Pređi na sadržaj

Bernard Grzimek

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bernard Grzimek
Datum rođenja(1909-04-24)24. april 1909.
Mesto rođenjaNisa
Datum smrti13. mart 1987.(1987-03-13) (77 god.)
Mesto smrtiFrankfurt na Majni

Bernard Klemens Maria Grzimek (nem. Bernhard Klemens Maria Grzimek; Nisa, 8. april 1909 — Frankfurt, 13. mart 1987) bio je poznati direktor nemačkog zoološkog vrta, zoolog, autor knjiga, urednik i zaštitnik životinja u posleratnoj Zapadnoj Nemačkoj.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Mladost, porodica i obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Grzimek je rođen u Nisi. Njegov otac Paul Franc Konstantin Grzimek je bio advokat i javni beležnik. Grzimekova majka je bila Margaret Margot (rođena Vanke).

Nakon studija veterinarske medicine 1928. godine, prvo u Lajpcigu, a kasnije u Berlinu, Grzimek je doktorirao 1933. godine.

Oženio se Hildegrad Prufer 17. maja 1930. godine i imao je tri sina: Rohusa, Majkla i usvojenog sina, Tomasa.

Tokom i nakon Drugog svetskog rata[uredi | uredi izvor]

Tokom Drugog svetskog rata bio je veterinar u Vermahtu i radio je u Ministarstvu za hranu Trećeg carstva u Berlinu. Početkom 1945. godine Gestapo je izvršio pretres u Grzimekovom stanu u Berlinu, jer je više puta dostavljao hranu skrivenim Jevrejima. Grzimek je tada pobegao iz Berlina u Frankfurt, koji je okupirala američka vojska. U aprilu 1945. američke vlasti su ga imenovale za šefa policije Frankfurta, ali on je odbio posao.

Krajem 1947. godine Grzimek je optužen za članstvo u NSDAP (Nacističko partiji) od strane američke vojne vlade, što je on negirao. Potom je uklonjen sa funkcije u Frankfurtskom zoološkom vrtu, kažnjen i poslan na denacifikaciju. 23. marta 1948. godine utvrđeno je da je nevin (Kategorija 5; Oslobođen). Potom ga je u zoološki vrt vratila američka vlada, ali njegov ugled je bio narušen. Direktor Minhenskog zoološkog vrta, Hajnc Hek, je vodio privatnu kampanju i tužbe protiv njega. Grzimek je oslobođen svakog krivičnog dela 1949. godine.

Direktor zoološkog vrta[uredi | uredi izvor]

Grzimek je postao direktor Frankfurtskog zoološkog vrta 1. maja 1945. godine. Zoološki vrt je tada bio u ruševinama i ubijeno je svih 20 životinja.[1] Grzimek je sprečio trajno zatvaranje Frankfurtskog zoološkog vrta i preseljenje Zoološkog centra u predgrađa. Zoološki vrt je ponovo otvoren 1. jula 1945. godine, nakon što su svi krateri od bombi sanirani i zgrade privremeno obnovljene. Uz festivale, plesove i glumce, Grzimek je privukao stanovništvo Frankfurta i dobio saglasnost privremene vlade i američke vojske za nastavak rada Frankfurtskog zoološkog vrta.

Grzimek je vodio Frankfurtski zoološki vrt 29 godina, do njegovog povlačenja 30. aprila 1974. godine. Uspeo je da napravi jedan od najvećih zooloških vrtova u Nemačkoj.

U isto vreme bio je predsednik Frankfurtskog zoološkog društva više od četrdeset godina. Društvo, organizovano na sličan način kao u Londonu i Njujorku, vodi niz projekata zaštite divljine, kako u Nemačkoj tako i u inostranstvu; Najpoznatiji je njegov tekući rad u Serengeti ekosistemu u Tanzaniji, u istočnoj Africi.

Konzervacionizam i druge aktivnosti[uredi | uredi izvor]

Godine 1954. osnovao je foto agenciju Okapia, specijalizovanu za životinje i prirodu. Danas je agencija specijalizovana za nauku i zapošljava 650 fotografa. Firmu vodi Kristian Bernard Grzimek, sin njegovog sina koji je umro u Serengetiju.

Grzimek je najpoznatiji po delu koje je poduzeo za očuvanje Serengetija. Proveo je nekoliko godina proučavajući divlje životinje zajedno sa sinom Majklom Grzimekom, posebnu pažanju je usmerio na područja brojnih godišnjih migracija velikih razmera. Dokumentarni film Serengeti neće umreti napisali su i režirali Bernard i Majkl Grzimek, a 1959. godine osvojio je Oskara za dokumentarni film.

