Bitka u Žutom moru
| Bitka u Žutom moru | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Rusko-japanskog rata | |||||||||
 Japanski admiralski brod, bojni brod Mikasa. | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
 Japansko carstvo |
 Ruska Imperija | ||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
| admiral Togo |
admiral Vilhelm Vitgeft † admiral Pavel Uhtomski | ||||||||
| Jačina | |||||||||
|
5 bojnih brodova 4 oklopna krstaša 8 krstarica 18 razarača 30 torpednih čamaca |
6 bojnih brodova 4 krstarice 14 razarača | ||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
|
226 mrtvih i ranjenih 2 bojna broda teško oštećena |
340 mrtvih i ranjenih 1 bojni brod teško oštećen više brodova internirano u neutralnim lukama | ||||||||
Bitka u Žutom Moru (engl. Battle of the Yellow Sea), 10. avgusta 1904, bila je odlučujuća japanska pobeda u rusko-japanskom ratu.[1]
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Kada je poslednjih dana jula 1904. godine japanska 3. armija izbila na prednje položaje ruske odbrane, izvukla brodske topove na kopno i otpočela bombardovanje luke i neposrednu opsadu tvrđave Port Artur, bili su direktno ugroženi i brodovi ruske Prve tihookeanske eskadre, čije su oštećene jedince opravljene sredinom juna. Admiral Aleksejev, glavnomandujući ruskih oružanih snaga na Dalekom istoku, naredio je komandantu Prve tihookeanske eskadre admiralu Vilhelmu Karloviču Vitgeftu da sa osnovnim snagama izvrši proboj za Vladivostok i tamo sačeka dolazak Druge tihookenske eskadre, koje će biti upućena iz Baltičkog mora.[1]
Uprkos veoma dobro organizovanoj japanskoj blokadi, admiral Vitgeft je isplovio bez razrađenog operativnog plana i posebnih priprema. Pored toga, nije ni sazvao svoje potčinjene komandante da ih obavesti o smeru puta i da im dostavi smernice za slučaj bitke.[1]
Ruski proboj[uredi | uredi izvor]
Ruska eskadra, u čijem sastavu je bilo šest bojnih brodova, četiri krstarice, osam razarača i jedan sanitetski brod, napustila je unutrašnju portartursku luku ujutro 10. avgusta i posle razminiravanja plovnog puta, u 10:30 časova, zaplovila jugoistočnim kursem u pravcu Korejskih vrata. Jedina smernica admirala Vitgefta bila je signal koji je digao nakon isplovljenja i kojim je saopštio naređenje za put u Vladivostok.[1]
Blagovremeno obavešten od svojih lakih krstarica u izviđanju oko luke Port Artur, admiral Hejhačiro Togo (1847 – 1934. g.), komandant japanske tzv. Kombinovane flote – šest bojnih brodova, četiri već zastarela bojna broda, četiri krstarice i oko 30 razrača i torpednih čamaca, pojavio se na vidiku već oko 11:30 časova. Rusi su vozili u formaciji brazde sa admiralskim brodom „Cesarevič“ na čelu, dok je japanska flota bila podeljena u dve eskadre. Nepun čas kasnije japanski brodovi otvaraju vatru s udaljenosti od preko 14.000 metara, na koju Rusi uzvraćaju tek kada je udaljenost iznosila 10.500 metara. U nameri da bez većih gubitaka vrati rusku eskadru u Port Artur, admiral Togo manevriše tako da joj obuhvati čelo ukrštanjem na „T“, ali ne uspeva. Ubrzo, posle 13:00 časova, daljina između dve flote pada na 7.000 do 8.000 metara. U 14:30 časova, zbog japanskog sve lošijeg manevrisanja i ruske istrajne težnje da se izbegne bitka, borbeni dodir biva prekinut; ruska eskadra nastavlja plovidbu ka jugoistoku, a japanska počinje da zaostaje.[1]
Bitka[uredi | uredi izvor]
