Bitka na Jarmuku

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bitka na Jarmuku
Deo Vizantijsko-arapski ratovi

Dolina u blizini reke Jarmuk, današnje sirijsko-jordanske granice gde se odigrala velika bitka između vizantijskih i arapskih snaga
Vreme15—20. avgust 636.
Mesto
dolina reke Jarmuk
Ishod odlučujuća pobeda arapsko-muslimanskih snaga
Sukobljene strane
Vizantijsko carstvo
Gasanidsko kraljevstvo
Tanukidski federati		 Rašidunski kalifat
Komandanti i vođe
Teodor Tritirije†,[1]
Vahan,
Džabala ibn el Aiham,
Dairdžan†,
Nikita Persijanac,
Bukinator (Kanatir),
Gregorije[2]		 Halid ibn el Valid,
Abu Ubajda ibn el Džarah,
Amr ibn el As,
Havla bint Azvar,
Šurahbil ibn Hasana,
Jazid ibn Abi Sufjan,
El Kaka ibn Amr el Tamimi, ,
Amru bin Madi Jakrib ,
Ijad ibn Ganm ,
Dirar bin El Azvar ,
Abdul Rahman ibn Abi Bakr[3][4]
Jačina
15.000-150.000
(moderne procene),
100.000–200.000
(primarni arapski izvori)
140.000 (primarni rimski izvori)		 15.000–40.000
(moderne procene), 24.000–40.000
(primarni izvori)
Žrtve i gubici
45% ili 50.000+
(moderne procene) "Više od 50.000 vizantijskih vojnika poginulo"[5][6]
70.000–120.000
(primarni izvori)		 4.000[5]

Bitka kod Jarmuka predstavlja glavnu bitku koja se odigrala između vojski Vizantijskog carstva i Rašidunskog Kalifata. Bitka se odvijala kroz seriju manjih okršaja koji su trajali šest dana i koji su se odigrali u avgustu 636. godine, ublizini reke Jarmuk, duž današnje sirijsko-jordanske granice i sirijsko-palestinske granice istočno od Galilejskog jezera. Bitka je okončana arapskom pobedom koja je za svoju posledicu imala okončanje vizantijske vlasti u Siriji. Bitka kod Jarmuka smatra se jednom od najvažnijih bitki u vojnoj istoriji,[7][8] označila je prvi veliki talas ranih muslimanskih osvajanja nakon smrti poslanika Muhameda, označivši time brz prodor islama kroz tadašnji hrišćanski Levant.

Kako bi stavio pod kontrolu arapsko napredovanje i povratio izgubljene teritorije, car Iraklije je u maju 636. godine pokrenuo veliki pohod na području Levanta. Kako se vizantijska vojska približavala, Arapi su se taktički povukli iz Sirije i pregrupisali sve svoje snage na ravnicama Jarmuka u blizini Arabijskog poluostrva, gde su, nakon što su ojačani, pobedili brojčano nadmoćniju vizantijsku vojsku. Ova bitka se smatra jednom od najvećih vojnih pobeda Halida ibn Valida. Ova pobeda je učvrstila njegovu reputaciju kao jednog od najvećih taktičara i zapovednika konjice u istoriji.[9]

Uvod[uredi | uredi izvor]

Godine 610., za vreme Vizantijsko-sasanidskog rata 602-628, Iraklije je postao car Vizantijskog carstva,[10] nakon što je svrgnuo Foku. U međuvremenu, Sasanidsko carstvo je osvojilo Mesopotamiju, a 611. Sasanidi su pregazili Siriju i ušli u Anadoliju, zauzimajući Cezareju Mazaku (sada Kajseri, Turska). Iraklije je 612. godine uspeo da izbaci Persijce iz Anadolije, ali je doživeo ubedljiv poraz 613. kada je pokrenuo veliku ofanzivu u Siriji protiv Persijanaca.[11] Tokom naredne decenije Persijanci su uspeli da osvoje Palestinu i Egipat. U međuvremenu, Iraklije se pripremio za kontranapad i obnovio svoju vojsku. Devet godina kasnije, 622. godine, Iraklije je konačno pokrenuo svoju ofanzivu.[12] Nakon velikih pobeda nad Persijancima i njihovim saveznicima na Kavkazu i Jermeniji, Iraklije je 627. godine pokrenuo zimsku ofanzivu protiv Persijanaca u Mesopotamiji, odnevši odlučujuću pobedu u bici kod Ninive, ugrozivši time glavni grad persijanaca Ktesifon. Diskreditovan ovim nizom katastrofa, Hozroje II je svrgnut i ubijen u državnom udaru koji je predvodio njegov sin Kavad II,[13] koji je odmah podnio mir, pristajući da se povuče sa svih okupiranih teritorija Vizantijskog carstva. Irakliju je pošlo za rukom da povrati Časni krst koji su oteli Sasanidi i da ga uz veličanstvenu ceremoniju koja je tim povodom organizovana vrati u Jerusalim 629. godine.[14]

U međuvremenu, došlo je do brzog političkog razvoja na Arabijskom poluostrvu, gde je Muhamed propovedao islam, a 630. uspešno je ujedinio većinu Arabije pod jednim političkim autoritetom. Kada je Muhamed umro u junu 632, Ebu Bekr je izabran za kalifa i njegovog političkog naslednika. Problemi su se pojavili ubrzo nakon Ebu Bekrovog dolaska na vlast, kada se nekoliko arapskih plemena otvoreno pobunilo protiv Ebu Bekra, koji je objavio rat pobunjenicima. U onom što je postalo poznato kao Ratovi Rida 632-633, Ebu Bekr je uspeo da ujedini Arabiju pod centralnom vlašću kalifa u Medini.[14]

Map detailing the Rashidun Caliphate's invasion of the Levant
Karta detaljno opisuje invaziju Rašidunskog kalifata na Levant.

Kada su pobunjenici bili potčinjeni, Ebu Bekr je započeo rat osvajanja, počevši od Iraka. Šaljući svog najbriljantnijeg generala, Halida ibn el Valida, Irak je osvojen kroz niz uspešnih pohoda protiv Sasanidskih Persijanaca. Samopouzdanje Ebu Bekra poraslo je i kad je Halid osnovao svoje uporište u Iraku, Ebu Bekr je objavio poziv na oružje čime je pozvao na invaziju Sirije u februaru 634.[15] Muslimanska invazija na Siriju bila je serija pažljivo planiranih i dobro koordiniranih vojnih operacija koje su koristile strategiju umesto sirove snage kako bi se suprotstavili vizantijskim obrambenim merama.[16] Međutim, muslimanske vojske su se uskoro pokazale kao premale da bi se nosile sa vizantijskim odgovorom koji je usledio, a njihovi komandanti su tražili pojačanje. Ebu Bekr je poslao Halida iz Iraka u Siriju sa pojačanjima i kaoo bi predvodio invaziju. U julu 634. Vizantinci su ubedljivo poraženi u Adžnadajnu. Damask je pao u septembru 634, nakon čega je usledila bitka kod Fahla, gde je posljednji značajniji garnizon iz Palestine poražen.[17]

Kalif Ebu Bekr je umro 634. godine. Njegov naslednik, Omar, bio je odlučan u nameri da produži širenje carstva kalifata na Siriju.[18] Iako su prethodne kampanje koje je predvodio Halid bile uspešne, on je zamenjen Abu Ubajdom. Osiguravši južnu Palestinu, muslimanske snage su sada napredovale trgovačkom rutom, gde su Tiberijada i Baalbek pali bez mnogo napora, i osvojili Emesu početkom 636. godine. Odatle su muslimani nastavili sa osvajanjem preko Levanta.[19]

Vizantijski kontranapad[uredi | uredi izvor]

map of Muslim and Byzantine troop movement prior to yarmuk
Pokreti muslimanskih i vizantijskih trupa pre bitke kod Jarmuka. Naznačene u granicama modernih država.

