Bitka kod Austerlica

Bitka kod Austerlica
Deo Napoleonski ratovi
Napoleon u bici kod Austerlica
Vreme 2. decembar 1805. Mesto Austerlic Ishod Ubedljiva pobeda Francuskog carstva Kraj treće koalicije Raspuštanje Svetog rimskog carstva Uspostavljanje Rajnske konfederacije
Sukobljene strane
Francusko carstvo	Ruska Imperija Austrijsko carstvo
Komandanti i vođe
Napoleon Bonaparta	Aleksandar I Franc II
Žrtve i gubici
Gubici: 1.305 mrtvih 6.940 ranjenih 573 zarobljenih	Gubici: 15.000 mrtvih ili ranjenih 12.000 zarobljenih

Bitka kod Austerlica (Bitka kod Slavkova) poznata i kao Bitka tri cara je jedna od najvećih pobeda Napoleona koja je uništila treću koaliciju koja je napravljena u cilju da uništi Francusko carstvo i spreči njegovo širenje. 2. decembra 1805, francuske trupe, na čelu sa Napoleonom ubedljivo su potukle brojniju rusko-austrijsku vojsku pod vođstvom cara Aleksandra I Romanova, nakon osam sati borbi u različitim sektorima. Bitka se odigrala kod sela Austerlic (20 km istočno od Brna) i obično se uzima za Napoleonovo remek-delo.

Francuska pobeda kod Austerlica je uništila treću koaliciju. 26. decembra 1805. godine, Austrija i Francuska potpisali su Požunski mir, koji je poništio prošli sporazum.

Godine 1806. Sveto rimsko carstvo prestalo je da postoji kada je car Svetog rimskog carstva Franc II postao prvi car Austrije kao Franc I od Austrije. Ova dostignuća, međutim, nisu postigla mir na kontinentu. Pruska zabrinuta zbog sve moćnije Francuske počela je novi rat Četvrte koalicije 1806. godine.

Uvod

Evropa je bila uskomešana još od početka Francuskih revolucioionarnih ratova 1792. godine. Godine 1797. posle pet godina rata, Francuska republika pobedeđuje Prvu koaliciju. Druga koalicija je osnovana 1798, ali do 1801. je takođe poražena. Jedino je Britanija ostala protivnik novog Francuskog konzulata. Marta 1802. godine, Francuska i Britanija zaključuju mir Sporazumom u Amijenu. Prvi put u deset godina, cela Evropa je bila u miru. Međutim, mnoge nesuglasice između obe strane su opstale, što je otežavalo sprovođenje sporazuma. Britanska vlada je bila ozlojeđena zbog toga što je morala da se odrekne većine kolonijalnih poseda koju je stekla posle 1793. godine. Napoleon je bio ljut na britansku vojsku, jer nije napustila Maltu. Situacija je postala još više napeta kada je Napoleon poslao ekspedicijsku silu da uguši Haićansku revoluciju. Maja 1803. godine, Britanija objavljuje rat Francuskoj.

Treća koalicija

Decembra 1804. godine, Anglo-švedski sporazum dovodi do stvaranja Treće koalicije. Britanski premijer Vilijam Pit je proveo 1804. i 1805. godine pokušavajući da diplomatskim putem stvori novu koaliciju protiv Francuske. Do aprila 1805, Britanija i Rusija sklapaju savez. Pošto je bila poražena dvaput od strane Francuske, Austrija se pridružuje koaliciji nekoliko meseci kasnije.

Велика армија

Pre formiranja Treće koalicije, Napoleon je sakupio vojsku nazvanu Armija Engleske u šest kampova blizu Bulonja. Ova armija je trebalo da izvrši invaziju Engleske i Napoleon je bio toliko siguran u uspeh da je čak naručio i komemorativne medalje, koje bi se dodeljivale posle osvajanja. Iako nisu kročili na Englesku zemlju, Napoleonova vojska je dobila pažljivu i vrednu obuku za bilo koju vojnu operaciju. Među vojnicima je često vladala dosada, ali ih je Napoleon često posećivao i organizovao parade, kako bi im povećao moral.

Vojnici kod Bolonje su kasnije postali srž onoga što je Napoleon nazvao Velika armija (franc. La Grande Armée). U početku, ova Francuska armija je imala oko 200.000 ljudi organizovanih u sedam korpusa, sa velikim jedinicama, gde je svaka sadržala od 36 do 40 topova i bila sposobna za nezavisno delanje, dok bi čekali drugi korpus da im pomogne. Jedan korpus (ako je pravilno postavljen u odbrambenu poziciju) bi mogao da najmanje jedan dan bez podrške, što je davalo Velikoj armiji bezbroj strategijskih i taktičkih opcija na svakoj kampanji. Napoleon je takođe stvorio i konjičke rezerve, organizovane u dve oklopne divizije, četiri dragunske divizije, jedna pešačka dragonska divizija i jedna divizija lake konjice, sa 24 topa kao podrškom. Do 1805. Velika armija je imala silu od 350.000 ljudi, dobro istreniranih i opremljenih, sa sposobnim oficirima.

