Borbe u Italiji u okviru Francuskih revolucionarnih ratova

Borbe u Italiji u okviru Francuskih revolucionarnih ratova predstavljaju seriju sukoba u severnoj Italiji između francuskih revolucionarnih snaga i koalicije evropskih sila. Ključni saveznici su bili Austrija, Rusija i Pijemont, a učestvovale su i brojne druge italijanske države.

Prva koalicija (1792—1797)[uredi | uredi izvor]

Ujesen 1792. evropske sile su stvorile Prvu koaliciju protiv Francuske. Prva velika operacija je bila aneksija Nice od strane 30.000 francuskih vojnika. Zbog pobune u Lionu francuska vojska se povukla. Videvši francusku slabost Pijemont je izvršio invaziju Savoje sredinom 1793. Kada je suzbio pobunu u Lionu francuski general Fransoa Kelerman je potisnuo vojsku Pijemonta sa samo 12.000 francuskih vojnika.

Sukob je eskalirao ulaskom Austrije i Napuljske kraljevine, koje su izvršile mobilizaciju sa ciljem invazije južne Francuske, osvajanja Nice i udara na Provansu. Savezničke snage su dostigle 45.000 vojnika iz Austrije, Pijemonta i Napuljske kraljevine. Britanska mornarica je podržavala saveznike dejstvom na moru. Pre nego što su saveznici bili spremni za invaziju, komandant francuske vojske u Italiji započeo je ofanzivu, koju je planirao komandant artiljerije Napoleon Bonaparta. Francuska vojska je ofanzivom potisnula saveznike i zauzela je planinske prelaze, koji vode u Pijemont. Napoleon je osmislio novu ofanzivu, koja je zahtevala koordinaciju dve južne armije, one u Italiji i armije na Alpama. I ta Napoleonova ofanziva pokazala se uspešnom. Dalje francuske napade zaustavio je francuski ministar rata Lazar Karno, jer je bio zabrinut da bi pobunjenici mogli saseći linije snabdevanja u pozadini. Komandanti na frontu su bili nezadovoljni tom odlukom.

U Francuskoj je došlo do prevrata protiv Komiteta javne bezbednosti i Maksimilijana Robenspjera (28. jul 1794) Došlo je do haosa u francuskoj vojsci pa su saveznici izveli napad na Savoju. Međutim komanda francuske vojske u Italiji je na svoju ruku izvela kontraofanzivu i osigurali su linije snabdevanja do Đenove nakon pobede u prvoj bici kod Degoa. Nakon toga su Francuzi učvrstili front i čekali su dalje prilike. Dalje nije bilo većih sukoba na italijanskom frontu. Glavno težište rata se preselilo severno na Rajnu.

Austrijanci su 29. juna 1795. izveli napad na oslabljenu i loše snabdevenu francusku vojsku u Italiji. Francuska vojska u Italiji mogla je da skupi efektivno 30.000 vojnika (iako je nominalno bilo preko 100.000). General Kelerman je tražio pojačanja. Napoleon je osmislio treći plan napada. General Kelerman je smenjen i umesto njega je postavljen general Šere.

Napoleonov rat[uredi | uredi izvor]

Nakon Šereove smene, Napoleon je postavljen za vrhovnog zapovednika 2. marta 1796. Pobude Napoleonova unapređenja su najverovatnije bile političke prirode. Napoleon se pokazao ambicioznim a iskazanim vojnim umećem stekao je i osetan ugled. Namera je bila da Napoleona postavljanjem u Italiji stave u zaborav. Od 13 francuskih armija, vojska u Italiji bila je na dnu obzira francuske vlade. Bonaparta je po dolasku zatekao užasno stanje. Pobrinuvši se koliko je mogao za malodušnost i očajne materijalne prilike svojih trupa, mladi general je gotovo odmah otpočeo napad. Imao je na raspolaganju 37.000 vojnika i 60 topova protiv 50.000 savezničkih vojnika. Jedino pojačanje mogao je očekivati od francuske alpske armije, ali ona je bila zauzeta.

