Pređi na sadržaj

Bogomoljke

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Bogomoljke
Vremenski raspon: 145–0 Ma
kreda–sadašnjost
Evropska bogomoljka
velika smeđa bogomoljka, Archimantis latistyla
Naučna klasifikacija e
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Arthropoda
Klasa: Insecta
Nadred: Dictyoptera
Red: Mantodea
familije

Bogomoljke (Mantodea) su red insekata, koji broji oko 2.300 vrsta u 430 rodova. Red obuhvata 9 familija, od kojih je najbrojnija i najrasprostranjenija Mantidae.[1] Bogomoljkama najsrodniji insekatski redovi su termiti (Isoptera) i bubašvabe (Blattodea), zajedno sa kojima se ubrajaju u monofiletski nadred Dictyoptera.

Bogomoljke poseduju karakterističan oblik prednjih nogu, koje prilikom čekanja plena drže u položaju sličnom položaju ruku pri molitvi. Ova osobina im je obezbedila i naziv. Sem toga, bojom i oblikom tela su vešto kamuflirane, što je još jedna od osobina koje im omogućavaju da budu veoma uspešni grabljivci (predatori).

Bogomoljke imaju dužinu tela obično između 40 i 80 mm. Ženke su veće od mužjaka. Najmanje se vrste iz familije Mantidae u Južnoj Americi čija je najmanja vrsta Mantoidea tenuis duga oko 12 mm. Najveće vrste su u familijama Toxodera i Ischnomantis i mogu biti dugačke 160 mm.

Po izgledu bogomoljke su ljupke i neobične, velike i obično zelene, sa prednjim nogama skupljenim kao za molitvu. Uprkos njihovom miroljubivom stavu bogomoljke su nemilosrdne grabljivice koje se hrane insektima, drugim beskičmenjacima, a isto tako se i uzajamno proždiru. Love isključivo koristeći čula vida, te su zato aktivne samo tokom dana. Njihove krupne i ispupčene oči na bočnim stranama glave, omogućavaju dvooko viđenje (binokularni vid) što im omogućava da tačno procenjuju rastojanje. Kada se usmere na plen, njišu se blago napred i nazad kao cvet ili list na vetru i okreću glavu (imaju pokretni vrat) prema potencijalnoj hrani. Iznenada prelaze u napad, snažno hvatajući žrtvu srpasto povijenim prednjim nogama naoružanim nazubljenim ivicama.

Da bi se prikrile od ptica i guštera, bogomoljke se odlično kamufliraju kao lišće i grančice. Većina živi u tropima, ali se mogu naći širom sveta i cenjene su od strane baštovana.

Bogomoljke obavljaju čudan proces parenja u kojem ženka proždire manjeg mužjaka. U stvari, ženka mora da pojede mužjakovu glavu da bi on mogao da napravi odgovarajuće pokrete pri parenju. Jaja bogomoljke polažu zbijena u masi i pokrivaju ih penušavim materijalom.

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Naziv bogomoljke mantodea sastavljen je od starogrčke reči grč. μάντις (mantis) koja znači „prorok”, i grč. εἶδος (eidos) koja znači „forma” ili „vrsta”. Sastavio ga je 1838. nemački entomolog Herman Burmajster.[2][3]

Rasprostranjenost i poreklo[uredi | uredi izvor]

Bogomoljke nastanjuju velike delove Evrope,[4] južne Azije,[4] Severnu i Južnu Ameriku,[4] južnu Afriku, delove Australije[4] i Novog Zelanda, na kojem se nalaze samo dve vrste - Orthodera novaezealandiea i uvezena afrička vrsta Miomantis caffra.[5] U Africi, Bušmani su svoje božanstvo zvali Kagn, što je ista reč kojom opisuju i bogomoljke. Pre se smatralo da su poistovećivali Boga sa bogomoljkom, iako su tek mislili da je bogomoljka vrsta proročanstva.[6]

Blepharopsis mendica, bogomoljka koja prebiva po Bliskom istoku i na severu Afrike

Bogomoljke uglavnom žive u tropskim i suptropskim krajevima, ali ima vrsta koje žive i u toplijim umerenim krajevima. Najčešći primerak je evropska bogomoljka (Mantis religiosa), koja je rasprostranjena širom Evrope, od Mediterana, preko južne Nemačke i Belgije. U velikim delovima severne Evrope nema autothonih bogomoljki. Od oko 2.300 vrsta, samo 18 njih je autohtono na severnoameričkom kontinentu.[7] Evropske i kineske bogomoljke tako su uvezene u 1930-ima na severoistoku Amerike kako bi pomogle u kontroli štetočina.[8]

