Bela Šturc

Bela šturc
Lični podaci
Datum rođenja	(1914-09-11)11. septembar 1914.
Mesto rođenja	Kupusina, Austrougarska
Datum smrti	25. novembar 1994.(1994-11-25) (80 god.)
Mesto smrti	Subotica, SR Jugoslavija
Naučni rad
Polje	biologija, pedagogija, botanika

Dr Bela Šturc (1914—1994) bio je profesor biologije i jedan od vodećih botaničara u Vojvodini, veliki poznavalac flore severnih delova Srbije.

Kratka biografija

Bela Šturc (mađ. Sturc Béla) rodio se u Kupusini (Sombor), gde je završio osnovnu školu. Prirodu, Dunav i livade je zavoleo još u detinjstvu kod dede i bake u Zmajevcu, gde je boravio za vreme raspusta. Nakon maturiranja u Somboru, upisao se na filozofski fakultet u Zagrebu na grupu biologija–biogeografija. Diplomirao je 1937. godine.

Prvo radno mesto mu je bilo u osnovnoj školi u Varaždinu, a nakon toga je premešten u Berane (Ivangrad - Crna Gora). Međutim, njegov pedagoški rad rano prekida izbijanje rata, za vreme koga je teško ranjen. Uspeva nakon kratkog ali teškog boravka u nemačkom vojnom zatočeništvu da se vrati u Vojvodinu, gde od 1941. godine predaje u Somborskoj gimnaziji, a nakon oslobođenja je u Sivcu, odakle prelazi u Suboticu, gde biva postavljen za direktora Mađarske Mešovite Gimnazije. Zbog zdravstvenog stanja tražio je razrešenje dužnosti, te je od 1949. godine nastavio da radi kao profesor biologije. Kasnije, 1952. godine, premeštanjem, stupa u radni odnos u Subotičkoj učiteljskoj školi gde je kao profesor proveo najviše vremena – 25 godina.

Pedagoški rad

Jedan od udžbenika za mađarske razrede osnovne škole, koje je sa srpskog preveo dr Bela Šturc

Pored biologije, predavao je i metodiku tog predmeta – poznavanje prirode. Kao nastavnik, govorio je:

noborder „Glavni cilj mog rada je bio da vaspitam đake na samostalno razmišljanje i aktivnosti.”

Dosledno tome, najplodnija oblast u njegovom životnom delu bila je pedagoška-metodička delatnost kojoj se najviše posvetio. Pored svakodnevnog profesorskog rada pisao je i udžbenike, bavio se prevodilačkim radom, istraživao je i pripremao svoju doktorsku disertaciju pod naslovom „Amaranthus blitoides S. WATS u panonskom delu naše zemlje“. Doktorirao je 1965. godine u Sarajevu. Njegova doktorska disertacija bila je vezana za botaniku, kao oblast koja ga je i najviše okupirala. Iako ga Subotičani, i njegovi bivši učenici, pamte i cene kao profesora biologije, on je najviše učinio da se upoznaju botaničke vrednosti Subotice i njene šire okoline. Proučavao je i biljni svet Srema, Baranje i cele Vojvodine.

Otišao je u penziju 1978. godine. Kao penzioner u „Pedagoškoj stvarnosti“ je objavio 17 naučnih radova vezanih za metodiku nastave poznavanja prirode i biologije. I zbog svog velikog iskustva u učenju, posedovao je svojstvo inovatora na tom polju. Vrlo se zalagao za vanškolsku nastavu, bio je i jedan od inicijatora „Škole u Prirodi“ na Paliću, svojevrsne izdvojene pedagoške ustanove. Dok je bio aktivan, bio je član stručne komisije Pokrajinskog zavoda za izdavanje udžbenika. Za svoj pedagoški rad 1962. nagrađen je Subotičkom Oktobarskom nagradom. Za svoje pedagoško-vaspitno delo i razvoj vaspitnih metoda, pisanje udžbenika i za svoj naučni rad dobio je tadašnje najveće priznanje za tu oblast – Orden rada sa zlatnim vencem ukazom Predsednika Republike.

