Pređi na sadržaj

Branje gljiva

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Fotografija sakupljača pečuraka, snimljena u Finskoj, oko 1913. godine

Branje gljiva, gljivolov, tihi lov i slični izrazi opisuju aktivnost prikupljanja gljiva u prirodi, odnosno bavljenje gljivama ili zanimanje za njih radi skupljanja jestivih vrsta za hranu ili zbog zadovoljavanja sopstvene znatiželje.[1] Kao rekreativna aktivnost gljivarenje je popularno širom sveta.

Branje gljiva (pečuraka) kao rekreativna aktivnost[uredi | uredi izvor]

Profesionalni berači gljiva u Italiji
"Tihi lov" na žuto pile
Rekreativni "gljivolov"

Uobičajeni izrazi među sakupljačima gljiva, kojima se opisuju ovakve aktivnosti, su odlazak "u gljive" ili "u tihi lov". Neizvesnost koja prati ovakav "lov" svemu daje čar. Neki ljudi vole gljive, neki ne, neki ih se plaše, ali je najmanje onih sasvim ravnodušnih. Kada se nađu u prirodi one svojom lepotom izazivaju divljenje, a na trpezi deluju snažno na čula mirisa i ukusa. Za običnog šetača, koji ih ne poznaje, za početak je dovoljno da upozna njihovu lepotu. Nipošto ih ne treba šutirati i uništavati, bez obzira da li su otrovne ili ne. Uključivanje u rad gljivarskog udruženja, poseta neke od izložbi, ili izlazak na teren sa iskusnim poznavaocima omogućava bolje upoznavanje sveta gljiva, u koji se ulazi oprezno, polako i sistematično.[2]

Sezona branja i staništa gljiva[uredi | uredi izvor]

Gljive rastu tokom cele godine. Rastu u šumama i na livadama, vole vlagu i sunce i ne podnose jak vetar. U narodu postoji verovanje da pečurke rastu odmah posle kiše. Kiša je zaista jedan od važnih faktora koji prethode pojavi plodnih tela se ne smeju zaboraviti ni ostali meteorološki uslovi, neophodni da bi micelija izbacila svoj plod – pečurku. Vlažne zime i rane prolećne kiše podstiču micelije da stvaraju svoje pupove – primordije iz kojih se kasnije, u vreme plodonošenja, razvija pečurka.

Ako u vreme plodonošenja nisu ostvareni uslovi za stvaranje ploda, pupovi će sačekati povoljnije meteorološke uslove ili će do sledeće sezone mirovati. U narodu postoji verovanje da se neke pečurke javljaju ciklično, svakih 10, 20, 50 ili čak 100 godina. Veoma retko će se pečurke naći na padinama koje su izložene vetru. Mnoge od njih nepovoljne vremenske prilike savlađuju tako što umesto plodnih tela stvaraju sklerocije, koje su sposobne da izdrže do sledeće sezone.

Za razvoj većeg broja pečuraka neophodna je vlaga u vidu kiše ili otopljenog snega, uz temperaturu iznad 10 °C. Pri ovim uslovima prve pečurke koje se javljaju u proleće su smrčci (Morchella spp.) i njima srodne vrste. Za gljive koje se javljaju kasnije tokom proleća, leta ili jeseni neophodna je veća količina sunčeve energije koja osim vazduha zagreva i tlo. Nakon obilnijih padavina, najbrže se javljaju gljive iz rodova Psathyrella spp, Marasmius spp, Mycena spp. i sl.

Korpa puna smrčka
Vrganj na stolu

Preterano visoke temperature, koje brzo isušuju zemlju, kao i minimalne količine padavina tokom letnjih meseci mogu pogodovati samo ponekim vrstama iz roda vrganja (Boletus spp.) ili rudnjače (Agaricus spp. ). Neke od njih se tokom vetrovitih ili vema vrućih dana osuše na staništu, a zatim već sa prvim padavinama ponovo rehiidriraju.

Nekim pečurkama plodno telo „sazreva“ za nekoliko sati, a zatim dolazi do njegove autolize, odnosno samorazlaganja što ga pretvara u crnu mastiljavu tečnost, koja je prepuna zrelih spora. Uprkos sunčevoj toploti ili drugim nepovoljnim uslovima, spore su na ovaj način sigurne da će dospeti u podlogu u kojoj će proklijati i tako produžiti vrstu.

