Pređi na sadržaj

Бела трака (film)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bela traka
Filmski poster
Izvorni naslovDas weiße Band
Žanrdrama
RežijaMihael Haneke
ScenarioMihael Haneke
ProducentStefan Arndt

Vejt Hejduška
Mihael Kec
Margaret Menegoz
Andrea Očipinti
Glavne ulogeKristian Fridel
Ulrih Tukur
Jozef Birbihler
SnimateljKristian Berger
MontažaMonika Vili
Studio
Godina2009.
Trajanje144 minuta[1]
Zemlja Nemačka
 Austrija
Jeziknemački[2]
Budžet18 miliona dolara
Zarada19,3 miliona dolara
Veb-sajtwww.sonyclassics.com/thewhiteribbon/
IMDb veza

Bela traka (nem. Das weiße Band) je dramski film na nemačkom jeziku iz 2009. godine, koji je napisao i režirao Mihael Haneke. Snimljen kao crno-beli film, Bela traka istražuje mračni prikaz društva i porodice u selu na severu Nemačke neposredno pre Prvog svetskog rata. Prema Hanekeu, Bela traka govori o korenima zla. Bilo da je u pitanju verski ili politički terorizam, to je ista stvar.[3][4]

Film je premijerno prikazan na 62. Filmskom festivalu u Kanu u maju 2009. gde je osvojio Zlatnu palmu, nakon čega su usledile pozitivne kritike i nekoliko drugih velikih nagrada, uključujući nagradu Zlatni globus 2010. za najbolji film na stranom jeziku. Film je takođe dobio dve nominacije na 82. dodeli Oskara 2009. godine: najbolji film na stranom jeziku (za Nemačku) i najbolju kinematografiju (Kristijan Berger).

Radnja[uredi | uredi izvor]

 Upozorenje: Slede detalji zapleta ili kompletan opis filma!

Sećanja neimenovanog starijeg krojača čine parabolu iz daleke godine kada je radio kao seoski učitelj i upoznao svoju verenicu Evu, dadilju.

Mesto radnje je fiktivno protestantsko selo Ajhvald, Severna Njemačka, od jula 1913. do 9. avgusta 1914. godine, gde lokalni pastor, doktor i baron vladaju nad ženama, decom i seljacima u tom području.

Puritanski pastor vodi časove i pubertetskoj deci stvara grižu savesti zbog naizgled malih prestupa. Dao im je da nose bele trake kao podsetnik na nevinost i čistotu od kojih su zalutali. Kada je na ispitivanju, njegov sin priznaje nečisto dodirivanje; pastor vezuje dečakove ruke za okvir kreveta svake noći. Doktor, udovac, ljubazno se ophodi prema seoskoj deci, ali ponižava svoju domaćicu (lokalnu babicu, sa kojom je u seksualnim odnosima) i takođe seksualno zlostavlja svoju ćerku tinejdžerku.

Baron, koji je gospodar vlastelinstva, osigurava žetvene svečanosti za seljane, od kojih su mnogi njegovi radnici na farmi. Nakon što je njegovog malog sina nasilno povredio nepoznati napadač(i), on po kratkom postupku otpušta Evu bez očiglednog razloga, ali ipak brani integritet farmera čiji je sin simboličnim činom uništio baronovo polje kupusa.

Prijateljstvo nastavnika sa Evom dovodi do posete njenoj porodičnoj kući tokom božićnog raspusta; tražeći njenu ruku, on dobija od njenog oca nevoljnu dozvolu da se oženi, ali tek nakon jednogodišnjeg testnog perioda.

