Pređi na sadržaj

Beotuk

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Njufaundlend, istorijska domovina Beotuka

Beotuci su izumrli starosedeoci ostrva Njufaundlend.[1] Pripadali su algonkvinskoj porodici naroda, a govorili su beotučkim jezikom.

Opis[uredi | uredi izvor]

Beotuci su živeli na ostrvu Njufaundlend, većim delom u oblasti Notrdam i zaliva Bonavista. Postoje različite procene o broju Beotuka u trenutku kontakta sa Evropljanima. U 19. i početkom 20. veka, naučnici su procenjivali da ih je bilo oko 2.000 u trenutku kontakta sa Evropljanima u 15. veku. Prema najnovijim procenama najverovatnije ih nije bilo više od 500 do 700. Živeli su u nezavisnim, samodovoljnim, proširenim porodičnim grupama od 30 do 55 osoba.[2]

Kao i mnogi drugi narodi koji su bili lovci-sakupljači, po svemu sudeći, imali su vođe grupe, ali verovatno nisu imali zvanične „poglavice”. Oni su živeli u konusoidnim boravištebama mamatiksima, koje su bile prilagođene uslovima života u hladnim predelima. Mamatiksi su građeni ređanjem kolja u krug, koje je zatim povezivno pri vrhu i pokrivano brezinom korom. Na podu su postojala udubljenja za spavanje, a ognjište se nalazilo u sredini.

Tokom proleća, Beotuci su bojili crvenom oker bojom, ne samo svoja tela, već i svoje domove, kanue, oružje, oruđe i muzičke instrumente. Zbog ovog običaja Evropljani su ih prozvali „Crveni Indijanci”. Upotreba oker boje je imala veliku važnost. Ukrašavanje je rađeno tokom višednevne prolećne proslave. Ono je označavalo plemenski identitet; na primer, ukrašavanje novorođene dece je bio način na koji su primana u pleme. Zabrana osobi da koristi oker boju je bio oblik kazne.

Njihov glavni izvori hrane bili su karibui, lososi i foke. Dodatni izvori hrane bile su druge vrste životinja i biljaka. Beotuci su pratili sezonske migracije karibua, koji su bili njihov osnovni plen. U jesen, oni su postavljali ograde, koje su ponekad bile dugačke 50–65 km, koje su korišćene da usmere karibue ka lovcima koji su ih čekali, naoružani lukovima i strelama.[3]

Beotučki kanui su pravljeni od kože foke ili karibua, a prednji deo kanua je ojačavan korom smreke. Kanui su ličili na kajake i  bili su 4,5 metara dugi i široki 75 cm, sa dovoljno prostora za decu, pse i imovinu.[4]

Beotuci su imali složene pogrebne rituale i način sahranjivanja. Nakon uvijanje tela u brezinu koru, oni su sahranjivali pokojnike na izolovanim mestima. Nekada bi plitak grob bio pokriven gomilom kamenja, a nekada bi pokojnik bio sahranjen u uspravnom položaju, ili bi bio položen u kovčeg sa savijenim kolenima. Porodice bi stavljale razne predmete u grobove, kao što su figurine, privesci, i replike alata.[3]

Kontakt sa Evropljanima[uredi | uredi izvor]

Plemenska teritorija Beotuka

Oko 1.000. nove ere, norveški moreplovci naišli su na domoroce na severu Njufaundlenda, koji su, možda, bili preci Beotuka ili Eskima. Norvežani su ih zvali Skrelings (varvari).[5] Nakon 1497. godine i dolaska Italijana Džona Kabota, koji je plovio pod engleskom zastavom, usledio je dolazak većeg broja evropskih istraživača i doseljenika, nakon čega je došlo do većeg broja kontakata.

Za razliku od nekih drugih domorodačkih grupa, Beotuci su pokušali da izbegnu kontakt sa Evropljanima. Oni su se selili u unutrašnjost, nakon što je broj  evropskih naselja porastao. Beotuci su posećivali svoje bivše logore, samo da bi uzeli metalne predmete. Takođe su skupljali sve alatke, šatore i građevinski materijal, koji bi ostao iza evropskih ribara. Evropski ribari su na ostrvu sušili i usoljavali svoj ulov pre nego što su ga odnosili u Evropu na kraju sezone. Kontakt između Evropljana i Beotuka je po pravilu, bio loš za jednu stranu, sa nekoliko izuzetaka, kao što je slučaj ekspedicije Džona Gaja 1612. godine. Doseljenici i Beotuci su se borili za prirodne resurse, kao što su losos, foke i ptice. U unutrašnjosti, zamkari (traperi) su postavljali zamke koje su remetile lov Beotuka na karibue, takođe su pljačkali beotučke logore i skladišta hrane. Beotuci su krali zamke zbog metala, ponekad su krali iz kuća i skloništa Evropljana, a ponekad su im postavljali zasede.[6] Ovi susreti doveli su do neprijateljstva i uzajamnog nasilja. Sa superiornijim oružjem, doseljenici su po pravilu bolje prolazili u lovu i ratu. Za razliku od drugih starosedelačkih naroda, Beotuci činilo se nisu bili zainteresovani za prihvatanje vatrenog oružja.[7]