Napoleron je u bici kod Montenote pobedio Austrijance. Posle toga usledila je Druga bitka kod Dega. Nakon toga izvršio je opštu invaziju Pijemonta i pobedio u bici kod Mondove. Napoleon je za dve nedelje pobedio Pijemont, koji je tri godine bio u ratu sa Francuzima. Pijemont je sklopio sa Francuzima mirovni sporazum 28. aprila 1796. Francuzi su imali 6.000 žrtava, a saveznici više od 25.000.

Napoleon je preuredio vojsku i postavio je vojsku u povoljnu poziciju na reci Po. Posle male pobede kod Kondonje Francuzi su pobedili austrijsku vojsku u bici kod Lodija 10. maja 1796. Napoleon je dobio pojačanja, tako da je nastavio operacije sa 50.000 vojnika. Nastavio je sa ofanzivom i malim pobedama nad koalicijom. Napao je austrijske snage kod Mantove, pa je garnizon u Mantovi dobio pojačanja. Napoleon je 12.000 savezničkih vojnika stavio pod opsadu. Sa vojskom je krenuo južnije pa je zauzeo Toskanu i Papsku državu. Nakon tih pobeda okrenuo se severno i sa 20.000 vojnika pobedio je austrijsku vojsku od 50.000 vojnika pod zapovešću generala Vurmzera u bitkama kod Lonata i Kastiljonea. Austrijanci su se povukli u Alpe. Austrijanci su ponovo dobili pojačanje u naknadu za 20.000 žrtava, koje su pretrpeli u dva ratna meseca. Austrijanci su ponovo pokušali da oslobode Mantovu opsade. Glavnina austrijske vojske krenula je na Mantovu, a 45.000 vojnika je ostalo u pozadini kao zaštita za slučaj ponovne francuske ofanzive. U bici kod Rovereta 4. septembra 1796. Napoleon je uništio veliki deo austrijske vojske te se našao u prilici da napadne njenu pozadinu. Austrijanci su sporo reagovali na tu opasnost pa su bili teško poraženi u bici kod Basana, a njihova vojska je spala na 12.000 vojnika.

Austrijancima je ponovo stiglo pojačanje, a Napoleonova vojska je bila oslabljena bolestima, a linije snabdevanja su bile ugrožene pobunama. Ta pobuna je bila ugušena, ali francuska pozicija je bila oslabljena. Novi austrijski komandant Jozef Alvinci je izvršio još jedan pokušaj oslobađanja Mantove. Bonaparte je potisnuo Alvincija, ali zbog poraza jednog njegovoga potčinjenoga ugrožena mu je bila kontraofanziva, pa se Napoleon povukao. Posle toga usledila je čuvena trodnevna bitka kod Arkole, u kojoj je Napoleon ostvario značajnu i iznenađujuću pobedu protiv saveznika. I Austrijanci i Francuzi su dobili pojačanja, pa su Austrijanci u januaru 1797. krenuli u ofanzivu. Napoleon je kod Rivolija ponovo ostvario pobedu u kojoj su Austrijanci izgubili 14.000 vojnika. Ubrzo posle toga Mantova se predala Francuzima i time je okončano austrijsko prisustvo u Italiji.

Posle austrijskog poraza potpisan je 17. oktobra 1797. Kampoformijski mir između Napoleona kao predstavnika Francuske i Austrije. Pošto je Napoleon pobedio sve protivnike i uspešno okončao svoj pohod u Italiji raspala se prva koalicija, a mirovni sporazum je odredio raspodelu teritorija na kraju rata. Teritorija Mletačke republike je podeljena, a Belgija je pripala Francuskoj. Osim toga Napoleon je stvorio Cisalpinsku Republiku i Ligurijsku republiku, koje je priznala i Austrija tim sporazumom. Mletačke republike je prestala postojati.