Događaju se neobjašnjivi štetni događaji. Žica je razvučena između dva drveta zbog čega je doktor strahovito pao sa konja. Seljakova žena umire u pilani kada popuštaju trule podne daske; njen sin je bio vandala na polju kupusa, a njen ožalošćeni muž se kasnije obesio. Baronov mladi sin Sigi nestaje na dan žetve i pronađen je sledećeg jutra u pilani vezan. Izgorela je štala na vlastelinstvu. Baronica kaže svom mužu da je zaljubljena u drugog muškarca. Ubrzo nakon što je pastor izdvojio i umrtvio svoju ćerku na času, ona otvara kavez njegovog papagaja sa makazama u ruci; pastor zatiče pticu na svom stolu, surovo nabijenu na kolac u obliku krsta. Ćerka stjuarda na baronovom imanju ima nasilni san-predosećaj o stradanju hendikepiranog sina babice, zatim je dečak napadnut i skoro oslepljen, pronađen tokom noćne potrage zajedno sa dobro napisanom beleškom u kojoj se citira Biblija. Upravitelj nasilno tuče svog sina jer je ukrao flautu od Sigija.

Babica hitno oduzima bicikl od učiteljice da ode u policiju u gradu, tvrdeći da je njen sin rekao da zna ko ga je napao. Ona i njen sin više nisu viđeni. U međuvremenu, doktor i njegova porodica su takođe iznenada nestali, ostavljajući na vratima poruku da je njegova ordinacija zatvorena. Sve veće sumnje nastavnika dovode do sukoba u pastorovom župnom domu, gde on sugeriše da su pastorova deca i učenici prethodno znali o lokalnim događajima i insinuira da su ih oni verovatno počinili. Uvređen, pastor ga grdi i preti da će ga prijaviti nadležnima ako ponovi svoje optužbe.

Film se završava nekoliko dana nakon što je Prvi svetski rat zvanično počeo, a poslednja scena se dešava u nedeljnoj crkvi na dan posete naratorovog budućeg svekra. U selu ostaje uznemirenost, bez objašnjenja nasilnih događaja. Narator je na kraju regrutovan, ostavljajući Ajhvald, da se više nikada ne vrati u zavičaj.

Glumačka podela[uredi | uredi izvor]

Produkcija[uredi | uredi izvor]

Mihael Haneke je rekao da je projekat bio u razvoju više od deset godina.[5] Prvobitna verzija scenarija je napisana kao televizijska mini-serija za austrijski emiter ORF, ali kada nakon pet godina nije pronađen nijedan koproducent koji bi bio voljan da uloži u projekat, Haneke je odlučio da projekat pauzira.[6] Na kraju je projekat pokrenut kao film. Produkciju je vodila austrijska kompanija Vega Film. Takođe je u koprodukciji X Filme (Nemačka), Les Films Du Losange (Francuska) i Lucky Red (Italija).[7]

Film je dobio finansijsku podršku od Austrijskog filmskog instituta, raznih lokalnih fondova u Nemačkoj, francuskog CNC -a i filmskog fonda Saveta Evrope Eurimaž.[8] Film je imao ukupan budžet od oko 12 miliona evra.[6]

Više od 7.000 dece je intervjuisano tokom šestomesečnog perioda kastinga. Za većinu uloga odraslih, Haneke je birao glumce sa kojima je ranije radio i stoga je znao da su prikladni za uloge.[5] Uloga pastora prvobitno je napisana za Ulriha Muhea, glumca koji je glumio u nekoliko Hanekeovih prethodnih produkcija, ali koji je umro 2007. Različiti glumci su razmatrani za zamenu i na kraju je uloga pripala Burghartu Klausneru, kojeg reditelj ranije nije lično poznavao. Prednost su dali glumci sa značajnim scenskim iskustvom zbog odmerenog jezika scenarija.[9]

Snimanje je realizovano između 9. juna i 4. septembra 2008. Lokacije su korišćene u Lajpcigu, Libeku, Drecu i Platenburgu[10] i Dasou.[11] Izbor da se film snimi u crno-beloj boji bio je delimično zasnovan na sličnosti sa fotografijama tog doba, ali i na stvaranju efekta distanciranja.[5]

