Afirmativna akcija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Logo - pokušaj prikaza diskriminacije

Afirmativna akcija (poznatija kao rezervacija u Indiji i Nepalu i pozitivna diskriminacija u Ujedinjenom Kraljevstvu; u užem kontekstu takođe znana kao pravičnost pri zapošljavanju u Kanadi i Južnoafričkoj Republici) jeste politika favorizovanja članova deprivilegovanih grupa koji su trpeli, ili i dalje trpe, diskriminaciju unutar određene kulture.[1][2][3][4] Često su ovi ljudi deprivilegovani usled istorijskih razloga, kao što su represija ili ropstvo.[5] Istorijski i na međunarodnom planu, podrška afirmativnoj akciji teži ciljevima kao što su premošćavanje nejednakosti pri zapošljavanju, povećanje mogućnosti obrazovanja, promocija raznovrsnosti i ispravljanje očitih grešaka i smetnji u prošlosti. Priroda politike afirmativnih akcija varira u zavisnosti od regija. Neke države, kao što je Indija, koriste kvotni sistem, gde određeni postotak vladinih poslova, političkih pozicija i radnih mesta u školstvu mora biti rezervisan za pripadnike neke manjinske grupe. U drugim regijama gde kvotni sistem nije zastupljen, manjine imaju preferencijalni tretman.

Godine 1989, „Međunarodnom konvencijom za eliminaciju svih oblika rasne diskriminacije” propisano je (član 2, stav 2) da programe afirmativne akcije treba da sprovode sve države potpisnice, kako bi se diskriminacija iskorenila. U Konvenciji se takođe navodi da programi „ni u kom slučaju neće zahtevati održanje nejednakih ili zasebnih prava za članove različitih socijalnih grupa, kada se mere zbog kojih su preduzeti, ostvare”.[6]

Pojedine države, kao što je Indija, rezervišu politička mesta, kao i mesta u struci i obrazovnom sistemu za članove deprivilegovanih grupa.[7] Postotak se kreće od 30 (na nacionalnom nivou) do 70 (u provinciji Tamil Nadu[8]). U SAD, afirmativna akcija u sferi zapošljavanja i edukacije bila je predmet sudskih i političkih kontroverzi, a 2003. godine, parom odluka Vrhovnog Suda SAD (Grater i Bolindžer i Grac i Bolindžer) dozvoljeno je obrazovnim institucijama da rasu uzimaju u obzir pri upisu studenata, dok je korišćenje kvota zabranjeno.[9] U drugim državama, kao što je Ujedinjeno Kraljevstvo,[10] afirmativna akcija smatra se nezakonitom jer ne tretira sve rase podjednako. Ovaj pristup jednakom tretmanu opisan je kao „slep za boje”. U takvim državama, fokus jeste na pružanju jednakih šansi, na primer - ciljane reklamne kampanje koje ohrabruju pripadnike manjina da stupe u radni odnos u policiji. Ovo je ponekad opisivano kao „pozitivna akcija”.

Protivnici afirmativne akcije, kao što je Džordž Šer, veruju da afirmativna akcija devalvira postignuća ljudi izabranih na osnovu pripadništva određenoj društvenoj grupi pre nego na osnovu njihovih kvalifikacija, što je čini kontraproduktivnom.[11] koji ponekad afirmativnu akciju karakterišu kao „obrnutu diskriminaciju”, dalje tvrde da ona stvara i određene nuspojave, pored neuspeha u ostvarenju zacrtanih ciljeva.[12] Na primer, ideja „neusaglašenost” sugeriše da afirmativna akcija može da plasira studente na fakultete za njih preteške, uvećavajući njihove šanse da se sa istih ispišu.[13][14]

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Termin „afirmativna akcija” prvi put je upotrebljen u SAD u „Izvršnoj naredbi broj 10925”,[15] koju je potpisao tadašnji predsednik Džon Kenedi, 6. marta 1961. godine. Naredba je uključivala meru obavezujuću za sve vladine službenike, koji „treba da preduzmu afirmativnu akciju kako bi osigurali zaposlenje aplikanata, dok se zaposleni moraju tretirati podjednako, bez obzira na rasu, veroispovest ili nacionalnost”.[16] Korišćena je za promociju akcija koje za rezultat imaju nediskriminaciju. Godine 1965, predsednik Lindon Džonson izdao je „Izvršnu naredbu broj 11246” gde su vladini službenici bili u obavezi da preduzmu afirmativnu akciju, koja bi omogućila apsolutnu jednakost pri zapošljavanju. Ova naredba je sprečila poslodavce da diskriminišu pripadnike deprivilegovanih grupa. Godine 1967. i pol je dodat na listu protiv diskriminacije.[17]

Afirmativna akcija teži da omogući jednake šanse manjinskim grupama unutar nekog društva i tako im pruži sve pogodnosti koje uživaju oni u većini.[18]

Često je na vladi i obrazovnim institucijama velika odgovornost - da obezbede manjinama aktivnu participaciju u svim sferama jednog društva.[19]

Zagovornici afirmativne akcije istu opravdavaju tvrdnjom da ona pomaže da se isprave nepravde nanete diskriminacijom, progonom ili eksploatacijom od strane vladajuće klase,[20] kao i postojanje namere da se na tu diskriminaciju skrene pažnja široj javnosti.[21]

Žene[uredi | uredi izvor]

Nekoliko različitih studija bavilo se istraživanjem efekata afirmativne akcije na ženama. Kurtulus, u svom pregledu afirmativne akcije i profesionalnog unapređenja manjina i žena u periodu od 1973. do 2003. godine, pokazuje da je efekat afirmativne akcije na avanzovanje crnih, Latino i belih žena u menadžmentu, profesionalnim i tehničkim zanimanjima uzeo maha tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Tokom ovog perioda, preduzetnici su uvećavali udeo ovih grupa brže nego nepreduzetnici, zbog implementacije afirmativne akcije. Međutim, pozitifni efekat afirmativne akcije nestao je u potpunosti krajem 80-ih godinama. Kurtulus navodi da je mogući uzrok zastoja politička promena afirmativne akcije započeta od strane predsednika Regana. Postavši federalni preduzetnici, bele žene su povećale svoj udeo u profesionalnim zanimanjima za 7,3% u proseku za ove tri dekade, dok su crne žene povećale svoj udeo za 3,9%. Latino žene i crnci su uvećali svoj udeo za 7,7 i 4,2%. Ovo predstavlja suštinski doprinos afirmativne akcije trendovima avanzovanja žena i manjina u prethodne tri dekade, kada je vršeno istraživanje.[22] Dalja studija sprovedena od strane Kim i Kim, uzela je u obzir uticaj četiri primarna faktora koja podržavaju programe afirmativne akcije za žene: pol, politički faktori, psihološki faktori i socijalna struktura. Otkrili su da „afirmativna akcija koriguje postojeće nepravično postupanje i daje ženama jednake šanse u budućnosti”.[23]

Kvote[uredi | uredi izvor]

Zakon o kvotama i afirmativnoj akciji razlikuje se od nacije do nacije. Kvote bazirane na kastama koriste se u Indiji za ograđivanje. Međutim, ilegalne su u SAD, gde nijedan poslodavac, univerzitet ili bilo koji drugi entitet ne može da određuje broj subjekata u zavisnosti od rase.[24]

Godine 2012, Evropska komisija odobrila je plan gde bi žene sačinjavale 40% neizvršnih odbora u velikim evropskim kompanijama do 2020.[25] U Švedskoj, Vrhovni sud je odlučio da etničke kvote afirmativne akcije na univerzitetima predstavljaju diskriminaciju, te su stoga nezakonite - zahtevi pri upisu treba da budu jednaki za sve. Ministar pravde rekao je da odluka nije ostavila prostora za nesigurnost.[26]

Nacionalni pristupi[uredi | uredi izvor]

U pojedinim državama u kojima je na snazi zakon o rasnoj jednakosti, afirmativna akcija smatra se ilegalnom jer ne tretira sve rase podjednako. Ovaj pristup jednakom tretmanu ponekad se opisuje kao „slep za boje”, u nadi da je efektivan u borbi protiv diskriminacije bez pojave obrnute diskriminacije.