Nakon što su zauzeli Emesu, muslimani su nastavili svoj marš do Alepa, vizantijskog utvrđenja i Antiohije, gde je boravio Iraklije. Ozbiljno uznemiren nizom neuspeha, Iraklije se pripremio za kontranapad kako bi ponovo zadobio kontrolu nad izgubljenim regijama[20][21] Godine 635. Jezdigerd III, car Persije, zatražio je savez sa vizantijskim carem. Iraklije je udao svoju ćerku (prema tradiciji, svoju unuku) Manjan za Jezdigerda III, kako bi učvrstio savez. Dok se Iraklije pripremao za veliku ofanzivu na Levantu, Jezdigerd je trebalo da organizuje istovremeni kontranapad u Iraku, u onome što je trebalo da bude dobro koordiniran napad. Kada je Iraklije pokrenuo svoju ofanzivu u maju 636. godine, Jezdigerd nije mogao da se uskladi sa manevrom - verovatno zbog iscrpljenog stanja svoje države – a što je bio glavi deo plana koji je on propustio da sprovede.[22]

Vizantijske pripreme su započele krajem 635. godine, a do maja 636. godine Iraklije je imao velike snage koncentrisane u Antiohiji u severnoj Siriji.[23] Sakupljeni kontingenti vizantijske vojske sastojali su se od Slovena, Franaka, Gruzijaca, Jermena i Hrišćanskih Arapa.[24] Ova sila je bila organizovana u pet armija, čiji je zajednički vođa bio Teodor Tritirije. Vahan, jermenski i bivši zapovednik garnizona Emese,[25] postao je komandant celog bojnog polja, [26] i imao je pod svojom komandom čisto jermensku vojsku. Bukinator (Kanatir), slovenski knez, komandovao je Slovenima, a Džabala ibn el Aiham, kralj arapskih Gasanida, komandovao je isključivo hrišćanskim arapskim snagama. Preostali kontingenti, svi Evropljani, bili su pod komandom Grigorija i Dairdžana.[27][28] Iraklije je lično nadzirao operaciju iz Antiohije. Vizantijski izvori spominju Niketasa, sina persijskog vojskovođe Šahrbaraza, među zapovednicima, ali nije sigurno kojom je vojskom komandovao.[29]

U to vreme, Rašidunska vojska bila je podeljena u četiri grupe: jedna pod Amrom u Palestini, jedna ispod Šurahbilom u Jordanu, jedna pod Jazidom u području Damaska-Cezareje i poslednja pod Abu Ubajdom zajedno sa Halidom u Emesi. Kako su muslimanske snage bile geografski podeljene, Iraklije je pokušao iskoristiti ovu situaciju i planirao je da napadne. Nije želeo da se upusti u jednu bitku, već da se angažuje na centralnom položaju i da se bori protiv neprijatelja pažljivim koncentrisanjem velikih snaga na svaki od muslimanskih korpusa pre nego što oni uspeju da konsoliduju svoje trupe u jednu vojsku. Namera mu je bila da prisiljavajući muslimane da se povuku ili uništavajući muslimanske snage odvojeno, on sprovede u delo svoju strategiju ponovnog zauzimanja izgubljene teritorije. Pojačanja su poslata u Cezareju pod Iraklijevim sinom Konstantinom III, da bi za sebe vezali Jazidove snage koje su opsedale grad.[27] Vizantijska carska vojska se pokrenula iz Antiohije i severne Sirije negde sredinom juna 636. godine. Vizantijska carska vojska trebalo je da deluje po sledećim planu:

  • Džabalina lako naoružana konjica hrišćanskih Arapa trebalo je da maršira do Emese kroz Alepo preko Hame i da zadrži glavne muslimanske snage kod Emese.
  • Dairdžan je trbalo da načini pokrete na krilima-tačnije krećući se između obale i puta za Alepo i približi se Emesi sa zapada, napadajući na muslimansko levo krilo dok ih frontalno budu zadržavale snage Džabalaha.
  • Grigorije je trbalo da napadne muslimansko desno krilo, približvajući se Emesi preko severozapadne Mesopotamije.
  • Kanatir je tebalo da maršira duž celog puta uz obalu i da zauzme Bejrut, odakle je trbalo da napadne slabo branjeni Damask sa zapada kako bi odsekao glavnu muslimansku vojsku od Emese.
  • Vahanove snage je trebalo da napadnu kao rezervne snage, približavajući se Emesi preko Hame.[30]

Muslimanska strategija[uredi | uredi izvor]

Muslimani su otkrili Iraklijeve pripreme u Šaizaru preko rimskih zatvorenika. Upozoreni na mogućnost da budu uhvaćeni sa odvojenim snagama koje bi mogle biti uništene, pa je zbog toga Halid sazvao ratni savet. Tamo je savetovao Abu Ubajda da povuče trupe iz Palestine i iz Severne i Centralne Sirije, a zatim da se cela Rašidunska vojska skoncentriše na jednom mestu.[31][32]Abu Ubajda je naredio koncentraciju trupa u prostranoj ravnici blizu Džabije, jer je kontrola nad ovim područjem omogućavala delovanje konjice i omogućila dolazak pojačanja od Omara, kako bi se snažna, ujedinjena formacija mogla usmeriti protiv vizantijskih vojski.[33] Ovaj položaj je takođe pružao prednost zbog toga što se nalazio u neposrednoj blizini rašidunskog uporišta Nadžrana, u slučaju mogućeg povlačenja. Izdata su i uputstva da se džizija (porez) vrati ljudima koji su je platili.[34] Međutim, kada su se skoncentrisali u Džabiji, muslimani su bili izloženi napadima pro-vizantijskih snaga Gasanida. Stvaranje logora u ovoj oblasti ispostavilo se nesigurnim jer je snažna vizantijska vojska bila u garnizonu u Cezariji i mogla je napasti muslimansku pozadinu dok s se oni na bojnom polju bore protiv vizantijskih snaga. Na Halidov savet muslimanske snage su se povukle u Dara'ah (ili Daru) i Dajr Ajub, pokrivajući prolaz između jarmukovih klisura i ravnica Hara lave,[31] i uspostavile liniju logora u istočnom delu ravnice Jarmuk . Ovo je bila jaka odbrambena pozicija a ovi manevri su naterali muslimane i vizantijance na odlučujuću bitku, koju su ovi drugi pokušali da izbegnu.[35] Tokom ovih manevara, nije bilo nikakvih delovanja vojski, osim manjeg sukoba između Halidove elitne lake konjice i vizantijskih prethodnica koje su stražarile.[36]

Bojno polje[uredi | uredi izvor]

Na ovim obroncima leži bojište Jarmuka, ova slika je snimljena oko 10 km od Jordana.
map detailing the battle field of Yarmouk
Mapa sa detaljnim opisom lokacije područja na kojem se borba odvijala.

