Pređi na sadržaj

Autoimuni encefalitis

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Autoimuni encefalitis
Kompjuterizovana tomografija mozga sa znacima autoimunog encefalitisa.
Klasifikacija i spoljašnji resursi

Autoimuni encefalitis (AIE) je grupa poremećaja koji se manifestuju različitim kliničkim slikama - epileptičkim napadima, psihijatrijskim poremećajima i poremećajima ponašanja, kretanja i autonomnog nervnog sistema.[1] Autoimuni encefalitis se odnosi na grupu stanja koja se javljaju kada imuni sistem tela greškom napada zdrave moždane ćelije, što dovodi do upale mozga.

U zavisnosti od antitela koja se nalaze u likvoru pacijenta, autoimuni encefalitis se deli u tri grupe: encefalitis izazvan antitelima na površinske membranske antigene, encefalitis izazvan antitelima na antigene sinapse i encefalitis izazvan antitelima na intracelularne antigene.

Pacijenti sa autoimunim encefalitisom mogu imati različite neurološke i/ili psihijatrijske simptome. Neurološki simptomi mogu uključivati oštećenje pamćenja i kognicije, abnormalne pokrete, napade i/ili probleme sa ravnotežom, govorom ili vidom. Psihijatrijski simptomi mogu uključivati psihozu, agresiju, neprikladno seksualno ponašanje, napade panike, kompulzivno ponašanje, euforiju ili strah.

Za tačnu dijagnozu encefalitisa potrebno je izvršiti detaljnu dijagnostičku obradu uključujući testiranje na antitela, magnetnu rezonancu mozga, EEG i lumbalnu punkciju. Kako je veliki procenat autoimunih encefalitisa paraneoplastične etiologije,[2] neophodno je obaviti dijagnostički pregled svih pacijenata kako bi se utvrdio ili iskljućili mogući tumorski procesi.[3][4]

Rano uvođenje imunoterapije (kortikosteroidi, intravenski imunoglobulini, razmena plazme, rituksimab i ciklofosfamid) i lečenje malignih promena, ukoliko postoje, povećava verovatnoću boljeg ishoda pacijenta. Uspeh lečenja je različit i zavisi od vrste autoimunog encefalitisa od kojeg pacijent boluje. Kako se kod određenog broja pacijenata javljaju recidivi bolesti, u terapiju se uvode rituksimab i ciklofosfamid.[4]

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Epidemiologija autoimunog encefalitisa povezanog sa tumorom imitira onu osnovnog maligniteta. Dok autoimuni encefalitis koji nije povezan sa tumorom ima promenljivu epidemiologiju, i uglavnom napada mlade pacijenta sa većom sklonošću prema ženama. 8 .

U približno 60% slučajeva prisutna su antineuronska antitela, kao što su anti-Hu antitela kod malih ćelija raka pluća, anti-Ta antitela kod karcinoma testisa, anti-NMDA NR1 kod teratoma jajnika ili anti-NMDA NR2 kod pacijenata sa SLE.

Etiologija[uredi | uredi izvor]

Etiologija encefalitisa može biti veoma raznolika, od imuno-posredovanog encefalitisa i paraneoplastičnog do genetskog, metaboličkog, posttraumatskog i intoksikacionog. Svaki od njih zahteva složen dijagnostički i terapijski pristup. Oko 40% encefalitisa ima infektivnu etiologiju, a oko 20% njih je imunološki posredovano (od kojih je najčešći anti-NMDAR encefalitis). Veliki procenat, čak 40%, je nejasne etiologije i predstavlja dijagnostički i terapijski izazov.[3] Herpesvirusi (HSV1, HSV2, EBV, VZV, CMV), enterovirusi i flavivirusi su najčešći uzročnici infektivnog encefalitisa.

U nekim slučajevima se javlja u vezi sa rakom (kao paraneoplastični sindrom).

Autoimuni encefalitis je rezultat imunog odgovora i stvaranja antitela protiv antigena neurona. Najčešći patogenetski mehanizmi imunog odgovora u centralnom nervnom sistemu (CNS) su molekularna mimikrija sa mehanizmom posmatrača i unakrsne reakcije antitela.

Anti-neuronska antitela se mogu klasifikovati kao:[4]

1. Antitela na površinske antigene membrane (CSAab)

2. Antitela na antigene sinapse (SYAab)

3. Antitela na intracelularne antigene (INAab)

Autoimuni encefalitis se generalno javlja sporadično, kod ljudi bez porodične istorije bolesti. Istraživanja o tome zašto specifična antitela napadaju zdrave ćelije tela su u toku.