U takvim državama, teži se ostvarivanju jednakih šansi za sve i, na primer, ciljanim reklamnim kampanjama koje treba da ohrabre etničke manjine da se prijave za poslove u policiji. Ovo se ponekad opisuje kao „pozitivna akcija”.

Afrika[uredi | uredi izvor]

Južna Afrika[uredi | uredi izvor]

Aparthejd[uredi | uredi izvor]

Vlada aparthejda, kao stvar državne politike, favorizovala je kompanije u posedstvu belaca, pogotovo Afrikanera. Ranije pomenuta politika postigla je željene rezultate, ali je u tom procesu dovela do marginalizacije ili potpunog isključenja crnaca. Vičniji poslovi takođe su bili rezervisani za belce, dok su crnci iskorišćavani kao nekvalifikovana radna snaga, podstaknuti od strane zakona koji su samo „obogatili paletu boja” u južnoafričkom poslodavstvu.[27] Kasnije su belci uspešno naterali vladu da donese zakone koji su znatno ograničavali šanse crnaca da se zapošljavaju.

Od 60-ih godina prošlog veka apardhejdski zakoni su oslabljeni. Konsekventno, od 1975. do 1990. plate crnaca u zanatskim radionicama porasle su za 50%, dok su kod belaca porasle za samo 1%.[28]

Ekonomsko i politički strukturirano društvo tokom aparthejda izazivalo je disparitete u zapošljavanju i prihodima na tržištima rada, koja su obezbeđivala prednosti određenim grupama ljudi. Sve ovo je bilo razlog uvođenja afirmativne akcije u Južnoj Africi, koja je rezultirala potpunim porazom aparthejda.[29]

Post-aparthejd – Akt o pravičnosti pri zapošljavanju[uredi | uredi izvor]

Nakon tranzicije 1994, vlada vođena od strane Afričkog nacionalnog kongresa donela je zakone koji bi implementirali afirmativnu akciju kako bi ispravili prethodne dizbalanse (politika poznatija kao „pravičnost pri zapošljavanju”). Svi poslodavci bili su u obavezi da počnu sa zapošljavanjem prethodno obespravljenih grupa (crnaca, Indijaca, Kineza i obojenih). Povezan, ali raznolik koncept jeste „osnaživanje crnačke privrede”.[30]

Akt o pravičnosti pri zapošljavanju i akt o osnaživanju crnačke privrede teže da promovišu i ostvare jednakost na radnim mestima, tako što će ljudi koji pripadaju određenim grupama uznapredovati na poslu. Te grupe uključuju „obojene”, žene (i bele žene) i invalide (i bele invalide). Zakoni o pravičnosti pri zapošljavanju zahtevaju od kompanija da zaposle više od 50 ljudi koji bi dizajnirali i implementirali planove koji bi poboljšali demografiju radne snage, kao i da te ljude prijave u Ministarstvo rada.[31]

Pravičnost pri zapošljavanju je sastavni deo politike „osnaživanja crnačke privrede” koju vodi jedna kompanija i znatno determiniše njen skor: u relativno složenom sistemu rezultata, koji dozvoljava određenu fleksibilnost na način kojim svaka kompanija ostvaruje svoje zakonske obaveze, od svake kompanije se traži da ostvari minimalne zahteve u pogledu reprezentacije prethodno deprivilegovanih. U minimalne zahteve spadaju vlasništvo kapitala, reprezentacija na nivoima zaposlenih i menadžera (sve do upravnih odbora), nabavka od biznis programa i programa socijalnih investicija u vlasništvu crnaca, između ostalog.

Politike pravičnosti pri zapošljavanju i, delimično, osnaživanja crnačke ekonomije, bile su kritikovane i od onih koji ih vide kao diskriminaciju nad belcima, i od onih koji ih vide kao neuspešne.[32][33][34][35][36]

Ovi zakoni su skupo koštali manje kompanije i umanjile su njihov ekonomski rast. Možda ti zakoni daju određenu prednost „crnoj srednjoj klasi”, ali takođe mogu da učine još siromašnijima već siromašne crnce. Povrh toga, Vrhovni sud je utvrdio da crnci mogu da budu favorizovani, ali u praksi to ne bi trebalo da dovodi do diskriminacije drugih, iako je nemoguće favorizovati nekoga bez diskriminacije ostalih.[28]

Svrha afirmativne akcije[uredi | uredi izvor]

Kao što je ranije navedeno, afirmativna akcija je uvedena preko akta o pravičnosti pri zapošljavanju 1998. godine, 4 godine posle kraha aparthejda. Ovaj akt je usvojen kako bi se promovisalo ustavno pravo jednakosti i kako bi stupila na snagu istinska demokratija. Ideja je bila eliminacija diskriminacije pri zapošljavanju, osiguravanje implementacije pravičnosti pri zapošljavanju kako bi se umanjili efekti diskriminacije i time dobila raznovrsnost radne snage, da bi se promovisao ekonomski razvoj itd. Mnogi su podržavali akt: međutim, neki su došli do zaključka da je akt samom sebi protivrečio. Akt eliminiše nepravičnu diskriminaciju u pojedinim sektorima nacionalnog tržišta rada tako što je povećava u drugim sektorima.[29]

Uvođenjem afirmativne akcije, dalje je osnažena „crnačka privreda”. Njen cilj nije bilo puko moralisanje o greškama u prošlosti, već promocija rasta i strategija koje bi pomogle državi da ostvari svoj puni potencijal. Ideja je bila ciljanje najslabije karike u ekonomiji, a to je bila nejednakost, i to bi potpomoglo razvoju privrede. Ovo je bilo evidentno u tvrdnji Ministarstva trgovine i industrije: „Kao takva, strategija stavlja akcenat na proces osnaživanja crnačke privrede, koji je povezan sa rastom i razvojem, a ne samo preraspodelom postojećeg bogatstva”.[37][38] Sličnosti između „osnaživanja crnačke privrede” i afirmativne akcije su očigledne; međutim, postoji razlika. „Osnaživanje crnačke privrede” više je fokusirano na jednakost pri zapošljavanju nego na oduzimanje postojećeg bogatstva belcima.[37]

Glavni cilj afirmativne akcije jeste ostvarenje punog potencijala države. Ova pojava rezultiraće raznovrsnom radnom snagom u privrednom i društvenom sektoru, što će prouzrokovati širenje ekonomske baze i stimulisati ekonomski rast.[39]

Ishodi[uredi | uredi izvor]

Kada je primenjena, bilo je mnogo različitih ishoda, i pozitivnih, i negativnih.

