Beringovo more
| Beringovo more | |
|---|---|
 Karta koja prikazuje lokaciju Beringovog mora sa zonama geografske širine i dužine Univerzalnog transverzalnog Merkatorovog koordinatnog sistema | |
| Koordinate | 58° S; 178° Z / 58° S; 178° Z |
| Zemlje basena | Rusija i Sjedinjene Države |
| Površina | 2.000.000 km2 (770.000 sq mi) km2 |
  Beringovo more | |
| Vodena površina na Vikimedijinoj ostavi | |
Beringovo more[1][2][3] je more na severnom kraju Tihog okeana i formira, zajedno sa Beringovim moreuzom, granicu između dve najveće kopnene mase na Zemlji: Evroazije i Amerike.[4][5] Ime je dobilo po istraživaču Vitusu Beringu, danskom navigatoru u ruskoj službi, koji je 1728. godine bio prvi Evropljanin koji ga je sistematski istraživao, ploveći od Tihog okeana na sever ka Arktičkom okeanu.[6]
Beringovo more je odvojeno od Aljaskog zaliva poluostrvom Aljaska. Ono pokriva preko 2.000.000 km2 (770.000 sq mi) i graniči se na istoku i severoistoku sa Aljaskom, na zapadu sa ruskim Dalekim istokom i poluostrvom Kamčatka, na jugu sa poluostrvom Aljaska i Aleutskim ostrvima i na krajnji severu Beringovim moreuzom, koji povezuje Beringovo more sa Čukotskim morem Severnog ledenog okeana.[7] Bristolski zaliv je deo Beringovog mora između poluostrva Aljaska i rta Nevenham na kopnu jugozapadne Aljaske.
Ekosistem Beringovog mora obuhvata resurse pod jurisdikcijom Sjedinjenih Država i Rusije, kao i međunarodne vode usred mora (poznate kao „Rupa krofne“[8]). Interakcija između struja, morskog leda i vremena čini snažan i produktivan ekosistem.
Dana 18. decembra 2018. veliki meteor je eksplodirao iznad Beringovog mora. Meteor je eksplodirao na visini od 25,6 km oslobađajući 49 kilotona energije.[9][10]
Istorija[uredi | uredi izvor]
Većina naučnika smatra da je tokom najskorijeg ledenog doba nivo mora bio dovoljno nizak da omogući ljudima da migriraju na istok peške iz Azije u Severnu Ameriku preko današnjeg Beringovog moreuza. Druge životinje, uključujući megafaunu, migrirale su u oba smera. Ovo se obično naziva „Beringov kopneni most“ i većina, iako ne svi naučnici, prihvataju da je to prva tačka ulaska ljudi u Ameriku.
U Beringovom moru postoji mali deo ploče Kula. Ploča Kula je drevna tektonska ploča koja je nekada subdukovala pod Aljasku.[11]
Dana 18. decembra 2018, veliki meteor je eksplodirao iznad Beringovog mora. Meteor je eksplodirao na visini od 25,6 km oslobađajući 49 kilotona energije.[9][10]
Geografski položaj[uredi | uredi izvor]
Ovo more se nalazi između zapadne obale Aljaske (SAD) i istočne obale Sibira (Rusija). Na severu je Beringovim moreuzom spojeno sa Arktičkim okeanom. Južnu granicu sa Tihim okeanom predstavlja niz aleutskih ostrva (SAD) koji se na zapadu nadovezuju na Komandirska ostrva (Rusija). Komandirska ostrva su samostalna grupa ostrva jer su od Aleuta odvojeni dubokim jarkom. Na zapadu Beringovo more završava na obalama severnog dela poluostrva Kamčatke.