Periodično, Evropljani su pokušavali da poboljšaju odnose sa Beotucima. Primeri uključuju ekspediciju mornaričkih poručnika Džordža Kartrajta 1768. godine i Dejvida Bakana 1811. godine. Kartrajtovu ekspediciju je naložio guverner Hju Paliser. On nije pronašao Beotuke, ali se vratio sa važnim informacijama o njihovoj kulturi.

Guverner Džon Dakvort je naložio Bakanovu ekspediciju. Mada je ovaj poduhvat predviđen kao prikupljanje informacija, ova ekspedicija je završena nasiljem. Bakanova grupa je naišla na nekoliko Beotuka pored jezera Crvenog Indijanca. Posle prvobitnog prijateljskog susreta, Bakan je ostavio dvojicu svojih ljudi sa Beotucima. Sledećeg dana ih je našao ubijene i unakažene. Prema kasnijem svedočenju Beotukinje Šanavditit, marinci su bili ubijeni, kada je jedan od njih odbio da da svoju jaknu, nakon čega su obojica pobegli.[6]

Godine 2010. grupa evropskih naučnika je objavila vest o otkrivanju ranije nepoznate mitohondrijalne DNK sekvence na Islandu, koja prema njima možda potiče iz novog sveta. Ako je ovo poslednje tačno, jedno od mogućih objašnjenja ove pojave na savremenom Islandu može biti zarobljavanja i odvođenje na Island američke domorotkinje, moguće Beotukinje.[8]

Uzroci gladi[uredi | uredi izvor]

Beotuci su pokušali da izbegnu Evropljane na Njufaundlendu, napuštanjem svojih tradicionalnih naselja. Prvo su pokušali da se nasele u druga priobalna područja ostrva Njufaundlend, gde Evropljani nisu imali ribolovačka naselja, ali ubrzo se toliki broj Evropljana doselio da su morali da odu u unutrašnjost Njufaundlenda.[9] Beotučki glavni izvori hrane su bili karibui, ribe i foke, a zbog prinudne seobe u unutrašnjost lišeni su dva od njih (ribe i foke). To je dovelo do prekomernog lova na karibue, što je ubrzo dovelo do smanjenja populacije karibua na Njufaundlendu. Beotuci su dovedeni u položaj, da su bili primorani da napuste svoje tradicionalne zemlje i način života i da odu u ekosistem, koji nije mogao da ih prehrani, što je dovelo do neuhranjenosti i na kraju do gladi.[traži se izvor]

Izumiranje[uredi | uredi izvor]

Suzana Ensti (rođena Manuel. 1832-1911). Ćerka Beotukinje 'Elizabet' i muž Semjuel Ensti (1832–1923). Tvilingejt
Marija Pond (rođena Ensti) 1858-1895. Unuka Beotukinje 'Elizabet'. Tvilingejt

Procena broja Beotuka koji su preostali na kraju prve decenije 19. veka kretao se od oko 150 do 3.000.[10] Informacije o Beotucima su se zasnivale na svedočenjima Šanavditit, koja je govorila o ljudima koji „prezimljavaju na reci Eksploits ili na jezeru Crvenog Indijanca i koji su povremeno odlazili do zaliva Notrdam”. Izvori su takođe zabeležili i neke preživele na Severnom poluostrvu na početku 19. veka.[11]

U kolonijalno doba, Beotuci su takođe bili pod pritiskom drugih domorodačkih grupa, mikmačkih doseljenika sa ostrva Kejp Breton i Eskima iz Labradora. „Beotuci nisu bili u stanju da obezbede dovoljno hrane u oblastima koje su im preostale”.[12] Upali su u ciklus nasilja sa delom doseljenika.

