Belova paraliza

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Belova paraliza je vrsta paralize lica koja rezultira privremenom nemogućnošću kontrole mišića lica na zahvaćenoj strani lica.[1] Simptomi mogu varirati od blagih do teških.[1] Oni mogu uključivati trzanje mišića, slabost ili potpuni gubitak sposobnosti kretanja jedne ili, u retkim slučajevima, obe strane lica.[1] Ostali simptomi uključuju spuštanje kapaka, promenu ukusa i bol oko uha. Obično se simptomi javljaju nakon 48 sati.[1] Belova paraliza može izazvati povećanu osetljivost na zvuk poznat kao hiperakuzija.[2]

Uzrok Belove paralize je nepoznat.[1] Faktori rizika uključuju dijabetes, nedavnu infekciju gornjih disajnih puteva i trudnoću.[1][3] Nastaje usled disfunkcije VII kranijalnog nerva (facijalnog nerva).[1] Mnogi veruju da je to zbog virusne infekcije koja dovodi do otoka.[1] Dijagnoza se zasniva na izgledu osobe i isključujući druge moguće uzroke.[1] Ostala stanja koja mogu izazvati slabost lica su tumor na mozgu, moždani udar, Remzi Hantov sindrom tip 2, mijastenija gravis i Lajmska bolest.[4]

Stanje se obično poboljšava samo od sebe, a većina postiže normalnu ili skoro normalnu funkciju.[1] Utvrđeno je da kortikosteroidi poboljšavaju ishode, dok antivirusni lekovi mogu biti od male dodatne koristi.[5] Oko treba zaštititi od isušivanja upotrebom kapi za oči ili flastera za oči.[1] Operacija se generalno ne preporučuje.[1] Često znaci poboljšanja počinju u roku od 14 dana, sa potpunim oporavkom u roku od šest meseci.[1] Neki se možda neće potpuno oporaviti ili će se simptomi ponovo pojaviti.[1]

Belova paraliza je najčešći uzrok jednostrane paralize facijalnog nerva (70%).[4][6] Javlja se kod 1 do 4 na 10.000 ljudi godišnje.[4] Oko 1,5% ljudi je pogođeno u nekom trenutku svog života.[7] Najčešće se javlja kod ljudi između 15 i 60 godina [1]. Muškarci i žene su podjednako pogođeni.[1] Ime je dobio po škotskom hirurgu Čarlsu Belu (1774–1842), koji je prvi opisao vezu facijalnog nerva sa ovim stanjem.[1]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Škotski neurofiziolog ser Čarls Bel bio je prvi autor koji je opisao anatomsku osnovu za paralizu lica, i od tada je služio kao eponim za Belovu paralizu.

Persijski lekar Muhamed ibn Zakarija al-Razi (865–925) detaljno je opisao prvi poznati opis periferne i centralne paralize lica.[8][9]

Kornelis Stalpart van der Vil (1620–1702) je 1683. dao izveštaj o Belovoj paralizi i pripisao zasluge persijskom lekaru Ibn Sini (980–1037) što je pre njega opisao ovo stanje. Opisali su ga i Džejms Daglas (1675–1742) i Nikolaus Anton Fridrajh (1761–1836).

Škotski neurofiziolog ser Čarls Bel je 12. jula 1821. pročitao svoj rad Kraljevskom društvu u Londonu, opisujući ulogu facijalnog nerva. Postao je prvi koji je detaljno opisao neuroanatomsku osnovu paralize lica. Od tada se idiopatska periferna paraliza lica naziva Belova paraliza, nazvana po njemu.[10]

Značajna osoba sa Belovom paralizom je bivši premijer Kanade Žan Kretjen. Tokom kanadskih saveznih izbora 1993. godine, Kretjenovog prvog kao lidera Liberalne partije Kanade, opoziciona Progresivna konzervativna partija Kanade objavila je napadnu reklamu u kojoj su ga glasovni glumci kritikovali zbog slika koje su, čini se, naglašavale njegove abnormalne izraze lica. Oglas je protumačen kao napad na Kretjenov fizički izgled i izazvao je širok gnev javnosti, dok je Kretjen koristio oglas da bi postao naklonjeniji biračima. Oglas je imao negativan efekat na povećanje Kretjenovog vođstva u anketama, a reakcija koja je usledila dovela je do izbora za liberale, koje je stranka pobedila ubedljivo.

