Pređi na sadržaj

Božidarka Damnjanović-Marković Kika

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
božidarka damnjanović kika
Božidarka Damnjanović Kika
Lični podaci
Datum rođenja(1920-09-20)20. septembar 1920.
Mesto rođenjaMladenovac, Kraljevina SHS
Datum smrti17. januar 1996.(1996-01-17) (75 god.)
Mesto smrtiMladenovac, Srbija, SR Jugoslavija
Profesijaprosvetna radnica
Porodica
SupružnikDraža Marković
Delovanje
Član KPJ odoktobra 1941.
Učešće u ratovimaNarodnooslobodilačka borba
SlužbaNOV i PO Jugoslavije
1941 — 1945.
Činkapetan u rezervi
Heroj
Narodni heroj od9. oktobra 1953.
Odlikovanja
Orden narodnog heroja
Orden Republike sa zlatnim vencem Orden rada sa crvenom zastavom Orden partizanske zvezde sa srebrnim vencem
Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima Orden bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem Orden za hrabrost
Partizanska spomenica 1941.

Božidarka Damnjanović Marković Kika (Mladenovac, 20. septembar 1920 — Mladenovac, 17. januar 1996) bila je učesnica Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SR Srbije i narodni heroj Jugoslavije.

Pre rata je završila nižu gimnaziju i žensku zanatsku školu. Nakon okupacije Jugoslavije, priključila se Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP) i juna 1941. postala član Saveza komunističke omladine (SKOJ). Oktobra 1941. stupila je u Kosmajski partizanski odred i primljena u članstvo Komunističke partije (KPJ). Istog meseca postala je član Sreskog povereništva KPJ za mladenovački srez, gde je bila zadužena za politički rad sa ženama.

U jesen 1941, kada se Kosmajski odred povukao sa terena Kosmaja, ostala je u maloj grupi partizana, koja je svojim akcijama trebala da prikrije odlazak glavnine odreda. Tokom rata, učestvovala je u mnogobrojnim vojnim akcijama na Kosmaju i u Šumadiji, gde je postala popularna po partizanskom imenu Kika. Kada je 1943. ponovo formiran Kosmajski odred, postavljena je za zamenika političkog komesara, a istovremeno je bila član Okružnog komiteta KPJ za Mladenovac.

Nakon oslobođenja, završila je Učiteljsku školu i izvesno vreme radila kao učiteljica, a potom kao direktor škole i direktor Zavoda za osnovno obrazovanje. Uporedo je obavljala razne društveno-političke dužnosti i bila poslanica republičke i savezne skupštine. Bavila se novinarsko-publicističkim radom i 1978. objavila biografsku knjigu Ja i moji ratni drugovi. Od 1943. bila je u braku sa Dražom Markovićem, visokim državnim i partijskim funkcionerom Saveza komunista, SR Srbije i SFR Jugoslavije. Sahranjena je na Novom groblju.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih odlikovanja, među kojima je Orden narodnog heroja.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođena je 20. septembra 1920. u Mladenovcu. Bila je najstarije dete u porodici železničara Živote (1889—1987) i njegove supruge Cvete (1893—1940). Imala je mlađeg brata Miodraga (1922—1943) i sestre Nadeždu i Ljiljanu.[1] Njena porodica potiče iz plemena Rovčani iz Nikšićke župe, odakle se u 18. veku preselila u Bijelo Polje, a odatle je za vreme Prvog srpskog ustanka prešla u Šumadiju, u selo Kopljari, kod Aranđelovca. Prvodoseljeni predak zvao se Damnjan i po njemu su dobili prezime Damnjanović.[2]

Kao beba od šest meseci data je na čuvanje porodici svog kuma Velimira Blagojevića, železničara i njegove supruge Rose, koji su takođe bili rodom iz Kopljara, ali nisu imali dece. Kako je sa njima odrasla, bila je puno vezana za kuma i kumu i nije često odlazila kod roditelja. Pošto je kum Velimir rano preminuo, još više se vezala za kumu Rosu. Nakon završene četvorogodišnje osnovne škole u Mladenovcu, završila je nižu gimnaziju u Smederevskoj Palanci. Posle završenog četvrtog razreda gimnazije, želela je da nastavi gimnazijsko školovanje kako bi potom mogla da upiše fakultet, ali pošto je morala da se preseli kod roditelja u Valjevo, kako ne bi ostavila kumu, upisala je žensku (domaćičku) zanatsku školu u Mladenovcu. Godine 1940. upisala je u Beogradu dvogodišnju stenografsku školu, ali je njeno dalje školovanje prekinuo početak rata.[3].[4][5][6]

