrijskog klasicizma u književnosti, a pisao je tragedije u stilu vajmarskih klasičara, Nestroj i Rajmund su bili predstavnici bečkog folkštuka - komedija namenjenih širokim masama, koje su uglavnom izvođene u Narodnom pozorištu u Beču.

Čarls Silsfild - pseudonim Karla Postla koji je živeo dugo u Sjedinjenim Državama i pisao romane čija se radnja odvijala na Divljem Zapadu. Sa druge strane, on je pisao i o Austriji i kritikovao njen apsolutizam tokom bidermajera, što je dovelo do njegovog nepriznavanja od strane austrijskih vlasti.

Kraj bidermajera obeležen je delima Adelberta Štiftera (1805—1868). Njegovo prvo delo Indijsko leto (Der Nachsommer), iako objavljeno 1857. godine, dakle posle 1848. koja predstavlja kraj bidermajera, smatra se jednim od najboljih dela ovoga pravca. Štifter je uticao ne samo na Petera Ruzegera, već i na nemačke pisce poput Ganghofera, Hajzea, Frejtaga, Vildenbruha, ali i na kasnije pisce (iz doba prostog realizma) poput Storma, Fontanea, a preko njih i na Tomasa Mana i Hesea.

Realizam[uredi | uredi izvor]

Adelbert Štifter

Austrijski pisci realizma su, pre svega, bili pisci kratkih priča poput Ferdinanda fon Sara, Mari fon Ebner-Ešenbah i već pomenutog Adelberta Štiftera. Mari fon Ebner-Ešenbah je poznata po svojim psihološkim romanima i novelama, kao i po svom društvenom angažmanu. Ferdinand Kirberger bio je romanopisac, kao i Leopold fon Zaher-Mazoh, koji je postao poznat zahvaljujući svom delu Venera u krznu - erotično ponašanje i fetiši koje je on opisao u romanu kasnije su dobili naziv mazohizam po njemu.

Još jedan pisac koga treba pomenuti je Berta fon Sunter. Ona je pisala društvene romane čiji se književni kvalitet ne ceni mnogo od strane književnih kritičara i germanista, ali je ona 1905. godine dobila nobelovu nagradu za mir za svoj roman Dole oružja.

Dok je u nemačkoj realizam otvorio put naturalizmu, sličan književni pokret se nikada nije razvio u Austriji. Umesto toga, usledili su jugendstil i ekspresionizam.

20. vek[uredi | uredi izvor]

Prva polovina 20. veka[uredi | uredi izvor]

Georg Trakl

Jugendstil je prvenstveno kulturni pokret arhitekture i dekorativnih umetnosti. Sa druge strane, bečki jugendstil je naročito obeležen prisustvom umetnika svakog žanra, pa tako i kompozitora i pisca. Bečki pisci, poput Artura Šniclera i Štefana Cvajga, često se pominju u ovom kontekstu. Atrur Šnicler se može navesti i kao najtipičniji pisac ovog perioda. Njegova glavna dela objavljena su između 1890. godine i Prvog svetskog rata, pretežno romani, kratke priče i pozorišne predstave.

Veoma važan centar austrijske književnosti dvadesetak godina pre početka Prvog svetskog rata bio je Prag. On je bio centar pisaca nemačkog govornog područja, uglavnom Jevreja, pisaca koji ne samo da su dali važan impuls za celokupnu austrijsku i delimično svetsku književnosti, već su predstavljali veoma važan deo austrijske književnosti. Njihov uticaj zadržao se do 1930-ih godina. Neki od njih bili su Oskar Baum, Maks Brod, Franc Kafka, novinar Egon Ervin Kiš, Gustav Mejrink, Robert Musil, Rajner Marija Rilke, Franc Verfel i Oskar Viner.

Ekspresionizam predstavljaju pre svega pesnik Georg Trakl i dramaturg i narator Hugo fon Hofmanštal, obojica rodom iz Salcburga.[9]

Kraj Prvog svetskog rata smanjio je Austriju na veoma malu i uglavnom zemlju nemačkog govornog područja. Neki austrijski književnici odlučili su se za nove zemlje u razvoju, na primer Kafka i Verfel za Čehoslovačku,[10][11] drugi migrirali, recimo Musil u Beč i Berlin, Rajner Marija Rilke u Beč, a kasnije i u Pariz, Elijas Kaneti u Beč. Politička ruptura i činjenica da je ova Austija izgubila najveći deo svoje teritorije, industrije i poljoprivrede, dovele su do fatalne osude brojnih Austrijanaca i verovanja da bi samo unija sa Nemačkom mogla da ih spase od totalne propasti, ubeđenje koje je bilo osnov za kasniju aneksiju od strane Hitlera 1938. godine. Dela nekih pisaca i sama daju uvid u ova ubeđenja. Stoga su, Robert Musil i Hugo fon Hofmanštal izrazili svoju “nemačku” tačku gledišta, dok su drugi, poput Štefana Cvajga, Franca Verfela i Aleksandra Lernet-Holenije bili protiv toga i strogo se borili za austrijsku kulturu i tradiciju.