Znaci i simptomi[uredi | uredi izvor]

Belovu paralizu karakteriše jednostrano oboljenje lica koje se javlja u roku od 72 sata.[11] U retkim slučajevima (<1%), može se javiti na obe strane što dovodi do totalne paralize lica.[12][13]

Facijalni nerv kontroliše brojne funkcije, kao što su treptanje i zatvaranje očiju, osmeh, mrštenje, suzenje, lučenje pljuvačke, širenje nozdrva i podizanje obrva. Takođe prenosi osećaj ukusa iz prednje dve trećine jezika, kroz timpani nerv chorda (grana facijalnog nerva). Zbog toga, ljudi sa Belovom paralizom mogu imati gubitak osećaja ukusa u prednjem delu2⁄3 jezika na zahvaćenoj strani.[14]

Iako facijalni nerv inervira stapediusni mišić srednjeg uva (kroz bubnu granu ), osetljivost na zvuk, što dovodi do toga da se normalni zvuci percipiraju kao veoma glasni ( hiperakuza ), i diskakuza su mogući, ali jedva da su klinički evidentni.[14][15]

Iako je definisan kao mononeuritis (koji uključuje samo jedan nerv), ljudi sa dijagnozom Belove paralize mogu imati „bezbroj neuroloških simptoma“ uključujući „peckanje lica, umerenu ili jaku glavobolju/bol u vratu, probleme sa pamćenjem, probleme sa ravnotežom, ipsilateralne parestezije udova, ipsilateralnu slabost udova, i osećaj nespretnosti" koji su "neobjašnjivi disfunkcijom facijalnog nerva".[16]

Uzrok[uredi | uredi izvor]

Facijalni nerv : jezgra facijalnog nerva su u moždanom stablu (na dijagramu predstavljeno sa "θ"). Narandžasta: nervi koji dolaze iz leve hemisfere mozga, žuta: nervi koji dolaze iz desne hemisfere. Imajte na umu da mišići čela dobijaju inervaciju sa obe hemisfere (žute i narandžaste)

Uzrok Belove paralize je nepoznat.[1] Faktori rizika uključuju dijabetes, nedavnu infekciju gornjih disajnih puteva i trudnoću.[1][3]

Smatra se da neki virusi uspostavljaju upornu (ili latentnu ) infekciju bez simptoma, na primer, virus varičela zoster [17] i Epstein-Barr virus, oba iz porodice herpesa. Reaktivacija postojeće (uspavane) virusne infekcije je sugerisana kao uzrok akutne Belove paralize.[18] Ova nova aktivacija može biti izazvana traumom, faktorima okoline i metaboličkim ili emocionalnim poremećajima.[19]

Porodično nasleđe je pronađeno u 4-14% slučajeva.[20] Takođe može postojati povezanost sa migrenama.[21]

U decembru 2020, američka FDA je preporučila da se primaoci vakcina Pfizer i Moderna COVID-19 prate zbog simptoma Belove paralize nakon što je prijavljeno nekoliko slučajeva među učesnicima kliničkog ispitivanja, iako podaci nisu bili dovoljni da se utvrdi uzročno-posledična veza.[22]

Genetika[uredi | uredi izvor]

Metaanaliza studije asocijacije na nivou genoma (GVAS) identifikovala je prvu nedvosmislenu povezanost sa Belovom paralizom.[23]

Patofiziologija[uredi | uredi izvor]

Belova paraliza je rezultat kvara facijalnog nerva (VII kranijalni nerv ), koji kontroliše mišiće lica. Tipična paraliza lica je nemogućnost pokretanja mišića lica. Paraliza je tipa infranuklearnog/donjeg motornog neurona.

Smatra se da se kao rezultat upale facijalnog nerva stvara pritisak na nerv gde izlazi iz lobanje unutar njegovog koštanog kanala ( stilomastoidni foramen ), blokirajući prenos nervnih signala ili oštećujući nerv. Pacijenti sa paralizom lica za koje se može pronaći osnovni uzrok ne smatra se da imaju Belovu paralizu per se. Mogući uzroci paralize lica su tumor, meningitis, moždani udar, dijabetes melitus, traume glave i inflamatorna oboljenja kranijalnih nerava ( sarkoidoza, bruceloza itd. ). U ovim uslovima, neurološki nalazi su retko ograničeni na facijalni nerv. Bebe se mogu roditi sa paralizom lica.[24] U nekoliko slučajeva, bilateralna paraliza lica je povezana sa akutnom HIV infekcijom.

U nekim istraživanjima, virus herpes simpleksa tipa 1 (HSV-1) je identifikovan u većini slučajeva sa dijagnozom Belove paralize putem uzorkovanja endoneuralne tečnosti.[25] Druga istraživanja su, međutim, identifikovala, od ukupno 176 slučajeva dijagnostikovanih kao Belova paraliza, HSV-1 u 31 slučaju (18%) i herpes zoster u 45 slučajeva (26%).[18]

Pored toga, infekcija HSV-1 povezana je sa demijelinizacijom nerava. Ovaj mehanizam oštećenja nerva se razlikuje od gore pomenutog – da je edem, otok i kompresija nerva u uskom koštanom kanalu odgovorni za oštećenje nerva. Demijelinizaciju možda čak i ne izaziva direktno virus, već nepoznati imunološki odgovor.

