Vanbračna zajednica

Vanbračna zajednica je zajednica života jednog muškarca i jedne žene koja je duže trajala i čije je postojanje poznato trećim licima, koja nastaje njihovim saživljavanjem i prestaje prestankom namere ostvarivanja te zajednice.

U Srbiji je, očima zakonodavca, vanbračna zajednica izjednačena sa bračnom. Član 4. Porodičnog zakona ("Sl. glasnik RS", br. 18/2005 i 72/2011) definiše vanbračnu zajednicu na sledeći način: vanbračna zajednica je trajnija zajednica života žene i muškarca, između kojih nema bračnih smetnji (vanbračni partneri).

Pojam

Uobičajeni naziv za ovakvu zajednicu je vanbračna zajednica (zajednica lica koja nisu u braku), ali se upotrebljavaju i drugi izrazi, kao što su konkubinat i slobodna zajednica.

Latinski naziv za vanbračnu zajednicu je cohabitatio i doslovno znači „zajedničko stanovanje”.

Određeni broj vanbračnih zajednica preraste u brak, što vanbračnu zajednicu može činiti i oblikom braka na probu.

Istorija

Kroz istoriju ustanova vanbračne zajednice bila je različito vrednovana, kako u pravnom tako i u moralnom smislu. U rimskoj pravnoj terminologiji vanbračnu zajednicu označavao je konkubinat. Prema hrišćanskom učenju, konkubinat je smatran za zabranjenu i nemoralnu pojavu.

U Rusiji je sredinom 20. veka došlo do potpunog ukidanja svake razlike između formalnog i neformalnog braka. U Zakoniku je pored registrovanog braka mesto imao i neformalni brak.

Što se jugoslovenskog prava tiče, najstariji jugoslovenski pravni akt koji je priznavao pravni status vanbračne zajednice bio je Zakon o osiguranju radnika iz 1922. godine. U tom Zakonu stajalo je da vanbračna žena umrlog radnika ili radnika koji je stradao nesrećnim slučajem na radu može da ostvari materijalnu potporu pod uslovom da je vanbračna zajednica trajala najmanje godinu dana i da je u takvoj zajednici rođeno dete.

Podržavanjem vanbračne zajednice, od početka 21. veka, u zakonodavstvima mnogih zemalja uvedene su institucije građanske zajednice kao svojevrstan oblik vanbračne zajednice i braka. U određenim zemljama građanska zajednica može biti i između osoba istog pola — istopolni brak.

Pravno uređenje vanbračne zajednice

Dugo vremena je vanbračna zajednica bila samo društvena, ali ne i pravna pojava. Tek odnedavno, stavljanjem porodice u centar društvenog interesovanja, vanbračna zajednica je dobila određeno pravno uobličavanje. Potreba za pravnim uređenjem vanbračne zajednice proistekla je iz problema vezanih za njen raskid.

Zakon u Srbiji ne definiše strogo trenutak u kom jedna veza počinje da se tretira kao vanbračna zajednica. Ipak, neke odredbe ukazuju na to da je zajednički život dovoljan uslov za to. Pravna pravila i nisu neophodna u trenu kada dolazi do zasnivanja vanbračne zajednice, međutim ona se u praksi vrlo retko prijateljski raskida, naročito ako su vanbračni partneri živeli dugoz zajedno, ako su imali zajedničke prihode i zajedničke izdatke i ako imaju zajedničku decu.

U Srbiji zakonski pojam ove zajednice obuhvata dva sastavna elementa:

1. vanbračna zajednica je trajnija zajednica života žene i muškarca
2. vanbračna zajednica mora biti slobodna, odnosno da između vanbračnih partnera ne postoje bračne smetnje.

Samo ako vanbračna zajednica sadrži oba ova elementa proizvodiće dejstva predviđena u zakonu. Prema Porodičnom zakonu Srbije:

• Vanbračni partneri imaju ista prava i dužnosti kao i supružnici pod uslovima predviđenim u zakonu(i za vreme trajanja zajednice života, a ne samo posle njenog prestanka).
• Skup prava i dužnosti vanbračnih partnera u zajednici života čini njihov vanbračni status. Prava i dužnosti su ličnog i imovinskog karaktera, a tiču se ličnih prava i dužnosti dispozitivnog i imperativnog karaktera, kao i prava i dužnosti ličnoimovinskog i imovinskog karaktera.
• Vanbračna zajednica, budući da ne nastaje pred državnim organom, ne proizvodi statusna dejstva na ime, državljanstvo i poslovnu sposobnost.