Druga koalicija (1799—1800)[uredi | uredi izvor]

Druga faza rata u Italiji započela je 1799. kao deo Rata druge koalicije. Rusija je učestvovala u tom pohodu. Rusi nisu stigli na samom početku konflikta. Oko 60.000 francuskih vojnika pod komandom Šerea suočavalo se sa približno sličnim brojem saveznika. Dodatnih 50.000 ruskih vojnika je stiglo nešto kasnije. Francuzi su imali problema u Napuljskoj kraljevini, tako da je pola vojske tu bilo angažovano. Francuzi su prvi preventivno napali. Austrijski komandant Kraj je pobedio Francuze u bici kod Verone i Manjana krajem marta i početkom aprila 1799. Šere se povukao i ostavio je 8.000 vojnika u nekoliko tvrđava. Austrijski komandant Melas je bio spor u ganjanju Francuza, koji su se povlačili. Briljantni ruski feldmaršal Aleksandar Suvorov je postao glavni saveznički komandant. Francuskog komandanta Šerera je zamenio general Žan Moro. Francuzi su bili poraženi u bici kod Kasana 26. aprila 1799. Posle toga su se povukli iz Lombardije. Deo francuske armije iz Napuljske kraljevine je krenuo u pomoć. Nije uspeo početni saveznički napad duž reke Po 11. maja 1799.

Preostalo je samo 12.000 francuskih vojnika u vojsci generala Moroa. Pokušali su sa kontranapadom, ali ruski general Pjotr Bagration je uspešno odbio napad. Suvorov je zauzeo Torino i proglasio je vraćanje Pijemonta ranijem kralju.

Francuska alpska armija je bila angažovana u nizu manjih okršaja, ali nije dolazila da pomogne francusku armiju u Italiji. Suvorov je uspešno napredovao osvajajući francuske garnizone. U bici kod Trebije 1799. Suvorov je ostvario veliku pobedu nad francuskom vojskom. Francuzi su se povukli u Đenovu, a Suvorov je osvojio Novi. Austrijska vrhovna komanda je naredila da se obustavi ofanziva dok se ne osvoje francuski garnizoni u Mantovi i Alesandriji. Ubrzo posle toga general Moro je prekomandovan na Rajnu, a komandu je preuzeo general Bartelemej Žuber. Suvorov je obustavio ofanzivu po zahtevu vrhovne komande. Međutim Francuzi su krenuli u avgustu u ofanzivu sa 38.000 vojnika. Suvorov je pobedio Francuze 9. avgusta 1799. u bici kod Novog. U bici je ubijen francuski komandant Žuber. Muro je preuzeo inicijativu i poveo je preživele do Đenove, gde je pripremio odbranu grada.

U to vreme saveznička vrhovna komanda je naredila Suvorovu da napusti Italiju i da krene u proboj švajcarskog fronta. To je bila prekretnica rata. U Italiji su time ostala samo austrijska vojska, jer su Rusi krenuli u proboj švajcarskog fronta. Do proleća 1800. Rusi su se povukli iz koalicije. Saveznici su i nakon ruskog povlačenja ostali jači u Italiji. Austrijski general Melas je imao 100.000 ljudi pod svojom komandom protiv 50.000 Francuza, koji su bili rasejani. Saveznici su se pripremali za napad na južnu Francusku i preko Rajne. Melas se kretao jako polako. Napustio je opsadu Đenove i svuda je zaustavio napredovanje. Napoleon je poveo rezervnu vojsku kroz prelaz Veliki Sent Bernar. Cilj je bio da se oslobodi vojska pod komandom Andrea Masene u Đenovi. Francuska vojska u Đenovi je bila ugrožena nestašicom hrane zbog okruženja na kopnu i britanske pomorske blokade. Đenova je pala pre Napoleonova dolaska. Napoleon je koncentrisao svoju vojsku i udario na austrijsku vojsku pre nego što su se mogli koncentrisati. Prva bitka je bila 9. juna 1800. kod Montebela. Glavna bitka je bila bitka kod Marenga. Napoleon je tu zamalo bio poražen. General Luj Deso je na vreme stigao sa pojačanjem i preokrenuo francuski poraz u pobedu. U kontranapadu general Deso je ubijen, a Napoleon mu je kasnije izgradio spomenik. Bitka kod Marenja je bila poslednja bitka na italijanskom frontu u francuskim revolucionarnim ratovima. Posle bitke kod Hoenlindena blizu Minhena poraženi Austrijanci su bili prisiljeni da potpišu mir.

Vidi još[uredi | uredi izvor]