Period između dva rata bilo je vreme izuzetno bogate književnosti u Austriji. Robert Musil je napisao čuveni roman Čovek bez svojstava, Štefan Cvajg objavio mnoštvo eseja, priča i romana, Karl Kraus je uređivao časopis Die Fackel (Baklja), za koji je gotovo sve članke pisao sam, Franc Verfel napisao neke od njegovih najboljih romana, na primer Die vierzig Tage des Musa Dagh koji pripoveda tragediju Jermena iz 1915. godine, a posle smrti Franca Kafke, njegov životni prijatelj Maks Brod počeo je da objavljuje Kafkine nedovršene romane.[12] Kasniji nobelovac Elijas Kaneti studirao je i živeo u Beču i tu napisao jedini roman Auto-da-Fe, a pre anšlusa pobegao u Englesku. Analogno Musilovoj Kakaniji, Fric Fon Herzmanovski-Orlando napisao je Tarokaniju za čudne ličnosti njegovih šaljivih romana i priča.

Austrofašizam i nacistička diktatura[uredi | uredi izvor]

Katolički i konzervativni austrofašizam stupio je na snagu posle Austrijskog građanskog rata i revitalizovao cenzuru. Važniji uticaj na austrijsku književnost bilo je nacističko osnaživanje Nemačke 1933. godine. Treba uzeti u obzir da, ne samo što je većina čitaoca nemačkog govornog područja živela u Nemačkoj, već i da su skoro svi veliki izdavači knjiga na nemačkom jeziku takođe bili stacionirani u Nemačkoj. Godine 1933. došlo je i do raspada P. E. N.-a (engl. P.E.N. - Poets, Essayists and Novelists) u Dubrovniku. Članovi ovog udruženja izrazili su zvaničan protest protiv progona pisaca i spaljivanja knjiga od strane nacista.[13] To je dovelo do toga da nemačka delegacija napusti organizaciju i da se, u skladu sa principima organizacije, ne meša u politiku. Neki članovi austrijske delegacije solidarisali su se sa Nemcima, dok su drugi podržali rezoluciju. Ovaj razlaz nastavljen je kasnije u Beču i doveo je do odvajanja liberalnih i “nemačkih nacionalističkih” autora; ovi poslednji napustili su austrijski P. E. N. i kasnije obožavali Hitlera i njegovu aneksiju Austrije. Nacistička Nemačka je događaje posmatrala pažljivo, bojkotovala odmah liberalne autore, koji samim tim nisu mogli da objavljuju u Nemačkoj i tako izgubili većinu svojih čitalaca i prihoda. Nakon aneksije, ovi književnici su gonjeni i od strane svojih nemačkih kolega godinama, a mnogi od njih, posebno Jevreji, ubijeni su ili prisiljeni da emigriraju.

Štefan Cvajg je pobegao u Brazil, Franc Verfer u SAD zajedno sa nemačkim piscem Hajnrihom Manom, Elijas Kaneti u Englesku. Drugi, poput Jure Sojfer, bili su ubijeni od strane nacista. Godine 2007, društvo Teodor Kramer[14] objavilo je antologiju austrijske poezije u egzilu pod naslovom In welcher Sprache träumen Sie (Na kom jeziku sanjaš). Urednici su predstavili 278 autora čija su imena u mnogim slučajevima bila izbrisana. Poznatiji među njima bili su Ilza Ajhinger, Franc Teodor Cokor, Albert Drah, Albert Pariz Giterslo, Feliks Polak, Paula fon Predadović, Jozef Rot, Hilda Špil, Vilhelm Sabo, Hans Vajgel, Štefan Cvajg.

Tokom nacističke diktature, koja je faktički zbrisala državu Austriju, austrijski klub P. E. N. je bio u egzilu u Londonu, a nastavio je sa radom u Austriji 1946. godine. Do 1973. godine, ovaj klub je bila jedina značajna organizacija austrijskih pisaca.