Klinička slika[uredi | uredi izvor]

Klinička slika autoimunog encefalitisa može biti veoma raznolika. Jedan od najčešći simptomi su različiti tipovi epileptičkih napada, uključujući i epileptični status.[5]

U subakutnoj fazi bolesti koja može trajati od nekoliko dana do nekoliko nedelja, primetne su fluktuacije stanja svesti (od postepenog smanjenja nivoa svesti do kome) i kognitivne funkcije. Abnormalni pokreti kao što su ataksija, distonija i mioklonus takođe mogu biti jedan od vodećih simptoma (npr. kod encefalitisa uzrokovanog antitelima na NMDAR, najčešće su orofacijalne diskinezije, diskinezije trup i udovi i dijatonski položaj).[6]

U ranim stadijumima encefalitisa, bolest se može manifestovati psihijatrijskim simptomima uključujući psihoze, agresiju, napade panike i euforiju. Često se opisuje i disfunkcija autonomnog nervnog sistema koja dovodi do hiper ili hipohidroze i poremećaji vrednosti krvnog pritiska i srčanog ritma.

Klinička slika takođe može uključuju poremećaje spavanja kao što su nesanica, apneja u snu, hipersomnija i abnormalni pokreti tokom spavanja.[7]

Iako su širokog spektra i veoma varijabilni, neki klinički simptomi ponekad mogu ukazati na određeni tip autoimunog encefalitisa i mogući tip antitela.

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Za postavljanje dijagnoze autoimunog encefalitisa potrebna je odgovarajuća dijagnostička obrada, tokom koje bi trebalo obratiti pažnju na kliničke simptome koji mogu da usmere dijagnostičara ka ispravnoj dijagnozi. Tokom dijagnostičke obrade neophodno je određivanje neurološkog sindroma i specifičnih neuronskih antitela u plazmi i likvoru.

Lumbalna punkcija[uredi | uredi izvor]

Lumbalna punkcija i serološki testovi (ELISA ili imunoblot) se rade na pacijentu kako bi prisustvo antitela bilo dokazano ili isključeno. Ako je serološki nalaz u serumu pozitivan, a negativan u likvoru, sprovodi se dalja dijagnostika koja se sastoji od izlaganje moždanog tkiva eksperimentalne životinje serumu pacijenta.

Imunohistohemijske analize[uredi | uredi izvor]

Nakon prezentacije tkiva, rade se imunohistohemijske analize i analize kulture neurona.

Antitela u dijagnozi autoimunog encefalitisa
Sindrom Dijagnostički test Učestalost raka Glavni tip raka
Antitela protiv intracelularnih antigena
Hu (ANNA1) Limbički encefalitis Vestern blot > 95% Rak malih ćelija pluća
Ma2 Limbički encefalitis Vestern blot > 95% Seminom testisa
GAD Limbički encefalitis, sindrom ukočene osobe , cerebelarna ataksija Radioimunoesej 25% Timoma, sitnoćelijski rak pluća
Antitela protiv sinaptičkih receptora
NMDA receptor Anti-NMDA receptorski encefalitis Analiza na osnovu ćelija Razlikuje se u zavisnosti od starosti i pola Teratom jajnika
AMPA receptor Limbički encefalitis sa pretežnom psihozom, napadima Analiza na osnovu ćelija 65% Tima, sitnoćelijski rak pluća
GABA B receptor Limbički encefalitis Analiza na osnovu ćelija 50% Rak malih ćelija pluća
GABA A receptor Encefalitis Analiza na osnovu ćelija <5% Timoma
mGluR5 Encefalitis, Ofelijski sindrom Analiza na osnovu ćelija 70% Hodžkinov limfom
Dopamin 2 receptor Encefalitis bazalnih ganglija sa abnormalnim pokretima Analiza na osnovu ćelija 0% ..
Antitela protiv jonskih kanala i drugih proteina ćelijske površine
LGI1 Limbički encefalitis, faciobrahijalni distonični napadi Analiza na osnovu ćelija 5-10% Timoma
CASPR2 Morvanov sindrom, limbički encefalitis, neuromiotonija, polineuropatija Analiza na osnovu ćelija 20-50% Timoma
DPPKS Encefalitis, dijareja , hiperpleksija Analiza na osnovu ćelija <10% Limfom
MOG Akutni diseminovani encefalomijelitis Analiza na osnovu ćelija 0% ..
Akvaporin 4 Encefalitis Analiza na osnovu ćelija 0% ..
GK1b Bikerstafov encefalitis moždanog stabla ELISA 0% ..