Tokom školovanja, nije pripadala omladinskom revolucionarnom pokretu, ali se prilikom poseta roditeljima u Valjevu, povezala sa komunistima. Njen mlađi brat Miodrag bio je simpatizer tada ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), što je ostavilo jak politički utisak na nju. U Beogradu je 27. marta 1941. učestvovala u antifašističkim manifestacijama podrške vojnom puču i obaranju Vlade Cvetković-Maček, koja je potpisala pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu.[7]

Narodnooslobodilačka borba[uredi | uredi izvor]

Nakon bombardovanja Beograda i početka Aprilskog rata 1941, zajedno sa kumom Rosom Blagojević, otišla je u Kopljare, gde je ostala do početka okupacije, kada se vratila u Mladenovac. Tokom njihovog boravka u selu, u Mladenovcu je 12. aprila 1941, prilikom ulaska nemačke vojske, iz pravca Topole, došlo do sukoba između pripadnika Vermahta i pripadnika Unske divizije Jugoslovenske vojske, u kome je na obe strane bilo gubitaka. Ovaj događaj, značajno je odjeknuo među meštanima Mladenovca i okolnih sela, budeći veru u otpor okupatoru. Početkom leta 1941. Kika se povezala sa članovima Komunističke partije Jugoslavije, koji su radili na organizovanju ustanka. Nakon napada na Sovjetski Savez, krajem juna 1941. postala je član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a u avgustu 1941. kandidat za člana Komunističke partije.[4][5][8]

Kika i Draža Marković u partizanima 1944.

Njeni prvi politički zadaci bili su rad na okupljanju omladine, uglavnom devojaka, koje je uključivala u Narodnooslobodilački pokret (NOP). Drugaricama je čitala materijale i proglase, koje je dobijala od članova KPJ, upoznavala ih sa vestima, organizovala ih da rade na prikupljanju pomoći (odeće, obuće, municije, novca) za Kosmajski partizanski odred, koji je formiran 2. jula 1941. na Kosmaju. Zajedno sa svojim drugaricama, sašila je zastavu Kosmajskog odreda.[8] Nakon što je saznao da se povezala sa partizanima, otac Života joj je septembra 1941. zabranio svaki izlazak iz kuće. Početkom oktobra 1941. porodici je rekla da ide kod ujaka, ali je umesto kod njega otišla u Veliku Ivanču, gde se nalazio partizanski punkt za prijem novih boraca. Nakon dužeg ubeđivanja, uspela je nadležne da ubedi da je prime u partizane.[8][9]

Polovinom oktobra 1941. stupila je u Prvi šumadijski partizanski odred, ali je istog meseca prebačena u Kosmajski partizanski odred, u kome je primljena u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ).[5] Oktobra 1941. instruktor Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju Stevan Dukić formirao je Sresko povereništvo KPJ za mladenovački srez čiji su članovi bili — sekretar Živan Perišić, Mija Obradović, Mihailo Živković Ćata i Božidarka Damnjanović Kika, čije je zaduženje bilo rad sa ženama. Intenzivnim radom stvorila je veliki broj saradnika i simpatizera među ženama u mladenovačkim selima.[10] U jesen 1941. nemačke okupacione snage pokrenule su Prvu neprijateljsku ofanzivu sa ciljem uništenja ustaničkih snaga i zauzimanja slobodne teritorije u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Među prvima, na udaru ofanzive, našao se Kosmajski partizanski odred, sa oko 400 boraca, koji je uskoro upao u krizu usled nedostatka municije i dolaska hladnijih dana. U toku ofanzive, Štab Kosmajskog odreda doneo je odluku da se povuče ka Užicu, gde se nalazio Vrhovni štab NOPOJ i glavnina partizanskih snaga.[11]