Pozitivni: Pre nego što je uvedena demokratija, aparthejdske vlade su diskriminisale sve ne-belce. Uvođenjem afirmativne akcije, država je počela da ispravlja prethodne pogreške; bila je fokusirana na borbu protiv strukturalnog rasizma i rasne nejednakosti, u nadi da će se maksimizirati diverzitet na svim društvenim nivoima.[40] Ostvarivanje ovoga uzdiglo bi status niže klase i omogućilo jednak pristup svim društvenim beneficijama.[29]   Negativni: Implementiran je kvotni sistem, koji je nastojao da ostvari svoj cilj diverziteta radne snage. Ovo je uticalo na zapošljavanje i nivo znanja radne snage, što je u krajnjoj instanci uticalo na slobodno tržište.[39][40] Afirmativna akcija marginalizovala je „obojene” i Indijce u Južnoj Africi, kao što je razvijala i pomagala srednju klasu i elite, zapostavljajući nižu klasu. Ovo je stvorilo još veći jaz između srednje i niže klase, što je dovelo do još veće segregacije.[40] Mnogi veruju da je afirmativna akcija u stvari obrnuta diskriminacija. Negativne posledice afirmativne akcije, posebno kvotni sistem, proteruju kvalifikovanu radnu snagu, što za posledicu ima negativni ekonomski rast, zbog čega postoji malo interesovanja za investiranje u Južnu Afriku.[40]

Iz gorenavedenog vidi se da koncept afirmativne akcije kontinuirano evoluira.[40]

Azija[uredi | uredi izvor]

Izrael[uredi | uredi izvor]

Politika afirmativne akcije zasnovana na klasnoj pripadnosti inkorporirana je u prijemnoj praksi na četiri najveća univerziteta u Izraelu ranih dvehiljaditih. Prilikom ocenjivanja podobnosti kandidata, finansijski status, nacionalna ili etnička pripadnost ne uzimaju se u obzir. Naglasak je na strukturnim slabostima, posebno na socio-ekonomskom statusu komšiluka, krutosti srednje škole i ponekim individualnim poteškoćama. Ova politika učinila je navedene četiri institucije raznovrsnijim nego što bi inače bile. Porast geografskog, ekonomskog i demografskog diverziteta studentske populacije sugeriše da se plan fokusira na strukturne determinante ugroženosti.[41]

Državljani Izraela koji su: žene, arapi, crnci ili invalidi imaju pravo na afirmativnu akciju pri zapošljavanju u javnim službama[42] i takođe im se školovanje na univerzitetima finansira iz državnog budžeta.[43]

Indija[uredi | uredi izvor]

Rezervacija u Indiji je oblik afirmativne akcije dizajniran da poboljša postojeće stanje manje zastupljenih zajednica određenih prvenstveno kastinskom pripadnošću.

Kina[uredi | uredi izvor]

Postoji afirmativna akcija za nacionalne manjine u obrazovnom sistemu. Ona se odnosi na smanjenje minimalnih normi za prijemne ispite na Nacionalnom Univerzitetu, koji je mandatoran za sve studente.[44] Neki univerziteti određuju kvote za studente manjina.[45] Manjinski studenti koji pohađaju nastavu na svom jeziku finansirani su iz državnog budžeta i dobijaju mesečnu stipendiju.

Malezija[uredi | uredi izvor]

Malezijska „nova ekonomska politika” jeste još jedan oblik afirmativne akcije. Malezija obezbeđuje mere afirmativne akcije za većinu jer generalno, Maležani imaju niže prihode od Kineza koji tradicionalno dominiraju u područjima biznisa i industrije.[46] Malezija je multietnička država, gde Maležani sačinjavaju 52% celokupne populacije, Oko 23% populacije su Maležani kineskog porekla, a 7% čine Maležani indijskog porekla. Tokom više od 100 godina britanske kolonizacije, Maležani su bili diskriminisani pri zapošljavanju, jer su Britanci preferirali dovođenje migranata iz Kine i Indije.

Srednji mesečni prihodi za Maležane, Kineze i Indijce 1957. godine bili su 134, 288 odnosno 228 ringita. Godine 1967. situacija je bila: 154, 329 i 245, a 1970—170, 390 i 300 ringita.[47] Maležani su ostvarenje nezavisnosti videli kao šansu za povratak na pravo mesto u socio-ekonomskom poretku sopstvene države, dok su se nemaležani protivili vladinim naporima da na prvo mesto u politici i privredi postavi Maležane.

Tajvan[uredi | uredi izvor]

Zakoni doneti 2004. godine zahtevaju da firma koja ima bar 100 zaposlenih koji žele da konkurišu za vladine ugovore ima bar 1% tajvanskih aboridžina.[48] Ministarstvo obrazovanja i Koncil za aboridžinske poslove objavili su 2002. da će učenici aboridžinskog porekla na Tajvanu biti podignuti za 33% od osnovnog učinka na prijemnim ispitima, ukoliko pokažu znanje na svom plemenskom jeziku ili kulturi.[49] Procenat pripomoći je varirao, a trenutno iznosi 35%.[50]

Šri Lanka[uredi | uredi izvor]

Godine 1981. politika standardizacije na univerzitetima u Šri Lanki je uvedena kao program afirmativne akcije za studente iz oblasti sa niskom stopom edukacije. Vlade koje su nasledile kolonijalne vlasti gajile su mit da su Britanci favorizovali hrišćane i Tamile čitavih 200 godina, koliko je njihova imperijalna vlast trajala. Međutim, Sinhaležani su u stvari imali najviše koristi od trgovine i plantaških kultura, a njihov jezik i kultura, kao i religija budizma, bili su zastupljeni u školama, za razliku od Tamila koji su učili engleski sve do ostvarenja nezavisnosti. Njihovo poznavanje engleskog seže još od američkih hrišćanskih misionara. Ovo je zabrinulo Britance, koji su strahovali da će njihove trgovinske veze sa Sinhaležanima biti narušene, te su ih poslali u tamilske oblasti da iste podučavaju, verujući da neće biti nikakvih posledica usled njihove malobrojnosti. Tamili, zbog slučajne koristi od učenja engleskog, sticali su uslove za rad u državnim službama nauštrb Sinhaležana. Mit „zavadi pa vladaj” nije istinit. Politika standardizacije zahtevala je od Tamila mnogo više ocene kako bi bili primljeni na fakultete. Da ova politika nije uvedena, ne bi došlo do građanskog rata. Ta politika čist je primer diskriminacije nad Tamilima, jer nije imala nikakvu realnu osnovu.[51]

Evropa[uredi | uredi izvor]

Nemačka[uredi | uredi izvor]

Član 3, Osnovnog zakona Nemačke, predviđa jednaka prava svih ljudi bez obzira na pol, rasu ili socijalno poreklo. Postoje programi u kojima se navodi da ako muškarci i žene imaju jednake kvalifikacije, žene moraju imati prednost za posao, dok invalidi treba da se posmatraju kao osobe bez invaliditeta. Ovo je tipično za sve pozicije u državi i univerzitetskim službama od 2007. godine. U poslednjih nekoliko godina, vođene su javne debate o tome da li da se sprovedu programi koji će omogućiti ženama privilegovan pristup poslovima u cilju suzbijanja diskriminacije. Nemačka levica pokrenula je raspravu o afirmativnim akcijama u nemačkom školskom sistemu. Prema Stefanu Zilihu, kvota treba da bude „mogućnost“ da se pomogne deci radničkih klasa koja nisu uzorni đaci u školi radi većih mogućnosti za upis u gimnazije (univerzitetske-pripremne škole).[52] Direktori gimnazija su se usprotivili, rekavši da će ova vrsta politike „biti na štetu“ siromašne dece.[53]

Norveška[uredi | uredi izvor]

U svim javnim akcionarskim društvenim odborima oba pola treba da budu zastupljena sa najmanje 40%.[54] Ali ovo se samo odnosi na otprilike 400 preduzeća od preko ukupno 300 000.[55]

Sejerštad i Opsal, u svojoj studiji uticaja afirmativne akcije na prisustvo društvenog kapitala žena direktora u Norveškoj, su utvrdili da postoji nekoliko odbora na čelu sa ženom, od početka sprovođenja afirmativne akcije sve do avgusta 2009. Sledeće godine proporcija odbora koji predvode žene je povećan sa 3,4% na 4,3%. Ovo ukazuje na to da zakon ima marginalni uticaj. Na početku perioda posmatranja samo 7 od 91 istaknutih direktora su bile žene. Rasna ravnoteža promenila se znatano tokom perioda posmatranja, dok su na kraju istraživanja, 107 žena i 117 muškaraca postali istaknuti direktori. Ako se uzme za uzorak samo tri direktorske pozicije, od toga najmanje 61,4% njih su žene. Prilikom razmatranja direktora sa sedam ili više direktorskih položaja, svi od njih su žene. Stoga, afirmativna akcija povećava zastupljenost ženske populacije u okviru direktorskih položaja.[56]

Rumunija[uredi | uredi izvor]

Romima se dodeljuju kvote za pristup javnim školama i državnim univerzitetima.[traži se izvor] Postoje dokazi da neki etnički Rumuni koriste sistem kvota tako da se mogu sami postaviti na položaje u okviru univerziteta, što je kritikovano od strane predstavnika Roma.[57]

Rusija[uredi | uredi izvor]

Sistem kvota je postojao u Sovjetskom Savezu za različite društvene grupe, uključujući etničke manjine (kao nadoknadu za svoje „kulturne zaostalosti“), žena i fabričkih radnika.

