Pređi na sadržaj

Ајванхо (roman)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ajvanho
Prvo izdanje iz 1819.
Nastanak
Orig. naslovIvanhoe
AutorValter Skot
ZemljaUjedinjeno Kraljevstvo
Jezikengleski
Sadržaj
Žanr / vrsta delaistorijski roman
Mesto i vreme
radnje		Engleska; 12. vek
Izdavanje
Datum1819. (UK)
1900. (Srbija)[1]
Broj stranica623[2]
Tip medijaTvrdi povez
Prevod
PrevodilacČed. A. Petrović

Ajvanho (engl. Ivanhoe) je istorijski roman škotskog pisca Valtera Skota,[3] prvi put objavljen u decembru 1819. u tri toma. Ajvanho je označilo pomak od Skotove prethodne prakse postavljanja priča u Škotsku i u bližu prošlost. Postao je jedan od Skotovih najpoznatijih i najuticajnijih romana.

Smeštenom u srednjovekovnu Englesku, sa živopisnim opisima turnira, odmetnika, suđenja veštici i podela između Jevreja i hrišćana, Normana i Saksonaca, romanu su mnogi, uključujući Tomasa Karlajla i Džona Raskina, pripisali zasluge za povećanje interesovanja čitalaca za viteške romane i medijevalizam. Kako je to rekao Džon Henri Njuman, Skot je „prvi okrenuo umove ljudi u pravcu srednjeg veka”.[4] Ajvanho je takođe zaslužan za uticaj na savremenu popularnu percepciju istorijskih ličnosti kao što su kralj Ričard Lavlje Srce, knez Džon i Robin Hud.

Radnja[uredi | uredi izvor]

Uvod[uredi | uredi izvor]

Protagonistu Vilfreda od Ajvanhoa je razbaštinio njegov otac Sedrik od Rotervuda zato što je podržao normanskog kralja Ričarda i što se zaljubio u ledi Rovenu, Sedrikovu štićenicu i potomkinju saksonskih kraljeva Engleske. Sedrik je planirao da se Rovena uda za moćnog lorda Atelstana, pretendenta na englesku krunu po svom poreklu od poslednjeg saksonskog kralja, Harolda Godvinsona. Ajvanho je u službi kralja Ričarda u Trećem krstaškom ratu, odakle dolaze vesti da je igrao zapaženu ulogu u opsadi Akre.

Knjiga počinje scenom normanskih vitezova i prelata koji traže Sedrikovo gostoprimstvo. Tamo ih vodi hodočasnik, u to vreme poznat samo kao poklonik. Iste noći, Isak od Jorka, jevrejski lihvar, traži utočište u Rotervudu na putu za turnir u Ašbiju. Posle noćnog obeda, poklonik posmatra jednog od Normana, templara Brijana de Boa Gilbera, koji izdaje naređenja svojim saracenskim vojnicima da zarobe Isaka.

Poklonik zatim pomaže Isaku da pobegne iz Rotervuda, a pri tome mu pomaže svinjar Gurt.

Isak od Jorka nudi da otplati svoj dug pokloniku oklopom i ratnim konjem sa kojima bi mogao da učestvuje na turniru u zamku Ašbi de la Zuš, na osnovu njegovog zaključka da je poklonik zapravo vitez. Poklonik je iznenađen, ali prihvata ponudu.

Turnir[uredi | uredi izvor]

Rovena kruniše Ajvanhoa kao pobednika na turniru.

Turnirom predsedava knez Džon, brat kralja Ričarda. Prisustvuju i Sedrik, Atelstan, ledi Rovena, Isak od Jorka, njegova ćerka Rebeka, Robin od Lokslija i njegovi ljudi, knežev savetnik Valdemar Ficurze i brojni normanski vitezovi.