Sve scene su prvobitno snimljene u boji, a zatim izmenjene u crno-bele. Kristijan Berger, Hanekeov uobičajeni direktor fotografije, snimio je film u formatu Super 35 koristeći Muvikem Kompekt. Pre početka snimanja, Berger je proučavao crno-bele filmove koje je Ingmar Bergman snimio sa Svenom Nikvistom kao snimateljem. Haneke je želeo da okruženje bude veoma mračno, tako da su mnoge unutrašnje scene koristile samo praktične izvore svetlosti kao što su uljane lampe i sveće. U nekim od najmračnijih scena, gde je ekipa bila primorana da doda veštačko osvetljenje, dodatne senke su mogle da se uklone u digitalnoj postprodukciji što je omogućilo opsežno retuširanje.[12] Filmski tim u Beču je takođe izoštrio predmete i izraze lica, a sa slika su uklonjeni savremeni detalji. U plesnoj sceni, gde se kamera pomera za 360 stepeni, dodavane su pločice okvir po kadar kako bi se zamenili originalni Eternit krovovi.[9] Kritičar Kristijan Bus je predložio da se u nazivu fiktivnog sela „Ajhvald“ pominju nacista Adolf Ajhman i koncentracioni logor Buhenvald.[13] Ajhvald je, međutim, uobičajeno nemačko ime mesta, što znači „Hrastova šuma“.[traži se izvor]

Izdanje[uredi | uredi izvor]

Glumci i ekipa na Filmskom festivalu u Kanu 2009. za premijeru filma

Film je premijerno prikazan 21. maja 2009. kao zvanična selekcija na 62. Kanskom filmskom festivalu, a bioskopsko prikazivanje u Austriji 25. septembra 2009.[6][14] U Nemačkoj, emitovanje u odabranim bioskopima 17. septembra praćeno je širokom distribucijom 15. oktobra.[15] Američka distribucija kompanije Sony Pictures Classics počela je 30. decembra 2009.[16]

Sa potpuno nemačkom glumačkom ekipom i okruženjem, kao i koprodukcijom nemačke kompanije, raspravljalo se o tome da li film treba posmatrati kao austrijsku ili nemačku produkciju. Sam Haneke je izrazio ravnodušnost: „Na Olimpijskim igrama medalja ne ide zemlji, već sportisti“. Opšti osećaj je da je to prvenstveno film Mihaela Hanekea.[17]

Prijem[uredi | uredi izvor]

Kritički odgovor[uredi | uredi izvor]

Nemački kritičari su bili pozitivni. Julia Evers iz Oberösterreichische Nachrichten nazvala je film „opresivnom i impresivnom moralnom slikom, u kojoj ni publika ni ljudi u selu ne nalaze ventil za beg iz mreže autoriteta, hijerarhije i nasilja. [...] Sve u Beloj traci je istina. I zato se to tako teško podnosi.“[18] Markus Keušnig iz Die Presse pohvalio je treznu kinematografiju zajedno sa tempom naracije. Osporavajući optužbe da je Hanekeov filmski pristup hladan i ciničan, on je umesto toga pozdravio reditelja kao beskompromisnog i iskreno humanističkog.[19] Piter Zander iz Die Welt uporedio je film sa Hanekeovim prethodnim radovima Benijev video i Smešne igre, zaključivši da, iako je nasilje u prethodnim filmovima izgledalo udaljeno i konstruisano, Bela traka pokazuje kako je deo ljudskog društva. Zander je takođe aplaudirao „savršeno postavljenoj deci“, koju je smatrao „pravim zvezdama ovog filma“. [20] U magazinu Špigel, Kristijan Bus je izneo mišljenje da je to delo „horor drama, bez horor slika“, i pohvalio je njegovo odstupanje od konvencija savremene nemačke kinematografije, napisavši da nas „Haneke tera da naučimo kako da vidimo iznova“.

Bela traka je takođe dobila uglavnom pozitivne kritike u publikacijama na engleskom jeziku, dobivši 82/100 na Metakritik-u.[21] Rotten Tomatoes takođe navodi da je 86% kritičara dalo pozitivnu recenziju filmu na osnovu 148 recenzija, sa prosečnom ocenom 7,73/10.[22] Mik LaSal iz San Francisko Kronikl napisao je: „Ono što Belu traku čini velikim filmom, važnim filmom, jeste da se Hanekeova poenta proteže dalje od prednacističke Nemačke. [...] Možda je to bio boljševizam ili bilo koja ideologija koja podstiče slepu odanost, koja laska sujeti ljudi govoreći im da su inteligentni jer ne razmišljaju i da su vrli jer veruju da su bolji od svojih sugrađana.“[23] U Njujork Postu, Kajl Smit je pohvalio film kao „jednostavan i komplikovan, širok i uzak [...] Hanekeova hladna kontrola mu omogućava da izgradi veličanstvenu arhitekturu zla. Zagađene duše ističu se naspram staloženih kompozicija i urednih detalja.“[24]