Kvote za pristup visokom obrazovanju, kancelarije u Sovjetskom sistemu i Komunističkoj partiji, npr, za položaj prvog sekretara Sovjetskog republičkog (ili Autonomne republike) stranačkog odbora koji je predstavnik „noseće nacionalnosti“ ove republike.

Moderna Rusija zadržava ovaj sistem, delimično. Kvote su ukinute, međutim, preferencije za neke etničke manjine i stanovnike pojedinih područja[58] su i dalje prisutni.

Slovačka[uredi | uredi izvor]

Ustavni sud proglasio je u oktobru 2005. godine da je afirmativna akcija, odnosno „davanje prednosti za ljude jedne etničke ili rasne grupe manjina“, protiv Ustava.[59]

Ujedinjeno kraljevstvo[uredi | uredi izvor]

U Velikoj Britaniji je svaka diskriminacija i favorizovanje zbog pola, rase i nacionalnosti, između ostalih „zaštićenih karakteristika“, generalno ilegalna iz bilo kog razloga u obrazovanju, zapošljavanju, tokom komercijalne transakcije, u privatnom klubu ili udruženju, i prilikom korišćenja javnih usluga.[10][60] Zakonom o ravnopravnosti 2010. uspostavljena su načela jednakosti i njihove primene u Velikoj Britaniji.[61]

Specifični izuzeci uključuju:

  1.  deo severnoirskog procesa za mir, sporazum „Veliki petak“, i rezultat Patern izveštaja neophodan policijskoj službi Severne Irske za zapošljavanje 50% pripadnika katoličke zajednice, i 50% protestantske i drugih zajednica, kako bi se smanjila moguća pristrasnost prema protestantima. Ovaj postupak je kasnije nazvan „mera 50:50“.[62]
  2.  aktom „seksualne diskriminacije” (predsedničkih kandidata) iz 2002, dozvoljeno je korišćenje spiska sa svim kandidatima ženskog pola, kako bi se moglo izabrati što više žena kandidata za izbore.[63]

Finska[uredi | uredi izvor]

U nekim programima visokoškolskog obrazovanja, kao što je pravo i medicina, postoji ograničen broj osoba (kvota) koje mogu da dostignu određeni standard veština na švedskom jeziku; za ove studente, obrazovanje je delimično uređeno na švedskom.[64][65] Svrha određenog broja primljenih kandidata jeste da garantuje dovoljan broj stručnjaka sa veštinama, obrazovanih na maternjem jeziku za potrebe širom zemlje.[64] Sistem kvota je kritikovan od strane većine stanovništva Finske, od kojih neki smatraju da je sistem nepravedan. Pored ovih lingvističkih kvota, žene mogu, kroz preferencijalni tretman pri zapošljavanju, dobiti određene poslove u javnom sektoru, ako postoji neravnoteža polova u određenoj oblasti poslovanja.

Francuska[uredi | uredi izvor]

Razlike na osnovu rase, religije ili pola nisu dozvoljene još od francuskog Ustava iz 1958. godine.[66] Od 1980, francuska verzija afirmativne akcije na osnovu susedstva, na prvom mestu, ima osnovno i srednje obrazovanje. Neke škole, u naseljima sa oznakom „prioritetna zona obrazovanja“, odobravaju više sredstava od ostalih. Učenici iz ovih škola takođe imaju koristi od posebnih pravila u određenim institucijama.[67]

Ministarstvo odbrane je pokušalo 1990. godine da omogući mladim francuskim vojnicima severno-afričkog porekla da se lakše unaprede u viši čin i dobiju vozačke dozvole. Nakon snažnog protesta od strane mladog francuskog poručnika[68] u časopisu Ministarstva odbrane Republike Francuske, vozačka dozvola i čin su mu onemogućeni. Posle izbora Sarkozija, novi pokušaj u korist arapsko-francuskih studenta je napravljen, ali Sarkozi nije dobio dovoljnu političku podršku da promeni francuski ustav. Međutim, ajvi liga u francuskim školama sprovodi konkretne aktivnosti koje su dužne da preuzmu određeni broj studenata iz siromašnih porodica.[69]

Osim toga, ugledajući se na norveški primer, nakon 27. januara 2014. godine, žene moraju da predstavljaju najmanje 20% članova odbora na svim berzama u privatnom ili državnom vlasništvu. Nakon 27. januara 2017. godine, procenat će se povećati na 40%. Sva imenovanja muškaraca za položaj direktora će biti nevažeći, dok se ne ispuni data kvota, a novčane kazne mogu biti primenjivane za druge direktore koji su postavljeni na položaj.[70]

Severna Amerika[uredi | uredi izvor]

Kanada[uredi | uredi izvor]

Selekcija jednakosti Kanadske povelje o pravima i slobodama izričito dozvoljava afirmativnu akciju, iako Povelja ne zahteva zakon koji daje preferencijalni tretman. Stav 2, u članu 15, navodi da odredbe o ravnopravnosti „ne isključuju bilo koji zakon, program ili aktivnost koja ima za cilj ublažavanje uslova ugroženih pojedinaca ili grupa, uključujući one koje su u nepovoljnom položaju zbog rase, nacionalnog ili etničkog porekla, boje kože, religije, pola, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta“.

Kanadski Zakon o zapošljavanju zahteva od poslodavaca u federalno-regulisanoj industriji, da se preferencijalni tretman omogući za četiri određene grupe: žene, osobe sa invaliditetom, domorodačkim rasama i manjinama sa vidljivim nedostacima. Manje od jedne trećine kanadskih univerziteta nude alternativne uslove upisa za studente domorodačkog porekla. Na primer, na severu Kanade, neke institucije ljudima domorodačkog porekla daju prednost za poslove i obrazovanje i imaju status P1. Nedomorodačke rase koje su rođeni, ili su boravili veći deo života na istom području, imaju status P2, kao i žene i osobe sa invaliditetom.[71]

Sjedinjene Američke Države[uredi | uredi izvor]

Koncept afirmativne akcije uveden u ranim 1960-ih u SAD, kao način za borbu protiv rasne diskriminacije u procesu zapošljavanja, a kasnije se proširio i na rodne diskriminacije.[17] Afirmativna akcija je prvi put sprovedena od strane predsednika Džona Kenedija 6. marta 1961. godine, koja traži da poslodavci „ne diskriminišu bilo kog zaposlenog ili kandidata za zapošljavanje zbog rase, vere, boje ili nacionalnog porekla“, i „preduzmu konkretne mere kako bi se osiguralo da su kandidati zaposleni, kao i da se zaposleni tretiraju prilikom zapošljavanja, bez obzira na rasu, veru, boju ili nacionalno poreklo“.[72][73]

Dana 24. septembra 1965, predsednik Lindon Džonson potpisao je Izvršnu naredbu 11246, čime se zamenjuje Izvršna naredba 10925 i potvrđuje se posvećenost vlade „da promoviše i realizuje jednake mogućnosti zapošljavanja kroz pozitivan, stalan program u svakom izvršnom odeljenju i agenciji“.[3] Afirmativna akcija se počela odnositi na žene u okviru Izvršne naredbe 11375, kojom je izmenjena Izvršna naredba 11246 13. oktobra 1967, dodavanjem „pola“ na listu zaštićenih kategorija.