Promene[uredi | uredi izvor]
Zbog promena koje se dešavaju na Arktiku, buduća evolucija klime i ekosistema Beringovog mora je neizvesna.[12] Između 1979. i 2012. godine, region je doživeo mali porast obima morskog leda, za razliku od značajnog gubitka letnjeg morskog leda u Arktičkom okeanu na severu.[13]
Ekosistem[uredi | uredi izvor]
Kontinentalni prag Beringovog mora je dominantan pokretač primarne produktivnosti u Beringovom moru.[14] Ova zona, gde se plići epikontinentalni pojas spušta u basen Severnih Aleuta, takođe je poznata kao „Zeleni pojas“. Podizanje hranljivih materija iz hladnih voda Aleutskog basena koje teku uz padinu i mešanje sa plitkim vodama praga obezbeđuju stalnu proizvodnju fitoplanktona.
Drugi pokretač produktivnosti u Beringovom moru je sezonski morski led koji, delimično, pokreće prolećno cvetanje fitoplanktona. Sezonsko otapanje morskog leda uzrokuje priliv vode nižeg saliniteta u srednja i druga područja plaga, izazivajući stratifikaciju i hidrografske efekte koji utiču na produktivnost.[15] Pored hidrografskog i produktivnog uticaja topljenja morskog leda, sam led takođe obezbeđuje pričvrsni supstrat za rast algi, kao i intersticijskih ledenih algi.
Neki dokazi sugerišu da su se velike promene u ekosistemu Beringovog mora već dogodile. Uslovi tople vode u leto 1997. doveli su do masovnog cvetanja niskoenergetskog kokolitoforidnog fitoplanktona (Stockwell et al. 2001). Dugačak zapis izotopa ugljenika, koji odražava trendove primarne proizvodnje u Beringovom moru, postoji na osnovu istorijskih uzoraka usi grlendskih kitova.[16] Trendovi u odnosima izotopa ugljenika u uzorcima usi kitova sugerišu da se u poslednjih 50 godina dogodio pad prosečne sezonske primarne produktivnosti za 30–40%.[16] Implikacija je da je nosivi kapacitet Beringovog mora sada mnogo manji nego što je bio u prošlosti.
Biodiverzitet[uredi | uredi izvor]
More podržava mnoge vrste kitova, uključujući belugu, grbavog kita, grenlandskog kita, sivog kita i plavog kita, ranjivu ulješuru i ugroženog kita perajara, sej kita i najređeg na svetu, severnog pacifičkog kita. Ostali morski sisari su morž, Štelerov morski lav, severna foka, orka i polarni medved.[17][18]
Beringovo more je veoma važno za morske ptice sveta. Preko 30 vrsta morskih ptica i oko 20 miliona jedinki gnezde se u regionu Beringovog mora.[19] U vrste morskih ptica spadaju čupavi pafini, ugroženi kratkorepi albatros, naočarasta gaga i crvenonogi kitivake.[20][21] Mnoge od ovih vrsta su jedinstvene za ovu oblast, koja pruža visoko produktivno stanište za ishranu, posebno duž ivice praga i u drugim regionima koji su bogati hranljivim materijama, kao što su kanjoni Pribilof, Žemčag i Pervenec. Beringovo more je takođe dom za kolonije krestaste njorke, sa više od milion jedinki.
Dve vrste iz Beringovog mora, Stelerova morska krava (Hydrodamalis gigas) i naočarasti kormoran (Phalacrocorax perspicillatus), izumrle su zbog prekomerne eksploatacije od strane čoveka. Pored toga, mala podvrsta kanadske guske, berinške kanadske guske (Branta canadensis asiatica) je izumrla zbog prekomernog lova i unošenja pacova na njihova ostrva za razmnožavanje.
Beringovo more podržava mnoge vrste riba, od kojih neke podržavaju veliki i vredan komercijalni ribolov. Komercijalne vrste ribe uključuju pacifički bakalar, nekoliko vrsta pljosnatih riba, samur, pacifički losos i pacifičku haringu. Školjke uključuju crvenu kraljevsku i snežnu krabu.[22]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
- Beringija — naziv za suvo zemljište koje je obuhvatalo severoistočnu trećinu današnjeg Beringovog mora tokom poslednjeg ledenog doba.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Jones, Daniel (2011). Roach, Peter; Setter, Jane; Esling, John, ur. Cambridge English Pronouncing Dictionary (18. izd.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-15255-6.