Književnost posle Drugog svetskog rata[uredi | uredi izvor]

Književnost posle Drugog svetskog rata sastoji se od mnogih pravaca. Dok su neki pisci bili u potrazi za preorijentacijom, poput Ilze Ajhinger, Ingeborga Bahmana, Hejmita fon Doderera, Aleksandra Lernet-Holenije, Gerharda Friša i Hansa Leberta, drugi su se vratili iz koncentracionih logora, poput Žan Ameri, iz bivše austrijske teritorije, poput Rouz Auslander i Pola Selana,[15] ili iz izbeglištva, među kojima su Hans Vejgel i Fridrih Torberg, dok su neki ostali u egzilu, kao što su Herman Broš i Franc Verfel.[16] Sa druge strane, neki “nacistički” pisci sačuvali su svoje pozicije, među kojima su Maks Mel, Franc Nabl i Karl Hajnrih Vagerl. Ovaj poslednji i drugi, katolički, pisci počeli su da formiraju veoma konzervativni blok u okviru austrijske književnosti. Preko austrijskog P. E. N.-a činilo se da su oni uspevali da kontrolišu državne subvencije za književnost, kao i književne nagrade do 1970-ih.

Neki pisci su bili u dobrim odnosima sa Grupom 47 sa sedištem u Nemačkoj, a neki su bili i članovi iste. Među njima su Ilza Ajhinger, koja je objavila roman Die größere Hoffnung (Velika nada) i narator i pesnik Ingeborg Bahman.[17] Oboje su dobili nagradu grupe 47 za književnost. Drugi austrijski članovi Grupe 47 bili su Pol Selan i Erih Frid. Dok se Selan, nakon nekog vremena provedenog u Beču, preselio u Pariz, Frid je otišao u Berlin. Godine 1954, Bečka grupa formirana je od strane Hansa Karla Artmana i drugih. Fridrih Ahlajtner, Kondrad Bajer, Gerhard Rum i Osvald Viner pripadali su ovoj grupi, kao i Ernst Jandl i Frederike Majroker.[18]

Hans Lebert napisao je roman Wolfshaut (Vučja koža), u kome je opisao izmišljeno selo po imenu Schweigen (Tišina), kao alegoriju na tišinu mnogih Austrijanaca nakon nacističke diktature, koji su se pretvarali da ne znaju ništa o tome šta se desilo u njihovoj zemlji.

Nekoliko tomova dnevnika sadrže ratna sećanja Hejmita fon Doderera. Ipak, ovaj pisac uglavnom je poznatiji po svojim romanima, koje je pažljivo dizajnirao, a neki od njih su Die Strudlhofstiege, Demoni,[19] Vodopadi Slunja i Merovinzi.[20] Doderer je uticao na mnoge pisce svojom romanesknom veštinom, među kojima je i Robert Šindel.

1973—2000.[uredi | uredi izvor]

Godine 1973. osnovano je udruženje pisaca u Gracu, uglavnom kao znak protesta protiv konzervativizma P. E. N-a i njihove kontrolne pozicije, na primer prilikom dodeljivanja književnih nagrada. Ovo književno udruženje nazvano je GAV (Grazer Autorenversammlung).[21] Među njenim osnivačima i prvim članovima mogu se naći imena poput Barbare Frišmut, Petera Hadkea, Ernsta Jandla, Alfreda Koleriča, Frederike Majroker, Mihaela Šaranga i drugih. GAV je vremenom postalo najveće udruženje pisaca u Austriji, sa više od 500 članova.

Poslednje godine 1960-ih i prve 1970-ih obeležene su eksperimentalnim pozorišnim predstavama. Peter Handke isprobao je drugačiji način pozorišne komunikacije svojim delom Vređanje publike iz 1966. godine. Kaspar i The Ride Across Lake Constance su takođe primeri ovakvog eksperimenta. Ernst Jandl i Frederika Majroker stvorili su novu vrstu eksperimentalne poezije, tzv. Konkrete Poesie, koja se, na prvi pogled, više bavila zvucima govora nego semantikom.[22]

Jedan od najznačajnijih pisaca posle Drugog svetskog rata bio je Tomas Bernhard (1931—1989). Napisao je devet romana, nekoliko knjiga priča i kratke proze, kao i nekoliko autobiografskih dela i brojne predstave. Njegova dela su, u više navrata, izazvala javne kontroverze, s obzirom da je Bernhard konstantno napadao tipičan austrijski način tretiranja nacističke prošlosti jednostavnim ignorisanjem onoga što se desilo. Jedna od drama nosi naziv Heldenplatz i predstavlja otvorenu aluziju na bečku centralnu carsku palatu, u kojoj je Hitler održao svoj prvi govor nakon aneksije Austrije pred stotinama hiljada Austrijanaca koji su ga dočekali ovacijama.