Afirmativna akcija je bila predmet brojnih sudskih slučajeva i dovedena je u pitanje nakon njenog ustavnog legitimiteta. U 2003. godini, odluka Vrhovnog suda o afirmativnoj akcije u visokom obrazovanju (Grater protiv Bolindžera, 539 SAD 244 - Vrhovni sud 2003). Alternativno, neki fakulteti koriste finansijske kriterijume da privuku rasne grupe koje su obično bile nedovoljno zastupljene i obično imaju lošije životne uslove. Neke države, kao što su Kalifornija (Kalifornijska inicijativa za građanska prava), Mičigen (Mičigenska inicijativa za građanska prava), i Vašington (Inicijativa 200), obuhvataju ustavne amandmane kojima se zabranjuju da javne institucije, uključujući i javne škole, praktikuju afirmativne akcije u svojim državama. Konzervativni aktivisti tvrde da fakulteti pažljivo koriste nelegalne kvote za povećanje broja manjina i pokrenuli su brojne tužbe kako bi ih zaustavili.[74]

Okeanija[uredi | uredi izvor]

Novi Zeland[uredi | uredi izvor]

Pripadnici maorskog ili drugog polinežanskog porekla često imaju bolji pristup univerzitetskim kursevima, ili su neke stipendije izdvojene posebno za njih.[60] Afirmativna akcija je omogućena stavom 73 Akta o ljudskim pravima 1993,[75] i stavom 19, tačka 2 Povelje o pravima Novog Zelanda 1990.[76]

Južna Amerika[uredi | uredi izvor]

Brazil[uredi | uredi izvor]

Neki univerziteti u Brazilu (državni i federalni) stvorili su sisteme poželjnih prijema za rasne manjine (crnaca i Ameroindijanaca), siromašnih i osoba sa invaliditetom. To su kvote do 20% slobodnih radnih mesta rezervisanih za osobe sa invaliditetom u parničnim javnim službama.[77] Demokratska stranka optužuje Upravni odbor Univerziteta u Braziliji da su okrenuti ka „nacizmu“, i podnela je žalbu Vrhovnom Saveznom sudu protiv ustavnosti kvota Univerziteta za manjine.[78] Vrhovni sud je jednoglasno odobrio njihovu ustavnost 26. aprila 2012.[79]

Međunarodne organizacije[uredi | uredi izvor]

Ujedinjene nacije[uredi | uredi izvor]

Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije propisuje, u članu 2, stav 2, da se programi afirmativne akcije mogu zatražiti od zemalja koje su ratifikovale konvenciju, kako bi se ispravila sistematska diskriminacija. Ona nalaže, međutim, da takvi programi „ni u kom slučaju ne smeju imati za posledicu održavanje nejednakih ili različitih prava za rasne rasne grupe, kako bi ciljevi zbog kojih su preduzete mogli biti postignuti.“[6]

Komitet za ljudska prava Ujedinjenih nacija navodi da „načelo jednakosti ponekad od država članica zahteva da preduzmu konkretne aktivnosti u cilju smanjenja ili eliminisanja uslova koji uzrokuju ili pomažu održavanju diskriminacije zabranjene Paktom. Na primer, u državi u kojoj su opšti uslovi određenog dela stanovništva sprečiti ili umanjiti uživanje ljudskih prava, država treba da preduzme konkretnu akciju da ispravi te uslove. Takva akcija može uključivati vreme neophodno određenom delu populacije, koji su zabrinuti postojećim preferencijalnim tretmanom kako bi uvideli njegov značaj u odnosu na ostatak populacije. Međutim, sve dok su takve mere potrebne kako bi se ispravila diskriminacija, to je zapravo slučaj legitimne diferencijacije iz Pakta.[6]

Podrška[uredi | uredi izvor]

Princip afirmativne akcije je promovisanje društvene jednakosti kroz preferencijalni tretman ekonomski-socijalno ugroženih ljudi. Ovi ljudi su često u nepovoljnom položaju zbog istorijskih razloga, kao što su ugnjetavanja i ropstva.[5] Istorijska i međunarodna podrška za afirmativne akcije nastoji da ostvari niz ciljeva: prevazilaženje nejednakosti u zapošljavanju i platama; povećanje pristupa obrazovanju; poboljšanje materijalnog stanja, institucionalno i stručno rukovodstvo svih društvenih slojeva; ispravljanje očigledne nepravde iz prošlosti, ili prepreke posebno socijalnog dizbalansa koji je ostao prisutan nakon ropstva i robovlasničkih zakona.

Ankete[uredi | uredi izvor]

Prema anketi „Ju-Es-Ej Tudej” iz 2005 godine, većina Amerikanaca podržava afirmativne akcije za žene, dok su stavovi o manjinskim grupama bili podeljeni.[80] Međutim, neznatna većina Amerikanaca ne veruje da afirmativna akcija prevazilazi obezbeđivanje pristupa i ukazuje na preferencijalni tretman.[80] Anketa iz juna 2009. godine konstatuje da 55% Amerikanaca smatra da afirmativna akcija u celini treba da se ukine, iako postoji i podrška 55% njih da se ona primeni za osobe sa invaliditetom.[81] Anketa kompanije Galup iz 2005. godine pokazala je da 72% crnih Amerikanaca i 44% belih Amerikanaca podržava rasne afirmativne akcije.  Podrška među crncima, za razliku od belačkog stanovništva, nisu bile u gotovo nikakvoj korelaciji sa političkom pripadnošću.[82]

Istraživanje Kvinipjak univerziteta iz 2009. godine je pokazalo da se 65% američkih birača protivi primeni afirmativne akcije prema gej osobama, dok ih je 27% podržalo.[83]

Ledžer anketa sprovedena u 2010. godini ukazuje da se 59% Kanađana protivi rasoj, polnoj, ili etničkoj pripadnosti prilikom zapošljavanja u državnim poslovima.[84]

Anketa iz 2014. godine, Pju istraživačkog instituta, pokazala je da 63% Amerikanaca smatra da su programi afirmativne akcije u cilju povećanja zastupljenosti manjina na koledžima „dobra stvar“, u poređenju sa 30% onih koji su mislili da su „loša stvar“.[85] Naredne godine, Galup jo objavio anketu koja pokazuje da 67% Amerikanaca podržaba afirmativne akcije u cilju povećanja zastupljenosti ženske populacije, u poređenju sa 58% onih koji su podržali ovakve programe u cilju povećanja zastupljenosti rasnih manjina.[86]

Kritike[uredi | uredi izvor]

Protivnici afirmativne akcije, kao što je Džordž Šer, veruju da afirmativna akcija devalvira dostignuća ljudi koji se biraju na osnovu društvene grupe kojoj pripadaju, na osnovu njihovih kvalifikacija, čineći afirmativne akcije kontraproduktivim. Protivnici koji ponekad kažu da je afirmativna akcija obrnuta diskriminacija, takođe tvrde da afirmativna akcija ima neželjene nuspojave pored neuspeha da ostvari svoje ciljeve. Oni tvrde da ometa pomirenje, zamenjuje stare dugove sa novim, potkopava dostignuća manjina, i ohrabruje pojedince da se identifikuju sa ugroženim grupama čak iako to nisu. Može da poveća rasne tenzije i koristi privilegovanijih pripadnika u manjinskim grupama na štetu manje srećnih.