Prvog dana turnira, u pojedinačnim nadmetanjima, tajanstveni vitez, koji se predstavlja samo kao „Desdichado” (što na španskom znači „isključen iz nasleđa”), pobeđuje Boa Gilbera. Maskirani vitez odbija da otkrije svoj identitet uprkos zahtevu kneza Džona, ali je ipak proglašen šampionom dana i dozvoljeno mu je da izabere kraljicu turnira. On odaje ovu čast ledi Roveni.

Drugog dana, u borbi, tajanstveni vitez je vođa jedne strane, kojoj se suprotstavljaju njegovi bivši protivnici. Njegova strana se ubrzo nalazi teško pritisnuta i njega samog opsedaju višestruki neprijatelji sve dok ga ne spase vitez pod nadimkom „Le Noir Faineant” („Crna Lenština”), koji nakon toga u tajnosti odlazi. Kada je primoran da se razotkrije kako bi primio svoju koronetu (počast za šampiona), tajanstveni vitez je identifikovan kao Vilfred od Ajvanhoa, koji se vratio iz krstaškog rata. Ovo izaziva veliko zaprepašćenje kod kneza Džona i njegovog dvora koji se sada plaše neizbežnog povratka kralja Ričarda.

Ajvanho je teško ranjen na turniru, ali njegov otac ne želi da mu pomogne. Umesto toga, Rebeka, vešta lekarka, brine o njemu, a zatim ubeđuje svog oca da povede Ajvanhoa sa njima u njihov dom u Jorku kada bude spreman za to putovanje. Poslednjeg dana turnira Loksli pokazuje podvige u streličarstvu, između ostalog uspevajući da strelom rascepi vrbov prut koji je gađao. Večera koju je knez Džon priredio za lokalne Saksonce završava se uvredama.

Zarobljavanje i spasavanje[uredi | uredi izvor]

U šumama između Ašbija i Jorka, Isaka, Rebeku i ranjenog Ajvanhoa napuštaju stražari, koji se plaše razbojnika i uzimaju sve Isakove konje. Sedrik, Atelstan i ledi Rovena ih susreću i pristaju da putuju zajedno. De Brasi i njegovi pratioci zarobljavaju celu družinu i odvode ih u Torkvilston, zamak Fron de Befa. Svinjar Gurt i dvorska luda Vamba uspevaju da pobegnu, a zatim nailaze na Lokslija, koji planira akciju spasavanja.

Rebeka na parapetu zamka Torkvilston.

Crni vitez, nakon što se preko noći sklonio u kolibu lokalnog fratra, svetog pope iz Kopmanhersta, dobrovoljno se prijavljuje da pomogne zarobljenicima u Torkvilstonu. Robinovi ljudi, među njima i fratar i razni saksonski jomani, započinju opsadu zamka. Unutar Torkvilstona, de Brasi izražava svoju ljubav prema ledi Roveni, ali ova ga odbija. Brijan de Boa Gilber pokušava da siluje Rebeku, ali je osujećen u svom naumu. Zatim pokušava da je zavede, ali ona ga odbija. Fron de Bef pokušava da izvuče pozamašan otkup od Isaka od Jorka, ali Isak odbija da plati osim ako njegova ćerka ne bude oslobođena.

Kada opsadnici dostave poruku da predaju zarobljenike, njihovi normanski otmičari zahtevaju od sveštenika da očita posmtrni obred Sedriku; nakon čega Sedrika luda Vamba ulazi u zamak prerušen u sveštenika i zauzima mesto Sedrika, koji beži i donosi važne informacije opsadnicima o snazi garnizona i njegovom rasporedu. Po odlasku, Sedrik upoznaje saksonsku staricu Ulriku, koja se zaklinje da će se osvetiti Fron de Befu i savetuje Sedrika da to kaže opsadnicima. Opsadnici započinju juriš na zamak. Ulrika, ćerka prvobitnog gospodara zamka, lorda Torkvilstona, pali zamak kao osvetu za smrt njenog oca. Fron de Bef gine u požaru dok se de Brasi predaje Crnom vitezu, koji se predstavlja kao kralj Ričard i oslobađa ga. Boa Gilber beži sa Rebekom, dok Isaka hvata fratar iz Kopmanhersta. Ledi Rovenu spasava Sedrik, dok još uvek ranjenog Ajvanhoa iz zapaljenog zamka spasava kralj Ričard. U borbi, Atelstan je ranjen i proglašen mrtvim dok je pokušavao da spase Rebeku, koju je zamenio za Rovenu.