Iste godine Majkl je poginuo u avionskoj nesreći usled sudara sa beloglavim supom. Grzimek je napisao najprodavaniju knjigu Serengeti neće umreti, koja se prvi put pojavila na nemačkom jeziku 1959. godine, a kasnije i na još 20 jezika. Obraćao se javnosti i bio je ključan u pokretanju stvaranja Nacionalnog parka Serengeti.

U svojoj knjizi je proricao:

Veliki gradovi se i dalje šire. U narednim decenijama i vekovima ljudi neće putovati da bi videli čuda inženjeringa, već će napustiti prašnjave gradove da bi videli poslednja mesta na Zemlji u kojima mirno žive Božja bića. Zemljama koje su sačuvale takva mesta zavideće druge nacije i posećivaće ih mnogo turista. Postoji razlika između divljih životinja koje žive prirodnim životom i poznatih građevina. Građevine se mogu obnoviti ako su uništene u ratu, ali jednom kada se divlje životinje iz Serengetija istrebe, nikakva snaga na Zemlji ih ne može vratiti.

Grzimek je 1975. godine osnovao Ligu za zaštitu životne sredine i prirode (BUND) i kupio deset hektara šumskih i močvarnih područja u šumi Steiger. Godine 1978. oženio se udovicom svog sina, Erikom. Nakon toga usvojio je unuke kao sinove.

Kraj života[uredi | uredi izvor]

Grzimek je umro u Frankfurtu na Majni 1987. godine, zaspavši gledajući cirkusku predstavu sa grupom dece. Kasnije je njegov pepeo prebačen u Tanzaniju i sahranjen pored sina Majkla u krateru Ngorongoro.

Izdanja[uredi | uredi izvor]

Grzimek je bio glavni urednik (i autor niza članaka) ogromne i monumentalne enciklopedije života životinja. Nakon objavljivanja 1968. godine u Nemačkoj, Grzimekova enciklopedija života životinja je prevedena na engleski jezik i objavljena 1975. godine u 13 svezaka (koje obuhvataju niže životne forme, insekte i druge beskičmenjake, ribe, vodozemce, gmizavce, ptice i sisare) plus tri dodatna sveska o ekologiji, etologiji i evoluciji. Rad iz 1975. je postao standardni referentni rad. Nakon Grzimekove smrti, količina sisara je revidirana i ponovo objavljena na nemačkom, a potom na engleskom jeziku. 2004. godine celokupna enciklopedija je revidirana i objavljena u novom i proširenom izdanju, a Majkl Hačins je postao novi glavni urednik. Sve verzije enciklopedije obeležene su jasnom i snažnom prozom, širokom upotrebom ilustracija (crteža i slika u boji), te dubokom ljubavlju i brigom za očuvanje životinja.

Od nacionalnog značaja bili su njegovo delo ko-urednika (zajedno sa austrijskim dobitnikom Nobelove nagrade Konradom Lorencom[2][1]) tada najvećeg popularnog časopisa o životinjama i divljinama na nemačkom jeziku, Životinje (nem. Das Tier) i vrlo popularne televizijske serije o divljini. Autor je i velikog broja popularnih knjiga zasnovanih na nebrojenim iskustvima sa životinjama koje je odgajao još od svojih studentskih dana, upravljao kao direktor zoološkog vrta i naišao u divljini tokom mnogih istraživačkih putovanja.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Bernhard Grzimek”. Zoologische Gesellschaft Frankfurt (na jeziku: nemački). Arhivirano iz originala 04. 04. 2017. g. Pristupljeno 2020-04-27. 
  2. ^ Konrad, Lorenc. „Zoologische Gesellschaft Frankfurt”. 27.4.2020. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Franziska Torma: Eine Naturschutzkampagne in der Ära Adenauer. Bernhard Grzimeks Afrikafilme in den Medien der 50er Jahre. Martin Meidenbauer Verlag, München . 2004. ISBN 3-89975-034-9.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć) (na jezikuː nemački)
  • Gerhard Grzimek, Rupprecht Grzimek: Die Familie Grzimek aus Oberglogau in Oberschlesien, in: "Deutsches Familienarchiv", Band X, Verlag Degener & Co., Neustadt (Aisch) 1958. - 4., erweiterte und überarbeitete Ausgabe, Herder-Institut, Reutlingen 2000. (na jezikuː nemački)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бернард_Грзимек&oldid=26603979”