Uvidevši da ruska eskadra želi proboj po svaku cenu, admiral Togo naređuje postupni okret ka jugoistoku i prelazi u odlučno gonjenje. Prednost u brzini za oko tri čvora omogućava mu da posle nešto više od dva časa sustigne Ruse. U 16:45 časova ruski začelni bojni brod sa udaljenosti od 8.000 metara otvara vatru na japnsko čelo; Japanci koncentrišu vatru na ruski admiralski brod „Cesarevič“ i bojni brod „Peresvet “, a Rusi na na komandni brod admirala Toga, bojni brod „Mikasa “. Ariteljerijska borba u paralelnim kursevima s promenljivim uspehom potrajala je oko jedan čas, tokom koga je bojni brod „Mikasa “ bio veoma teško oštećen, sa preko 20 punih pogodaka, jer je na njega bila koncentrisana vatra sa svih ruskih brodova, mada ni drugi japanski brodovi nisu bili bolje sreće. Zbog toga, ali i zbog velikog utroška municije, admiral Togo je već bio pred odlukom da prekine borbu i da se povuče, ali se tada desio neočekivani preokret. Ruski admiralski bojni brod „Cesarevič“ je dobio direktan pogodak u komandni most pri čemu je poginuo admiral Vitgeft sa kompletnim štabom. Pored toga drugi pogodak je izazvao havariju kormila i bojni brod je počeo da se okreće ulevo i da kruži. Ovi događaji su bitno izmenili situaciju i poremetili ruski borbeni poredak.[1]
Drugi brodovi su odmah požurili da zaklone bojni brod „Cesarevič“ okruživši ga. To je pružilo sjajnu priliku japanskoj floti koja odmah odustaje od prekida borbe i svu vatru usmerava na mešavinu ruskih brodova, gde zbog velike velike gustine vatre i velike koncentracije brodovlja gotovo svako zrno pogađa. Jedino je manevar bojnog broda „Retvizan“, koji se uputio u susret protivniku, u nameri da upotrebi kljun, olakšao donekle težak položaj kompletne eskadre. No, bojni brod „Retvizan“ je odustao od udara kljunom nakon pogibije komandanta broda. Nakon 45 minuta kormilo bojnog broda „Cesarevič“ biva osposobljeno, a komandu nad eskadrom je primio konraadmiral Uhtomski (rus. Uhtomskiй) koji je doneo odluku za povlačenje u Port Artur.[1]
Ruska eskadra nije više predstavljala homogeno borbeno telo: većina brodova se samoinicijativno povlačila, a dve krstarice zbog pada mraka nisu primetile signal za povratak u Port Artur, no su nastavile put primetivši tek sutradan u zoru da su ostale odvojene. Oko 20:00 časova admiral Togo je napustio bojište, uputivši u napad oko 50 razarača i torpednih čamca. Tokom cele noći razarači i torpedni čamci neprekidno su napadali rusku eskadru, ali nisu postigli ni jedan pogodak.[1]
Posledice[uredi | uredi izvor]
U luku Port Artur se vratilo pet bojnih brodova, jedna krstarica, tri razarača i sanitetski brod. U stranim lukama bili su internirani: bojni brod „Cesarevič“, tri razarača u Ćingdau, krstarica „Askoljd “ (rus. Askolьd) i jedan razarač u Šangaju a krstarica „Dijana“ u Sajgonu. Krstaricu „Novik“ potopila je sopstvena posada kod južne obale ostrva Sahalin, nakon bitke sa dve japanske krstarice, a jedan razarač je bio izgubljen usled nasukivanja.[1]
Tako se bitka u Žutom moru završila potpunim neuspehom ruske ratne mornarice, iako je u prvom delu bitke izgledalo da će ruska eskadra uspeti da se probije, jer se japanska flota u sumrak spremala da prekine borbu. Iako je slučaj sa uništenjem komandnog tornja i kvarom kormila na bojnom brodu „Cesarevič“ pomogao Japancima, ipak je njihova pobeda logičnija s obzirom na solidnu pripremu, dok je poraz ruske eskadre u skladu sa potunim zanemarivanjem priprema od starne komandnog kadra.[1]
Ruski Vladivostočki odred, određen da sadejstvuje Prvoj tihookenskoj eskadri tokom izvršenja proboja, pojavio se u Korejskim vratima tek 14. avgusta i u bici koja se odigrala izgubio je jedan oklopni krstaš. Odred se nakon bitke povukao u Vladivostok. Na taj način Japanci su postigli potpunu prevlast u Žutom moru.[1]
Reference[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Prikril, Boris (1952). Ratne flote i pomorske bitke. Beograd: Tehnička knjiga.
- Vojna enciklopedija, Žuto more