Ruska vojska

Ruska vojska je 1805. godine imala mnoge karakteristike organizacije Starog reda (franc. Ancien Régime). Nije bio stalne formacije iznad pukovskog nivoa. Stariji oficiri su u velikoj meri bili regruti iz aristokratskih krugova, jer su plemići često kupovali svoj čin, bez obzira na sposobnost. Prosečan ruski vojnik je, u duhu vojne doktrine 18. veka, često tučen i kažnjavan da bi „postao disciplinovan“. Osim toga, mnogi niži oficiri su loše trenirani i imali su teškoće da svoje ljude nateraju da urade neki kompleksan manevar u bici. Međutim, Rusi su imali dobru artiljeriju. Nju su upravljali ljudi koji su se gotovo svakodnevno borili da svoje topove sačuvaju od neprijatelja.

Sistem snadbevanja ruske kraljevske vojske je u velikoj meri zavisio od llokalne populacije i njihovim saveznicima Austrijancima. Sedamdeset posto ruskih zaliha je dopremila Austrija. Bez čvrstog i organizovanog sistema snadbevanja, ruski vojnici su se teško čuvali svoju vojnu spremnost i dobro zdravlje.

Austrijska vojska

Nadvojvoda Karlo, brat Austrijskog cara, je 1801. počeo da reformiše Austrijsku vojsku tako što je oduzeo moć Dvorskom ratnom veću. Karlo je bio austrijski najbolji vojni komandant, ali je bio nepopularan na kraljevskom dvoru i izgubio je dosta uticaja, kada je Austrija objavila rat Francuskoj, uprkos njegovim savetima da to ne čini. Karl Mak je postao novi vrhovni komandant Austrijske vojske. Počeo je reforme skoro pred sam početak rata, stvorivši pukove koji su se sastojali od četiri bataljona, umesto tri, a jedan bataljon od četiri čete, umesto šest. Iznenadna promena je došla bez analogne obuke za oficire i zbog toga ove jedinice nisu bile vođene tako da iskoriste puni potencijal. Austrijsku konjicu su smatrali za najbolju u Evropi, ali je većina raspoređena u pešadijske odrede, što je smanjilo njenu efikasnost za razliku od masivne francuske konjice.

Preliminarni potezi

Slika koja prikazuje Napoleona kako prihvata predaju generala Maka i njegove austrijske cojske. Grad Ulm je u pozadini. Sliku je naslikao Rene Teodor Berton.

Avgusta 1805. Napoleon, nekoliko meseci od krunisanja za cara, svoju vojsku usmerava sa Engleskog kanala ka Rajni da bi se suočio sa austrijskom i ruskom pretnjom. 25. septembra, posle žestokog tajnog marša, 200.000 francuskih vojnika počinju da prelaze Rajnu na frontu dugom 260 km. Mak je veliki deo austrijske vojske okupio kod Ulma u Švabiji. Napoleon je usmerio svoje snage ka severu i izvršio manevar tako da su se Francuzi našli iza Austrijanaca. Ulmski manevar je bio veoma uspešan i 20. oktobra Mak i 23 000 austrijanskih vojnika se predaju kod Ulma, čime se broj austrijskih zarobljenika popeo na 60.000. Spektakularnu pobedu je zasenio poraz francusko-španske flote u bici kod Trafalgara dan posle, međutim francuski uspesi su se nastavili. Osvojili su Beč novembra. Grad je bio krcat sa 100.000 musketa, 500 topova i netaknutim mostom preko Dunava.

U međuvremenu, zakašnjeni dolazak ruskih trupa, pod vođstvom Kutuzova, je sprečilo spašavanje austrijske armije, pa su se Rusi povukli na severoistok da sačekaju pojačanje i preživele austrijske jedinice. Francuzi su ih pratili, ali su se uskoro našli u nezavidnom položaju. Pruske namere su im bile neznane i mogle su biti neprijateljske. Austrijska i ruska vojska se spojila, a francuske linije komunikacije su bile veoma duge i bili su joj potrebni jaki garnizoni kako bi ih održavali. Napoleon je shvatio da će uspeti da porazi saveznike samo ako bi ih naterao na bitku. Na njegovu sreću ruski car je bio željan borbe.

