Valerije Valens
 | Ovom članku potrebni su dodatni izvori zbog proverljivosti. |
| Aurelije Valerije Valens | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 3. vek |
| Datum smrti | mart 317 |
| Dinastija | tetrarhija |
| Prethodnik | Licinius |
| Naslednik | Licinius |
Aurelije Valerije Valens (lat: Aurelius Valerius Valens) (umro 317. godine) bio je rimski car, kao Licinijev savladar, u kratkom vremenskom periodu krajem 316. i početkom 317. godine. Valens je usvojio ime "Valerije", kao što je bilo uobičajeno među Tetrarsima.[1] Pogubljen je verovatno po naređenju Konstantina Velikog nešto pre 1. marta 317. godine.
O Valeriju Valensu znamo samo da je bio zapovednik dačke granice (dux limitis) tj podunavskih odreda u današnjoj severoistočnoj Srbiji i severozapadnoj Bugarskoj. Nakon teške i neodlučne bitke kod Cibale 8. oktobra 316. godine (bitka se ponekad datira u 314. godinu, ali savremeni izvori ukazuju da se ona odigrala 317. godine[2]), Licinije je pokušao da organizuje odbranu Trakije od nastupajuće vojske Konstantina I. Da bi obezbedio podršku lokalnih trupa, Licinije je u Serdiki (današnjoj Sofiji) proglasio tamošnjeg komandanta Valerija Valensa za svog savladara. Narativni izvori (Epitome Aurelija Viktora, Origo Constantini Imperatoris, Zosim...) beleže da je Valerije Valens nosio titulu cezara, ali nalazi rimskog novca potvrđuju da je u stvari bio avgust,[3] tj da je po rangu bio ravnopravan Liciniju. Međutim, izbor savladara nije doveo do promene na bolje Licinijeve ratne sreće. Konstantin je odneo ubedljivu pobedu nedaleko od Jedrena, ali je ipak morao da pristane na pregovore pošto su se Licinije i Valens sklonili u Staru Zagoru. Licinije je uspeo da zadrži kontrolu nad Trakijom, ali je svog savladara Valerija Valensa likvidirao, verovatno na Konstantinov zahtev. Tačan datum Valensove smrti nije poznat, ali je ubijen svakako pre 1. marta 317. godine, kada su Konstantin i Licinije sklopili mir u Serdici. Mirovni ugovor je finaliziran u Serdici nešto pre 1. marta 317. godine, datuma kada su Konstantinovi sinovi Konstantin II i Konstantin I postali cezari zajedno sa Licinijevim sinom Licinijem II.[4] Ne zna se da li je to bio deo sporazuma, ali Licinije je takođe dao pogubiti Valensa (nešto što Origo ne pominje).[5][6]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Cambi, Nenad (2012). „Tetrarchic Practice in Name Giving”. Ur.: A. Demandt; A. Goltz; H. Schlange-Schöningen. Diokletian und die Tetrarchie. 98. De Gruyter. str. 38—45. ISBN 9783110914603.
- ^ Barnes, Timothy D. (1973). „Lactantius and Constantine”. Journal of Roman Studies. 63: 29—46. JSTOR 299163. S2CID 163051414. doi:10.2307/299163.
- ^ Odahl 2004, str. 305 n.9.
- ^ Odahl 2004, str. 145.
- ^ Epitome de Caesaribus 40, 9.
- ^ Zosimus, Book II, 20.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Cambi, Nenad (2012). „Tetrarchic Practice in Name Giving”. Ur.: A. Demandt; A. Goltz; H. Schlange-Schöningen. Diokletian und die Tetrarchie. 98. De Gruyter. str. 38—45. ISBN 9783110914603.
- Odahl, Charles Matson (2004). Constantine and the Christian Empire. Routledge. ISBN 0-415-17485-6.}