Prestanak vanbračne zajednice

Vanbračna zajednica može prestati:

1. Prirodnim putem — smrću jednog vanbračnog partnera.
2. Za života vanbračnih partnera — sporazumnim i jednostranim raskidom.

Kao i za nastanak, i za prestanak vanbračnevanbračne zajednice uglavnom je dovoljna volja dvaju lica suprotnog pola, odnosno njihova saglasnost. Ta saglasnost može biti rezultat izričitog sporazuma obeju strana. Vanbračna zajednica može prestati i prećutno, kada se iz ponašanja jednog partnera može zaključiti da je do raskida došlo (npr. zasnovao je drugu vanbračnu zajednicu). Raskid može biti i jednostran. Vanbračna zajednica upravo i podrazumeva slobodan jednostran raskid, izričito ili faktičkim radnjama. Raskid ne može povlačiti nikakve pravne obaveze onog ko je raskinuo vanbračnu zajednicu, koje bi bile rezultat samog raskida. Jedino ako bi to bilo učinjeno grubim kršenjem uzajamnih prava i dužnosti vanbračnih partnera, došlo bi do uskraćivanja prava na izdržavanje.

Posledice prestanka

Prestankom vanbračne zajednice nastaje potreba raščišćavanja međusobnih odnosa između dotadašnjih partnera. To su uglavnom ona ista pitanja koja treba rešiti i po razvodu braka. Imajući u vidu da u Srbiji, po zakonu, vanbračne zajednice imaju ista dejstva kao i bračne, krug ovih pitanja je isti.

Deca u vanbračnoj zajednici

Kod vanbračnih zajednica sa decom najznačajnije postaje pitanje odnosa roditelja i dece, a ne da li su roditelji u braku ili nisu. Prava dece rođene u braku i van braka su izjedančena.

Nasledno pravo u vanbračnoj zajednici

Iako je vanbračna zajednica prema Porodičnom zakonu Srbije zakonski gotovo izjednačena sa bračnom, ipak postoje segmenti života u kojima formalni i neformalni partneri nemaju ista prava. Vanbračni partneri ne mogu automatski da nasleđuju jedan drugog, već samo testamentom, ali imaju pravo da nakon razlaza podele imovinu koju su zajedno sticali. Takođe, vanbračni partner ne može da nasledi porodičnu penziju preminulog supružnika. Razlog ovome je sprečavanje prevara, jer ako bi i u ovim slučajevima bili izjednačeni, mogli bi se pojaviti prevaranti koji bi na razne načine dokazivali da su bili u vanbračnoj zajednici sa preminulim i da potražuju njegovu imovinu i penziju.

Izigravanje zakona

Starije osobe često žive u vanbračnim zajednicama zbog finansijskih razloga: kako ne bi izgubili pravo na izdržavanje od bivšeg supružnika, porodične penziju i slično.

Konstitutivni elementi vanbračne zajednice

1. Različitost polova

Za sada svako određenje ove zajednice polazi od nje kao zajednice muškarca i žene, što je čini ciljnom zajednicom. Međutim, postoje snažna zalaganja, pre svega u zemljama Zapadne Evrope, da se prizna pravni učinak zajednica života dvaju lica istog pola. Srpsko pravo se u pogledu ovog izričito izjašnjava, govoreći o vanbračnoj zajednici kao zajednici života žene i muškarca.

2. Zajednica života

Volja i namera ostvarivanja zajednice života muškarca i žene podrazumevaju i zajedničko stanovanje, ishranu, provođenje slobodnog vremena i drugo, kao i u braku.

Međutim, u braku se supružnici mogu dogovoriti da imaju odvojena domaćinstva i mesta stanovanja, a da brak i dalje ima svoje dovoljno realno postojanje. Da bi zajednica života vanbračnih partnera postojala, ona mora imati i spoljne manifestacije, što isključuje njihov dogovor o vođenju odvojenih domaćinstava i različitim mestima stanovanja. Fiktivni brakovi mogu postojati, ali ne i fiktivne bračne zajednice.