Biopsija koštane srži[uredi | uredi izvor]

Može se uraditi biopsija koštane srži kako bi se isključila infiltraciju malignih ćelija i monoklonska gamopatija.

Radiografija[uredi | uredi izvor]

Tokom dijagnostičke obrade, izuzetno je važno isključiti prisustvo neoplazme. Za ove svrhe koristi se magnetna rezonanca, kompjuterizovana tomografija i PET-CT.

Kako mnogi slučajevi nemaju slikovne nalaze, posebno rano u toku bolesti magnetna rezonantna tomografija sa kontrastom se smatra najosetljivijim modalitetom snimanja, a nalazi su prisutni kod više od polovine pojedinaca.[8] 

Kao što stariji termin limbički encefalitis podrazumeva, najčešća lokacija zahvata su mezijalni temporalni režnjevi i limbički sistemi, koji se obično manifestuju zadebljanjem kore i povećanim intenzitetom T2/FLAIR signala ovih regiona. Bilateralna uključenost je najčešća (60%), iako često asimetrična. Lateralni temporalni režanj i insula su ređe zahvaćeni, dok su bazalni gangliji, nasuprot tome, često zahvaćeni, što pomaže u razlikovanju od HSV encefalitisa koji karakteristično poštedi bazalne ganglije. Iako daleko ređe, u suštini bilo koji deo centralnog nervnog sistema može biti zahvaćen.[8]

Pravo ograničenje difuzije (ili niske vrednosti ADC) i krvarenje nisu uobičajeni i predlažu alternativne dijagnoze. Prisustvo krvarenja na slikama ponderisanim osetljivošću ide u prilog drugim dijagnozama kao što je herpes simpleks encefalitis  koji inače ima veoma sličan izgled limbičkog encefalitisa.[8]

Diferencijalna dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Opšta razmatranja o diferencijalnoj slici AIE uključuju:[8]

Dijagnoza Karakteristke
Herpes simpleks encefalitis
  • akutni, često dramatični vremenski tok
  • groznica
  • psihijatrijski simptomi su retki
  • bazalne ganglije su pošteđene
Epileptični status
  • akutni, često dramatični vremenski tok
Tumor

Astrocitom niskog stepena

  • ako je lokalizovan na temporalnom režnju, izgled može biti veoma sličan

Gliomatoza mozga

  • difuzni T2 hiperintenzitet koji uključuje više susednih režnjeva
  • nema sklonosti ka limbičkom sistemu
Neurosifilis
Hašimoto encefalitis

Terapija[uredi | uredi izvor]

U terapiji AIE koriste se kortikosteroidi, intravenski imunoglobulini, plazmafereza, rituksimab i ciklofosfamid.[9]

Pokazalo se da lečenje AIE ne bi treba odložiti jer rana imunoterapija u velikoj meri poboljšava ishod bolesti.[10]

Lečenje počinje pulsnom terapijom metilprednizolona 10-30 mg/m² sata ili deksametazon 10 mg/m² i intravenski imunoglobulini 2 g/kg tokom 5 dana.

Ciklofosfamid se dodaje u slučaju prisustva antitela na NMDAR ili VKGC kompleks.[11]