Marijana Fric (1948—2007) bila je poznati romanopisac. Njen treći roman - Dessen Sprache du nicht verstehst (Čiji govor ne razumete) - objavljen je 1985. godine. Na više od 3.000 stranica, ona opisuje jezički i izmišljeni univerzum koji se bavi padom austrijskog carstva. I više od toga, ona je koristila veoma veštački jezik, lomeći mnoge jezičke norme, kako bi postigla ritmičniji govor.[23] Marijana Fric intenzivirala je ovu individualnu estetiku svojim četvrtim i petim romanom, koji zajedno imaju više od 10.000 strana.

Tokom 1980-ih, posebno nakon političkog skandala oko bivšeg sekretara UN i potonjeg austrijskog saveznog predsednika Kurta Valdhejma,[24] formirana je nova i prepoznatljiva jevrejska književnost. Robert Šindel objavio je roman Gebirtig, koji se bavi savremenim jevrejskim društvom u Austriji i bolnim sećanjima na holokaust. Robert Menas poznat je po svojim romanima, a naročito esejima o Austriji. Još jedan autor koji se bavio jevrejskim temama bio je Doron Rabinovici.

Kristof Ransmajr meša istorijske činjenice sa fikcijom. U svom poznatom romanu Morbus Kithara stvara scenario u kome Austrija nije dobila pomoć od Maršalovog plana nakon Drugog svetskog rata i bila je osuđena da postane isključivo poljoprivredna zemlja. Na toj osnovi, autor piše o vremenu posle rata, o bivšim vojnicima, o bivšim nacistima i preživelima iz koncentracionih logora i na taj način oslikava složenost posleratne Austrije.

Karl-Markus Gaus

Jozef Haslinger napisao je roman Opernball, u kome je opisao fiktivni napad na Bečku opersku kuću, u kojoj su svi prisutni, uključujući i celu austrijsku vladu, bili ubijeni bojnim gasom. Ovaj napad dovodi novu fašističku stranku na vlast, koja preko nekoliko idealističkih novinara pokušava da ispriča svoju priču. Haslinger je, između ostalog, autor eseja o Valdhajm aferi. Milo Dor, rođen Srbin koji je sva svoja dela stvarao na nemačkom jeziku i koji predstavlja veoma važnu figuru na književnoj sceni Austrije,[25] izabrao je opasne ultra desničarske partije kao temu za svoje delo Beči, juli 1999. Druga njegova dela uglavnom opisuju sudbinu emigranata nakon Drugog svetskog rata.

Eseji su takođe imali tradiciju u austrijskoj književnosti. Koreni istih mogli su da se nađu kod Franca Grilparcera, Hermana Bara i posebno Karla Krausa. Jedan od najznačajnijih esejista iz perioda posle Drugog svetskog rata bio je Žan Ameri čiji je opus, pre svega, sastavljen od eseja, članaka i kritika. Istoričar i naučnik Fridrih Hir autor je teksta na oko 50.000 stranica, a većina njih su ispisane esejima o austrijskim i evropskim temama, o istoriji i filozofiji, kao i o religiji i književnosti. Mlađi predstavnik austrijskog esejizma je Karl-Markus Gaus, koji piše za nekoliko listova u Austriji, Švajcarskoj i Nemačkoj. Njegove knjige govore o ljudima Centralne i Istočne Evrope, o njihovoj kulturi i književnosti. On je takođe glavni i odgovorni urednik časopisa Literatur und Kritik (Književnost i kritika).

Nobelova nagrada za književnost[uredi | uredi izvor]

Godine 1981, Elijas Kaneti je dobio Nobelovu nagradu za književnost.[26] Iako njegovo mesto rođenja danas pripada Bugarskoj, on je veći deo svog života, posebno period između dva rata, provodio u Beču i sve svoje knjige pisao na nemačkom jeziku. Nakon njegove (prinudne) emigracije u London, on je postao britanska tema. Poslednje godine života proveo je u Cirihu, Švajcarska. Njegova najznačajnija dela su roman Auto-da-Fe, esej Gomila i moć, kao i njegov ogromni dnevnik. Tri toma memoara daju uvid u austrijsko društvo do početka Drugog svetskog rata i opisuju veze autora sa književnom scenom toga doba.