Međutim, kritičari kao što je Claudia Puig iz USA Todai pohvalili su kinematografiju i performanse filma dok su kritikovali njegov „glacijalni tempo“ i „nedostatak [zadovoljstva] rezolucije ili katarze“.[25] En Hornadej iz Vašington posta je napisala da je pokušaj da se seme fašizma locira u verskom licemerju i autoritarizmu „pojednostavljena ideja, uznemirujuća ne svojom iznenađenjem ili dubinom, već sadističkom nevoljom koju je filmski stvaralac preduzeo da bi to unapredio“. [26] U Njujork tajmsu, AO Skot ga je optužio da „mistifikuje istorijski fenomen koji navodno istražuje. [...] Bela traka je jedinica koja nudi filozofski i estetski nezadovoljavajući odgovor: svi. Što će takođe reći: niko.“[27] Rodžer Ibert iz <i>Чикаго Сан Тајмса</i> dao je filmu četiri zvezdice od četiri, napisavši: „Bela traka priča jednostavnu priču u jednom selu o malim ljudima i sugeriše da moramo pronaći ravnotežu između straha i sigurnosti“.[28]

Priznanja i nagrade[uredi | uredi izvor]

Na Filmskom festivalu u Kanu 2009. godine, film je dobio najvišu nagradu žirija, Zlatnu palmu, i nagradu međunarodnih filmskih kritičara, plus posebno priznanje Ekumenskog žirija.[14] Potom je u avgustu usledila Velika nagrada FIPRESCI za najbolji film godine.[29] Osvojio je tri glavne nagrade na Evropskim filmskim nagradama 2009, održanoj u Bohumu u Nemačkoj, za najbolji film, najbolju režiju i najboljeg scenariste.[30] Na 67. godišnjoj dodeli Zlatnih globusa, film je osvojio nagradu Zlatni globus za najbolji film na stranom jeziku. Godine 2010. film je osvojio nagradu BBC Four World Cinema Award.[31]

Film je bio nominovan u kategoriji najbolji film na stranom jeziku na 82. dodeli Oskara. Nominacija filma ispred Nemačke, a ne Austrije, bilo je izvor nekih kontroverzi,[32] pošto bi Akademija film prihvatila kao kandidat obe zemlje. Martin Švajgofer, šef austrijske filmske komisije, izrazio je sumnju u vezi sa odlukom: „Nelagodnost nastaje zbog nejasnih pravila Akademije. U bitnim funkcijama film je austrijski“. Prijavljeno je da je američki distributer Sony Pictures Classics, vršio pritisak na Nemačku da ga prijavi, a ne na Austriju.[33]

U aprilu 2010, film je dobio deset Lola na nemačkim filmskim nagradama, uključujući najbolji film, najbolju režiju i najboljeg glumca.[34]