Broj Beotuka je neprestano opadao zbog kombinacije faktora, uključujući:

  • gubitak pristupa važnim izvorima hrane, zbog konkurencije sa Inuitima i Mikmacima, kao i sa evropskim doseljenicima;
  • infektivne bolesti, na koje nisu imali imunitet, kao što su boginje, koje su doneli Evropljani;
  • endemska tuberkuloza (TB) i
  • sukobi sa zamkarima (traperima), drugim doseljenicima i drugim starosedeocima.

Sa smrću Šanavditit 1829. Beotuci su zvanično proglašeni istrebljenim.[3]

Prema usmenim predanjima, neko vreme nakon njene smrti, manji broj Beotuka je još uvek živeo u oblastima oko reke Eksploits i grada Tvilingejta i venčalo se sa evropskim kolonistima, Inuitima i Mikmacima.[13] Neke porodice iz Tvilingejta tvrde da su potomci Beotuka sa početka 19. veka.

Američki antropolog Frenk Spek je 1910. godine snimio pesmu na beotučkom jeziku koju je otpevala 75-godišnja žena, Santu Toni, koja je tvrdila da je ćerka majke Mikmakinje i oca Beotuka. On je u to vreme vršio terensko istraživanje u ovoj oblasti. Ona je rekla da je ovu pesmu naučila od svog oca.[14]

Imajući u vidu da je Santu Toni rođena oko 1835, to može biti dokaz da su neki Beotuci bili živi i nakon smrti Šanavditit 1829. godine. Moderni istraživači su pokušali da prevedu ovu pesmu, kao i da poboljšaju snimak pomoću savremenih metoda.[15]

Poznati beotučki zarobljenici[uredi | uredi izvor]

Nekoliko slučajeva zarobljavanja Beotuka je dobro dokumentovano.

Demasduit[uredi | uredi izvor]

Demasduit 1819.

Demasduit je Beotukinja koja je najverovatnije imala 23 godine, kada je bila zarobljena u blizini jezera Crvenog Indijanca u martu 1819.

Guverner Njufaundlenda je želeo da podstakne trgovinu i prekine neprijateljstva između Beotuka i Engleza. Odobrio je ekspediciju čiji je cilj bio vraćanje čamca i druge opreme za pecanje, koju su ukrali Beotuci, na čelu ekspedicije bio je kapetan Dejvid Bakan. Džon Pejton mlađi je predvodio jednu od grupa. Njegov otac je bio Džon Pejton stariji, koji je bio poznat po svom neprijateljstvu prema Beotucima. U toku ekspedicije, Pejtonova grupa je ubila Demasduitinog muža Nonosbavsuta, a zatim su nju sustigli, nakon čega su je oborili na sneg. Ona je molila da joj poštede život. Oni su odveli Demasduit u Tvilingejt, gde je Pejton mlađi dobio nagradu za nju. Njena beba je ubrzo nakon toga umrla. 

Britanci su je nazvali Meri Marč, po mesecu martu kada je zarobljena. Zvaničnici su je kasnije odveli u Sent Džons. Kolonijalna vlada se nadala da će Demasduiti biti ugodno kod Engleza, kako bi jednog dana ona bila posrednik između njih i Beotuka. Demasduit je naučila malo engleskog jezika i prenela je oko 200 reči beotučkog jezik. Januara 1820. Demasduit je puštena da se vrati svojoj porodici, ali je umrla od tuberkuloze tokom putovanja nazad u zaliv Notrdam.

Šanavditit[uredi | uredi izvor]

Šanavditit je bila Demasduitina nećaka i poslednja poznata čistokrvna Beotukinja. Aprila 1823. godine ona je bila u ranim dvadesetim, kada su ona, njena majka i sestra tražile hranu i pomoć od britanskog zamkara (trapera). Bile su izgladnele. Sve tri su odvedene u Sent Džons, gde su njena majka i sestra ubrzo umrle od tuberkuloze, bolesti koja je bila rasprostranjena među domorocima. Englezi su je nazvali Nensi Ejpril. Šanavditit je živela nekoliko godina u kući Džona Pejtona mlađeg, gde je radila kao sluškinja.

Istraživač Vilijam Kormak osnovao je institut Beotuk 1827. da bi doprineo razvoju prijateljskih odnosa sa Beotucima i održavanju njihove kulture. Njegova ekspedicija je pronašla neke beotučke artefakte i otkrila da oni izumiru. Nakon što je saznao za Šanavditit u zimu 1828-1829, Kormak ju je doveo kod sebe u centar, da bi mogao da je proučava.[16] Koristio je sredstva svog instituta da plati njeno izdržavanje.