Rebekino suđenje[uredi | uredi izvor]

Nakon bitke, Loksli je domaćin kralju Ričardu. De Brasi prenosi informacije knezu Džonu o povratku kralja i padu Torkvilstona. U međuvremenu, Boa Gilber žuri sa svojim zarobljenicom do najbližeg templarskog hrama, gde se Lukas de Bomanoar, veliki majstor Templara, ljuti na Boa Gilberovu zaljubljenost i podvrgava Rebeku „suđenju” za veštičarenje. Na tajni zahtev Boa Gilbera, ona bira suđenje borbom; a Boa Gilber, koji se nadao da će se boriti kao Rebekin prvak, je shrvan kada mu veliki majstor naredi da se bori u ime Tempelstova. Rebeka tada piše svom ocu da joj nađe prvaka. Sedrik organizuje Atelstanovu sahranu u Koningsburgu, usred koje stiže Crni vitez sa Ajvanhoom. Sedrik, koji nije bio prisutan na Lokslijevoj pijanki, nije preterano raspoložen prema vitezu kada sazna njegov pravi identitet, ali Ričard smiruje Sedrika i miri ga sa sinom. Tokom ovog razgovora otkriva se da Atelstan nije mrtav, već da su ga monasi željni novca za sahranu živog položili u kovčeg. Zbog Sedrikovih ponovnih protesta, Atelstan se zalaže za poštovanje normanskom kralju Ričardu i poziva Sedrika da dozvoli Roveni da se uda za Ajvanhoa, na šta Sedrik konačno pristaje.

Ubrzo nakon pomirenja, Ajvanho dobija vesti od Isaka, koji ga moli da se bori u Rebekino ime. Ajvanho, jašući dan i noć, stiže na vreme za suđenje borbom; međutim, i konj i čovek su iscrpljeni, sa malim izgledima za pobedu. Dva viteza jurišaju jedan na drugog kopljima, a čini se da je Boa Gilber u prednosti. Boa Gilber i Ajvanho tokom prvog nadmetanja jedan drugog obaraju sa konja. Ajvanho ustaje da bi brzo završio borbu mačem; međutim, Boa Gilber, koji pati od unutrašnjeg sukoba između ljubavi prema Rebeki i viteške časti, umire od emocionalnog nemira.

Ajvanho i Rovena se venčavaju i žive zajedno dug i srećan život. U strahu od daljeg progona, Rebeka i njen otac planiraju da napuste Englesku i odu u Granadu. Pre nego što ode, Rebeka dolazi Roveni ubrzo posle venčanja da se svečano oprosti od nje. Ajvanhoova vojna služba završava se smrću kralja Ričarda pet godina kasnije.

Likovi[uredi | uredi izvor]

Crni vitez u domu pustinjaka.

(glavni likovi podebljanim slovima)