Bitka se odigrala u ravnici jordanskog Haurana, jugoistočno od Golanske visoravni, na brdskom području koje se trenutno nalazi na granici između Jordana i Sirije, istočno od Galilejskog jezera. Bitka je vođena na ravnici južno od reke Jarmuk. Ovaj klanac se spaja sa rekom Jarmuk, pritokom reke Jordan, na jugu. U tom predelu tok reke je imao vrlo strme obale, u rasponu od 30 m (98 stopa) –200 m (660 stopa) u visinu. Na severu se nalazio put za Džabiju, a na istoku su bila brda Azra, mada su ova brda inače bila izvan stvarnog poprišta borbe. Strateški gledano, postojao je samo jedan značajan položaj na bojnom polju: visine oko 100 m poznat kao Tel el Džuma, pa je za muslimanske trupe skoncentrisane tamo, brdo je dalo dobar pogled na ravnicu Jarmuka. Klanac na zapadu bojišta bio je dostupan na nekoliko mesta 636. godine, i imao je jedan glavni prelaz: rimski most (Džisr-ur-Rukkad) u blizini Ain Dakar .[37][38] Logistički gledano, Jarmukova ravnica imala je dovoljno zaliha vode i pašnjaka za održavanje obe vojske, sama ravnica bila je odlična za konjičke manevre.[39][40]

Raspored trupa[uredi | uredi izvor]

Većina ranijih izveštaja navodi veličinu muslimanskih snaga u rasponu između 24.000 i 40.000 ljudi i vizantijskih snaga na između 100.000 i 400.000. Savremena procena odsnosa snaga dveju vojski varira: velika većina procenjuje vizantijsku vojsku na između 80.000 i 150.000, dok druge procene iznose od 15.000 do 20.000 vojnika.[41][42] Procene o bronosti Rašidunske vojske iznose između 25.000 i 40.000 vojnika. Prvobitne procene potiču uglavnom iz arapskih izvora, i uglavnom se slažu u tome da su vizantijska vojska i njeni saveznici po brojnosti premašivali muslimanske Arape u velikoj meri. Jedini rani vizantijski izvor koji o ovoj bici izveštava bio je Teofan, koji je pisao o ovim događajima vek kasnije. Izveštaji o bici variraju, neki tvrde da je trajala dan, a drugi da je trajala više od jednog dana.

Rašidunska vojska[uredi | uredi izvor]

Tokom zasedanja ratnog veća (saveta), zapovedništvo nad muslimanskom vojskom bilo je prebačeno na Halida od strane Abu Ubajda, glavnog zapovjednika muslimanske vojske.[43] Nakon što je preuzeo komandu, Halid je reorganizovao vojsku u 36 pešadijskih pukova i četiri konjička puka, sa svojom elitom konjicom, lakim elitnim konjičkim trupama, koje su držane u rezervi. Vojska je bila organizovana u formaciji Tabije, uske, defanzivne pešadijske formacije.[44] Vojska je bila postavljena na frontu od 12 km, okrenuta prema zapadu, dok je njen levi bok ležao južno od reke Jarmuk milju pre nego što su počiljale klisure Vadi el Alan. Desni bok vojske prostirao se na putu ka Džabiji i na severu preko visine Tel el Džuma,[45] sa značajnim razmacima između divizija, tako da bi njihova borbena linija po svojoj dužini odgovarala vizantijskoj borbenoj liniji od 13 km (8,1 mi). Centar vojske bio je pod komandom Abu Ubajda ibn el-Džarra (levi deo centar) i Šurahbil bin Hasana (desni deo centar). Levo krilo je bilo pod komandom Jazida, a desno krilo je bilo pod Amr ibn el A'as-om. Središnje, levo i desno krilo kao zonu odgovornosti dobile su konjičke postave, koje bi se koristile kao rezerva za kontranapad u slučaju da ih Vizantijci potisnu ostalu vosku nazad. Iza centra stajala je laka elitna konjica pod ličnom komandom Halida. Ako bi i kada bi Halid bio previše okupiran u zauzet celokupnom vojskom, Dharar ibn el-Azvar bi zapovedao lakim elitnim konjičkim trupama. Tokom bitke Halid bi u više navrata tokom kritičnih situacija kao odlučujući faktor za uspeh uvodio ove rezerve u borbu.[43] Halid je poslao nekoliko izviđača kako bi držao Vizantijce pod prismotrom.[46]Krajem jula 636. god Vahan je poslao Džabalu zajedno sa njegovim lako naoružanim hrišćanskim arapskim snagama u izviđanje, ali su ih odbili vojnici lakih konjičkih elitnih trupa. Nakon ovog sukoba, nije bilo nikakvog angažovanja tokom celog narednog mesec dana.[47]

Naoružanje[uredi | uredi izvor]

Zaštita glave arapskih ratnika uključivala je pozlaćene šlemove slične srebrnim kacigama vojnika iz Sasanidskog carstva. Pancirna košulja se obično koristila za zaštitu lica, vrata i obraza ili kao jedna vrsta šlemova ili oklopljenih kapa. Teške kožne sandale, kao i sandale rimskog tipa, takođe su bile tipične za rane muslimanske vojnike.[48] Oklop je uključivao očvrslu kožnu ljusku ili lamelarni oklop i oklop ispleten od čeličnih karika. U rašidunskoj vojsci su se isticali pešaci koji su bili oklopljeni jačim oklopom od oklopa konjanika. Vojnici su najčešće upotebljavali štitovove izrađene od drveta ili štitove pletene od pruća. Korišćena su koplja dugih osovina, kao i koplja koja su koristili pešaci dugačka 2,5 m (8,2 stopa) i kopljima konjice dužine do 5,5 m (18 stopa). Korišćeni su kratki pešadijski mačevi poput rimskih gladijusa i sasanidskih dugačkih mačeva; duge mačeve su obično nosili konjanici. Mačevi su visili o pojasu. Lukovi su bili dugi oko 2 metra kada su bili olabavljeni, slične veličine kao i poznati engleski dugačak luk. Maksimalni efektivni domet tradicionalnog arapskog luka bio je oko 150 m. Rani muslimanski strelci, strelci koji su se borili kao pešadija bez podrške konjičkih jedinica, pokazali su se veoma efikasnim u odbrani od napada lakih i neoklopljenih konjanika.[49]

Vizantijska vojska[uredi | uredi izvor]

Nekoliko dana nakon što su se muslimani utaborili na ravnici Jarmuka, vizantijska vojska, kojoj su prethodili lako naoružani Gasanidi iz Džabale, krenuli su napred i uspostavili snažno utvrđene logore severno od Vadi-ur-Rukada.[50] Desno krilo vizantijske vojske nalazilo se na južnom kraju ravnice, blizu reke Jarmuk i oko milju pre nego što su počinjale klisure Vadi el Alan. Levo krilo Vizantinaca bilo je na severu, na maloj udaljenosti pre nego što su počinjala brda Džabije, tako da je to krilo vojske bilo relativno izloženo. Vahan je razmestio carsku vojsku okrenutu prema istoku, s prednjom stranom dugom oko 13 km,[37] dok je pokušavao da pokrije celo područje između klanca Jarmuka na jugu i rimskog puta do Egipta na severu, a između vizantijskih divizija ostala su značajna odstupanja. Desnim krilom je komandovao Grigorije, a levim Kanatir. Centar je formiran od strane vojske Dairdžana i jermenske vojske Vahana, obe pod opštom komandom Dairdžana. Rimska redovna teška konjica, katafrakta, podeljena je podjednako među četiri vojske, svaka vojska je rasporedila svoju pešadiju u prvi plan, a njena konjica je bila rezerva u pozadini. Vahan je razmeštao Džabaline hrišćanske Arape, postavljene na konjima i kamilama, kao snage koje su vršile čarke usmerene ka neprijatelju, i nadgledale glavnu vojsku do njenog dolaska.[51] Rani muslimanski izvori spominju da je Gregorijeva vojska koristila lance kako bi povezala svoje vojnike, koji su se zakleli na smrt. Lanci su bili u dužini od 10 ljudi i služili su kao dokaz nepokolebljive hrabrosti vojnika, koji su na taj način pokazali svoju spremnost da umru tamo gde su stajali i nikada se nisu povlačili. Lanci su takođe delovali kao osiguranje protiv prodora neprijateljske konjice. Međutim, savremeni istoričari sugerišu da su Vizantinci usvojili grčko-rimsku vojnu formu testudo, u kojoj bi vojnici stajali rame uz rame zaštićeni visokim štitovima, a poredak od 10 do 20 ljudi bio bi potpuno zaštićen sa svih strana od udara projekila, tako da svaki vojnik obezbeđuje podršku za susednog pratioca.[37]

Naoružanje[uredi | uredi izvor]