Protivnici tvrde da su predmeti, kao što su Fišer protiv Univerziteta u Teksasu, neki od primera koji pokazuju kako se obrnuta diskriminacija može održati. U 2008. godini, Abigejl Fišer, koja je poreklom iz Teksasa, tužila je Univerzitet u Teksasu, tvrdeći da joj je uskraćen prijem na fakultet jer je „bela“. U takvim slučajevima, trka na bazi afirmativne akcije postaje važan faktor u odlučivanju ko će biti primljen na univerzitet, a Fišer je tvrdila da je diskriminšuće neprihvatanje učenika prema njihovoj rasi, kao da takav postupak predstavlja kršenje zakonske zaštite Četrnaestog amandmana, koji obezbeđuje jednaku zaštitu i prava svih građana Sjedinjenih Država.[87]

Američki ekonomista i socijalpolitički komentator, Tomas Sauel, identifikovao je neke negativne rezultate trke na bazi afirmativne akcije u svojoj knjizi Afirmativna akcija širom sveta: Empirijsko istraživanje. Sauel piše da pravila afirmativne akcije podstiču nepoželjne grupe da sebe označe članovima poželjnih grupa (tj. prioritetnih korisnika afirmativne akcije), oni imaju korist, odnosno prvenstveno više sreće od poželjne grupe (npr. srednje klase crnaca), često na štetu manje srećnih koji nisu među poželjnim grupama (npr. belci i Azijati); a drugo zato što može da se pokaže kao uzaludno, što predstavlja gubitak za društvo u celini; i povećavaju animozitet prema željenim grupama.

Neusaglašenost[uredi | uredi izvor]

Neusaglašenost je termin koji ukazuje na negativan efekat koji ima afirmativna akcija kada se na osnovu nje postavlja student na koledž koji je suviše težak za njega ili nju. Na primer, prema teoriji, u odsustvu afirmativne akcije, student će biti primljen na koledž koji odgovara njegovoj ili njenoj akademskoj sposobnosti i koji imaju dobre šanse da diplomiraju. Međutim, prema teoriji neusaglašenosti, afirmativna akcija često postavlja studenta na koledž koji je suviše težak za njega ili nju, a to povećava šanse studenata da prekinu studiranje. Tako, prema teoriji, afirmativna akcija utiče na dobronamernu korist, jer povećava brzinu napuštanja koledža.

Dokaz koji ide u prilog teoriji neusaglašenosti predstavio je Gejl Heriot, profesor prava na Univerzitetu u San Dijegu i član Komisije SAD o građanskim pravima, 24. avgusta 2007. godine u članku objavljenom u „Vol Strit džurnalu”. U članku se navodi studija iz 2004, koja je sprovedena od strane profesora Ju-Si-El-Ej, Ričarda Sandera i objavljena u Stanford reviji za pravo, studija je zaključila da je bilo 7,9% manje crnačkih advokata nego što bi bilo da nije bilo afirmativne akcije. Studija nosi naziv „sistemska analiza afirmativne akcije na američkim pravnim fakultetima.“[88] U članku se takođe navodi da zbog nepodudaranja, crnci imaju veće šanse da napuste pravni fakultet.[89]

Sanderov članak koji govori o nepodudaranju, kritikovan je od strane nekoliko profesora prava, uključujući i Ijana Ajresa i Ričarda Broksa sa Jejl koledža, koji tvrde da bi se eliminisanjem afirmativne akcije zapravo smanjio broj crnačkih advokata za 12,7%.[90] Iz 2008. godine, studija Džes Rotštajn i Alberta H. Juna potvrdila je Sanderove nalaze neusklađenosti, ali je takođe zaključeno da bi eliminacija afirmativne akcije „dovela do 63% pada među crnačkim studentima na svim pravnim fakultetima, i pad od 90% u elitnim pravnim fakultetima“.[91] Ove visoke brojke predviđanja su bile sumnjičave u pregledu prethodnih studija Pitera Arkidijana i Majkla Lovenhajma. Njihova članak iz 2016. godine, ukazao je na jak pokazatelj da afirmativna akcija kao rezultat ima efekat neusklađenosti. Oni su tvrdili da bi prisustvo nekih afroameričkih studenata u manje selektivnim školama značajno poboljšao nisku stopu, ali su upozorili da bi takva poboljšanja dovela do smanjenjenja pohađanja nastave prava.[92]

Studija iz 2011 uviđa da se nesklad može desiti samo kada selektivna škola raspolaže privatnim informacijama, ili ukoliko bi te informacije bile obelodanjene, što bi promenilo izbor studenta. Studija je pokazala da je to, u stvari, slučaj  Djuk univerziteta, i da ovakva informacija predviđa akademski uspeh učenika nakon početka koledža.[93]