  • Sedrik Saksonac, od Rotervuda
  • Vilfred od Ajvanhoa, Sedrikov sin
  • Rovena, saksonska princeza, Sedrikova štićenica
  • Atelstan, saksonski plemić, Sedrikov srodnik
  • Gurt, Sedrikov svinjar
  • Vamba, Sedrikova dvorska luda
  • Osvald, Sedrikov peharnik
  • Elgita, Rovenina dvorska dama
  • Alber Malvoazen, preceptor Tempelstova
  • Filip Malvoazen, njegov brat, Sedrikov sused
  • Hubert, Filipov šumar
  • Opat Emer, opat od Žorvoa
  • Ambroz, monah koji ga prati
  • Brijan de Boa Gilber, Templar
  • Boldvin, njegov štitonoša
  • Isak od Jorka, jevrejski lihvar
  • Rebeka, od Jorka, Isakova ćerka, lekarka i dobročiniteljka
  • Natan, rabin i lekar
  • Kralj Ričard („Crni vitez”)
  • Knez Džon, Ričardov brat
  • Loksli, Robin Hud, odmetnik
  • Redžinald Fron de Bef od Torkvilstona, normanski gospodar drevne saksonske tvrđave; Sedrikov sused
  • Moris de Brasi, najamnik
  • Valdemar Ficurze, savetnik kneza Džona, izmišljeni sin Redžinalda Ficurzea, ubice Tomasa Beketa
  • Fratar Tak, od Kopmanhersta
  • Ulrika, od Torkvilstona, alijas Urfride
  • Lukas de Bomanoar, veliki majstor Templara
  • Konrad Montfičet, njegov prateći vitez
  • Hig, seljak
  • Kirjat Jairam od Lestera, bogati Jevrejin

Stil[uredi | uredi izvor]

Kritičari romana tretirali su ga kao roman namenjen uglavnom za decu.[5] Ajvanho održava mnoge elemente žanra viteškog romana, uključujući potrage, viteško okruženje i rušenje korumpiranog društvenog poretka da bi došlo do vremena blagostanja.[6] Drugi kritičari tvrde da roman stvara realističnu i živu priču, ne idealizujući ni prošlost ni svog glavnog junaka.[5][6]

Teme[uredi | uredi izvor]

Skot se bavi temama sličnim onima iz nekih njegovih ranijih romana, kao što su Rob Roj i Srce Midlotijana, istražujući sukob između herojskih ideala i modernog društva. U potonjim romanima, industrijsko društvo postaje centar ovog sukoba jer zaostali škotski nacionalisti i „napredni” Englezi moraju da se podignu iz haosa da bi stvorili jedinstvo. Slično tome, Normani u Ajvanhou, koji predstavljaju sofisticiraniju kulturu, i Saksonci, koji su siromašni, obespravljeni i kivni na normansku vladavinu, udružuju se i počinju da se oblikuju u jedan narod. Sukob između Saksonaca i Normana fokusira se na gubitke koje oba naroda moraju da pretrpe pre nego što se pomire i tako formiraju ujedinjenu Englesku. Poseban gubitak je u ekstremima njihovih sopstvenih kulturnih vrednosti, kojih se moraju odreći da bi društvo funkcionisalo. Za Saksonce, ova vrednost je konačno priznanje beznadežnosti njihovog ponovnog preuzimanja prestola. Normani moraju da nauče da prevaziđu materijalizam i nasilje u sopstvenim viteškim kodeksima. Ajvanho i Ričard predstavljaju nadu u pomirenje i ujedinjenu budućnost.[5]

Ajvanho, iako plemenitijeg porekla od nekih drugih likova, predstavlja osrednjeg protagonistu u srednjovekovnom klasnom sistemu, koji nije izuzetno izvanredan u svojim sposobnostima, kao što se očekuje od drugih kvaziistorijskih fiktivnih likova, kao što su grčki heroji. Kritičar Đerđ Lukač ukazuje na osrednje glavne likove poput Ajvanhoa u drugim romanima Valtera Skota kao na jedan od primarnih razloga zašto Skotovi istorijski romani odstupaju od prethodnih istorijskih dela i bolje istražuju društvenu i kulturnu istoriju.[7]

Istorijske i geografske aluzije[uredi | uredi izvor]

Radnja romana se odvija u južnom Jorkširu, severozapadnom Lesterširu i severnom Notingamširu u Engleskoj. Zamkovi koji se pominju u priči uključuju zamak Ašbi de la Zuš (sada ruševinu), Jork (iako je pominjanje Klifordove kule anahrono; tek kasnije je tako nazvana nakon raznih rekonstrukcija) i „Koningsburg”, koji se zasniva na zamku Konisbro, u istoimenom drevnom gradu blizu Donkastera. U romanu, Emer je opat Žorvoa, velike opatije u Jorkširu. U priči se pominje i Jork Minster, gde se odigrava venčanje, kao i biskup od Šefilda, iako Šefildska biskupija nije postojala ni u vreme odvijanja romana, ni u vreme kada je Skot napisao roman, i nije osnovana do 1914. godine.