Bitka

Napoleon je sakupio oko 72.000 vojnika i 157 topova za predstojeću bitku, premda su oko 7.000 su pod vođstvom Davua bili južno u pravcu Beča. Saveznici su imali oko 85.000 vojnika, od kojih su sedamdeset posto bili Rusi, i 318 topova.

Bojište

Bitka se odigrala oko 9,7 km jugoistočno od grada Brno, između tog grada i Austerlica (češ. Slavkov u Brna) u današnjoj Češkoj republici. Severnim delom bojišta su dominirala brda Santon (210 m) i Zuran (260 m), nadgledavajući put Olomuc-Brno, koji je bio na osi istok-zapad. Zapadno od tih brda se nalazilo selo Belovic a između njih je tekao potok Bosenic na jug gde se spajao sa potokom Goldbah. Goldbah je prolazio pored sela Kobelnic, Sokolnic i Telnic. U središtu bojišta se nalazilo uzvišenje Prace, iskošeno brdo visoko oko 12 metara. Jedan ađutant je je rekao da je Napoleon često govorio svojim Maršalima: „Gospodo, ispitajte ovo tlo pažljivo, to će biti bojište; vi ćete igrati ulogu na njemu.“

Planovi saveznika i dispozicije

Savet saveznika se sastao 1. novembra da spremi planove za bitku. Većina stratega saveznika je imala dve fundamentalne ideje: da dođe u dodir sa neprijateljem i da osigura južno krilo koje održava komunikaciju sa Bečom. I ako su ruski car i njegova pratnja bili za sukob sa Napoleonom, car Austrije Franc II je bio oprezniji, ali je pritisak ruskih plemića i austrijskih komandanta bio snažniji od njegove volje. Na kraju je usvojen plan Franca fon Vejrotera. Plan je bio da krene pun napad na desno krilo Francuza, jer su saveznici primetili da je slabo branjeno, dok se levo krilo napada kao diverzija. Saveznici su većinu svojih vojnika rasporedili u četiri kolone koje će napadati francusko desno krilo. Ruska kraljevska garda je čuvana u rezervi, dok su vojnici pod komandom Petra Bagrationa čuvali desno krilo saveznika. Pored toga ruski car je neprimereno skinuo čin vrhovnog komandanta Kutuzovu i dao ga je fon Vejvoteru. U bici je jedino mogao da komanduje Četvrtim korpusom Savezničke vojske i ako je bio de jure komandant, jer se car plašio odgovornosti ukoliko bi mu plan propao.

Francuski planovi i dispozicije

Dan pred bitku, Napoleon je namerno saveznicima odavao utisak da je njegova vojska slaba i da želi da pregovara o miru. U stvarnosti želeo je da napadnu i da bi ih ohrabrio namerno je oslabio svoje desno krilo. Dana 28. novembra Napoleon se sastao sa svojim maršalima u svom glavnom štabu i obrazložio im je svoj plan za predstojeću bitku. Oni su čak predložili i da se povuku, ali je on ignorisao njihove žalbe.

Napoleonov plan je predviđao masivni napad Savezničkih vojnika na njegovo desno krilo. Zbog toga je naredio veliki napad 16 000 francuskih vojnika, pod vođstvom Žana Solta, na protivnički centar, kako bi skršio njihovu vojsku. U međuvremenu, kako bi pomogao svom desnom krilu, naredio je Davuovom III korpusu da brzim maršom dođe iz Beča i spoji se sa vojnicima Generala Legranda, koji su držali južno krilo i koji je trebalo da prime veći deo napada Saveznika. Vojnici Davua su imali 48 sati da izmarširaju 110 km i njihov dolazak je bio ključan za uspešnost francuskog plana. Napoleonov plan je bio vrlo riskantan, jer je njegovo desno krilo bilo vrlo slabo zbog malog broja vojnika. Odlučio se za ovaj plan, jer je Davu bio jedan od najboljih Napoleonovih maršala, takođe je njegovo desno krilo štitio komplikovani sistem potoka i jezera, a i već je uspostavio novu komunikacijsku liniju kako bi zamenio onu sa Bečom. Carska garda i Bernadotov I korpus su držani u rezervi, dok je V korpus Lana čuvao severni deo bojišta, gde se nalazila nova linija komunikacije.

Početak bitke

Bitka je počela u 8 sati ujutru, pošto je prva Saveznička kolona napala selo Telenic, koje je branio Treći linijski puk. Saveznici su divljim napadima brzo isterali Francuze iz grada na drugoj strani Goldbaha. U tom trenutku prvi ljudi Dauvovog korpusa stižu i opet zauzimaju grad, ali su ih napadi husara naterali da ga napuste. Sve dalje napade saveznika van Telenica sprečavala je francuska artiljerija.

