Valonska kneževina
Valonska kneževina ili Valonska despotovina obuhvatala je oblasti Valone, Kanine, Himare i Berata koje su činile jednu političku celinu, posebno otkako ih je Stefan Dušan dao na upravu svom šuraku despotu Jovanu Komninu Asenu. U vreme rastakanja države prišao je drugom pripadniku carske porodice i pretendentu na presto, Simeonu. Pre smrti 1366. g. postao je blizak i Mlečanima koji su u njegovim krajevima odavno imali svoje interese. Neposredni naslednik valonskog despota bio je njegov brat, ili sin, sevast Aleksandar. Njegovim nestankom ta porodica mogla je da računa samo na Jovanovu ćerku Komninu. Ona se udala za Balšu II. Smrt Balše II na Saurskom polju 1385. g. je donela novi talas teritorijalnog rastakanja. Mrkša Žarković je postao gospodar Valone i Kanine. On je umro 1414. Njegova žena Ruđina je 1417. g. pobegla na Krf pred Turcima.[1]
Istorija[uredi | uredi izvor]
Strateški važan grad srpski Valona, tokom 13. veka je dugo odolevao napadima Vizantinije. Konačno pokoren od Vizantije 1290. godine, bio je jedan od glavnih carskih poseda na Balkanu. Vizantijska vlast je trajala do 1340-ih, kada je srpski vladar Stefan Dušan, iskoristivši vizantijski građanski rat, vratio deo Albanije. Valona je pala krajem 1345. ili početkom 1346. godine, a Dušan je svog devera Jovana Asena, brata bugarskog cara Jovana Aleksandra, postavio za Valonu kao prestonicu, a za glavne tvrđave Kaninu i Berat[2]. Međutim, prema nekim naučnicima, Dušan je zauzeo Valonu i Kaninu već 1337. godine. Obim Jovanove vlasti nad ovom teritorijom je nejasan; Ne zna se da li je bio ograničen na vlast nad ovim utvrđenim gradovima, ili je njegova vlast bila šira, pri čemu su mu se kao predstavniku Dušana javljale razne lokalne velmože centralne Albanije[3].
Jovanu je Dušan dodelio čin despota, a svoju kontrolu nad novom teritorijom učvrstio je tako što se predstavljao kao naslednik epirskih despota. U tom cilju, oženio se Anom Paleologinom, udovicom despota Jovana II Orsinija, usvojio manire vizantijskog dvora, uzeo prezime „Komnin“ koje su tradicionalno nosili epirski vladari i potpisao svoja dokumenta na grčkom. Posle Dušanove smrti 1355. godine, Jovan se učvrstio kao samostalan vlastelin. Održavao je bliske odnose sa Venecijom i sa Simeonom Urošem, vladarom Epira na jugu. Pod njegovom vlašću Valona je napredovala kroz trgovinu sa Venecijom i Dubrovačkom republikom.
Jovan je 1363. godine umro od kuge, a nasledio ga je Aleksandar, verovatno njegov sin, koji je vladao do oko. 1368. Nastavio je politiku svog oca, održavajući bliske veze sa Raguzom, čije je državljanstvo stekao[4]. Jovanova neimenovana ćerka je 1372. godine udata za Balšu II iz srpske plemićke porodice Balšića, koji je u miraz dobio Valonu, Kaninu, Berat i Himaru. Mnogi građani Valone pobegli su na ostrvo Saseno i zatražili zaštitu Venecije. Balša je nastavio da širi svoju teritoriju na zapadnom Balkanu, nasledivši Zetu 1378. godine i ubrzo nakon toga osvojio Dirahijum od Karla Topije, nakon čega je preuzeo titulu „vojvoda od Albanije“, verovatno po istoimenoj nekadašnjoj mletačkoj provinciji. Međutim, Topija je pozvao Osmanlije u pomoć, a Balša je stradao u bici na Savri kod Berata 1385. Njegova udovica Komnina je povratila kontrolu nad svojom baštinom i potom njome vladala zajedno sa ćerkom Ruđinom. Berat je, međutim, već pao pod Muzaku, a njihovo gospodstvo je sada bilo ograničeno na oblast oko Valone, sa Kaninom, Himarom i tvrđavom Pirgos .
Kneževina je sada bila suočena sa sve većom osmanskom pretnjom; 1386. godine, Balšina udovica je ponudila da Valonu ustupi Veneciji u zamenu za pomoć, ali je Republika odbila, pošto je sama Valona bez njenog zaleđa bila neodbranjiva. Nakon odlučujuće osmanske pobede u Kosovskoj bici 1389. godine, situacija je postala još nesigurnija. Sličnu ponudu 1393. Venecija je takođe odbila u želji da se ne suprotstavi Osmanlijama, ali je dve godine kasnije usledio drugi, sveobuhvatniji predlog. Preko episkopa Albanije, udovica je ponudila predaju cele kneževine u zamenu za doživotnu penziju za nju i njenu porodicu od oko 7.000 dukata izvučenih iz prihoda kneževine. Pregovori su zamrli nakon smrti udovice 1396. godine. Nju je nasledila Ruđina, koja se 1391. godine udala za Mrkšu Žarkovića. Prema italijanskim izvorima, kneževina se u vreme Mrkše zvala Kraljevina Srbija. Ugroženi osmanskom ekspanzijom, i Balšina udovica i Mrkša su više puta nudili da Valonu i njihovu kneževinu predaju Mlečanima, ali su oni odbijali ili su odugovlačili. Nakon Mrkšine smrti 1414. godine, nakratko ga je nasledila njegova udovica Ruđina, sve dok Osmanlije nisu zauzele grad 1417. godine[5].
Vladari Valonske kneževine[uredi | uredi izvor]
- 1346–1363 - Jovan Komnin Asen
- 1363–1372 - Aleksandar Komnin Asen
- 1372–1385 - Balša II
- 1385–1396 - Komnina Asen
- 1396–1414 - Ruđina Žarković
- 1414–1417 - Mrkša Žarković
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ NASLEDNICI MRNjAVČEVIĆA I TERITORIJE POD NjIHOVOM VLAŠĆU OD 1371. DO 1395. GODINE, Vladimir G. Aleksić, 2012.
- ^ „<italic>Essays on the Latin Orient</italic>. By <sc>William Miller</sc>, M.A. (Cambridge: University Press. 1921. Pp. viii, 582. 40s.)”. The American Historical Review. 1922. ISSN 1937-5239. doi:10.1086/ahr/27.3.570.
- ^ Soulēs, Geōrgios Chr (1984). The Serbs and Byzantium during the reign of Tsar Stephen Dušan (1331-1355) and his successors. Washington, D.C.: Dumbarton Oaks Library and Collection. ISBN 0-88402-137-8. OCLC 10459038.
- ^ Fine, John V. A. (1994). The late medieval Balkans : a critical survey from the late twelfth century to the Ottoman Conquest (1st paperback edition izd.). Ann Arbor. ISBN 978-0-472-10079-8. OCLC 749133662.
- ^ „<italic>Essays on the Latin Orient</italic>. By <sc>William Miller</sc>, M.A. (Cambridge: University Press. 1921. Pp. viii, 582. 40s.)”. The American Historical Review. 1922. ISSN 1937-5239. doi:10.1086/ahr/27.3.570.