Istraživanje iz 2016. godine o afirmativnoj akciji u Indiji, uspelo je da pronađe dokaze o hipotezi neusaglašenosti.[94]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „positive discrimination”. Oxford Dictionaries. Oxford University Press. Arhivirano iz originala 23. 02. 2014. g. Pristupljeno 13. 2. 2014. 
  2. ^ „affirmative action”. Oxford Dictionaries. Oxford University Press. Arhivirano iz originala 23. 02. 2014. g. Pristupljeno 13. 2. 2014. 
  3. ^ a b „Executive Order 11246—Equal employment opportunity”. The Federal Register. 15. 8. 2016. Arhivirano iz originala 30. 3. 2010. g. Pristupljeno 5. 2. 2010. 
  4. ^ „Affirmative Action”. Stanford University. Pristupljeno 4. 6. 2012. 
  5. ^ a b Christophe Jaffrelot, India's Silent Revolution: The rise of lower castes in northern India. pp. 321. 2003
  6. ^ a b v United Nations Committee on Human Rights, General Comment 18 on Non-discrimination, Paragraph 10
  7. ^ Sakrikar, Dinkar. „The Mandal Commission Report (August 1994)”. www.pucl.org. PUCL – Peoples Union for Civil Liberties. Arhivirano iz originala 25. 12. 2016. g. Pristupljeno 2. 11. 2016. 
  8. ^ Singh, Aruna. „A comment on the application of the mandal commission report – (August 1984)”. www.pucl.org. PUCL – People's Union for Civil Linerties. Arhivirano iz originala 25. 12. 2016. g. Pristupljeno 2. 11. 2016. 
  9. ^ „Highlights of the 2002–2003 Supreme Court Term”. Supct.law.cornell.edu. 27. 6. 2002. Pristupljeno 1. 9. 2013. 
  10. ^ a b Personneltoday.com "Is there a case for positive discrimination?" Arhivirano 2008-01-05 na sajtu Wayback Machine
  11. ^ Sher 1983
  12. ^ Garry 2006
  13. ^ Does affirmative action hurt minorities?, Los Angeles Times, 26 September 2007
  14. ^ Quotas on trial, by Thomas Sowell, 8 January 2003
  15. ^ „President Kennedy's E.O.10925: Seedbed of Affirmative Action” (PDF). Society for History in the Federal Government. Arhivirano iz originala (PDF) 4. 3. 2016. g. Pristupljeno 27. 9. 2015. 
  16. ^ A Brief History of Affirmative Action Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. maj 2015), University of California, Irvine (access date 16 May 2015)
  17. ^ a b „Affirmative Action: History and Rationale”. Clinton Administration's Affirmative Action Review: Report to the President. 19. 7. 1995. Arhivirano iz originala 27. 5. 2011. g. Pristupljeno 21. 4. 2017. 
  18. ^ „Affirmative Action”. Harvard Blogs. Harvard Law School. Arhivirano iz originala 18. 5. 2015. g. Pristupljeno 30. 4. 2015. 
  19. ^ „Equal Opportunity & Affirmative Action Policy Statement”. chatham.edu. Arhivirano iz originala 1. 5. 2015. g. Pristupljeno 30. 4. 2015. 
  20. ^ Sowell, Thomas (2004). Affirmative Action Around the World: An Empirical Study. Yale University Press. ISBN 978-0-300-10199-7. 
  21. ^ „Affirmative Action”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. 1. 4. 2009. 
  22. ^ Fidan Ana Kurtulus, "Affirmative Action and the Occupational Advancement of Minorities and Women During 1973–2003," Industrial Relations: A Journal of Economy and Society (2012) 51#2 pp. 213–246. online
  23. ^ Kim, Sunhee; Kim, Seoyong (2014). „Exploring the effect of four factors on affirmative action programs for women”. Asian Journal of Women's Studies. Ewha Womans University Press. 20 (1): 30—69. Arhivirano iz originala 4. 9. 2015. g. Pristupljeno 21. 4. 2017.  Pdf. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. jun 2015)
  24. ^ „Affirmative Action”. Labor-employment-law.lawyers.com. Pristupljeno 11. 4. 2012. 
  25. ^ „The EU's Boardroom Quota Battle Is Over, But Women Cannot Yet Rest”. Forbes.com. 
  26. ^ „Uppsala discriminated against Swedes”. The Local. 21. 12. 2006. 
  27. ^ „White Workers and the Colour Bar”. Sahistory.org.za. Arhivirano iz originala 19. 3. 2014. g. Pristupljeno 31. 5. 2015. 
  28. ^ a b Race, law and poverty in the new South Africa, The Economist, 30 September 1999
  29. ^ a b v Stokes, G. (15. 3. 2010). „The problem with affirmative action”. Fanews.co.za. 
  30. ^ [1] Arhivirano 2014-03-18 na sajtu Wayback Machine
  31. ^ „Employment Equity FAQ”. Southafrica.info. Arhivirano iz originala 1. 4. 2012. g. Pristupljeno 11. 4. 2012. 
  32. ^ „BEE's Glass Slipper”. Mg.co.za. 3. 2. 2010. Pristupljeno 11. 4. 2012. 
  33. ^ „BEE: A man made disaster”. Moneyweb.co.za. 5. 7. 2019. Pristupljeno 11. 4. 2012. 
  34. ^ „'SAB deal to enrich black elite': Fin24: Companies”. Fin24. Arhivirano iz originala 3. 10. 2011. g. Pristupljeno 29. 7. 2010. 
  35. ^ „Business Report – Home – Motlanthe warns BEE council has failed”. Busrep.co.za. 9. 2. 2010. Arhivirano iz originala 16. 05. 2016. g. Pristupljeno 22. 4. 2010. 
  36. ^ „Manyi vows to get tough over BEE – Mail & Guardian Online: The smart news source”. Mg.co.za. 20. 11. 2009. Pristupljeno 29. 7. 2010. 
  37. ^ a b „Black economic empowerment. (n.d.)”. Southafrica.info. Arhivirano iz originala 1. 11. 2012. g. Pristupljeno 21. 4. 2017. 
  38. ^ Franchi, V. (2003). „The racialization of affirmative action in organizational discourses: A case study of symbolic racism in post-apartheid south africa”. International Journal of Intercultural Relations, 27(2), 157–87. Across or beyond the racialised divide? Current perspectives on ' race', racism and 'intercultural' relations in 'post-apartheid' South Africa. 27 (2): 157—187. doi:10.1016/S0147-1767(02)00091-3. 
  39. ^ a b Edigheji, O. (2006). „Affirmative action and state capacity in a democratic South Africa. Policy: issues & actors, 20(4)” (PDF). cps.org.za. Arhivirano iz originala (PDF) 19. 5. 2014. g. Pristupljeno 21. 4. 2017. 
  40. ^ a b v g d Goga, F. (n.d.). A critique of affirmative action: The concept. Retrieved from „Culture, Communication and Media Studies - Home”. Arhivirano iz originala 22. 6. 2012. g. Pristupljeno 5. 11. 2012. 
  41. ^ Alon, Sigal (2011). „The Diversity Dividends of a Need-blind and Color-blind Affirmative Action Policy”. Social Science Research, 40(6):1494-1505. 40 (6): 1494—1505. doi:10.1016/j.ssresearch.2011.05.005. 
  42. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 01. 02. 2013. g. Pristupljeno 21. 04. 2017. 
  43. ^ http://che.org.il/wp-content/uploads/2013/10/%D7%94%D7%97%D7%9C%D7%98%D7%AA-%D7%95%D7%AA%D7%AA-%D7%9E%D7%A1-1-%D7%AA%D7%A9%D7%A2%D7%93.pdf
  44. ^ „Ethnic and Religious Affairs Commission of Guangdong Province”. Mzzjw.gd.gov.cn. 15. 10. 2007. Arhivirano iz originala 5. 1. 2009. g. Pristupljeno 11. 4. 2012. 
  45. ^ Hasmath, Reza (2011). „The education of ethnic minorities in Beijing”. Ethnic and Racial Studies. 34 (11): 1835—54. S2CID 144069723. doi:10.1080/01419870.2011.553238. 
  46. ^ „Encyclopedia of the Nations, "Malaysia Poverty and Wealth"”. Nationsencyclopedia.com. Pristupljeno 11. 4. 2012. 
  47. ^ Perumal, M. (1989). „Economic Growth and Income Inequality in Malaysia, 1957–1984”. Singapore Economic Review. 34 (2): 33—46. 
  48. ^ „Indigenous peoples - Minority Rights Group”. 
  49. ^ Holsinger & Jacob 2009, str. 295
  50. ^ „原住民學生升學保障及原住民公費留學辦法(民國 102 年08月19 日 )” [Aboriginal Students Enrollment Guarantee and Public Funding for Aboriginal Study Abroad Act] (na jeziku: kineski). Ministry of Justice (Taiwan). 