Savezničke kolone su počele da prodiru francusku desnu stranu, ali neželjenom brzinom, jer su Francuzi usporavali napade. To je bilo zbog toga što je saveznicčki razmeštaj trupa bio pogrešan i njihove akcije vremenski loše izvršene. Konjički odredi pod vođstvom kneza Lihenštajna su nalazili na levom krilu, ali su prebačeni na desnom, čime su naleteli i usporili deo desne kolone pešadinaca koja se kretala ka desnom krilu Francuza. Prvobitno se smatralo da je to čista katastrofa, ali se ispostavilo da je to pomoglo saveznicima. U međuvremenu, glavnina druge kolone je napadala selo Sokolnic, koga je branio 26. laki puk i Tirajuri, francuski vojnici prve klase. Pošto je napad bio neuspešan General Langeron je naredio bombardovanje sela. Ovo je nateralo francuze da se povuku, a u isto vreme treća kolona je napala zamak Sokolnica. Međutim, Francuzi su izveli kontranapad i ponovo zauzeli selo, samo da bi ga opet izgubili. Sukobi u ovom delu su prestali privremeno kada je Friantova divizija (deo trećeg korpusa) opet zauzela selo. Sokolnic je bio mesto najžešćih sukoba i u toku dana je više puta zauziman.

Dok su savezničke trupe stalno napadale Francusko desno krilo, Kutuzov IV korpus se zaustavio na vrh Precea i ostao tu. Baš kao i Napoleon, Kutuzov je shvatio koliko je Prace važno i odlučio je da ga čuva. Ali mladi car nije delio njegovo mišljenje, pa su dela bivšeg glavno komandajućeg razbesnela ruskog cara. Car je naredio da IV korpus napušti brdo, što je bilo kobno za Saveznike.

Posledice

Austerlic i prethodna kampanja duboko su promenili prirodu evropske politike. Za samo tri meseca, Francuska je okupirala Beč, uništila dve armije i srušila Austrijsko carstvo. Ovi događaji su se snažno odrazili na listu velikih sila 18. veka. Austerlic je doneo deceniju francuske dominacije na evropskom kontinentu, ali i dovela do brzog ulaska Prusije u rat.

Vojni i politički rezultati

Uopšte, gubici Saveznika su bili oko 27 000 od 73 000 vojnika, što je činilo 37% njihove efikasnosti. Francuski gubici su bili oko 9 000 od 67 000 vojnika, što je bilo 13% efikasnosti. Saveznici su takođe izgubili 180 topova i 50 barjaka. Velika pobeda je u Parizu dočekana sa velikom radošću. Danima ranije Francuskoj je pretio finansijski kolaps. Napoleon je pisao Žozefini: „Porazio sam austrijsko-rusku vojsku čiji su komandanti bili dva cara. Malo sam umoran... Grlim te.“. Napoleonovi komentari u pismu su kasnije doveli do naziva: „Bitka tri cara.“ Međutim, car Franc od Austrije nije bio prisutan na bojištu. Car Aleksandar je možda najbolje opisao položaj Saveznika: „Mi smo bebe u rukama džina.“

Francuska i Austrija su potpisali mir 4. decembra i sporazum u Presburgu 22 dana kasnije, čime je rat okončan. Austrija je morala da prizna Francuske teritorije zauzete Kampoformijskim mirom (1797) i sporazumom iz Linevila (1801). Francuzi su dobili Bavarsku, Virtemberg i Baden. Austrija je morala da plati 40 miliona franaka Francuskoj kao ratno obeštećenje. Venecija je ustupljena Kraljevini Italiji. Ruskoj vojsci je dozvoljeno da se povuče na prijateljsku teritoriju, a Francuzi su se ulogorili u južnoj Nemačkoj. Sveto rimsko carstvo je ukinuto 1806. godine. Napoleon je stvorio Rajnsku konfederaciju, države koje je trebalo da namerno razdvajaju Prusiju i Francusku. Pruska je sve ovo videla kao pokušaj da se skrši njen status najjače sile u srednjoj Evropi, tako da je 1806. godine objavila rat Francuskoj.

Vidi još

• Napoleonovi ratovi

Literatura

• Fremont-Barnes, Gregory; Fisher, Todd (27. 4. 2004). The Napoleonic Wars: The Rise and Fall of an Empire. Osprey Publishing. str. 54. ISBN 978-1-84176-831-1. 
• Chandler, David G. (2009). The Campaigns of Napoleon. Simon and Schuster. str. 432—433. ISBN 978-1-4391-3103-9.