Svako godišnje doba ima svoje vrste. Tako se, na primer, đurđevača (Calocyba gambosa ) uglavnom ne može naći u jesen, već tokom proleća, a naročito u periodu oko Đurđevdana, od sredine aprila do sredine maja. Sivi mišić (Tricholoma terrum) uglavnom se nalazi u jesen, sve do prvih mrazeva a busenasta rudnjača (Agaricus bohusii) najčešće tokom vrelih augustovskih dana. Gljive iz roda zeka (Russula spp. ) se pojavljuju nakon obilnijih padavina, ali kada već sve vrste kojima treba mnogo vlage završe svoje plodonošenje. One pokazuju da šuma počinje da se suši. Tokom zime rastu bukovače (Pleurotus ostreatus) i zimske panjevčice (Flammulina velutipes), pod uslovom da se temperatura kreće od -3 do +10 °C. Neke čisto jesenje vrste, na primer modrikače (Lepista spp.) ili stoglavka (Lyophyllum spp.), javljaju se u proleće. To se naročito dešava ako tokom jeseni nije bilo dovoljno vlage za njihovo plodonošenje, a proleće bude veoma kišno.[2]

Pravila za branje gljiva[uredi | uredi izvor]

Korpa puna gljiva
  1. Sve gljive koje se beru radi ishrane treba prikupljati isknjučivo u korpe od pruća, platnene ili jake papirne kese. U plastičnoj anbalaži se stvara povišena vlažnost, što podstiče proces razgradnje belančevina od strane bakterija. Konzumiranje takve gljive dovodi do istih simptoma kao konzumacija pokvarenog meso.
  2. Za ishranu treba brati samo one gljive koje sigurno prepoznajete. Sve drugo nepoznato što se nađe na terenu treba pakovati u odvojene posude i poneti proverenim poznavaocima gljiva u nekom od gljivarskih udruženja na determinaciju. Veoma je opasno pomešati u istoj korpi jestive i otrovne gljive. Otrovne gljive imaju izuzetno otrovne spore koje mogu zagaditi jestive primerke, pa tako dovesti do trovanja.
  3. Suviše mlade gljive ne treba nikada brati, jer je to stadijum u kome ih je najteže determinisati. Takođe ne treba brati ni stare primerke ili one raskvašene od kiše, jer su veoma skolone kvarenju.
  4. Prilikom branja treba poštovati prirodu. Uvek treba ostaviti dovoljan broj srednje zrelih i starih primeraka, koji će pustiti spore iz kojih će proklijati nova micelija, živi organizam koji će se za nekoliko godina razviti u novu gljivu.
  5. Prilikom branja gljive ne treba čupati, jer će se tako oštetiti micelijum. To je postupak, slikovito opisano, kao kada bi se poseklo drvo da bi se ubralo nekoliko plodova. Gljive se beru tako što se plodno telo gljive zavrće u krug, pri čemu micelarni konci kojima je vezana za gljivaču lagano popucaju. Otvor koji ostane posle branja treba zatrpati zemljom da bi se sprečio prodor bakterija, virusa i insekata. Ako gljiva raste na drvetu, treba je odrezati tik uz samu ivicu stabla ili panja.
  6. Uvek treba imati na umu da je najveća vrednost "gljivolova" boravak u prirodi i svežem vazduhu, a da je količina i kvalitet ubranih gljiva tek na drugom mestu. Gljive nikada ne treba brati u količinama koje se ne mogu i pojesti.
  7. Svaka nova jestiva vrsta koja se pronađe treba prvo da prođe testiranje. Kod pripreme gljiva za jelo treba imati na na umu da su one, pre svega, dodatak jelima od povrća, mesa ili ribe.[3]

Prepoznavanje gljiva[uredi | uredi izvor]

Za sakupljanje radi upotrebe u ishrani neophodno je dobro poznavanje morfologije gljiva

Da bi se sa sigurnošću gljive svrstale i determinisale, što je naročito važno kod branja gljiva u prirodi, neophodno je pratiti više značajnijih morfoloških odlika, odnosno dati odgovore na sledeća pitanja:

  1. Da li gljive rastu pojedinačno, u grupama ili u buketima.
  2. Koje je njihovo stanište: drvo, šumska stelja, zemlja itd.
  3. Imaju li šešir, dršku ili su neodređenog oblika.
  4. Koje su odlike šešira: dimenzije, boja, da li su mu ivice narebrane, povijene, rascepane i sl.
  5. Da li je plodište - meso na kome se formiraju spore, sastoje od listića, cevčica, iglica, vena ili je u pitanju glatka površina.
  6. Da li plodno telo ima dršku i ako je ima da li je ona postavljena centralno ili ne, koje su joj dimenzije, boja i konzistencija, koje su karakteristike njenog donjeg dela, da li se i na koji način plodište dodiruje sa drškom.
  7. Da li na drššci postoji prsten, suknjica ili končaste niti, a u njenoj osnovi osnovi vrećasti ovoj.
  8. Da li je meso gljive pihtijasto, vlaknasto, zrnasto ili plutasto (drvenasto), kakva mu je boja, miris, ponekad ukus, da li se menja boja na presku i da li luči bistru ili mlečnu tečnost.
  9. Koje je boje otisak spora[4]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „gljivarstvo”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Pristupljeno 4. 4. 2019. 
  2. ^ a b Davidović 2007, str. 14
  3. ^ Davidović, Mirjana. „Gljive – Vodič kroz svet jestivih i otrovnih gljiva”. Pristupljeno 4. 5. 2019. 
  4. ^ Davidović 2007, str. 20

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Branje gljiva na Vikimedijinoj ostavi.

Gljivarska udruženja u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Gljivarske manifestacije u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Брање_гљива&oldid=26830569”