Mnoge ulice, škole i javne zgrade Konisbroa nazvane po likovima iz romana.

Ser Valter Skot je naslov svog romana, ime njegovog junaka, preuzeo iz sela Ajvingho u Bakingemširu. Ajvanho je alternativno ime za Ajvingho prvi put zabeleženo 1665. godine.[8] Najverovatnije je da je Skot imao direktna saznanja o Ajvinghou i da je sproveo istraživanja pre nego što ga je upotrebio kao naslov za svoj roman, kao i za druga mesta pomenuta u romanu.

Prisustvo ser Valtera Skota zabeleženo je u Berkamstedu koji je samo 8 milja udaljen od Ajvinghoa.[9] U romanu govori i o „bogatom feudu Ajvanhoa”. Imanje Ajvanho je navedeno u najvećih 20% naselja zabeleženih u Knjizi strašnog suda.[10]

Uticaj na legendu o Robinu Hudu[uredi | uredi izvor]

Moderna koncepcija Robina Huda kao veselog, pristojnog, patriotskog buntovnika mnogo duguje Ajvanhou.

„Loksli” postaje ime Robina Huda u Skotovom romanu i od tada je korišćeno za legendarnog odmetnika. Čini se da je Skot ime preuzeo iz anonimnog rukopisa – napisanog 1600. godine – koji je koristio „Loksli” kao epitet za Robina Huda. Zahvaljujući Skotovoj odluci da iskoristi rukopis, Robin Hud iz Lokslija je za sva vremena pretvoren u „Robina od Lokslija”, alijas Robina Huda.

Skot saksonsko-normanski sukob iz 12. veka čini glavnom temom u svom romanu. Originalne srednjovekovne priče o Robinu Hudu nisu uključivale nikakav sukob između Saksonaca i Normana; Skot je uveo ovu temu u legendu.[11] Likovi u Ajvanhou nazivaju kneza Džona i kralja Ričarda „Normanima”; savremeni srednjovekovni dokumenti iz ovog perioda ne pominju ni jednog od ova dva vladara kao Normane.[11]

Skot je takođe izbegavao prikaz Robina iz kasnog 16. veka (erla od Huntingdona) kao plemića lišenog svojih poseda.

To, međutim, nije sprečilo Skota da da važan doprinos i plemenitom herojskom delu legende, jer neke kasnije filmske adaptacije avantura Robina Huda daju Robinu osobine koje su karakteristične i za Ajvanhoa. Najznačajniji filmovi o Robinu Hudu su nemi film Daglasa Ferbanksa iz 1922, Avanture Robina Huda iz 1938. sa Erolom Flinom u naslovnoj ulozi (koji recenzent Frenk Nudžent povezuje posebno sa Ajvanhom[12]), i Robin Hud: Kralj lopova sa Kevinom Kostnerom.

U većini verzija Robina Huda, i Ajvanho i Robin, na primer, su povratnici iz krstaških ratova. Bili su u sukobu sa svojim očevima, ponosni su što su Saksonci, pokazuju osećaj za pravdu, podržavaju zakonitog kralja iako je on normansko-francuskog porekla, vešti su sa oružjem i obojica se zaljubljuju u „poštenu sluškinju” (Rovena i Marijan).