Vizantijska konjica bila je naoružana dugim mačem, poznatim kao spation. Imali su i drveno koplje, poznato kao kontarion i luk (toksarion) sa četrdeset strela u tobolcu, obešene na sedlu ili oko pojasa.[52] Teška pešadija, poznata kao skoutatoi, imala je kratak mač i kratko koplje. Lagano naoružani vizantijski vojnici i strelci nosili su mali štit, a luk im je visio sa ramena preko leđa kao i tobolac sa strelama. Konjički oklop sastojao se od pancirne košulje sa sa kovanim karikama i kacige sa priveskom, tj. štitnika za grlo, obloženog tkaninom, koji je imao rub i obraz. Pešadija je na sličan način bila opremljena hauberkom (čeličnom pletenom košuljom), kacigom i oklopom za noge. Korišćen je takođe i lagani lamelarni oklop kao i krljušt oklop.[53]

Tenzije u vizantijskoj vojsci[uredi | uredi izvor]

Halidova strategija povlačenja iz okupiranih područja i koncentrisanja svih svojih trupa za odlučujuću bitku prisilila je Vizantijce da odgovore sa ujedinjenjem svih svojih pet vojski. Vizantijci su vekovima izbegavali da učestvuju u velikim bitkama kojima se odlučujuće utiče na ishod sukoba, a koncentracija njihovih snaga stvorila je logističke napore za koje je carstvo nije bilo dobro pripremljeno.[35][54] Damask je bio najbliža logistička baza, ali Mansur, vođa Damaska, nije mogao u potpunosti snabdeti ogromnu vizantijsku vojsku koja se okupila na ravnici Jarmuka. Zabeleženo je nekoliko sukoba sa lokalnim stanovništvom zbog zahteva za snabdevanjem, s obzirom da je leto bilo na izmaku što je dovelo do smanjenja površina potrebnih za ispašu. Izvori koji potiču sa grčkog dvora optužili su Vahana za izdaju koja je bila prouzrokovana njegovom neposlušnošću prema Iraklijevoj naredbi da se ne upušta u borbe velikih razmera sa Arapima. Međutim, s obzirom na gomilanje muslimanskih vojski u Jarmuku, Vahan nije imao drugog izbora nego da odgovori na isti način. Odnosi između raznih vizantijskih zapovednika su takođe bili puni tenzija. Bila je to borba za moć između Tritirija i Vahana, Džaradžisa i Kanatira (Bukinator).[55] Džabala, hrišćanski arapski vođa, bio je uglavnom ignorisan, na štetu Vizantinaca s obzirom na njegovo poznavanje lokalnog terena. Tako je nastala atmosfera nepoverenja između Rimljana, Grka, Jermena i Arapa. Dugogodišnje crkvene zavade između monofizitskih i halkedonskih frakcija, iako zanemarivog direktnog uticaja, svakako su rasplamsale početne tenzije. Efekat ovih sukoba imao je za posledicu smanjenje koordinacije i planiranja, što je i bio jedan od razloga za katastrofalni vizantijski poraz.[56]

Bitka[uredi | uredi izvor]

Borbene linije muslimana i Vizantijaca bile su podeljene na četiri dela: levo krilo, levi centar, desni centar i desno krilo. Imajte na umu da su opisi muslimanske i vizantijske borbene tačke međusobno suprotni, tj. da je muslimansko desno okrenuto prema vizantijskom levom krilu (vidi sliku).

map detailing the respective troop deployment before the battle.
Raspored trupa.
  Muslimanska vojska
  Vizantijska vojska

Car Iraklije je izdao naređenje Vahanu da se ne upušta u bitku dok se ne istraže sve mogućnosti diplomatskog rešenja sukoba[57] To se najverovatnije dogodilo zato što snage Jazdegerda III još uvek nisu bile spremne za ofanzivu u Iraku. Shodno tome, Vahan je poslao Gregorija a zatim i Džabalu da pregovaraju, iako su se njihovi napori pokazali beskorisnim. Pre bitke, po Vahanovom pozivu, Halid je došao da pregovara o miru, na sličan način. Ovi pregovori su odložili bitku za mesec dana.[37] S druge strane, kalif Omar, čije su snage u Kadisiji pretile suočavanjem sa sasanidskim vojskama, naredio je Sad ibn Abi Vakasu da stupi u pregovore s Persijancima i pošalje izaslanike Jazdegerdu III i njegovom zapovedniku Rostamu Farohzadu, očigledno ih pozivajući da pređu u islam. Ovo je najverovatnije bila taktika odlaganja koju je Omar koristio na persijskom frontu.[58] U međuvremenu, poslao je pojačanje[37] od 6000 vojnika, uglavnom iz Jemena, Halidu. Ova sila je obuhvatala 1.000 Sahaba (drugovi Muhameda), među kojima je bilo 100 veterana bitke kod Badra, prve bitke u islamskoj istoriji, i uključivalo je građane najvišeg ranga, kao što su Zubajr ibn el Avam, Abu Sufjan i njegov supruga Hind bint Utba.[59]

Prisutni su bili i posebni sledbenici kao što su Said bin Zajd, Fadl ibn Abas, Abdul-Rahman ibn Abi Bakr (sin Ebu Bekra), Abdulah ibn Omar (sin Omarov), Aban ibn Utman (sin Osmana), Abdulreman ibn Halid (sin Halida), Abdulah ibn Džafar (nećak Alija), Amar ibn Jasir, Mikdad ibn Asvad, Abu Dar el Gifari, Malik el Aštar, Abu Ajub el Ansari, Kajs ibn Sad, Hudajfa ibn el Jaman, Ubada ibn as Samit, Hišam ibn el As, Abu Huraira i Ikrima ibn Abi Džahl.[60] Pošto je to bila građanska vojska, za razliku od plaćenika, starost vojnika kretala se od 20 (u slučaju Halidovog sina) do 70 godina (u slučaju Amara). Trojca od deset drugova kojima je Muhamed obećao raj, naime Said, Zubajr i Abu Ubaida, bili su prisutni na Jarmuku.

Omar, očigledno želeći da prvo pobedi Vizantijce, angažovao je najbolje muslimanske trupe protiv njih. Neprekidno strujanje muslimanskih pojačanja zabrinjavalo je Vizantijance, koji su se bojali da će muslimani sa takvim pojačanjima ojačati, odlučili da nemaju drugog izbora nego da napadnu. Pojačanja koja su bila poslata muslimanima u Jarmuk stigla su u malim grupama, ostavljajući utisak kontinuiranog niza pojačanja, kako bi se demoralisali Vizantinci i primorali ih da napadnu.[61] Ista taktika je kasnije ponovljena tokom bitke kod Kadisije.[46]

Dan 1.[uredi | uredi izvor]

day-1 battle map, showing limited attacks of Byzantine army.
Dan 1, ograničeni napadi vizantijske vojske.

Bitka je počela 15. avgusta 636. godine.[62] U zoru su se obe vojske postrojile za borbu na manje od milje. U muslimanskim hronikama je zabeleženo da je pre početka bitke Georgije, zapovednik snaga u desnom centru Vizantijske vojske, odjahao do muslimanske linije i prešao na islam; i umro istog dana u toku borbe ratujući na muslimanskoj strani.[63] Bitka je počela kada je vizantijska vojska poslala svoje najbolje ratnike na dvoboj s muslimanskim mubarizunima. Mubarizuni su bili posebno obučeni mačevaoci i kopljanici, čija je namena bila da ubiju što više neprijateljskih zapovednika kako bi se time urušio protivnički moral. U podne, nakon što je izgubio više zapovednika u dvobojima, Vahan je naredio ograničen napad sa trećinom svojih pešadijskih snaga kako bi testirao snagu i strategiju muslimanske vojske i, koristeći svoju brojčanu nadmoć i oružanu superiornost, postigao proboj tamo gde je Muslimanska borbena linija bila je slaba. Međutim, vizantijskom napadu je nedostajala odlučnost; mnogi vojnici carske vojske nisu bili u stanju da izvrše odlučan pritisak na muslimanske veterane.[64] Borbe su uglavnom bile umerene, iako je na nekim mestima bilo posebno intenzivno. Vahan nije pojačao svoju pešadiju, od čega je dve trećine zadržano u rezervi, dok je jedna trećina raspoređena za borbe sa muslimanima, a na zalasku dana obe vojske su prekinule kontakt i vratile se u svoje logore.[63]

Dan 2.[uredi | uredi izvor]

day-2 battle map phase 1, showing Byzantine wings pushing back respective Muslim wings.
Dan 2, Faza 1.
day-2 battle map phase2, showing khalid's flanking attack on Byzantine left flank with his mobile guard.
Dan 2, Faza 2.
day-2 battle map phase 3, showing khalid's flanking attack on Byzantine right flank with his mobile guard.
Dan 2, Faza 3.