- ^ Wells, John C. (2008). Longman Pronunciation Dictionary (3. izd.). Longman. ISBN 978-1-4058-8118-0.
- ^ „Bering”. Merriam-Webster Dictionary. Pristupljeno 19. 9. 2020.
- ^ Fasham, M. J. R. (2003). Ocean biogeochemistry: the role of the ocean carbon cycle in global change. Springer. str. 79. ISBN 978-3-540-42398-0.
- ^ McColl 2005, str. 697
- ^ „Vitus Bering”. Encyclopaedia Britannica. Pristupljeno 2018-12-21.
- ^ „Area of Bering sea”. Encyclopaedia Britannica. Pristupljeno 2018-12-21.
- ^ „North Pacific Overfishing (DONUT)”. Trade Environment Database. American University. Arhivirano iz originala 9. 4. 2011. g. Pristupljeno 13. 8. 2011.
- ^ a b „Fireballs”. cneos.jpl.nasa.gov. Pristupljeno 10. 9. 2022.
- ^ a b Rincon, Paul (18. 3. 2019). „US detects huge meteor explosion”. BBC News.
- ^ Steinberger, Bernhard, and Carmen Gaina Geology 35 (5) 407-410, 2007 Plate-tectonic reconstructions predict part of the Hawaiian hotspot tract to be preserved in the Bering Sea
- ^ Providing information on the present state of Arctic ecosystems and climate in historical context. arctic.noaa.gov
- ^ DeMarban, Alex (19. 2. 2014). „In a warming world, Alaska's icy Bering Sea bucks the trend”. Alaska Dispatch. Pristupljeno 26. 9. 2014.
- ^ Springer, A. M.; McRoy, C. P.; Flint, M. V. (1996). „The Bering Sea Green Belt: Shelf-edge processes and ecosystem production”. Fisheries Oceanography. 5 (3–4): 205. doi:10.1111/j.1365-2419.1996.tb00118.x.
- ^ Schumacher, J. D.; Kinder, T. H.; Pashinski, D. J.; Charnell, R. L. (1979). „A Structural Front over the Continental Shelf of the Eastern Bering Sea”. Journal of Physical Oceanography. 9 (1): 79. Bibcode:1979JPO.....9...79S. doi:10.1175/1520-0485(1979)009<0079:ASFOTC>2.0.CO;2
.
- ^ a b Schell, D. M. (2000). „Declining carrying capacity in the Bering Sea: Isotopic evidence from whale baleen”. Limnology and Oceanography. 45 (2): 459—462. Bibcode:2000LimOc..45..459S. doi:10.4319/lo.2000.45.2.0459 .
- ^ Citta, John J.; Burns, John J.; Quakenbush, Lori T.; Vanek, Vicki; George, John C.; Small, Robert J.; Heide-Jørgensen, Mads Peter; Brower, Harry (12. 6. 2013). „Potential for bowhead whale entanglement in cod and crab pot gear in the Bering Sea”. Marine Mammal Science (na jeziku: engleski). 30 (2): 445—459. doi:10.1111/mms.12047.
- ^ „Humpback Whales in Alaska”. www.whale-watching-alaska.com. Pristupljeno 24. 4. 2018.
- ^ „Eco region based conservation in the Bering sea” (PDF). Protected areas. Arhivirano (PDF) iz originala 2022-02-11. g.
- ^ „Hundreds of Tufted Puffin Deaths Suggest Dangers of Warming Seas”. Audubon (na jeziku: engleski). 23. 11. 2016. Pristupljeno 24. 4. 2018.