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Belova paraliza je dijagnoza isključenja, što znači da se dijagnostikuje eliminacijom drugih razumnih mogućnosti. Po definiciji, ne može se utvrditi nikakav konkretan uzrok. Za postavljanje dijagnoze nisu potrebni rutinski laboratorijski ili slikovni testovi.[11] Stepen oštećenja nerva može se proceniti korišćenjem House-Brackmannove ocene.

Jedna studija je otkrila da 45% pacijenata nije upućeno specijalistima, što sugeriše da lekari smatraju Belovu paralizu jednostavnom dijagnozom kojom se lako upravlja.[16]

Ostala stanja koja mogu izazvati slične simptome uključuju herpes zoster, lajmsku bolest, sarkoidozu, moždani udar i tumore mozga.[11]

Diferencijalna dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Kada se pojavi paraliza lica, mnogi ljudi je mogu pogrešno shvatiti kao simptom moždanog udara; međutim, postoji nekoliko suptilnih razlika. Moždani udar obično izaziva nekoliko dodatnih simptoma, kao što su utrnulost ili slabost u rukama i nogama. I za razliku od Belove paralize, moždani udar obično omogućava pacijentima da kontrolišu gornji deo svog lica. Osoba sa moždanim udarom obično će imati bore na čelu.[26][27]

U oblastima gde je Lajmska bolest uobičajena, ona čini oko 25% slučajeva paralize lica.[27] U SAD, Lajm je najčešći u Novoj Engleskoj i srednjoatlantskim državama i delovima Viskonsina i Minesote.[28] Prvi znak oko 80% lajmskih infekcija, obično jednu ili dve nedelje nakon ujeda krpelja, obično je osip koji se širi koji može biti praćen glavoboljom, bolovima u telu, umorom ili temperaturom.[29] U do 10–15% lajmskih infekcija, paraliza lica se pojavljuje nekoliko nedelja kasnije i može biti prvi znak infekcije koji se primećuje jer lajmski osip obično ne svrbi i nije bolan.[30][31] Verovatnoća da je paraliza lica uzrokovana lajmskom bolešću treba da se proceni na osnovu nedavne istorije aktivnosti na otvorenom u verovatnim staništima krpelja tokom toplijih meseci, nedavne istorije osipa ili simptoma kao što su glavobolja i groznica, i da li paraliza utiče na obe strane lice (mnogo češće kod Lajma nego kod Belove paralize). Ako je ta verovatnoća više nego zanemarljiva, treba uraditi serološki test na lajmsku bolest, a ako prelazi 10%, započeti empirijsku terapiju antibioticima, bez kortikosteroida, i ponovo proceniti po završetku laboratorijskih testova na lajmsku bolest.[27] Utvrđeno je da kortikosteroidi štete ishodu paralize lica uzrokovane lajmskom bolešću.[27]

Jedna bolest koju je teško isključiti u diferencijalnoj dijagnozi je zahvaćenost facijalnog nerva u infekcijama virusom herpes zoster. Glavne razlike u ovom stanju su prisustvo malih plikova, ili vezikula, na spoljašnjem uhu, značajan bol u vilici, ušnom licu i/ili smetnjama u vratu i sluhu, ali ovi nalazi povremeno mogu izostati ( zoster sine herpete ). Reaktivacija postojeće infekcije herpes zosterom koja dovodi do paralize lica u obrascu tipa Belove paralize je poznata kao Remzi Hantov sindrom tip 2. Prognoza za pacijente sa Belovom paralizom je generalno mnogo bolja nego za pacijente sa Remzi Hantovim sindromom tipa 2.[32]

Lečenje[uredi | uredi izvor]

Pokazalo se da su steroidi efikasni u poboljšanju oporavka kod Belove paralize, dok antivirusni nisu.[11] Kod onih koji ne mogu da sklope oči, potrebne su mere zaštite očiju.[11] Lečenje tokom trudnoće je slično lečenju kod netrudnih.[3]

Steroidi[uredi | uredi izvor]

Kortikosteroidi kao što je prednizon poboljšavaju oporavak nakon 6 meseci i stoga se preporučuju.[33] Rani tretman (u roku od 3 dana od početka) je neophodan za dobrobit [34] sa 14% većom verovatnoćom oporavka.[35]

Antivirusna sredstva[uredi | uredi izvor]

Jedan pregled je otkrio da su antivirusni lekovi (kao što je aciklovir ) neefikasni u poboljšanju oporavka od Belove paralize osim steroida samo kod blage do umerene bolesti.[36] Drugi pregled je otkrio korist kada se kombinuje sa kortikosteroidima, ali je navedeno da dokazi nisu baš dobri da podrže ovaj zaključak.[37]