Šanavditit je nacrtala 10 crteža, od kojih su na nekima bili prikazani delovi ostrva, a na drugima su bili ilustrovani beotučki predmeti i boravišta, kao i plemenski mitovi.[16] Kormak je naučio nekoliko beotučkih reči od Šanavditit (između ostalog i dok mu je objašnjavala značenje svojih crteža). Ona mu je rekla da je tada postojalo mnogo manje Beotuka nego pre dvadeset godina. Koliko joj je bilo poznato, u vreme kada je ona bila zarobljena, samo desetak Beotuka je još uvek bilo živo.[16] Uprkos tome što joj je doktor Vilijam Karson pružio medicinsku pomoć Šanavditit je umrla od tuberkuloze u Botvudu 6. juna 1829. U to doba nije postojao lek za tuberkulozu.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Campbell 1997.
  2. ^ Marshall 1996, str. 12 12.
  3. ^ a b v Anonymous (James McGregor) (1836).  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  4. ^ John Hewson (2007).  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  5. ^ Fagan, Brian M. (2005).  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  6. ^ a b Upton LFS (1991).  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  7. ^ Marshall 1996, str. 33 33.
  8. ^ Ebenesersdóttir; et al.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  9. ^ Margaret Conrad, "History of the Canadian Peoples" fifth edition pp. 256-257
  10. ^ Marshall 1996, str. 147 147.
  11. ^ Marshall 1996, str. 208 208.
  12. ^ Kuch, M; et al. (2007). „A preliminary analysis of the DNA and diet of the extinct Beothuk: A systematic approach to ancient human DNA” (PDF). American Journal of Physical Anthropology. 132 (4): 594—604. PMID 17205549. doi:10.1002/ajpa.20536. Arhivirano iz originala (PDF) 25. 7. 2011. g. Pristupljeno 12. 9. 2016. 
  13. ^ Marshall 1996, str. 224–226 224-6.
  14. ^ Hewson, John; Diamond, Beverley (januar 2007).  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  15. ^ Perry, SJ (10. 9. 2008).
  16. ^ a b v James P. Howley, F.G.S., "Drawings by Shanawdithit", THE BEOTHUCKS OR RED INDIANS: THE ABORIGINAL INHABITANTS OF NEWFOUNDLAND, Cambridge: Cambridge University Press, 1915, Memorial University of Newfoundland & Labrador Website

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Brown, Robert Craig, Reminiscences of James P. Howley: Selected Years. Toronto: Champlain Society Publications, 1997.
  • Hewson, John (april 1968). „Beothuk and Algonkian: Evidence Old and New”. International Journal of American Linguistics. 34 (2): 85—93. S2CID 144593895. doi:10.1086/465001. 
  • Holly, Donald H. Jr. "A Historiography of an Ahistoricity: On the Beothuk Indians", History and Anthropology, 2003, Vol. 14(2). str. 127–140.
  • Holly, Donald H. Jr. "The Beothuk on the eve of their extinction", Arctic Anthropology, 2000, Vol. 37(1). str. 79–95.
  • Howley, James P. (2000). The Beothucks or Red Indians. Cambridge University Press, 1918. Reprint: Prospero Books, Toronto. ISBN 978-1-55267-139-9. 
  • Marshall, I (1996). A History and Ethnography of the Beothuk. McGill-Queen's University Press. ISBN 978-0-7735-1390-7. 
  • Marshall, I (2001—2009). The Beothuk. Breakwater Books. ISBN 978-1-55081-258-9. 
  • Pastore, Ralph T. (1992). Shanawdithit's People: The Archaeology of the Beothuks. St. John's, Newfoundland: Breakwater Books. ISBN 978-0-929048-02-4. 
  • Renouf, M. A. P. "Prehistory of Newfoundland hunter-gatherers: extinctions or adaptations?" World Archaeology, Vol. 30(3): pp. 403–420 Arctic Archaeology 1999.
  • Such, Peter, Vanished Peoples: The Archaic Dorset & Beothuk People of Newfoundland. NC Press, Toronto, 1978.
  • Tuck, James A., Ancient People of Port au Choix: The Excavation of an Archaic Indian Cemetery in Newfoundland. Institute of Social and Economic Research, Memorial University of Newfoundland, 1994.
  • Winter, Keith John (1975). Shananditti: The Last of the Beothuks. North Vancouver, B.C: J.J. Douglas Ltd. ISBN 978-0-88894-086-5. 
  • Assiniwi, Bernard (1996). La saga des Béothuks: Roman. Leméac. ISBN 978-2-7609-2018-7. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Beotuk na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Беотук&oldid=27820307”