Početak predaka bogomljke stavlja se negđe u juru, dok je većina modernih vrsta nastalo na Gondvani tokom razdoblja krede. Prvo granjanje modernih bogomljki nastalo je kao posledica odvajanja Južne Amerike od Afrike. Ostalo granjanje nastalo je razdvajanjem Gondvane. Kada je Indija u Tihom okeanu putovala prema severu te se sudarila sa Azijom, možda je donela bogomoljke sa sobom koje su izvršile invaziju na Australaziju.[9] Najstariji poznati fosil bogomoljke pronađen je u Sibiru, u Bajsi, te je star oko 135 miliona godina, odnosno na prelazu valanginija i otriva.[10] U Japanu je isto tako pronađen važan fosil star 87 miliona godina, te se navodi kao spona između predaka bogomoljki iz krede i modernih primeraka.[11] Fosili bogomoljki su retki, i do 2007. je pronađeno tek 25 fosilizovanih vrsta iste.[10]

Na temelju molekularnih informacija sedam gena sastavljeno je filogenetsko stablo koje ukazuje da se uvo predaka današnjih bogomoljki razvilo pre otprilike 120 miliona godina. Stoga imaju vrlo star i sačuvan slušni neurološko-bihevioristički sistem. Iako se ultrazvučni sluh razvio kod nekoliko insekata kao odgovor na šišmiše, njihove prirodne predatore, bogomoljke su razvile takav sluh još i pre šišmiša (pre otprilike 63 miliona godina) te je verovatno prvotno funkcionisao kao oblik komunikacije, pronalaska plena ili radi izbegavanja drugih predatora.[12] Bogomoljka je povezana sa bubašvabama i termitima, koji dele zajedničke pretke.[13]

Bogomljke žive većinom skrivene među biljkama, povremeno na dnu ili na vrhu iste. Njihova naseobina varira od područja do područja: neke vrste žive u travi, žbunju ili u cveću. Deo njih opstaje i u ekstremnijim uslovima, kao što su severnoameričke pustinje.[14] Bogomoljke se uglavnom utope kada dođu u kontakt sa otvorenom vodom, jer ne znaju da plivaju.

Izgled[uredi | uredi izvor]

Krupni kadar glave smeđe bogomoljke

Glava im je trouglastog izgleda, pomična, s velikim izbočenim očima, a antene su duga. Kod mužjaka su antene duže nego kod ženki, a koriste ih za detektiranje partnera. Protoraks im je jako produžen i omogućava pomicanje glave u svim smerovima: jedini je insekat koji može glavu da okrene za 180 stepeni. Ima odličan vid, ali samo jedno uvo, ispod svog trbuha.[15] Usni aparat dobro razvijen sa jakim mandibulama. Prednji par nogu drži uzdignut na način koji podseća na sklopljene ruke pri molitvi, pa su po tome nazvani. Prednjim nogama hvata svoj plen.[16] Na nogama imaju hvataljke kojima se mogu penjati i po strmim površinama, kao što su zidovi ili stabla, ali nisu sposobne da brzo hodaju. Telo bogomoljke obično ima zelenu, a katkad i smeđu boju.

Bogomoljka ima dva velika složena oka i tri manja oka između ta dva.[17] Oko imao i do 10.000 jednostavnijih očiju ili omatidija. Njihovo vidno polje ima širok spektar talasnih dužina: ultraljubičasto, 500-400 nanometara; plavo, 400-480 nm; plavo-zeleno, 480-500 nm; i žuto, 500-650 nm.[18] Složenim okom adaptiranom mraku vrste Tenodera sinensis dominira jedinstvena grupa fotoreceptora. Imaju najvišu tačku osetljivosti na 510–520 nm, a najnižu u gotovo ultraljubičastoj regiji od oko 370 nm. Oči ne sadrže homogenu populaciju senzornih receptora. Osetljivost na svetlost duže talasne dužine (žuto i crveno) utvrđuje jedan receptor koji ima najvišu tačku osetljivosti na 510–520 nm. Osetljivost na svetlost kraćih talasnih dužina (plavo i blisko ultraljubičasto), pak, uključuje stimulaciju i ovog i ultraljubičastog receptora najviše osetljivosti na oko 370 nm.[19] Njeno vertikalno binokularno vidno polje obuhvata 240°.[20] Koristi sakadične kretnje očiju kako bi pratila kretanje plena, i radi procene njegove udaljenosti. [21]

Bogomoljka sa ispruženim krilima

Na prednjim nogama ima šiljke uz pomoć kojih hvata insekte, te ih koristi i za hodanje. Sastoji se od četiri do pet segmenta, i završava sa kleštima koja imaki dva vrha. Prednje noge odrasle jedinke dugačke su između 36 i 56 mm.[22] Strpljivo vreba nepomično satima u zelenilu čekajući plen, koji hvata takvom refleksnom brzinom da je to jedva vidljivo prostim okom.[17]