Kod teške bolesti to je takođe nejasno. Jedan pregled iz 2015. nije našao nikakav efekat bez obzira na ozbiljnost.[36] Druga recenzija je otkrila malu korist kada se doda steroidima.[38]

Obično se propisuju zbog teorijske veze između Belove paralize i virusa herpes simpleksa i varičela zoster.[39] Još uvek postoji mogućnost da oni dovedu do koristi manje od 7%, jer to nije isključeno.[35]

Zaštita očiju[uredi | uredi izvor]

Kada Belova paraliza utiče na refleks treptanja i sprečava potpuno zatvaranje oka, preporučuje se česta upotreba kapi za oči ili masti za oči nalik suzama tokom dana, a za vreme spavanja i odmora preporučuje se zaštita očiju flasterima ili zatvaranje trakom.[27][40]

Fizioterapija[uredi | uredi izvor]

Fizioterapija može biti korisna za neke osobe sa Belovom paralizom jer pomaže u održavanju tonusa mišića zahvaćenih mišića lica i stimuliše facijalni nerv.[41] Važno je da se pre oporavka sprovedu vežbe reedukacije mišića i tehnike mekih tkiva kako bi se sprečile trajne kontrakture paralizovanih mišića lica.[41] Da bi se smanjio bol, toplota se može primeniti na zahvaćenu stranu lica.[42] Ne postoje visokokvalitetni dokazi koji podržavaju ulogu električne stimulacije za Belovu paralizu.[43]

Operacija[uredi | uredi izvor]

Operacija može da poboljša ishode kod paralize facijalnog nerva koja se nije oporavila.[34] Postoji veliki broj različitih tehnika.[34] Operacija osmeha ili rekonstrukcija osmeha je hirurška procedura koja može vratiti osmeh osobama sa paralizom facijalnog nerva. Neželjeni efekti uključuju gubitak sluha koji se javlja kod 3-15% ljudi.[44] Kokrejnov pregled (ažuriran 2021), nakon pregleda primenljivih randomizovanih i kvazi randomizovanih kontrolisanih ispitivanja, nije mogao da utvrdi da li je rana operacija korisna ili štetna.[45] Od 2007. godine Američka akademija za neurologiju nije preporučila hiruršku dekompresiju.[44]

Alternativna medicina[uredi | uredi izvor]

Efikasnost akupunkture ostaje nepoznata jer su dostupne studije niskog kvaliteta (loš dizajn primarne studije ili neadekvatne prakse izveštavanja).[46] Postoje vrlo probni dokazi za hiperbaričnu terapiju kiseonikom kod teške bolesti.[47]

Prognoza[uredi | uredi izvor]

Većina ljudi sa Belovom paralizom počinje da vraća normalnu funkciju lica u roku od 3 nedelje - čak i oni koji se ne leče.[48] U studiji iz 1982. godine, kada nije bilo dostupnog lečenja, od 1.011 pacijenata, 85% je pokazalo prve znake oporavka u roku od 3 nedelje nakon početka. Za ostalih 15%, oporavak je nastupio 3-6 meseci kasnije.

Nakon praćenja od najmanje jedne godine ili do restauracije, potpuni oporavak se dogodio kod više od dve trećine (71%) svih pacijenata. Oporavak je ocenjen kao umeren kod 12%, a loš kod samo 4% pacijenata.[49] Druga studija je pokazala da nepotpune paralize nestaju u potpunosti, skoro uvek u toku jednog meseca. Pacijenti koji ponovo počnu da se kreću u prve dve nedelje skoro uvek potpuno ostave. Kada remisija ne nastupi do treće nedelje ili kasnije, značajno veći deo pacijenata razvija posledice.[50] Treća studija je pokazala bolju prognozu za mlade pacijente, mlađe od 10 godina, dok su pacijenti stariji od 61 godine imali lošiju prognozu.[51]

Glavne moguće komplikacije stanja su hronični gubitak ukusa ( ageuzija ), hronični grč lica, bol u licu i infekcije rožnjače. Još jedna komplikacija može nastati u slučaju nepotpune ili pogrešne regeneracije oštećenog facijalnog nerva. Nerv se može zamisliti kao snop manjih pojedinačnih nervnih veza koje se granaju do svojih pravih odredišta. Tokom ponovnog rasta, nervi su generalno u stanju da prate prvobitnu putanju do pravog odredišta - ali neki nervi mogu da odstupe i dovedu do stanja poznatog kao sinkineza. Na primer, ponovni rast nerava koji kontrolišu mišiće pričvršćene za oko može da skrene u stranu i takođe ponovo izraste veze koje stižu do mišića usta. Na taj način kretanje jednog utiče i na drugo. Na primer, kada osoba zatvori oko, ugao usta se nehotice podiže.