Prva faza: 16. avgusta 636. Vahan je na ratnom veću doneo odluku da započne svoj napad neposredno pre zore, kako bi uhvatio muslimanske snage nepripremljene dok su obavljali svoje jutarnje molitve. On je planirao da usmeri svoje dve centralne vojske ka muslimanskom centru u nastojanju da ih zaustavi, dok bi glavni udari bili usmereni protiv krila muslimanske vojske, koja bi se tada ili izgurala sa bojnog polja ili gurnula prema centru.[63][65] Kako bi posmatrao bojno polje, Vahan je imao veliki paviljon izgrađen iza desnog krila sa jermenskim snagama i telohraniteljima. On je naredio vojsci da se pripremi za iznenadni napad. Bez znanja Vizantijaca, Halid se pripremio za takvu situaciju tako što je tokom noći postavio snažnu liniju ispostava kako bi se suprotstavio iznenađenjima, što je muslimanima dalo vremena da se pripreme za bitku. Centru protivničke vojske, Vizantijci nisu naneli dovoljno jak udar, nameravajući da usmere muslimanski centar ka svom položaju i spreče ih da pojačaju muslimanske snage na drugim položajima. Tako je centar ostao stabilan. Ali na krilima je situacija bila drugačija. Kanatir, koji je komandovao vizantijskim levim bokom koji se sastojao uglavnom od Slovena, napadao je svom snagom, pa je muslimanska pešadija na desnom boku morala da se povuče. Amr, zapovednik desnog krila muslimanskih snaga naredio je svom konjaničkom puku da izvrši kontra napad, što je neutraliziralo vizantijski napredak i stabilizovalo borbenu liniju na desnoj strani za neko vreme, ali je vizantijska brojčana superiornost izazvala njihovo povlačenje prema muslimanskom baznom logoru.[66]

Druga faza: Halid, svestan situacije na krilima, naredio je da konjica desnog krila da napadne severni bok vizantijskog levog krila dok je on sa svojim elitnom konjičkom gardom napao južni bok vizantijskog levog krila, a zatim je muslimanska pešadija sa desnog krila napala spreda. Trojni napad prisilio je Vizantijsko levo krilo da napusti muslimanske položaje koje je osvojilo, a Amr je povratio izgubljeni položaj i počeo da reorganizuje svoj korpus za još jednu rundu.[66] Situacija na muslimanskom levom krilu kojim je komandovao Jazid bila je znatno ozbiljnija. Dok je muslimansko desno krilo uživalo pomoć eline konjičke garde, levo krilo nije imalo pomoći, a brojčana prednost koju su uživali Vizantinci izazvala je zauzimanje muslimanskog položaja, a vojnici su se povlačili prema baznim logorima.[59] Ovde su Vizantinci probili korpus. Formacija testuda koju je Grigorijeva vojska usvojila polako se kretala, ali je imala i dobru odbranu. Jazid je iskoristio svoj konjički puk za kontranapad, ali je bio odbijen. Uprkos jakom otporu, ratnici Jazida na levom krilu konačno su se vratili u svoje logore i na trenutak se činilo da Vahanov plan uspeva. Centar muslimanske vojske je bio prikovan i njegova krila su bili gurnuta nazad. Međutim, nijedano krilo nije bilo slomljeno, iako je njihov moral bio značajno poljuljan.[67] Muslimansku vojsku u povlačenju dočekale su uznemirene arapske žene u kampovima.[59] Predvođene Hindom, muslimanske žene demontirale su svoje šatore i naoružane šatorskim štapovima optuživale svoje muževe i njihove saborce pevajući improviziranu pesmu iz bitke kod Uhuda koja je tada bila usmerena protiv muslimana.

”O ti koji bežiš od stalne žene Koja ima i lepotu i vrline I ostavljaš je neverniku, Mrskom i zlom neverniku, Imaćeš, sramotu i propast“.[66]

To je toliko delovalo na muslimane koji su se povlačili da su se vratili na bojno polje.[68]

Treća faza: Nakon što je uspeo da stabilizuje položaj na desnom krilu, Halid je naredio eltnoj konjičkoj gardi da pruži podršku pomućenom levom krilu. Halid je odvojio jedan puk pod komandom Dharar ibn el-Azvara i naredio mu da napadne front vojske Dairdžana (levi centar) kako bi izvršio diverziju i zapretio da izazove povlačenje vizantijskog desnog krila sa njegove isturene pozicije. Sa ostatkom konjičke rezerve on je napao Grigorijevo krilo. I ponovo, izloženi napadima s preda i sa krila, Vizantijci su potisnuti nazad, ali sporije jer su morali da održavaju svoju formaciju. Tokom zalaska sunca, centralne vojske su prekinule kontakt i povukle se na svoje prvobitne položaje i oba fronta su obnovljena duž linija koje su zauzimale ujutro.[69] Negde pred zalazak sunca centralni delovi vojski su prekinuli međusobni kontakt i vratili se na svoje početne pozicije i obe vojske su zauzele frontalne položaje duž linija na kojima su se nalazile u toku jutra istog dana. Smrt Dairdžana i i neuspeh Vahanovog plana bitke, ostavio je dosta veću carsku vojsku u demoralisanom rapoloženju, dok su Halidovi uspešni kontranapadi ohrabrile njegove trupe uprkos njihovoj značajnijoj malobrojnosti.[70]

Dan 3.[uredi | uredi izvor]

Day 3, Phase 1. showing Byzantine left wing and center pushing back respective Muslim divisions.
Dan 3, Faza 1.
Day 3, Phase 2. showing khalid's attack on flank of Byzantine left center with his mobile guard.
Dan 3, Faza 2.

Dana 17. avgusta 636. Vahan je razmišljao o svojim propustima i greškama iz prethodnog dana, kada je pokrenuo napade na određena muslimanska krila, ali da su nakon početnog uspeha, njegovi ljudi bili odgurnuti nazad. Ono što mu je najviše smetalo bio je gubitak jednog od njegovih zapovednika. Carska vizantijska vojska odlučila se za manje ambiciozan plan, Vahan je sada težio ka tome da razbije muslimansku vojsku na određenim tačkama. Odlučio je da izvrši pritisak na relativno izloženo desno krilo, gde njegove pokretljive trupe mogu slobodnije da se kreću u odnosu na neravan teren kod levog krila muslimanske vojske. Odlučeno je da se na spoju između desnog dela muslimanskog centra i desnog krila koje su držali Kanatirovi Sloveni naredi, podele snage na dva dela kako bi se odvojeno borili protiv Arapa.