Godine 2004, Elfride Jelinek (rođena 1946) dobila je Nobelovu nagradu za književnost za svoj “muzički tok glasova u romanima i igara koje, sa izuzetnim jezičkim žarom, otkrivaju apsurdnost društvenih klišea i njihovu moć podvrgavanja”.[27] Živi u Beču i Minhenu. Njen opus obuhvataju romani (Pijanistkinja i Deca smrti), ali i pozorišne predstave (Clara S., Burgtheater i Bambiland). Ipak, ona je 1960-ih počela da piše poeziju i kratke priče.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Tervooren, Helmut (2003), "Reinmar (Reimar der Alte", Neue Deutsche Biographie (NDB) (in German) 21, Berlin: Duncker & Humblot. pp. 377–378
  2. ^ ed., Laurens, Pierre, (2004). Anthologie de la poésie lyrique latine de la Renaissance. Gallimard. ISBN 2-07-030124-9. OCLC 777137575. 
  3. ^ Donald F. Duclow, "Life and Works", in Christopher M. Bellitto, Thomas M. Izbicki, Gerald Christianson (Eds.), Introducing Nicholas of Cusa, A Guide to a Renaissance Man. Paulist Press. 2004. 
  4. ^ Foley, Leonard O.F.M, "St. Peter Canisius", Saint of the Day, (revised by Pat McCloskey O.F.M.), Franciscan Media
  5. ^ Chambers Biographical Dictionary. ISBN 978-0-550-18022-3. str. 5.
  6. ^ James N. Hardin Johann Beer 1983
  7. ^ Adam Zamoyski (2007) Rites of Peace: The Fall of Napoleon & the Congress of Vienna. pp. 242-243.
  8. ^ A. Marchand, Les Poètes lyriques de l'Autriche (1881).
  9. ^ „Georg Trakl”. Project Gutenberg (na jeziku: German). Spiegel Online. Arhivirano iz originala 3. 5. 2010. g. Pristupljeno 25. 3. 2016. 
  10. ^ Koelb 2010, str. 12.
  11. ^ Czech Embassy 2012.
  12. ^ Contijoch 2000.
  13. ^ "Franz Werfel", U.S. Holocaust Memorial Museum
  14. ^ Theodor Kramer Gesellschaft
  15. ^ Cited in Forstner, Leonard (1985). "Todesfuge: Paul Celan, Immanuel Weissglas and the Psalmist", in German Life and Letters, (October 1985), Vol 39, Issue 1. pp. 10
  16. ^ Jungk, Peter Stephan (1990). Franz Werfel: A Life in Prague, Vienna, & Hollywood. translated by Anselm Hollo. New York: Grove Weidenfeld. ISBN 978-0-8021-1097-8. 
  17. ^ Ingeborg Bachmann | Austrian author | Britannica.com
  18. ^ Gerhard Rühm (ed.): Die Wiener Gruppe: Achleitner, Artmann, Bayer, Rühm, Wiener (Rowohlt, Reinbek ). 1985. ISBN 978-3-498-07300-8.
  19. ^ Klappentext der dtv-Ausgabe
  20. ^ Christoph Deupmann, Kai Luehrs-Kaiser (ed): „Die Wut des Zeitalters ist tief“ : "Die Merowinger" und die Kunst des Grotesken bei Heimito von Doderer (= Schriften der Heimito von Doderer-Gesellschaft. 4). Königshausen & Neumann, Würzburg. 2010. ISBN 978-3-8260-3968-3.
  21. ^ Roland Innerhofer: Die Grazer Autorenversammlung (1973—1983). Zur Organisation einer "Avantgarde". Wien, Köln, Graz. 1985. ISBN 978-3-205-07289-8.
  22. ^ Bauer, Theo (2005). „Ernst Jandl (1925–2000)”. Ur.: T. B. Aus dem Hinterland. Lyrik nach 2000. Sistig/Eifel: Edition YE. 
  23. ^ Nagel, von (16. 12. 1985). „2,8: Kilogramm Weltliteratur”. spiegel.de (na jeziku: German). Pristupljeno 5. 2. 2016. 
  24. ^ Zatvoren dosije „Valdhajm“ („Politika“, 18. februar 2015)
  25. ^ „WTOPNews.com”. Arhivirano iz originala 11. 10. 2007. g. Pristupljeno 25. 3. 2016. 
  26. ^ nobelprize.org. „The Nobel Prize in Literature 1981”. Pristupljeno 8. 4. 2014. 
  27. ^ Honegger, Gitta (2006). „How to Get the Nobel Prize Without Really Trying”. Theater. Yale School of Drama: Duke University Press. 36 (2): 5—19. doi:10.1215/01610775-36-2-4. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аустријска_књижевност&oldid=27825224”