Oko 9% ljudi ima neku vrstu tekućih problema nakon Belove paralize, tipično sinkinezu o kojoj je već bilo reči, ili spazam, kontrakturu, tinitus ili gubitak sluha tokom pokreta lica ili sindroma krokodilske suze.[52] Ovo se takođe naziva gusto tolakrimalni refleks ili Bogoradov sindrom i podrazumeva da oboleli proliva suze dok jede. Smatra se da je to posledica pogrešne regeneracije facijalnog nerva, čija grana kontroliše suzne i pljuvačne žlezde. Može se javiti i ukusno znojenje.

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Broj novih slučajeva Belove paralize kreće se od oko jednog do četiri slučaja na 10.000 stanovnika godišnje.[53] Stopa se povećava sa godinama.[53][54] Belova paraliza pogađa oko 40.000 ljudi u Sjedinjenim Državama svake godine. Pogađa otprilike 1 osobu od 65 tokom života.

U literaturi je prikazan niz godišnjih stopa incidencije: 15,[20] 24,[55] i 25–53 [16] (sve stope na 100.000 stanovnika godišnje). Belova paraliza nije bolest koja se može prijaviti, i ne postoje uspostavljeni registri za osobe sa ovom dijagnozom,[56] što otežava preciznu procenu.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p „Bell's Palsy Fact Sheet”. NINDS. 5. 2. 2016. Arhivirano iz originala 8. 4. 2011. g. Pristupljeno 8. 8. 2016. 
  2. ^ Purves D (2012). Neuroscience (5th izd.). Sunderland, Massachusetts: Sinauer. str. 283. ISBN 9780878936953. 
  3. ^ a b v Hussain, Ahsen; Nduka, Charles; Moth, Philippa; Malhotra, Raman (maj 2017). „Bell's facial nerve palsy in pregnancy: a clinical review”. Journal of Obstetrics and Gynaecology. 37 (4): 409—15. PMID 28141956. S2CID 205479752. doi:10.1080/01443615.2016.1256973. 
  4. ^ a b v Fuller, Geraint; Morgan, Cathy (decembar 2016). „Bell's palsy syndrome: mimics and chameleons”. Practical Neurology. 16 (6): 439—44. PMID 27034243. S2CID 4480197. doi:10.1136/practneurol-2016-001383. 
  5. ^ Gagyor, Ildiko; Madhok, Vishnu B.; Daly, Fergus; Somasundara, Dhruvashree; Sullivan, Michael; Gammie, Fiona; Sullivan, Frank (novembar 2015). „Antiviral treatment for Bell's palsy (idiopathic facial paralysis)” (PDF). The Cochrane Database of Systematic Reviews (11): CD001869. PMID 26559436. doi:10.1002/14651858.CD001869.pub8. 
  6. ^ Dickson G (2014). Primary Care ENT, An Issue of Primary Care: Clinics in Office Practice. Elsevier Health Sciences. str. 138. ISBN 978-0323287173. Arhivirano iz originala 2016-08-20. g. 
  7. ^ Grewal DS (2014). Atlas of Surgery of the Facial Nerve: An Otolaryngologist's Perspective. Jaypee Brothers Publishers. str. 46. ISBN 978-9350905807. Arhivirano iz originala 2016-08-20. g. 
  8. ^ Sajadi, M. M.; Sajadi, M.-R. M.; Tabatabaie, S. M. (jul 2011). „The history of facial palsy and spasm: Hippocrates to Razi”. Neurology. 77 (2): 174—78. PMC 3140075 Slobodan pristup. PMID 21747074. doi:10.1212/WNL.0b013e3182242d23. 
  9. ^ Van De Graaf, R. C.; Nicolai, J. P. (novembar 2005). „Bell's palsy before Bell: Cornelis Stalpart van der Wiel's observation of Bell's palsy in 1683”. Otology & Neurotology. 26 (6): 1235—38. PMID 16272948. S2CID 12630888. doi:10.1097/01.mao.0000194892.33721.f0. 
  10. ^ Cantarella, Giovanna; Mazzola, Riccardo F. (2021-07-27). „The Bicentenary of Bell's Description of the Neuroanatomical Basis of Facial Paralysis: Historical Remarks”. Otolaryngology–Head and Neck Surgery. 166 (5): 907—909. PMID 34314273. S2CID 236473244. doi:10.1177/01945998211032172. 
  11. ^ a b v g d Baugh, Reginald F.; Basura, Gregory J.; Ishii, Lisa E.; Schwartz, Seth R.; Drumheller, Caitlin Murray; Burkholder, Rebecca; et al. (novembar 2013). „Clinical practice guideline: Bell's Palsy executive summary”. Otolaryngology–Head and Neck Surgery. 149 (5): 656—63. PMID 24190889. S2CID 25468987. doi:10.1177/0194599813506835. 