Nakon povlačenja glavnine Odreda, na terenu Kosmaja ostala je mala grupa od 20 partizana (četiri petorke), koje su imale zadatak da svojim delovanjem prikriju odlazak glavnine. U svim akcijama ove grupe učestvovala je i Božidarka Damnjanović, tada već poznata po partizanskom imenu Kika. Nakon sloma Užičke republike i povlačenja glavnine partizanskih snaga u Sandžak, decembra 1941. kvislinške snage — pripadnici Srpske državne straže, Srpskog dobrovoljačkog korpusa i legalizovanih četnika Koste Pećanca, otpočeli su na terenu potragu za preostalim partizanskim grupama i njihovom uništenju. Značajnu ulogu, u otkrivanju preostalih partizanskih grupa, imali su i neki bivši partizanski borci, koji su u toku ofanzive dezertirali i priključili se neprijatelju. Tokom decembra 1941. stradalo je ili uhapšeno nekoliko Kikinih bliskih saradnika — Bora Lazić, Miodrag Bocić i Sreten Lomić (ubijeni); Živadin Perišić, Mihailo Živković Ćata i Mihailo Borić (uhapšeni). Kako se među uhapšenima našao sekretar Sreskog povereništva, Kika je krajem decembra preuzela njegovu dužnost.[11][12]

U novo Sresko povereništvo KPJ za mladenovački srez imenovala je Miju Obradovića, Mileta Perića, Miletu Vitorovića Slikara i Zagu Borić. Ova grupa radila je na formiranju oružanih desetina, od kojih su najbrojnije bile u selima Vlaška, Šepšin, Kovačevac, Granice, Dubona, Amerić i Mladenovac. Pripadnici partizanskih desetina su preko dana boravili u svojim kućama, a noću su naoružani patrolirali, pravili zasede neprijatelju i vršili razne akcije, koje su imale zadatak da kod okupatora i kvislinga stvore utisak o neuništivosti partizana. Takođe, ove akcije su kod naroda imale veliki moralni i politički efekat. Uz podršku naroda, na ovaj način je u teškim danima izuzetno hladne zime 1941/1942. i neprekidne neprijateljske potere, sačuvana partizanska četa koja je imala zadatak da dejstvuje do povratka Kosmajskog odreda. Aktivnošću sreskog povereništva na Kosmaju je krajem 1941. i početkom 1942. delovalo oko 60 članova KPJ, preko 100 članova SKOJ, kao i tridesetak Narodnooslobodilačkih odbora (NOO) sa preko 150 odbornika.[12]

Kada je 1943. ponovo formiran Kosmajski partizanski odred, Kika je u njemu postavljena za zamenika političkog komesara. Do kraja rata je bila i u članstvu Okružnog komiteta KPJ za Mladenovac.

Posleratna karijera[uredi | uredi izvor]

Josip Broz Tito prilikom dodele Ordena narodnog heroja ženama iz Makedonije i Srbije — Savka Javorina Vujović, Katarina Patrnogić, Vera Aceva, Mara Naceva, Kika Damnjanović i Danica Milosavljević, aprila 1955.

Nakon Drugog svetskog rata, završila je Učiteljsku školu i od 1952. radila kao učiteljica, a od 1959. do 1963. direktora u jednoj beogradskoj osnovnoj školi. Potom je do penzionisanja bila direktor Zavoda za osnovno obrazovanje i obrazovanje nastavnika Socijalističke Republike Srbije. Uporedo je obavljala razne društveno-političke dužnosti — sekretar i poverenik Okružnog narodnog odbora Beograda, pomoćnik predsednika Komisije državne kontrole Narodne Republike Srbije, načelnik Kadrovske uprave Centralnog komiteta Komunističke partije Srbije, član Izvršnog odbora Saveza udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata Srbije i član Predsedništva Saveza udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata Jugoslavije. Više puta je birana za narodnog poslanika Skupštine SR Srbije i Skupštine SFRJ, a bila je i član Saveta federacije. Imala je čin rezervnog kapetana JNA.[13][14][15][5][16][17]

Još u toku ratu počela je da se bavi novinarsko-publicističkim radom u listu Glas, organu Narodnog fronta Srbije i listu Kosmajski borac. Posle rata, bila je saradnik listova — Novi dani, Zmaj, Male novine, Žena danas, Zora i brojnih drugih publikacija. Godine 1978. napisala je biografsku knjigu Ja i moji ratni drugovi. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda, 1974. godine.[16][17]