U slučaju izostanka odgovora na pomenutu terapiju, primenjuje se rituksimab (375 mg/m² tokom 24 sata i jednom nedeljno tokom 4 nedelje).[12]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Barišić, Nina; Vrsaljko, Nina; Zvonar, Vanja; Tešović, Goran (2014). „Autoimmune encephalopathies in children: Clasifi cation, diagnosis and treatment”. Paediatria Croatica. 58 (4): 270—277. doi:10.13112/PC.2014.47. 
  2. ^ Stich, O.; Rauer, S. (2014). „Paraneoplastische neurologische Syndrome und Autoimmunenzephalitiden”. Der Nervenarzt. 85 (4): 485—501. PMID 24668402. doi:10.1007/s00115-014-4030-x. 
  3. ^ a b Dutra, Lívia Almeida; Abrantes, Fabiano; Toso, Fabio Fieni; Pedroso, José Luiz; Barsottini, Orlando Graziani Povoas; Hoftberger, Romana (2018). „Autoimmune encephalitis: a review of diagnosis and treatment”. Arquivos de Neuro-Psiquiatria. 76 (1): 41—49. ISSN 1678-4227. PMID 29364393. doi:10.1590/0004-282x20170176. 
  4. ^ a b v Lancaster, Eric (2016). „The Diagnosis and Treatment of Autoimmune Encephalitis”. Journal of Clinical Neurology (na jeziku: engleski). 12 (1): 1—13. ISSN 1738-6586. PMC 4712273 Slobodan pristup. PMID 26754777. doi:10.3988/jcn.2016.12.1.1. 
  5. ^ Kaphingst, Kimberly A.; Persky, Susan; McCall, Cade; Lachance, Christina; Beall, Andrew C.; Blascovich, Jim (2009). „Testing Communication Strategies to Convey Genomic Concepts Using Virtual Reality Technology”. Journal of Health Communication. 14 (4): 384—399. PMC 2767374 Slobodan pristup. PMID 19466649. doi:10.1080/10810730902873927. . Testing
  6. ^ Barišić, Nina; Vrsaljko, Nina; Zvonar, Vanja; Tešović, Goran (2014-12-30). „Autoimmune encephalopathies in children: clasifi cation, diagnosis and treatment”. Paediatria Croatica. 58 (4): 270—7. doi:10.13112/PC.2014.47. 
  7. ^ Tobin, William Oliver; Lennon, Vanda A.; Komorowski, Lars; Probst, Christian; Clardy, Stacey Lynn; Aksamit, Allen J.; Appendino, Juan Pablo; Lucchinetti, Claudia F.; Matsumoto, Joseph Y. (2014-11-11). „DPPX potassium channel antibody: Frequency, clinical accompaniments, and outcomes in 20 patients”. Neurology (na jeziku: engleski). 83 (20): 1797—1803. ISSN 0028-3878. PMC 4240433 Slobodan pristup. PMID 25320100. doi:10.1212/WNL.0000000000000991. 
  8. ^ a b v g Radswiki, The. „Autoimmune encephalitis | Radiology Reference Article | Radiopaedia.org”. Radiopaedia (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-01-11. 
  9. ^ Titulaer, Maarten J.; McCracken, Lindsey; Gabilondo, Iñigo; Armangué, Thaís; Glaser, Carol; Iizuka, Takahiro; Honig, Lawrence S.; Benseler, Susanne M.; Kawachi, Izumi; Martinez-Hernandez, Eugenia; Aguilar, Esther; Gresa-Arribas, Núria; Ryan-Florance, Nicole; Torrents, Abiguei; Saiz, Albert; Rosenfeld, Myrna R.; Balice-Gordon, Rita; Graus, Francesc; Dalmau, Josep (2013). „Treatment and prognostic factors for long-term outcome in patients with anti-NMDA receptor encephalitis: An observational cohort study”. The Lancet Neurology. 12 (2): 157—165. PMC 3563251 Slobodan pristup. PMID 23290630. doi:10.1016/S1474-4422(12)70310-1. 
  10. ^ Bien PCG, Cellucci T, Cortese I, et al.„A clinical approach to diagnosis of autoimmune encephalitis.”. Lancet Neurol. 15(4) (2017): 391—404. doi:10.1016/S1474-4422(15)00401-9.A (neaktivno 2024-05-04). 
  11. ^ Dalmau, Josep; Lancaster, Eric; Martinez-Hernandez, Eugenia; Rosenfeld, Myrna R.; Balice-Gordon, Rita (2011). „Clinical experience and laboratory investigations in patients with anti-NMDAR encephalitis”. The Lancet Neurology. 10 (1): 63—74. PMC 3158385 Slobodan pristup. PMID 21163445. doi:10.1016/S1474-4422(10)70253-2.  l
  12. ^ Kröll‐Seger, Judith; Bien, Christian G.; Huppertz, Hans‐Jürgen (2009). „Non‐paraneoplastic limbic encephalitis associated with antibodies to potassium channels leading to bilateral hippocampal sclerosis in a pre‐pubertal girl”. Epileptic Disorders (na jeziku: engleski). 11 (1): 54—59. ISSN 1294-9361. doi:10.1684/epd.2009.0237. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Klasifikacija
Spoljašnji resursi


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аутоимуни_енцефалитис&oldid=27728182”