  12. ^ Price, T.; Fife, D. G. (januar 2002). „Bilateral simultaneous facial nerve palsy”. The Journal of Laryngology and Otology. 116 (1): 46—48. PMID 11860653. S2CID 19276545. doi:10.1258/0022215021910113. 
  13. ^ Jain, V.; Deshmukh, A.; Gollomp, S. (jul 2006). „Bilateral facial paralysis: case presentation and discussion of differential diagnosis”. Journal of General Internal Medicine. 21 (7): C7—10. PMC 1924702 Slobodan pristup. PMID 16808763. doi:10.1111/j.1525-1497.2006.00466.x. 
  14. ^ a b Mumenthaler M, Mattle H (2006). Fundamentals of NeurologySlobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. Germany: Thieme. str. 197. ISBN 978-3131364517. 
  15. ^ Moore KL, Dalley AF, Agur AM (2013). Clinically Oriented Anatomy. Lippincott Williams & Wilkins. ISBN 978-1451119459. 
  16. ^ a b v Morris, Andrew M.; Deeks, Shelley L.; Hill, Michael D.; Midroni, Gyl; Goldstein, Warren C.; Mazzulli, Tony; et al. (2002). „Annualized incidence and spectrum of illness from an outbreak investigation of Bell's palsy”. Neuroepidemiology. 21 (5): 255—61. PMID 12207155. S2CID 22771896. doi:10.1159/000065645. Arhivirano iz originala 2009-07-13. g. 
  17. ^ Facial Nerve Problems and Bell's Palsy Information on MedicineNet.com Arhivirano 2008-04-23 na sajtu Wayback Machine
  18. ^ a b Furuta, Yasushi; Ohtani, Fumio; Chida, Eiji; Mesuda, Yasushi; Fukuda, Satoshi; Inuyama, Yukio (maj 2001). „Herpes simplex virus type 1 reactivation and antiviral therapy in patients with acute peripheral facial palsy”. Auris, Nasus, Larynx. 28 Suppl (Suppl): S13—17. PMID 11683332. doi:10.1016/S0385-8146(00)00105-X. 
  19. ^ Kasse, C.A; Ferri, R.G; Vietler, E.Y.C; Leonhardt, F.D; Testa, J.R.G; Cruz, O.L.M (oktobar 2003). „Clinical data and prognosis in 1521 cases of Bell's palsy”. International Congress Series. 1240: 641—47. doi:10.1016/S0531-5131(03)00757-X. 
  20. ^ a b Döner, F.; Kutluhan, S. (2000). „Familial idiopathic facial palsy”. European Archives of Oto-Rhino-Laryngology. 257 (3): 117—19. PMID 10839481. S2CID 24403036. doi:10.1007/s004050050205. Arhivirano iz originala 2013-01-06. g. 
  21. ^ Silberstein, S. D.; Silvestrini, M. (januar 2015). „Does migraine produce facial palsy? For whom the Bell tolls”. Neurology. 84 (2): 108—09. PMID 25520314. S2CID 35589569. doi:10.1212/WNL.0000000000001136. 
  22. ^ Higgins-Dunn, Noah (2020-12-15). „FDA staff recommends watching for Bell's palsy in Moderna and Pfizer vaccine recipients”. CNBC (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-12-15. 
  23. ^ Skuladottir, Astros Th (2021-02-18). „A meta-analysis uncovers the first sequence variant conferring risk of Bell's palsy”. Scientific Reports (na jeziku: engleski). 11 (1): 4188. Bibcode:2021NatSR..11.4188S. PMC 7893061 Slobodan pristup. PMID 33602968. doi:10.1038/s41598-021-82736-w. 
  24. ^ MedlinePlus Medical Encyclopedia: Facial nerve palsy due to birth trauma Arhivirano 2008-10-01 na sajtu Wayback Machine retrieved 10 September 2008
  25. ^ Murakami, Shingo; Mizobuchi, M.; Nakashiro, Y.; Doi, T.; Hato, N.; Yanagihara, N. (januar 1996). „Bell palsy and herpes simplex virus: identification of viral DNA in endoneurial fluid and muscle”. Annals of Internal Medicine. 124 (1 Pt 1): 27—30. PMID 7503474. S2CID 22790049. doi:10.7326/0003-4819-124-1_Part_1-199601010-00005. 
  26. ^ S.C. TV Reporter Loses Her Smile after a Bell's Palsy Attack Arhivirano 2016-03-05 na sajtu Wayback Machine
  27. ^ a b v g d Garro, Aris; Nigrovic, Lise E. (maj 2018). „Managing Peripheral Facial Palsy”. Annals of Emergency Medicine. 71 (5): 618—24. PMID 29110887. doi:10.1016/j.annemergmed.2017.08.039 Slobodan pristup. 