Prva faza: Bitka se nastavila vizantijskim napadima na desno krilo muslimana i njihov desni centar.[71] Nakon što su zadržali početni napad Vizantinca, muslimansko desno krilo potisnuto nazad, praćeno desnim delom svoga centra centra. Spominje se da su ih ponovo susrele njihove žene, koje su ih ponovo grdile i poramljivale. Međutim, trupe su uspele da se reorganizju na određenoj udaljenosti od kampa i uspele su da održe svoj položaj pripremajući se za protivnapad.[66]

Druga faza: Znajući da se vizantijska vojska fokusira na muslimansko desno krilo, Halid ibn el Valid je pokrenuo napad svojom pokretljivom gardijskom konjicom, zajedno sa ostalom muslimanskom konjanicom sa desnog krila. Halid ibn el Valid je udario na desno krilo vizantijskog levog centra, a konjička rezerva desnog muslimanskog centra udarila je na vizantijski levi centar na njegovom levom krilu. U međuvremenu, naredio je muslimanskoj konjici sa desnog krila da napadne levi bok vizantijskog levog krila. Borba se ubrzo pretvorila u krvoproliće. Na obe strane bilo je mnogo mrtvih. Halidovi blagovremeni bočni napadi ponovo su spasili dan za muslimane i u sumrak su Vizantijci bili odbačeni na pozicije koje su držali na početku bitke.[66]

Dan 4.[uredi | uredi izvor]

18. avgust 636, četvrti dan, trebalo je da se pokaže odlučujućim.

day 4 phase 1, showing Byzantine left center and wing pushing back respective Muslim divisions.
Dan 4, Faza 1.
day 4 phase 2, showing khalid's flanking attack on Byzantine left center with his mobile guard.
Dan 4, Faza 2.

Prva faza: Vahan je odlučio da istraje u svom ratnom planu iz prethodnog dana, jer se pokazao uspešanim u nanošenju štete muslimanskoj strani. Kanatir je predvodio dve vojske Slovena protiv muslimanskog desnog krila i desnog centra uz učešće Jermena i hrišćanskih Arapa na čelu sa Džabalom. Muslimansko desno krilo i desni centar ponovo su se povukli.[72]> I Halid je ponovo ušao u sukob sa svojom pokretljivom gardom konjanika. Strahujući od opšteg napada na širokom frontu koji ne bi mogao da odbije iz predostrožnosti je naredio Abu Ubajdi i Jazidu na levom centru i levim krilima da napadnu vizantijske vojske na svojim frontovima. Napad bi prouzrokovao razvlačenje vizantijskog fronta i sprečavanjem opšteg napredovanja carske vojske.[73]

Druga faza: Halid je podelio svoju konjičku gardu u dve grupe i napao krila vizantijskog levog centra, dok je pešadija muslimanskog desnog centra napala spreda. Pod tim trokrakim manevrom, Vizantinci su se povukli. U međuvremenu, muslimansko desno krilo je obnovilo napad svojom pešadijaom koja je napadala spreda kao i pomoću konjaničkih rezervi koje su napadale severni bok vizantijskog levog krila. Dok se vizantijski levi centar povlačio pod pritiskom trokrakog napada koji je izvodio Halid, vizantijsko levo krilo je bilo izloženo na svom južnom boku i takođe bilo potisnuto nazad.[72]

Dok su se Halid i njegova mobilna gardijska konjica tokom popodneva bavili jermenskim frontom, situacija na drugom kraju se pogoršavala.[74] Vizantijski strelci na konjima izvedeni su na bojno polje pri čemu su podvrgli Abu Ubajdine i Jazidove trupe intenzivnom napadu kišom strela kako bi sprečili neprijateljsko napredovanje kroz vizantijske borbene linije. Mnogi muslimanski vojnici izgubili su vid od vizantijskih strela ispaljenih tog dana, što je kasnije postalo poznato kao "Dan izgubljenih očiju".[75] Veruje se da je i muslimanski veteran Abu Sufjan toga dana izgubio svoje oko.[75] Muslimanske vojske su odbačene nazad, osim jednog puka na čelu s Ikrimom bin Abi Džahalom, koji je bio sa leve strane Abu Ubajdinog korpusa. Ikrima je prekinuo povlačenje muslimana sa svojih četiri stotine konjanika napadom na Vizantijsku liniju, dok su se druge snage reorganizovale kako bi izvršile protivnapad i povratile izgubljene položaje. Svi Ikrimini ljudi koji su toga dana učestvovali u borbi bili su ozbiljno povređeni ili mrtv. Ikrima, koji je bio Halidov prijatelj iz detinjstva, smrtno je ranjen zbog čega je i umro nešto kasnije tokom noći.[74]

Dan 5.[uredi | uredi izvor]

troop deployment day-5
Raspoređivanje trupa petog dana. Halid je okupio svu svoju konjicu za odlučujući bočni napad.

Tokom četverodnevnog napada Vahana, njegove trupe nisu uspele da postignu nikakav proboj i pretrpele su velike gubitke, posebno za vreme kontranapada mobilne konjice. Rano 19. avgusta 636. godine, petog dana bitke, Vahan je poslao izaslanika u muslimanski logor da sklopi primirje koje bi trajalo narednih nekoliko dana kako bi se mogli održati novi pregovori. On je navodno želeo da reorganizuje svoje demoralisane trupe. Ali Halid je smatrao da je pobeda nadohvat ruke i odbio je ponudu.[76]Do tada, muslimanska vojska je koristila uglavnom odbrambenu strategiju, ali znajući da Vizantijci očigledno više nisu željni bitke, Halid je sada odlučio da preduzme ofanzivu i reorganizovao svoje trupe u skladu s tim. Sve konjaničke jedinice grupisane su u jednu snažnu konjičku formaciju zajedno sa mobilnom konjičkom gardom koja je bila njeno jezgro. Ukupna snaga ove konjičke grupe sada je iznosila oko 8.000 jahača ratnika, efektivno postavljenih korpusa za ofanzivni napad koji je trebalo da se izvede sledećeg dana. Ostatak dana je prošao bez bitnijih promena. Halid je planirao da zarobi vizantijske trupe, tako što će ih odseći od svakog puta mogućeg puta za bekstvo. Postojale su tri prirodne prepreke, tačnije tri klisure na bojnom polju sa svojim strmim klancima, Vadi-ur-Rukad na zapadu, Vadi el Jarmuk na jugu i Vadi el Alah na istoku. Severni put je trebalo da blokira muslimanska konjica.[77]Međutim, bilo je nekih prolaza preko 200 metara dubokih klanaca Vadi-ur-Rakad na zapadu, a strateški najvažniji je bio most kod Ajn el Dakara. Halid je noću poslao Dharara sa 500 konjanika da osigura taj most. Dharar se kretao oko severnog boka Vizantijaca i zauzeo most. Ovaj manevar se pokazao odlučujućim sledećeg dana.[78]

Dan 6.[uredi | uredi izvor]

day 6 phase 1, showing khalid's flanking maneuver at Byzantine left flank routing Byzantine left wing and its cavalry units.
Dan 6, Faza 1.
day 6 phase 2, showing khalid's two prong attack on Byzantine cavalry, and Muslim right wing flanking attack on Byzantine left center.
Dan 6, Faza 2.
day 6 phase 3, showing khalid's cavalry routed Byzantine cavalry off the field and attacking Byzantine left center at its rear.
Dan 6, Faza 3.
day 6 last phase, showing general retreat of Byzantine army towards Wadi-ur-Ruqqad.
Dan 6, Poslednja faza.

Dana 20. avgusta 636, poslednjeg dana bitke,[79] Halid je sproveo jednostavan, ali hrabar plan napada. Sa svojom nagomilanom konjičkom grupom nameravao je da potpuno odvuče vizantijsku konjicu sa bojišta tako da bi pešadija, koja je činila glavninu carske vojske, ostala bez podrške konjice, i tako bila izložena, kada bude napadnuta sa bokova i sa zadnje strane. U isto vreme planirao da izvede odlučujući napad kako bi okrenuo levi bok vizantijske vojske tako da ga usmeri prema klancu na zapadu. [78]

Prva faza: Halid je naredio opšti napad na vizantijskom frontu i galopirao sa svojom konjicom oko levog krila Vizantijaca. Deo njegove konjice zaokupio je vizantijsku konjicu sa levog krila, dok je ostatak napadao na zadnju stranu vizantijske pešadije na levom krilu. U međuvremenu, muslimansko desno krilo pritisnulo ga je sa prednje strane. Pod ovim dvosmernim napadom, vizantijsko levo krilo je potisnuto nazad zbog sloma koji je doživelo i bilo je primorano da se povuče dalje do vizantijskog levog centara, značajno narušavajući njegov poredak. [76] Preostala muslimanska konjica tada je napala vizantijsku konjicu sa levog krila u pozadini dok im je prednju stranu zaokupila druga polovina muslimanske konjice, usmeravajući ih sa bojišta na sever. Muslimanska pešadija sa desnog krila sada je napala vizantijski levi centar na njegovom levom boku dok je muslimanski desni centar napao spreda.