Skot je popularizovao ovaj određeni vremenski okvir. Pozajmio ga je iz spisa hroničara Džona Mera iz 16. veka ili iz balade iz 17. veka verovatno da bi radnju svog romana učinio privlačnijom. Srednjovekovni baladeri su Robina uglavnom smeštali oko dva veka kasnije u vreme vladavine Edvarda I, II ili III.

Robinov poznati podvig rascepljivanja strele svog protivnika u streličarstvu pojavljuje se po prvi put u Ajvanhou.

Istorijska tačnost[uredi | uredi izvor]

Opšti politički događaji prikazani u romanu su relativno tačni; roman govori o periodu neposredno nakon zatočeništva kralja Ričarda u Austriji nakon krstaškog rata i o njegovom povratku u Englesku nakon što mu je plaćen otkup. Ipak, priča je takođe u velikoj meri fikcionalizovana. I sam Skot je priznao da je uzeo istorijske slobode u svojoj posveti Ajvanhou. Savremeni čitaoci su upozoreni da shvate da je Skotov cilj bio da stvori ubedljiv roman smešten u istorijski period, a ne pisanje istorijske knjige.[13]

Bilo je kritika na račun Skotovog prikaza visokog stepena „neprijateljstva Saksonaca i Normana, koje je predstavljeno kao i dalje aktuelno u Ričardovo vreme” kao „nepodržanog dokazima istorijskih zapisa koji čine osnovu priče”.[14] Istoričar E. A. Friman kritikovao je Skotov roman, navodeći da je njegov prikaz saksonsko-normanskog sukoba u Engleskoj kasnog dvanaestog veka neistorijski. Friman je citirao srednjovekovnog pisca Voltera Mapa, koji je tvrdio da su tenzije između Saksonaca i Normana umanjene za vreme vladavine Henrija I.[15] Friman je takođe citirao knjigu Dialogus de Scaccario Ričarda Ficnila iz kasnog dvanaestog veka. Ova knjiga je tvrdila da su se Saksonci i Normani toliko spojili kroz mešovite brakove i kulturološku asimilaciju da je (izvan aristokratije) bilo nemoguće razlikovati „jedne od drugih”.[15][16] Na kraju, Friman je završio svoju kritiku Skota govoreći da su se do kraja dvanaestog veka potomci i Saksonaca i Normana u Engleskoj nazivali „Englezima”, a ne „Saksoncima” ili „Normanima”.[15][16][17]

Međutim, Skot je možda nameravao da sugeriše paralele između normanskog osvajanja Engleske, oko 130 godina pre događaja iz romana, i preovlađujuće situacije u Skotovoj rodnoj Škotskoj (unije Škotske sa Engleskom 1707 – otprilike isto toliko vremena je proteklo pre Skotovog pisanja i ponovnog oživljavanja škotskog nacionalizma).[18] Neki stručnjaci sugerišu da je Skot namerno koristio Ajvanhoa da ilustruje sopstvenu kombinaciju škotskog patriotizma i probritanskog unionizma.[19][20]

Roman je stvorio novo ime na engleskom – Sedrik. Prvobitno saksonsko ime bilo je Serdik, ali Skot ga je pogrešno napisao.