  28. ^ „Lyme Disease Data and surveillance”. Lyme Disease. Centers for Disease Control and Prevention. Pristupljeno 12. 4. 2019. 
  29. ^ „Lyme disease rashes and look-alikes”. Lyme Disease. Centers for Disease Control and Prevention. Pristupljeno 18. 4. 2019. 
  30. ^ Wright, W. F.; Riedel, D. J.; Talwani, R.; Gilliam, B. L. (jun 2012). „Diagnosis and management of Lyme disease”. American Family Physician. 85 (11): 1086—93. PMID 22962880. Arhivirano iz originala 27. 9. 2013. g. 
  31. ^ Shapiro, E. D. (maj 2014). „Clinical practice. Lyme disease” (PDF). The New England Journal of Medicine. 370 (18): 1724—31. PMC 4487875 Slobodan pristup. PMID 24785207. doi:10.1056/NEJMcp1314325. Arhivirano iz originala (PDF) 19. 10. 2016. g. 
  32. ^ Crouch, A. E.; Hohman, M. H.; Moody, M. P.; Andaloro, C. (2022). Ramsay Hunt Syndrome. StatPearls. PMID 32491341. 
  33. ^ Madhok, Vishnu B.; Gagyor, Ildiko; Daly, Fergus; Somasundara, Dhruvashree; Sullivan, Michael; Gammie, Fiona; Sullivan, Frank (jul 2016). „Corticosteroids for Bell's palsy (idiopathic facial paralysis)”. The Cochrane Database of Systematic Reviews. 2016 (7): CD001942. PMC 6457861 Slobodan pristup. PMID 27428352. doi:10.1002/14651858.CD001942.pub5. 
  34. ^ a b v Hazin, Ribhi; Azizzadeh, Babak; Bhatti, M Tariq (novembar 2009). „Medical and surgical management of facial nerve palsy”. Current Opinion in Ophthalmology. 20 (6): 440—50. PMID 19696671. S2CID 45094564. doi:10.1097/ICU.0b013e3283313cbf. 
  35. ^ a b Gronseth, G. S.; Paduga, R.; American Academy Of, Neurology (novembar 2012). „Evidence-based guideline update: steroids and antivirals for Bell palsy: report of the Guideline Development Subcommittee of the American Academy of Neurology”. Neurology. 79 (22): 2209—13. PMID 23136264. doi:10.1212/WNL.0b013e318275978c Slobodan pristup. 
  36. ^ a b Turgeon, Ricky D.; Wilby, Kyle J.; Ensom, Mary H.H. (jun 2015). „Antiviral treatment of Bell's palsy based on baseline severity: a systematic review and meta-analysis”. The American Journal of Medicine. 128 (6): 617—28. PMID 25554380. doi:10.1016/j.amjmed.2014.11.033. 
  37. ^ Gagyor, Ildiko; Madhok, Vishnu B.; Daly, Fergus; Somasundara, Dhruvashree; Sullivan, Michael; Gammie, Fiona; Sullivan, Frank (novembar 2015). „Antiviral treatment for Bell's palsy (idiopathic facial paralysis)” (PDF). The Cochrane Database of Systematic Reviews (11): CD001869. PMID 26559436. doi:10.1002/14651858.CD001869.pub8. 
  38. ^ Gagyor, Ildiko; Madhok, Vishnu B.; Daly, Fergus; Somasundara, Dhruvashree; Sullivan, Michael; Gammie, Fiona; Sullivan, Frank (novembar 2015). „Antiviral treatment for Bell's palsy (idiopathic facial paralysis)” (PDF). The Cochrane Database of Systematic Reviews (11): CD001869. PMID 26559436. doi:10.1002/14651858.CD001869.pub8. 
  39. ^ Sullivan, Frank M.; Swan, Iain R.C.; Donnan, Peter T.; Morrison, Jillian M.; Smith, Blair H.; McKinstry, Brian; et al. (oktobar 2007). „Early treatment with prednisolone or acyclovir in Bell's palsy”. The New England Journal of Medicine. 357 (16): 1598—607. PMID 17942873. S2CID 3916563. doi:10.1056/NEJMoa072006. 
  40. ^ „OTC Drops: Telling the Tears Apart”. Review of Ophtalmology. Jobson Medical Information LLC. 4. 10. 2012. Pristupljeno 16. 4. 2019. 
  41. ^ a b National Institute of Neurological Disorders and Stroke (NINDS) (april 2003). „Bell's Palsy Fact Sheet”. Arhivirano iz originala 8. 4. 2011. g. Pristupljeno 2011-05-12. 
  42. ^ Shafshak, T. S. (mart 2006). „The treatment of facial palsy from the point of view of physical and rehabilitation medicine”. Europa Medicophysica. 42 (1): 41—47. PMID 16565685. 