Druga faza: Vahan, primetivši veliki manevar muslimanske konjice, naredio je da se njegova konjica grupiše, ali nije bila dovoljno brza; pre nego što je Vahan mogao da organizuje svoje različite eskadre teške konjice, Halid je vratio konjicu nazad da napadne koncentrisane eskadre vizantijske konjice, pa je počeo da ih napada sa prednje i bočne strane još dok su zauzimali položaj za stvranje formacije. Neorganizovana i dezorijentisana vizantijska teška konjica ubrzo je bila usmerena i raspršena na sever, prepuštajući pešadiju sopstvenoj sudbini.[80]

Treća faza:Pošto je vizantijska konjica bila potpuno poražena, Halid se okrenuo prema vizantijskom levom centru koji je već zadržao dvostruki napad muslimanske pešadije. Vizantijski levi centar je bio napadnut u pozadini od strane Halidove konjice čime je i napokon slomljen.[80]

Poslednja faza:Povlačenjem vizantijskog levog centra počelo je opšte vizantijsko povlačenje. Halid je odveo svoju konjicu na sever da blokira severni put i tako spreči bekstvo. Vizantijci su se povukli na zapad prema Vadi-ur-Rukdau, gde se nalazio most u Ajnu el Dakaru radi bezbedanog prelaza preko dubokih klisura kanjona Vadi-ur-Rukad.[74]Mađutim, Dharar je već zauzeo most kao deo Halidovog plana koji je smislio noć ranije. Jedinica od 500 vojnika poslata je da blokira ovaj prolaz. U stvari, to je sve vreme bio put kojim je Halid i želio da se vizantinci povuku. Vizantinci su sada bili opkoljeni sa svih strana.[76] Neki su pali u duboke klance sa strmih padina, drugi su pokušavali da pobegnu u vodu, samo da bi bili razbijeni na stenama koje su ležale ispod, a drugi su ubijeni tokom svog pada. Ipak, veliki broj vojnika uspeo je se spase pokolja koji je usledio.[81] Jovan, grčki doušnik Rašidunske vojske tokom osvajanja Damaska, umro je u ovoj borbi. Muslimani nisu uzimali zarobljenike u ovoj bici, iako su možda zarobili neke od njih tokom kasnije potrage.[82] Teodor Tritirije je izdahnuo na bojnom polju, dok je Nikita uspeo da pobegne i stigne do Emese. Džabala ibn el Adžham je takođe uspeo da pobegne, a kasnije, na kratko vreme, izmirio se sa muslimanima, ali je ubrzo ponovo prešao na stranu vizantijskog dvora.[83]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Odmah nakon završetka ove operacije, Halid i njegova elitna konjica uputili su se na sever kako bi se suočili sa vizantijskim vojnicima koji su se povlačili; našao ih je blizu Damaska gde ih je i napao. U borbi koja je usledila, Vahan, koji je izbegao sudbinu većine svojih ljudi na Jarmuku, bio je ubijen.[84] Halid je tada ušao u Damask gde su ga, gde su ga prema priči, dočekali lokalni stanovnici, te je tako ponovno zauzeo grad.[32][85]

Kada su vesti o katastrofi stigle do vizantijskog cara Iraklija u Antiohiji,[86] on je bio poražen i razjaren. On je svoj greh smatrao uzrokom za poraz na bojnom polju, prvenstveno misleći na svoj incestuozni brak s nećakinjom Martinom.[87] On je želeo da ponovo osvoji pokrajinu ako bi mu pošlo za rukom da prikupi nove resurse,[86] ali sada više nije imao ni ljudstvo ni novac na raspolaganju za dalju odbranu provincije. Umesto toga, povukao se u sabornu crkvu u Antiohiji, gde je posmatrao svečanu liturgijsku službu.[86] On je sazvao na sastanak sve svoje savetnike u sabornuj crkvu kako bi ispitao postojeću situaciju. Odgovoreno mu je gotovo jednoglasno, što je i prihvatio kao činjenicu da je poraz Božja volja i rezultat greha naroda cele zemlje, uključujući i njega.[88] Iraklije je u toku noći brodom otplovio u Carigrad. Priča se da je kada je njegov brod zaplovio, Iraklije zatražio oproštaj od Sirije rekavši:

Zbogom, i oprosti Sirijo,[86] moja daleka pokrajino. Sada si nevernikova (neprijateljska). Mir s tobom, o Sirijo - kakva ćeš divna zemlja biti za neprijatelja.[88]

Iraklije je napustio Siriju sa svetom relikvijom Časnog krsta, koji je, zajedno sa drugim relikvijama iz Jerusalimu, tajno ukrcao na brod iz Jerusalima,[86] samo kako bi ga zaštitio od invazije Arapa. Priča se da je car imao strah od vode,[89] i da je zato napravljen pontonski most za Iraklija kako bi pomoću njega prešao Bosfor na putu do Carigrada. Nakon što je napustio Siriju, car je počeo da se prikuplja preostale snage za odbranu Anadolije i Egipta. Vizantijska Jermenija pala je u muslimanske ruke 638-39, nakon čega je Iraklije stvorio tampon zonu u centralnoj Anadoliji naredivši da se sva utvrđenja istočno od Tarsusa evakuišu.[90] Tokom 639–642. godine muslimani su napali i zauzeli vizantijski Egipat, predvođeni Amr ibn el-A'asom - koji je zapovedao desnim bokom Rašidunske vojske tokom bitke na Jarmuku.[91]

Procena[uredi | uredi izvor]

Bitka na Jarmuku može se smatrati jedinstvenim primerom u vojnoj istoriji gde je značajno slabija strana uspela da nadvlada brojčano nadmoćnijeg protivnika superiornijom veštinom svojih vojskovođa. Vizantijske vojskovođe su dozvolile svom neprijatelju da sam odabere bojište. Čak ni time nisu sebe uspeli da dovedu u značjniji taktički nepovoljni položaj. Halid je sve vreme znao da se suočava sa brojčano nadmoćnijim snagama, pa je do poslednjeg dana bitke, vodio u suštini odbrambenu bitku koja je odgovarala njegovim relativno ograničenim resursima. Kada je odlučio da izvede ofanzivu i napad poslednjeg dana borbe, učinio je to sa određenim stepenom maštovitosti, predviđanja i hrabrosti koje nijedan od vizantijskih komandanata nije uspeo da prikaže. Iako je komandovao brojno inferiornom silom i imao potrebu za svim raspoloživim ljudstvom koje se moglo prikupiti, ipak je imao poverenja u sebe i ispravnu procenu da je neophodno da pošalje u toku noći konjaničku jedinicu, kako bi uveče pre napada zatvorio put koji se smatrao kritičnim za povlačenje neprijateljske vojske.[78]

Zbog svog komandovanja na Jarmuku, Halid ibn el Valid se smatra jednim od najboljih generala u istoriji[9] i njegova upotreba konjanika tokom bitke pokazala je koliko je dobro shvatio potencijalne snage i slabosti svojih vojnika. Njegova konjička garda brzo se selila sa jedne tačke na drugu, stalno menjajući tok događaja gde god bi se pojavljivala, a onda isto tako brzo odgalopirala bi da promeni tok događaja na drugim mestima na terenu.[92]