- ^ „Red-legged Kittiwake”. Audubon (na jeziku: engleski). 13. 11. 2014. Pristupljeno 24. 4. 2018.
- ^ „Bering Sea & Aleutian Islands”. Alaska Department of Fish and Game. Pristupljeno 4. 4. 2020.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- McColl, R.W. (2005). Encyclopedia of World Geography. Infobase Publishing. str. 697. ISBN 978-0-8160-5786-3. Pristupljeno 26. 11. 2010.
- Fasham, M. J. R. (2003). Ocean biogeochemistry: the role of the ocean carbon cycle in global change. Springer. str. 79. ISBN 978-3-540-42398-0.
- Demuth, Bathsheba (2020). Floating Coast: An Environmental History of the Bering Strait. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-63516-4. OCLC 1091237096.
- Fagundes, Nelson J.R.; Kanitz, Ricardo; Eckert, Roberta; Valls, Ana C.S.; Bogo, Mauricio R.; Salzano, Francisco M.; Smith, David Glenn; Silva Jr., Wilson A.; et al. (3. 3. 2008). „Mitochondrial Population Genomics Supports a Single Pre-Clovis Origin with a Coastal Route for the Peopling of the Americas”. American Journal of Human Genetics. 82 (3): 583—92. PMC 2427228 . PMID 18313026. doi:10.1016/j.ajhg.2007.11.013.
- Hoffecker, John F.; Elias, Scott A. (2007). Human ecology of Beringia. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-13060-8. Pristupljeno 2016-04-10.
- Hoffecker, JF; Elias, SA; O'Rourke, DH (2014). „Anthropology. Out of Beringia?”. Science. 343 (6174): 979—80. Bibcode:2014Sci...343..979H. PMID 24578571. S2CID 19479091. doi:10.1126/science.1250768.
- Hey, Jody (2005). „On the Number of New World Founders: A Population Genetic Portrait of the Peopling of the Americas”. PLOS Biology. 3 (6): e193. PMC 1131883 . PMID 15898833. doi:10.1371/journal.pbio.0030193 .
- Pielou, E. C. (1992). After the Ice Age: The Return of Life to Glaciated North America. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-66812-3.
- Pringle, Heather (2014). „Welcome to Beringia”. Science. 343 (6174): 961—63. Bibcode:2014Sci...343..961P. PMID 24578560. doi:10.1126/science.343.6174.961.
- British Columbia: From the Earliest Times to the Present, Vol .2, Chapter XXVII "The Sealing Industry and the Behring Sea Arbitration", E.O.S. Scholefield and F.W. Howay, S.J. Clarke Publ. Co, Vancouver, 1914.
- History of British Columbia from its earliest discovery to the present time, Chapter XX "Fur Sealing and the Alaska Boundary"[mrtva veza], Alexander Begg, William Briggs, Toronto, 1894.
Clark, George A. (mart 1899). „The Scientific Expert and the Bering Sea Controversy”. Popular Science Monthly. 54.- Ovaj članak uključuje tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Crackanthorpe, Montague Hughes (1911). „Bering Sea Arbitration”. Ur.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 3 (11 izd.). Cambridge University Press. str. 776—777.
- Kroll, C. Douglas (2002). Commodore Ellsworth P. Bertholf: First Commandant of the Coast Guard. Naval Institute Press, Annapolis, Maryland. ISBN 978-1-55750-474-6.
- Strobridge, Truman R. and Dennis L. Noble (1999). Alaska and the U.S. Revenue Cutter Service 1867–1915. Naval Institute Press, Annapolis, Maryland. ISBN 978-1-55750-845-4.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Bering Sea Climate and Ecosystem from NOAA
- North Pacific Ocean theme page from NOAA
- Groundfish fisheries and harvest, 2005 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. februar 2012) from Alaska Department of Fish and Game
- Video of research on Bering Sea
- Nautical Chart of the Bering Sea (Southern Part) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. mart 2016)