  43. ^ Teixeira, Lázaro J.; Valbuza, Juliana S.; Prado, Gilmar F. (decembar 2011). „Physical therapy for Bell's palsy (idiopathic facial paralysis)”. The Cochrane Database of Systematic Reviews (12): CD006283. PMID 22161401. doi:10.1002/14651858.CD006283.pub3. 
  44. ^ a b Tiemstra, J. D.; Khatkhate, N. (oktobar 2007). „Bell's palsy: diagnosis and management”. American Family Physician. 76 (7): 997—1002. PMID 17956069. 
  45. ^ Menchetti, Isabella; McAllister, Kerrie; Walker, David; Donnan, Peter T. (26. 1. 2021). „Surgical interventions for the early management of Bell's palsy”. The Cochrane Database of Systematic Reviews. 1 (1): CD007468. ISSN 1469-493X. PMC 8094225 Slobodan pristup. PMID 33496980. doi:10.1002/14651858.CD007468.pub4. 
  46. ^ Chen, Ning; Zhou, Muke; He, Li; Zhou, Dong; Li, N. (avgust 2010). He, Li, ur. „Acupuncture for Bell's palsy”. The Cochrane Database of Systematic Reviews. 2010 (8): CD002914. PMC 7133542 Slobodan pristup. PMID 20687071. doi:10.1002/14651858.CD002914.pub5. 
  47. ^ Holland, N Julian; Bernstein, Jonathan M.; Hamilton, John W. (februar 2012). „Hyperbaric oxygen therapy for Bell's palsy”. The Cochrane Database of Systematic Reviews. 2 (2): CD007288. PMC 8406519 Slobodan pristup. PMID 22336830. doi:10.1002/14651858.CD007288.pub2. 
  48. ^ „Bell Palsy: Updated Guideline for Treatment”. Consultant. HMP Communications. 14. 2. 2013. Arhivirano iz originala 25. 2. 2013. g. Pristupljeno 3. 4. 2013. 
  49. ^ Peitersen, E. (oktobar 1982). „The natural history of Bell's palsy”. The American Journal of Otology. 4 (2): 107—11. PMID 7148998.  quoted in Roob, Gudrun; Fazekas, Franz; Hartung, Hans-Peter (januar 1999). „Peripheral facial palsy: etiology, diagnosis and treatment”. European Neurology. 41 (1): 3—9. PMID 9885321. S2CID 46877391. doi:10.1159/000007990. Arhivirano iz originala 2009-07-13. g. 
  50. ^ Peitersen, Erik; Andersen, Poul (jun 1966). „Spontaneous course of 220 peripheral non-traumatic facial palsies”. Acta Oto-Laryngologica. 63: 296—300. PMID 6011525. doi:10.3109/00016486709123595. 
  51. ^ Kasse, C.A; Ferri, R.G; Vietler, E.Y.C; Leonhardt, F.D; Testa, J.R.G; Cruz, O.L.M (oktobar 2003). „Clinical data and prognosis in 1521 cases of Bell's palsy”. International Congress Series. 1240: 641—47. doi:10.1016/S0531-5131(03)00757-X. 
  52. ^ Yamamoto, Etsuo; Nishimura, Hiroko; Hirono, Yoshinobu (1988). „Occurrence of sequelae in Bell's palsy”. Acta Oto-Laryngologica. Supplementum. 446: 93—96. PMID 3166596. doi:10.3109/00016488709121848. 
  53. ^ a b Ahmed, A. (maj 2005). „When is facial paralysis Bell palsy? Current diagnosis and treatment”. Cleveland Clinic Journal of Medicine. 72 (5): 398—401, 405. PMID 15929453. doi:10.3949/ccjm.72.5.398. 
  54. ^ Fuller, Geraint; Morgan, Cathy (1. 12. 2016). „Bell's palsy syndrome: mimics and chameleons”. Practical Neurology. 16 (6): 439—44. PMID 27034243. S2CID 4480197. doi:10.1136/practneurol-2016-001383. 
  55. ^ Wolf, S. R. (septembar 1998). „[Idiopathic facial paralysis]”. Hno (na jeziku: nemački). 46 (9): 786—98. PMID 9816532. S2CID 6740784. doi:10.1007/s001060050314. Arhivirano iz originala 2000-06-23. g. 
  56. ^ Morris, Andrew M.; Deeks, Shelley L.; Hill, Michael D.; Midroni, Gyl; Goldstein, Warren C.; Mazzulli, Tony; Davidson, Ross; Squires, Susan G.; Marrie, Thomas (1. 9. 2002). „Annualized Incidence and Spectrum of Illness from an Outbreak Investigation of Bell's Palsy”. Neuroepidemiology. 21 (5): 256. PMID 12207155. S2CID 22771896. doi:10.1159/000065645. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Белова_парализа&oldid=27442272”