Godine 1943. stupila je u partizanski brak sa svojim saborcem Dragoslavom Dražom Markovićem (1920—2005), kasnijim visokim državnim i partijskim funkcionerom Saveza komunista, SR Srbije i SFR Jugoslavije. U ovom braku imali su sina Milorada Mićka (1951—1995), novinara sportske rubrike Politike.[17] Kao Mrkovićeva supruga, učestvovala je na prijemima visokih stranih delegacija i državnika, kao i državnim proslavama i manifestacijama.[18][19][20][21][22][23][24][25] Nakon smrti supružnika Marković, njihovu arhivsku građu, koju su sačinjavala dokumenta, zabeleške, fotografije i odlikovanja, preuzeo je 2006. Istorijski arhiv Beograda.[26]

Umrla je 17. januara 1996. u banji Selters u Mladenovcu. Kremirana je, a njena urna je položena na Novom groblju u Beogradu.[27][17]

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden republike sa zlatnim vencem (1980), Orden rada sa crvenom zastavom (1961), Orden partizanske zvezde sa srebrnim vencem, Orden zasluga za narod drugog reda, Orden bratstva i jedinstva drugog reda, Orden za hrabrost i dr.[13][15][28] Ordenom narodnog heroja odlikovana je 9. oktobra 1953. godine.[16]

Kontroverze[uredi | uredi izvor]

Posle Drugog svetskog rata, učestvovala je u radu Suda za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti formiranog 12. novembra 1944. godine i na prvom zasedanju ovog suda učestvovala je u suđenju Žanki Stokić i Simi Panduroviću .[29]

Postoje i navodi o tome da je bila raspoređena na radno mesto učiteljice za kaznu jer je na nekom od Titovih balova strgla zlatnu ogrlicu sa vrata Milene Dapčević uz uzvik da se oni nisu zato borili[3].

Fotogalerija[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Petrović 2014, str. 5–6.
  2. ^ Petrović 2014, str. 7–9.
  3. ^ a b „Mladenovačke varošarije, Mioljub Uzelac”. pecat.info. Arhivirano iz originala 09. 02. 2011. g. Pristupljeno 11. 04. 2010. 
  4. ^ a b Narodni heroji 1 1982, str. 178.
  5. ^ a b v g Žene Srbije 1975, str. 210.
  6. ^ Petrović 2014, str. 12–13.
  7. ^ Petrović 2014, str. 16.
  8. ^ a b v Petrović 2014, str. 17.
  9. ^ Petrović 2014, str. 18.
  10. ^ Petrović 2014, str. 25.
  11. ^ a b Petrović 2014, str. 27.
  12. ^ a b Petrović 2014, str. 28.
  13. ^ a b Ko je ko 1957, str. 129.
  14. ^ Ko je ko 1970, str. 188.
  15. ^ a b Vojna enciklopedija 5 1973, str. 291.
  16. ^ a b v Narodni heroji 1 1982, str. 179.
  17. ^ a b v g Petrović 2014, str. 6.
  18. ^ „Poseta Bugarskoj 1965.”. foto.mij.rs. n.d. 
  19. ^ „Poseta Todora Živkova 1967.”. foto.mij.rs. n.d. 
  20. ^ „Posta Zrenjaninu 1968.”. foto.mij.rs. n.d. 
  21. ^ „Večera koju je priredio predsednik Skupštine SR Srbije 1970.”. foto.mij.rs. n.d. 
  22. ^ „Doček Nove 1975.”. foto.mij.rs. n.d. 
  23. ^ „Prijem u Užičkoj 15 1975.”. foto.mij.rs. n.d. 
  24. ^ „Na Palisadu 1975.”. foto.mij.rs. n.d. 
  25. ^ „Titova sahrana 1980.”. foto.mij.rs. n.d. 
  26. ^ „Lični fond Dragoslava Draže Markovića”. stalnapostavka.arhiv-beograda.org. n.d. 
  27. ^ „Preminula Kika Marković”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 19. 1. 1996. str. 24. 
  28. ^ „Odlikovanja iz legata Istorijskog arhiva Beograda” (PDF). arhiv-beograda.org. c. 2015. 
  29. ^ Predrag Puzić LOMAČA ZA SENSA Zločin i kazna Svetislava Stefanovića Kairos, Sremski Karlovci, 2003.[mrtva veza]

Literatura[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Божидарка_Дамњановић-Марковић_Кика&oldid=27553640”