Rad u botanici i zaštiti prirode

U svoje slobodno vreme nije prestao da bude pasionirani istraživač biljaka. Tokom svojih ekskurzija (na koje je išao peške) sakupio je vrlo bogatu zbirku biljnih vrsta. Rad pod naslovom "Šta treba da zadržimo i zaštitimo i biljnom pokrivaču severoistočnog dela Bačke" objavljen 1973. godine bio je pionirski. U njemu je prvi put detaljnije objavio rezultate svojih istraživanja, a već tada, skrenuo je pažnju javnosti na nestajanje vrsta i veliki značaj zaštite prirode. Njegov herbar sa 594 listova danas čuva Gradski muzej u Subotici. Knjiga „Prirodna flora Subotičko-Horgoške peščare i pitanja njenog očuvanja" je kao poslednje veliko delo ostalo u rukopisu. Original je najpre objavljen 1997. godine u Subotici na mađarskom jeziku, a sa velikim zakašnjenjem 2014. u izdanju Subotičkog muzeja i na srpskom. Botaničkim podacima iz Vojvodine mnogo je doprineo projektu Crvena knjiga flore Srbije.

Do kraja života mnogo je govorio i pisao o zaštiti prirode, za koju se među prvima u Srbiji zalagao. Zapamćen je po ovakvim i sličnim rečima:

noborder „Zaštita prirode će tek onda biti efikasna, ako svi ljudi – i deca i odrasli – budu cenili prirodu i svoju okolinu, zaštićujući karakteristične zajednice i vrste.”

Posle kratke i teške bolesti, otišao je tiho 1994. godine u svom stanu u Subotici.

Uvažavanje rada i legat

Učenju svojih đaka posvećivao je veliku pažnju, ipak, nije bio samo vrstan učitelj, već i svestran naučni radnik. Još rano počeo je naučno-istraživačku aktivnost: od 1951. objavljivao je radove u listovima "Pedagoška stvarnost", "Školski život", "Nastava i vaspitanje - Oktatás és Nevelés", "Népoktatás", "Létünk", "Priroda" i u "Műszaki Szemle" iz Pečuja. Napisao je 72 članaka i studija, od toga samo 5 nije objavljeno u štampanoj formi. Najviše od radova, njih 56, napisao je na temu pedagogija-metodika, striktno naučnoistraživačkih je bilo 9, a iz opšte biologije je pisao 7 radova. Sa Kornelom Đere (mađ. Györe Kornél) 1962. objavio je udžbenik za treći razred osnovne škole pod nazivom "Život mog rodnog kraja", koji je toliko bio uspešan, da nešto prerađen, ponovo izlazi iz štampe 1974. godine. Za svoj udžbenik 1973. napisao je i Radnu svesku. Sa Balintom Odri (mađ. Ódri Bálint) još 1962. godine napisao je Biološku čitanku izvrsnog sadržaja. Preveo je sa srpskog više od deset knjiga i udžbenika. Napisao je i kvalitetno bibliografsko delo vezano za botaniku.

U svom stavu prema čovekovoj sredini, ekologiji i zaštiti prirode pristupao je iz ugla praktičkih rešenja. Težio je da u deci po svaku cenu probudi ljubav za prirodom, poštovanje i očuvanje sredine u kojoj žive. Smatrao je važnim osim vizuelnih nastavnih sredstava (koja su u njegovo vreme bila ograničena na upotrebu statičkih tabloa) da deca posećuju parkove, muzeje, Zoo vrtove. Govorio je da:

noborder „Zdrav pristup prirodi ne dolazi sam od sebe, iz jednog dana u drugi. Za to je potreban kontinualni rad na podizanju svesti kod dece, i tek produkt toga biće čovek koji svesno štiti prirodu. Šta je najbolji metod za postizanje toga? Još od rane školske dobi redovno voditi đake na ekskurzije, vezivati njihovu pažnju na praktične aktivnosti u prirodi. Priroda se ne može upoznati sedeći u učionici, ona se zaista upoznaje u šumi, na livadi, pored vode... Tokom šetnji u prirodi razgovarajmo sa decom, istražujmo zajedno i polemišimo o viđenim stvarima. Đaci će učiti kroz ličan doživljaj, kroz otkrivanje objekata prirode, a ako se može, naučiće i imena bilja, žbunja i njihovog cveta. Takva deca će uzrasti u ljude koji će kasnije da nastave unapređenje svoga znanja, i poštovanje prirode će kao takvi proširiti na celu državu, pa čaki šire. Volim da tokom ove nastave sa decom delim i neke literarne, prozne stihove koji se lako pamte, neku pesmicu vezanu za lepotu cveća i drveća, ili za zanimljivost životinjskog sveta...”

Šturc je mnogo doprineo i u praksi da se priroda zaštiti. Između ostalog, njegova zasluga je nominovanje rezervata Selevenjske šume, čije uništenje je sprečio apelovanjem kod vlasti da se ona tokom izgradnje trase međunarodnog auto-puta Novi Sad-Segedin zaobiđe.

Spoljašnje veze

• Herbarijska zbirka dr Bele Šturca Gradski muzej Subotica