Bela traka je dobila 10 glasova u anketama Britanskog filmskog instituta 2012. Sight & Sound[35] i 2016. godine zauzela je 18. mesto u međunarodnoj anketi kritičara o najboljim filmovima od 2000. godine.[36]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „The White Ribbon (15)”. British Board of Film Classification. 1. 10. 2009. Pristupljeno 4. 9. 2012. 
  2. ^ „BFI ¦ Film & TV Database ¦ Das weiße Band, Eine deutsche Kindergeschichte (2009)”. British Film Institute. London. Arhivirano iz originala 2012-12-23. g. 
  3. ^ Austria Presse Agentur (24 May 2009 Michael Haneke: Das Spiel mit der Angst Arhivirano 28 maj 2009 na sajtu Wayback Machine" (in German).
  4. ^ "White Ribbon: Interview with Director Michael Haneke".
  5. ^ a b v Lemercier, Fabien (21. 5. 2009). „Interview with Michael Haneke”. Cineuropa.org. Cineuropa. Pristupljeno 25. 5. 2009. 
  6. ^ a b v Austria Presse Agentur (23 April 2009) "Michael Hanekes ist im Wettbewerb" (in German).
  7. ^ „Vienna Film Fund - Das weiße Band”. Arhivirano iz originala 2. 4. 2009. g. Pristupljeno 25. 5. 2009. 
  8. ^ Weisse Band, Das Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. oktobar 2009) (in German).
  9. ^ a b Omasta, Michael; Pekler, Michael.
  10. ^ The White Ribbon Arhivirano 21 januar 2010 na sajtu Wayback Machine.
  11. ^ „Freude in Dassow nach Golden Globes”. Arhivirano iz originala 28. 1. 2011. g. Pristupljeno 19. 1. 2010. 
  12. ^ Oppenheimer, Jean. „Rural Terrorism”. American Cinematographer (January 2010): 18—24. Pristupljeno 23. 1. 2010. 
  13. ^ Buß, Christian (14 October 2009).
  14. ^ a b „Festival de Cannes: The White Ribbon”. festival-cannes.com. Cannes Film Festival. Arhivirano iz originala 26. 10. 2014. g. Pristupljeno 9. 5. 2009. 
  15. ^ DAS WEISSE BAND - EINE DEUTSCHE KINDERGESCHICHTE Arhivirano 27 maj 2009 na sajtu Wayback Machine (in German).
  16. ^ McClintock, Pamela (17 June 2009) "Sony to unfurl 'Ribbon' at Christmas".
  17. ^ Austria Presse Agentur (28 May 2009) "Michael Hanekes 'Matura'-Feier" (in German).
  18. ^ Ever, Julia (23 September 2009).
  19. ^ Keuschnigg, Markus (21 September 2009).
  20. ^ Zander, Peter (15 October 2009).
  21. ^ „The White Ribbon Reviews”. Metacritic. Pristupljeno 23. 2. 2017. 
  22. ^ „The White Ribbon”. Rotten Tomatoes. Pristupljeno 19. 10. 2020. 
  23. ^ LaSalle, Mick (15. 1. 2010). „Review: 'The White Ribbon'”. San Francisco Chronicle. Pristupljeno 23. 2. 2017. 
  24. ^ Smith, Kyle (30. 12. 2009). „It repels but casts its spell”. New York Post. Pristupljeno 23. 2. 2017. 
  25. ^ Puig, Claudia (8. 1. 2010). „Elegant 'White Ribbon' gets all tied up in monotonous gloom”. USA Today. 
  26. ^ „The White Ribbon (Das weisse Band)”. The Washington Post. Arhivirano iz originala 2012-11-11. g. 
  27. ^ Scott, A. O. (29. 12. 2009). „Wholesome Hamlet's Horror Sends a Jolt to the System”. The New York Times. Pristupljeno 23. 2. 2017. 
  28. ^ „A village with something very wrong within its secret soul”. Roger Ebert. 13. 1. 2010. 
  29. ^ Hopewell, John (27 August 2009).
  30. ^ Meza, Ed (12 December 2009).
  31. ^ „White Ribbon takes BBC Four World Cinema award”. BBC News. BBC News. 8. 10. 2010. Pristupljeno 8. 10. 2010. 
  32. ^ Meza, Ed (26 August 2009).
  33. ^ (2009-08-28) "Haneke greift für Deutschland nach Gold" (in German).
  34. ^ „Deutscher Filmpreis 2010”. Spiegel Online. Spiegel Online. 24. 4. 2010. 
  35. ^ „Votes for Das Weisse Band Eine deutsche Kindergeschichte (2009)”. British Film Institute. Pristupljeno 8. 5. 2016. 
  36. ^ „The 21st Century's 100 greatest films”. BBC. 23. 8. 2016. Pristupljeno 4. 1. 2017. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бела_трака_(филм)&oldid=26219286”