Vahan i njegovi vizantijski zapovednici nisu uspeli da se nose sa ovim konjičkim snagama i da efikasno koriste značajnu prednost svoje vojske.[93] Vizantijska konjica nikada nije odigrala značajnu ulogu u borbama, i držala se u statično kao rezerva tokom većeg dela bitke koja je trajala šest dana.[61] Nikada nisu produžavali svoje napade još ka napred, kao što je to bio slučaj četvrtog dana bitke kada su postigli odlučujući udar, ali nisu uspeli da ga dalje iskoriste. Ključnim se pokazala neodlučnost vizantijskih vojskovođa, a najverovatnije da su njen uzrok bile teškoće zbog komandovanja vojskom koja je bila razjedinjena unutrašnjim sukobima. Štaviše, mnoge od arapskih pomoćnih trupa su nedovoljno pomagale u borbi protiv muslimana, dok su muslimansku arapsku vojsku činile trupe mnogo većim delom sačinjene od veterana.[94]

Prvobitna Iraklijeva strategija, za uništenje muslimanskih trupa u Siriji, zahtevala je brzo i vešto razmeštanje trupa, ali zapovednici nisu na terenu pokazali dovoljno umeća da ovo izvedu. Ironično, na bojnom polju Jarmuka, Halid je na malom taktičkom nivou izveo ono što je bio Iraklijev glavna strateška zamisao: uspeo je da brzo rasporedi svoje snage i da i da njima uspešnije manevriše na bojištu, Halid je bio u stanju da povremeno koncentriše dovoljno snaga na određenim lokacijama na bojištu kako bi porazio brojniju vizantijsku vojsku. Vahan nikada nije uspeo da iskoristi svoju brojčanu nadmoć, najverovatnije zbog nepovoljnog terena koji je sprečio bolje raspoređivanje velikih vizantijskih snaga . Međutim, ni u jednom trenutku Vahan nije pokušao da skoncentriše veću silu kako bi izvršio postigao presudni udar.[95] Iako je tokom pet dana bio u ofanzivi, njegova borbena linija ostala je izuzetno statična. Sve je ovo u oštroj suprotnosti sa veoma uspešnim ofanzivnim planom koji je Halid izveo poslednjeg dana, kada je praktično sve svoje konjičke jedinice reorganizovao i iskoristio u velikom manevru kojim je i dobio bitku.[92] Džordž F. Nafziger, u svojoj knjizi Islam u ratu, opisuje bitku kao:


Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kennedy 2006, str. 45.
  2. ^ Nicolle 1994, str. 64–65.
  3. ^ Islamic Conquest of Syria A translation of Fatuhusham by al-Imam al-Waqidi Translated by Mawlana Sulayman al-Kindi p. 352–53 „Archived copy”. Arhivirano iz originala 12. 10. 2013. g. Pristupljeno 24. 9. 2013. 
  4. ^ Hadrat 'Umar Farooq by Prof. Masud-ul-Hasan, Islamic Publications Ltd 13-E, Shah Alam Market, Lahore, Pakistan
  5. ^ a b Akram 2004, str. 425
  6. ^ Britannica (2007): "More than 50,000 byzantine soldiers died"
  7. ^ a b Walton 2003, str. 30
  8. ^ Nicolle 1994, str. 6.
  9. ^ a b Nicolle 1994, str. 19
  10. ^ Haldon 1997, str. 41.
  11. ^ Greatrex–Lieu 2002, str. 189–90.
  12. ^ Greatrex–Lieu 2002, str. 196.
  13. ^ Greatrex–Lieu 2002, str. 217–27.
  14. ^ a b Haldon 1997, str. 46.
  15. ^ Luttwak 2009, str. 199.
  16. ^ Nicolle 1994, str. 87.
  17. ^ Akram 2004, str. 246.
  18. ^ Runciman 1987, str. 15.
  19. ^ Akram 2004, str. 298.
  20. ^ Nicolle 1994, str. 60.
  21. ^ Kaegi 1995, str. 112.
  22. ^ Akram 2009, str. 133.
  23. ^ Akram 2004, str. 402.
  24. ^ Al-Waqidi & 8th century, str. 100
  25. ^ (jezik: jermenski) Bartikyan, Hrach. «Վահան» (Vahan). Armenian Soviet Encyclopedia. vol. xi. Yerevan: Armenian Academy of Sciences, 1985, p. 243.
  26. ^ Kennedy 2007, str. 82.
  27. ^ a b Akram 2004, str. 409
  28. ^ Al-Waqidi & 8th century, str. 106
  29. ^ Nicolle 1994, str. 16.
  30. ^ Akram 2004, str. 399.
  31. ^ a b Nicolle 1994, str. 61
  32. ^ a b Kaegi 1995, str. 67
  33. ^ Akram 2004, str. 401.
  34. ^ al-Baladhuri & 9th century, str. 143
  35. ^ a b Kaegi 1995, str. 134
  36. ^ Akram 2004, str. 407.
  37. ^ a b v g d Schumacher 1889, str. 77–79
  38. ^ Akram 2004, str. 406.
  39. ^ Kaegi 1995, str. 122.
  40. ^ Nicolle 1994, str. 63.
  41. ^ Kaegi 2003, str. 242.
  42. ^ John Haldon (2013)
  43. ^ a b Nicolle 1994, str. 66
  44. ^ Nicolle 1994, str. 34.
  45. ^ Walton 2003, str. 29.
  46. ^ a b Akram 2004, str. 411
  47. ^ Akram 2004, str. 413.
  48. ^ Nicolle 1994, str. 39.
  49. ^ Nicolle 1994, str. 36.
  50. ^ Kaegi 1995, str. 124
  51. ^ Nicolle 1994, str. 65.
  52. ^ Nicolle 1994, str. 29.
  53. ^ Nicolle 1994, str. 30.
  54. ^ Kaegi 1995, str. 39.
  55. ^ Kaegi 1995, str. 132–33.
  56. ^ Kaegi 1995, str. 121.
  57. ^ Kaegi 1995, str. 130.
  58. ^ Akram 2009, str. 132.
  59. ^ a b v Nicolle 1994, str. 70
  60. ^ „Archived copy”. Arhivirano iz originala 9. 4. 2015. g. Pristupljeno 20. 3. 2016. 
  61. ^ a b Kaegi 1995, str. 129
  62. ^ Nicolle 1994, str. 92.
  63. ^ a b v Nicolle 1994, str. 68
  64. ^ Akram 2004, str. 415.
  65. ^ Akram 2004, str. 417.
  66. ^ a b v g d Nicolle 1994, str. 71
  67. ^ Akram 2004, str. 418.
  68. ^ Regan 2003, str. 164.
  69. ^ Akram 2004, str. 418–19.
  70. ^ Akram 2004, str. 419.
  71. ^ Akram 2004, str. 420.
  72. ^ a b Nicolle 1994, str. 72
  73. ^ Akram 2004, str. 421.
  74. ^ a b v Nicolle 1994, str. 75
  75. ^ a b Al-Waqidi & 8th century, str. 148
  76. ^ a b v Nicolle 1994, str. 76
  77. ^ Akram 2004, str. 422.
  78. ^ a b v Akram 2004, str. 423
  79. ^ Kaegi 1995, str. 114.
  80. ^ a b Akram 2004, str. 424
  81. ^ Kaegi 1995, str. 138
  82. ^ Kaegi 1995, str. 128.
  83. ^ Nicolle 1994, str. 80.
  84. ^ Kaegi 1995, str. 273.
  85. ^ Akram 2004, str. 426.
  86. ^ a b v g d Runciman 1987, str. 17
  87. ^ Runciman 1987, str. 96.
  88. ^ a b Regan 2003, str. 167
  89. ^ Regan 2003, str. 169.
  90. ^ Kaegi 1995, str. 148–49.
  91. ^ Kaegi 2003, str. 327.
  92. ^ a b Nicolle 1994, str. 87–89
  93. ^ Kaegi 1995, str. 137.
  94. ^ Akram 2004, str. 408.
  95. ^ Kaegi 1995, str. 143.

Primarni izvori[uredi | uredi izvor]

Sekundarni izvori[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Bitka na Jarmuku na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Битка_на_Јармуку&oldid=27431794”