  51. ^ „Did the British Divide & Rule Ceylon? | Ilankai Tamil Sangam”. Sangam.org. Pristupljeno 1. 9. 2013. 
  52. ^ Susanne Vieth-Entus (29. December 2008): "Sozialquote: Berliner Gymnasien sollen mehr Schüler aus armen Familien aufnehmen". Der Tagesspiegel
  53. ^ Martin Klesmann (23 February 2009). "'Kinder aus Neukölln würden sich nicht integrieren lassen' – Ein Politiker und ein Schulleiter streiten über Sozialquoten an Gymnasien". Berliner Zeitung
  54. ^ „LOV-1997-06-13-45 Lov om allmennaksjeselskaper (allmennaksjeloven)”. Lovdata.no. Pristupljeno 29. 7. 2010. 
  55. ^ „27.000 flere bedrifter i Norge”. nettavisen.no. 27. 5. 2004. Pristupljeno 31. 5. 2015. 
  56. ^ Seierstad, Cathrine; Opsahl, Tore (mart 2011). „For the few not the many? The effects of affirmative action on presence, prominence, and social capital of women directors in Norway”. Scandinavian Journal of Management. 27 (1): 44—54. doi:10.1016/j.scaman.2010.10.002. 
  57. ^ „Admiterea in facultati pe locuri pentru rromi, un fenomen ce trebuie stopat”. Arhivirano iz originala 21. 2. 2014. g. Pristupljeno 30. 1. 2013. 
  58. ^ „Predstaviteli korennыh maločislennыh narodov Severa imeюt pravo polučitь besplatnuю юridičeskuю pomoщь”. 18. 2. 2016. 
  59. ^ Goldirova, Renata (19. 10. 2005). „Slovakia bans positive discrimination”. Euobserver.com. Pristupljeno 11. 4. 2012. 
  60. ^ a b Commission for Racial Equality (29. 9. 2006). „Affirmative action around the world”. Catalyst. Commission for Racial Equality. Arhivirano iz originala 25. 01. 2007. g. Pristupljeno 22. 04. 2017. 
  61. ^ „Equality Act 2010”. Legislation.gov.uk. Pristupljeno 11. 4. 2012. 
  62. ^ „UK | N Ireland | Police recruitment 'will be 50:50'”. BBC News. 12. 9. 2001. Pristupljeno 1. 9. 2013. 
  63. ^ Richard Kelly and Isobel White (2009). All-women shortlists (PDF). House of Commons Library. SN/PC/05057. Pristupljeno 23. 6. 2009. 
  64. ^ a b „Hakuopas 2011. Lääketieteen ja hammaslääketieteen opiskelijavalinnat” (PDF) (na jeziku: Finnish). Faculty of Medicine, University of Helsinki. 2011. Arhivirano iz originala (PDF) 2. 10. 2011. g. Pristupljeno 4. 6. 2011. 
  65. ^ „Oikeustieteellinen tiedekunta. Hakuopas 2011” (PDF) (na jeziku: Finnish). Faculty of Law, University of Helsinki. 2011. str. 3. Pristupljeno 4. 6. 2011. 
  66. ^ Mott, Jonathan D., Ph.D. (7. 2. 1992). „The French Constitution of 1958 and its Amendments”. Thisnation.com. Pristupljeno 28. 4. 2014. 
  67. ^ Ghorbal, Karim (2015). „Esencia colonial de una política contemporánea: Por un enfoque fanoniano de la discriminación positiva en Francia”. Culture & History Digital Journal. 4 (2): e016. doi:10.3989/chdj.2015.016.  Tekst „Essence ” ignorisan (pomoć)
  68. ^ Jean-Pierre Steinhofer, "Beur ou ordinaire", Armée d'ajourd'hui, 1991.
  69. ^ „Le Plan Sarkozy”. Le Monde. 17. 12. 2008. Pristupljeno 11. 4. 2012. 
  70. ^ „Vie Publique”. Vie-publique.fr. 25. 6. 2002. Pristupljeno 11. 4. 2012. 
  71. ^ „GNWT – Human Resources – Affirmative Action”. Hr.gov.nt.ca. 3. 4. 2012. Arhivirano iz originala 3. 8. 2012. g. Pristupljeno 11. 4. 2012. 
  72. ^ „President Kennedy's E.O.10925: Seedbed of Affirmative Action” (PDF). Society for History in the Federal Government. Arhivirano iz originala (PDF) 4. 3. 2016. g. Pristupljeno 27. 9. 2015. 
  73. ^ „Executive Order 10925 – Establishing The President's Committee On Equal Employment Opportunity”. U.S. Equal Employment Opportunity Commission. Arhivirano iz originala 27. 05. 2010. g. Pristupljeno 5. 2. 2010. 
  74. ^ Teles 2010, str. 235–37.
  75. ^ „Human Rights Act 1993 No 82 (as at 1 July 2013), Public Act 73 Measures to ensure equality – New Zealand Legislation”. Legislation.govt.nz. 1. 7. 2013. Pristupljeno 1. 9. 2013. 
  76. ^ „New Zealand Bill of Rights Act 1990 No 109 (as at 1 July 2013), Public Act 19 Freedom from discrimination – New Zealand Legislation”. Legislation.govt.nz. 1. 7. 2013. Pristupljeno 1. 9. 2013. 
  77. ^ Plummer, Robert. "Black Brazil Seeks a Better Future." BBC News São Paulo, 25 September 2006. 16 November 2006
  78. ^ Por Rodrigo Haidar e Filipe Coutinho (20. 7. 2009). „DEM entra com ADPF contra cotas raciais” (na jeziku: portugalski). Conjur.com.br. Pristupljeno 11. 4. 2012. 
  79. ^ Santos, Débora (26. 4. 2012). „Supremo decide pro unanimidade pela constiucionalidade das cotas” (na jeziku: portugalski). g1.globo.com. Pristupljeno 3. 6. 2012. 
  80. ^ a b „Usatoday.Com”. Usatoday.Com. 20. 5. 2005. Pristupljeno 28. 4. 2014. 
  81. ^ Quinnipiac University – Office of Public Affairs (3. 6. 2009). „National (US) Poll * June 3, 2009 * U.S. Voters Disagree 3–1 With – Quinnipiac University – Hamden, Connecticut”. Quinnipiac.edu. Arhivirano iz originala 6. 6. 2009. g. Pristupljeno 11. 4. 2012. 
  82. ^ Jones, Jeffrey M. (23. 8. 2005). „Race, Ideology, and Support for Affirmative Action”. Gallup. Pristupljeno 11. 3. 2013. 
  83. ^ U.S. Voters Disagree 3–1 With Sotomayor On Key Case Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. mart 2014). Quinnipiac University. Published 3 June 2009.
  84. ^ Akin, David (12. 8. 2010). „Canadians against job hiring quotas”. Toronto Sun. Pristupljeno 11. 4. 2012. 
  85. ^ Drake, Bruce (22. 4. 2014). „Public strongly backs affirmative action programs on campus”. Pew Research Center. Pristupljeno 16. 3. 2017. 
  86. ^ Riffkin, Rebecca (26. 8. 2015). „Higher Support for Gender Affirmative Action Than Race”. Gallup (objavljeno 26. 8. 2015). Pristupljeno 16. 3. 2017. 
  87. ^ Toobin, Jeffrey (1. 5. 2012). „Fisher v. University of Texas and the End of Affirmative Action”. The New Yorker. Pristupljeno 1. 9. 2013. 
  88. ^ Affirmative Action Backfires, by Gail Heriot, Wall Street Journal, 24 August 2007
  89. ^ Sander, Richard (2004). „A SYSTEMIC ANALYSIS OF AFFIRMATIVE ACTION IN AMERICAN LAW SCHOOLS” (PDF). Stanford Law Review: 367—483. Arhivirano iz originala (PDF) 15. 9. 2011. g. Pristupljeno 13. 7. 2011. 
  90. ^ Fisman, Ray (29. 4. 2005). „Slate.com”. Slate. Slate.com. Pristupljeno 11. 4. 2012. 
  91. ^ Jaschik, Scott (3. 9. 2008). „Attacking the 'Mismatch' Critique of Affirmative Action”. Inside Higher Education. Arhivirano iz originala 13. 12. 2017. g. Pristupljeno 27. 1. 2016. 
  92. ^ Arcidiacono, Peter; Lovenheim, Michael (mart 2016). „Affirmative Action and the Quality-Fit Tradeoff”. Journal of Economic Literature. 54 (1): 30,31,69. S2CID 1876963. doi:10.1257/jel.54.1.3. Pristupljeno 25. 5. 2016. 
  93. ^ Arcidiacono, Peter; Aucejo, Esteban M.; Fang, Hanming; Spenner, Kenneth I. (novembar 2011). „Does affirmative action lead to mismatch? A new test and evidence” (PDF). Quantitative Economics. 2 (3): 303—33. doi:10.3982/QE83. 
  94. ^ Surendrakumar, Bagde; Dennis, Epple; Lowell, Taylor (1. 6. 2016). „Does Affirmative Action Work? Caste, Gender, College Quality, and Academic Success in India”. American Economic Review. 106 (6): 1495—1521. ISSN 0002-8282. doi:10.1257/aer.20140783. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Afirmativna akcija na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Афирмативна_акција&oldid=27551896”