Bitka kod Karansebeša
Bitka kod Karansebeša (rumunski:Caransebeș, turski: Şebeş Muharebesi ) bio je incident u austrijskoj vojsci, dogodio se tokom noći između 21. i 22. septembra 1788. godine, tokom austro-turskog rata (1787–1791).[1][2][3]
Bitka[uredi | uredi izvor]
Različiti delovi austrijske vojske, koji su izviđali snage Otomanskog carstva, greškom su pucali jedni na druge, prouzrokujući samopovređene žrtve. Bitka se odigrala u noći između 21. i 22. septembra 1788. u močvarnim krajevima na istočnoj granici između Austijskog i Osmanskog carstva. Osmanlije su idućeg dana iskoristile prednost i osvojile grad Karansebeš(danas Karansebeš u Rumuniji).[3]
"Tokom marša, vojska je bila zauzeta panikom, verovali su da ih preti neprijatelj, padali su u nered i pogrešno su uzimali svoje trupe sa sklavonskih granica za neprijatelje. Pukovi pušteni jedan na drugog tragali su svuda po neprijatelja gde u stvari nije bilo njega, i svi pokušaji cara da lično zaustavi pucnjavu i okonča zbrku bili su uzaludni: on se u stvari odvajao od svog apartmana i lutao ne znajući o svom putu; čak se pretpostavljalo da je zarobljen kad je u dužini, u pratnji jednog pojedinca, došao u Karansebeš. Detaljan prikaz jedinstvene priče ovog noćnog marša i njegovih posledica čini se da mi ne pripadamo provinciji opšte istorije; ona će, međutim, biti autentična i potpuna u Austrijskom vojnom časopisu 1831. " Vojska Austrije, ljudstva otprilike 100.000 ljudi, postavljala je logor oko grada. Vojni avangard, kontingent husara, prešao je reku Tamiš da bi izviđao prisutnost osmanske vojske. Osmanskim snagama nije bilo ni traga, ali Husari su naišli na grupu Roma, koji su ponudili da prodaju rakiju umornim vojnicima. Konjice su kupile rakiju i počele da piju.[4]
Ubrzo nakon toga, pešadija je prešla reku. Kada su videli kako se zabava odvija, pešadije su tražile alkohol za sebe. Husari su odbili da im daju rakiju, i dok su još bili pijani, postavili su improvizovane utvrde oko bačvi. Usledila je žestoka svađa i jedan vojnik je ispalio hitac.
Odmah su se Husari i pješadija međusobno borili. Tokom sukoba, neka pešadija je počela da viče "Turci! Turci!". Husari su pobegli s mesta, misleći da je napad Osmanske vojske bio neminovan. Većina pešadije je takođe pobegla; vojsku su činili Austrijanci, Srbi, Hrvati i Italijani iz Lombardije, plus druge manjine, od kojih se mnoge nisu mogle razumeti. Iako nije jasno koja od ovih grupa je to učinila, oni su lažno upozorili ne govoreći drugima, koji su odmah pobegli. Situacija je bila još gora kada su oficiri, pokušavajući da povrate red, vikali "Stani! Stani!"( na nemačkom „Halt! Halt!“) što su vojnici koji nisu znali nemački pogrešno protumačili kao "Alah! Alah!".[5]
Dok su Husari bežali kroz logore, zapovednik korpusa, general artiljerijskog Koloreda, mislio je da je to bila konjica od osmanske vojske i naredio artiljerijsku vatru. U međuvremenu se ceo logor probudio zvuk bitke i, umesto da čekaju da vide kakva je situacija, svi su pobegli. Trupe su pucale u svaku senku, misleći da su Osmanlije svuda; u stvarnosti su pucali na austrijske vojnike. Incident je eskalirao do tačke kada se cela vojska povukla od zamišljenog neprijatelja, a vladar Svetog Rimskog carstva Josip II gurnuo je svog konja u mali potok.
Dva dana kasnije stigla je i otomanska vojska. Otkrili su mrtve i ranjene vojnike i lako zauzeli Karansebeš.[5]
Gubici[uredi | uredi izvor]
Pri određivanju gubitaka, računi ovog incidenta ne razlikuju gubitke nastale prijateljskom vatrom, one koje su prouzrokovali Turci, i one koje su prouzrokovali pljačkanje od strane Austrijanaca ili lokalnih Vlaha. U jednom izvještaju se navodi da je stražnja austrijska straža pretrpjela 150 žrtava. Drugi račun kaže da je u danima posle incidenta 1.200 ranjenih ljudi odvedeno u tvrđavu na Aradu, 60 km (37 mi) severno od Temišvara. Drugi izvor tvrdi da su 538 muškaraca, 24 godine i jedan oficir nestali nakon incidenta, ali da se većina vratila na dužnost. Izgubljena su i 3 topa i škrinja sa platnim spiskom vojske.
U svom iskazu o incidentu, Paul Bernard, autor biografije svetog rimskog cara Josipa II iz 1968. godine, tvrdio je da je prijateljski požar izazvao 10.000 žrtava; međutim, nije pružio nikakav izvor za ovu tvrdnju. Bernardove tvrdnje ne potkrepljuju ni zapisi ratnih arhiva Austrije, niti oni koji su ih pregledali. Bernardov račun o ratu odbačen je kao netačan. Ipak, Bernardovu tvrdnju o 10.000 žrtava ponovio je Geoffrei Regan.
Deseci hiljada žrtava desili su se u redovima Austrijaca tokom njihove kampanje 1788. protiv Turaka; međutim, velika većina tih žrtava bila je posledica bolesti, posebno malarije i dizenterije.[6]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Friedrich Christoph Schlosser History of the Eighteenth Century and of the Nineteenth Till the Overthrow of the French Empire: With Particular Reference to Mental Cultivation and Progress, Volume 6 December 31, 1844 Chapman and Hall
- ^ Real-Zeitung: 1788 (na jeziku: nemački). Gross. 1788.
- ^ a b „Austria-Hungary | History, Map, & Facts”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-05-14.
- ^ „Ferdinand I | Holy Roman emperor”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-05-14.
- ^ a b Regan, Geoffrey (2000). The Brassey's book of military blunders. Internet Archive. Washington, DC : Brassey's.
- ^ „Streffleurs militärische Zeitschrift. 1831 v.4.”. HathiTrust (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-05-14.