Poput većine insekata, i ovaj ima dva para krila, koja su preklopljena na leđima. Gornja, vidljiva krila potpuno prekrivaju stražnja,[23] imaju istu boju kao i telo i služe za zaštitu stražnjih krila, koja su pak krhka i sastavljena od membrane. Raširena stražnja krila imaju veću površinu od prednjih. Koriste se za kratkotrajne letove, ali i za zastrašivanje neprijatelja, jer se tako bogomoljke čine veće. Kako bi pojačala pretnju, bogomoljka povremeno koristi besno psikanje.[24] Bogomoljke retko lete, jedino u krajnjoj nuždi kao što je pad ili pretnja. Uglavnom slabo lete pa nemaju posebnu veštinu manevrisanja za razliku od drugih insekata. Ako lete, čine to po noći, kako bi izbegle neprijatelje. Kod nekih primeraka, krila se ne razviju sve do zadnjeg preobraženja, a kod nekih se uopšte ni ne razviju.[25] Mužjaci su lakši i stoga češće lete od debljih ženki.[26] Dužina tela im je najčešće između 4 i 8 cm, iako mogu da dosegnu dužinu i do 15 cm. Ženke su veće od mužjaka, te većinom imaju manje, jednostavnije oči, kao i kraće antene.[27] Mužjaci takođe imaju osam segmenata na trbuhu, dok ženke imaju šest.[28] Bogomoljke žive do najviše godinu dana.[29]

Mužjaci vrste Parasphendale agrionina izvode manevre izbegavanja kada se stimulišu ultrazvukom i kada ih napadaju šišmiši koji koriste eholokaciju. Međutim, ne reaguju kada stoje na nižim slojevima. Prilikom jednog vrlo bliskog eksperimenta sa ultrazvukom, mužjak je odletio brzinom od gotovo 4 m/s. Prag za okidanje takve reakcije kod bogomoljki je 64 dB SPL što ukazuje na to da ovi insekti imaju dovoljno vremena da izbegnu šišmiše koji koriste pozive veće od 85–90 dB SPL (kod 10 cm).[30] Bogomoljke roda Creobroter imaju jednaku osetljivost sluha pri 2–4 i pri 25–50 kHz, dok su relativno neosetljive na frekvenciju od 10–15 kHz.[31]

Analiza četiri gangliona vrste Stagmatopera biocellata (mozak, B; protorakalni ganglion, P; srednji ganglion, M; i stražnji ganglion, T) ukazuje da su četiri gangliona isti u sastavu proteina, slobodnih aminokiselina, koncentraciji slobodnog leucina i koncentraciji svake od 17 aminokiselina vezanih proteinima. Stoga se B, P, M i T čine kao slične mase nervnog tkiva.[32]

Status ugroženosti[uredi | uredi izvor]

Samo jedna vrsta, španska Apteromantis aptera, je na IUCN listi svrstana u LR/NT kategoriju (skoro ugrožen takson).

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 154. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Essig 1947, str. 124, 900.
  3. ^ Harper.
  4. ^ a b v g Stacey & Hay 2007, str. 164.
  5. ^ Fitter 2009, str. 120.
  6. ^ Barnard 1992, str. 84–85.
  7. ^ Hadley 2011.
  8. ^ Watkins & Bessin 2010.
  9. ^ Svenson & Whiting 2009, str. 468–514.
  10. ^ a b Martill, Bechly & Loveridge 2007, str. 236–238.
  11. ^ Ryall & 254 2008.
  12. ^ Yager & Svenson 2008, str. 541–568.
  13. ^ Čoi & 11.1. 2008.
  14. ^ Jaeger 1957, str. 167–168.
  15. ^ Venkat 2015, str. 13.
  16. ^ Finiteinsight.
  17. ^ a b National Geographic.
  18. ^ McGraw-Hill 1997, str. 224.
  19. ^ Sontag 1971, str. 93–112.
  20. ^ Eggenreich & Kral 1989, str. 353–365.
  21. ^ Klowden 2013, str. 604–605.
  22. ^ Corrette 1990, str. 148.
  23. ^ Burton & Burton 1968, str. 86.
  24. ^ Markle 2008, str. 40.
  25. ^ Animal Corner.
  26. ^ Markle 2008, str. 32.
  27. ^ Prete 1999, str. 34.
  28. ^ Siwanowicz 2009, str. 39.
  29. ^ Williams 2013.
  30. ^ Yager, May & Fenton 1990, str. 17–39.
  31. ^ Yager 1996, str. 463–475.
  32. ^ Maldonado, Tablante & Balderrama 1976, str. 649–651, 653–660.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Riznica znanja za mlade:Insekti. Beograd 1980. pp. 77
Knjige
Naučni časopisi
Ostalo

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Богомољке&oldid=27553655”