U Engleskoj 1194. godine, bilo bi malo verovatno da bi se Rebeka suočila sa pretnjom da bude spaljena na lomači zbog optužbi za veštičarstvo. Smatra se da je nedugo zatim, od 1250-ih godina, Crkva počela da se bavi nalaženjem i kažnjavanjem veštica, a smrt nije postala uobičajena kazna sve do 15. veka. Čak i tada, oblik pogubljenja koji se koristio za veštice u Engleskoj bio je vešanje, a spaljivanje je bilo rezervisano za one koji su takođe osuđeni za veleizdaju. S druge strane, dirigent suđenja, veliki majstor Templara, nazvan je Lukas de Bomanoar, dok se pravi veliki majstor u to vreme zvao Žilber Oral. Postoje i druge razne manje greške, npr. opis turnira u Ašbiju duguje više 14. veku, većina novčića koje Skot pominje su egzotični, za Vilijama Riđeg se kaže da je bio deda kneza Džona, ali je zapravo bio brat njegovog pradede, a Vamba (prerušen u monaha) kaže „Ja sam siromašan brat Reda Svetog Franje”, ali je Franja Asiški započeo svoju propoved tek deset godina nakon smrti Ričarda I. Jednom prilikom, Boa Gilber započinje borbu na svom konju po imenu Zamor, za koga tvrdi da ga je osvojio od „sultana trapezuntskog”. Ovo je anahrono, jer su Komnini osnovali Trapezuntsko carstvo tek 1204. godine, pred kraj Četvrtog krstaškog rata. Na kraju, u poslednjem poglavlju romana, Rebeka, na pitanje Rovene da li bi ostala u Engleskoj sa svojom porodicom ili ne, ona kaže da će pratiti svog oca Isaka na njegovom putu da provede ostatak života pod Muhamedom Boabdilom, kraljem Granade. U stvari, pravi Muhamed XII, popularno poznat u zapadnom svetu kao Boabdil, nije ni rođen pre 1460. godine, a Granadski emirat (najverovatnije ekvivalent pomenutom kraljevstvu) osnovan je 1230. godine.

Prijem[uredi | uredi izvor]

Ajvanho je po objavljivanju naišao na pozitivne reakcije recenzenata.[21] Kao i obično, Skotove deskriptivne moći i njegova sposobnost da približi stvari iz prošlosti su generalno hvaljene. Veliki deo recenzenta smatrao je da je delo posebno poetično. Neki od njih su se maštovito preneli u daleki period romana, iako su prepoznati neke probleme: kombinovanje obeležja iz visokog i kasnog srednjeg veka; nespretno kreiran jezik za dijalog; i preopterećenost antikvarnostima. Autorovo prvo delo smešteno u Engleskoj je generalno ocenjeno kao uspešno, a šumski odmetnici i stvaranje „vesele Engleske” privukli su posebne pohvale. Lik Rebeke je naišao na gotovo univerzalno divljenje, posebno u njenoj oproštajnoj sceni. Radnja je ili kritikovana zbog svoje slabosti, ili je samo smatrana manje važnom od scena i likova. Scene u Torkvilstonu je nekoliko kritičara ocenilo kao užasne, sa posebnim fokusom na Ulriku. Atelstanovo vaskrsenje takođe nije viđeno sa naklonošću, a najljubazniji odgovor bio je onaj Frensisa Džefrija u časopisu Edinburgh Review koji je sugerisao (pišući anonimno, kao i svi recenzenti) da je „uvedeno iz same bezobzirnosti veselja”.

Turnir u Eglintonu koji je 1839. organizovao 13. erl od Eglintona u zamku Eglinton u Erširu, bio je inspirisan Ajvanhoom.

Dana 5. novembra 2019, BBC News uvrstio je Ajvanhoa na svoju listu 100 najuticajnijih romana.

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Železnička pruga koja prolazi kroz Ašbi de la Zuš bila je poznata kao Ajvanho linija između 1993. i 2005. godine, budući da se knjiga odvija na toj lokaciji.

Deo naselja Silver Lejk u Los Anđelesu prvobitno je bilo poznat kao Ajvanho, po imenu koje mu je dao Hugo Rid, škotski imigrant koga su valovita brda tog područja podsećala na njegov dom u Škotskoj. Gornji rezervoar i osnovna škola se i dalje zovu Ajvenho, dok mnoge ulice u tom području upućuju na druga Skotova dela i likove kao što su Herkimer, Rovena, Kenilvort, Ben Lomond, Havik i Sent Džordž.[22]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Ajvanho - Valter Skot”. archive.org. Pristupljeno 5. 5. 2024. 
  2. ^ Skot, Valter (1951). Ajvanho. Zanimljiva biblioteka. 
  3. ^ Skot, Valter (1951). Ajvanho. Beograd: Zanimljiva biblioteka. 
  4. ^ Chandler, Alice (mart 1965). „Sir Walter Scott and the Medieval Revival”. Nineteenth-Century Fiction. 19 (4): 315—332. JSTOR 2932872. doi:10.2307/2932872. 
  5. ^ a b v Duncan, Joseph E. (mart 1955). „The Anti-Romantic in "Ivanhoe"”. Nineteenth-Century Fiction. 9 (4): 293—300. JSTOR 3044394. doi:10.2307/3044394. 
  6. ^ a b Sroka, Kenneth M. (jesen 1979). „The Function of Form: Ivanhoe as Romance.”. SEL: Studies in English Literature 1500–1900. 19 (4): 645—661. JSTOR 450253. doi:10.2307/450253. 
  7. ^ Lukacs, Georg (1969). The Historical Novel. Penguin Books. str. 31—39. 
  8. ^ „Ivinghoe”. Survey of English Place-Names. English Place-name Society. Arhivirano iz originala 26. 3. 2023. g. Pristupljeno 9. 9. 2021. 
  9. ^ Beorcham. „Some Notable Berkhamsted Women” (PDF). Berkhamsted Local History & Museum Society. Pristupljeno 10. 9. 2021. 
  10. ^ Anna Powell-Smith. „Ivinghoe”. Open Domesday. Pristupljeno 9. 9. 2021. 
  11. ^ a b Siobhan Brownlie, Memory and Myths of the Norman Conquest.Woodbridge, Suffolk; Boydell & Brewer Ltd., 2013. ISBN 1843838524 (pp. 124-5)
  12. ^ Nugent, Frank S. (13. 5. 1939). „The Adventures of Robin Hood (1938)”. Reviews. The New York Times. Arhivirano iz originala 15. 7. 2012. g. 
  13. ^ Alexander, Michael (2017-04-04). Medievalism: The Middle Ages in Modern England (na jeziku: engleski). Yale University Press. ISBN 978-0-300-22955-4. 
  14. ^ "Ivanhoe", page 499. The Oxford Companion to English Literature, 1989
  15. ^ a b v Edward Augustus Freeman, History of the Norman conquest of England: Volume Five, The effects of the Norman Conquest. Oxford, Clarendon Press, 1876. (pp. 825-6).
  16. ^ a b Williams, Ann (1997). The English and the Norman Conquest. Woodbridge, Suffolk: Boydell & Brewer. str. 1-3. ISBN 978-0851157085. 
  17. ^ Kumar, Krishan (2003). The Making of English National IdentitySlobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. Cambridge: Cambridge University Press. str. 48-49. ISBN 978-0521777360. 
  18. ^ Linklater, Andro (24. 1. 2009). „Freedom and Haughmagandie”. Book Review. The Spectator. Arhivirano iz originala 3. 12. 2010. g. Pristupljeno 18. 8. 2010. 
  19. ^ Higgins, Charlotte (16. 8. 2010). „Scotland's image-maker Sir Walter Scott 'invented English legends'”. The Guardian. Pristupljeno 18. 8. 2010. 
  20. ^ Kelly, Stuart (2010). Scott-land: The Man who Invented a Nation. Polygon. ISBN 978-1846971792. 
  21. ^ For a full list of contemporaneous British reviews of Ivanhoe see William S. Ward, Literary Reviews in British Periodicals, 1798‒1820: A Bibliography, 2 vols (New York and London, 1972), 2.488‒89. For an earlier annotated list see James Clarkson Corson, A Bibliography of Sir Walter Scott (Edinburgh and London, 1943), 230‒31.
  22. ^ SooHoo, Spencer. „About the Silver Lake Community”. silverlake.org. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Skot, Valter (1951). Ajvanho. Zanimljiva biblioteka. 
  • Skot, Valter (1951). Ajvanho. Beograd: Zanimljiva biblioteka. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Ajvanho na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ајванхо_(роман)&oldid=27836459”