3. Isključivost vanbračne zajednice

Vanbračnoj zajednici kao uzor služi brak, što znači da istovremeno ne može postojati više ovakvih zajednica jednog lica. Ovo isključuje i postojanje braka jednog od njih.

Ovo proizlazi iz činjenice da vanbračna zajednica podrazumeva vođenje zajednice života. Ako jedno lice ostvaruje potpunu zajednicu života sa drugim licem suprotnog pola, to onda faktički isključuje mogućnost da može voditi još jednu takvu zajednicu.

4. Stabilnost i duže trajanje

Vanbračnih zajednica ima različitih. Mogu biti sporadične, povremene, nestabilne ili trajnije, čvršće i tešnje zajednice života i rada. Pravni pojam vanbračne zajednice podrazumeva da ona traje duže, što ukazuje na njenu stabilnost.

5. Javnost

U vanbračnoj zajednici muškarac i žena žive kao da su u braku. Njen spoljni izgled ne razlikuje se od uobičajenog izgleda bračne zajednice.

Vanbračna zajednica mora biti poznata u sredini u kojoj se ostvaruje (razlikuje se od skrivenih ljubavnih veza ili prolaznih partnerstava). Ako vanbračnu zajednicu partneri prikrivaju, to znači da oni i nisu zainteresovani za njeno održanje.

Odnos braka i vanbračne zajednice

Danas se sve češće brak kao institucija promišljeno odbacuje. Prema podatku iz maja 2015. godine, u Srbiji ima oko 120.000 parova koji žive nevenčano.

Sličnosti između braka i vanbračne zajednice

Osnovna sličnost vanbračne zajednice i braka je u zajedničkoj sadržini, odnosno suštini odnosa. Oba predstavljaju zajednicu života muškarca i žene — ukupnost njihovih emotivnih, intelektualnih, ekonomskih i socijalnih odnosa.

Razlike između braka i vanbračne zajednice

Najočiglednija razlika između braka i vanbračne zajednice je službeno zaključenje braka i njegov prestanak samo u zakonom predviđenim slučajevima, pred nadležnim državnim organom.

Vanbračna zajednica nastaje saglasnošću volja vanbračnih partnera, izričito ili prećutno, i na isti način prestaje, što upravo i predstavlja najveći pravni problem, jer se javlja nedostatak formalnosti koje bi označile njen početak i kraj, što je značajno za sticanje ili gubljenje određenih prava i obaveza.

Istopolne vanbračne zajednice

Pravo na sklapanje braka između istopolnih partnera postalo je aktuelno poslednjih godina, ali je to pitanje počelo da se postavlja još 1973. godine, kada je u švedskom parlamentu diskutovano o predlogu da se ukine brak u korist registrovane kohabitacije koja bi bila dostupna svim parovima. Iako je predlog odbijen, iznet je stav da je kohabitacija dva lica istog pola, sa stanovišta društva, sasvim prihvatljiv oblik porodične zajednice. Prvi zakonski akt u vezi sa pravima homoseksualaca bio je holandski zakon o renti iz 1979. godine. Ovim zakonom bilo je predviđeno da u situaciji gde je samo jedan partner imao status zakupca, nakon dve godine života u zajedničkom domaćinstvu oba lica dobiju sustatus zakupca. Čak i pre ovog zakona, imigraciona praksa, odnosno pravila pojedinih zemalja, uključujući tu Švedsku i Holandiju, još 1970. godine izdavale su boravišne dozvole partnerima svojih državljana bez obzira na pol.

U mnogim državama Zapadne Evrope danas je i vanbračna zajednica dva lica suprotnog pola, zasnovana na dobrovoljnosti, takođe pravno regulisana. Nordijske države odavno predstavljaju sinonim za poštovanje ljudskih prava, odnosno prava manjina, tako da su gotovo sve ove države dozvolile sklapanje istopolnih brakova, a sličan trend prisutan je i u ostalim delovima Evrope. Prva država na svetu koja je dozvolila sklapanje istopolnih brakova Holandija (2001), a zatim i Belgija (2003). Irska je 2010. godine donela Zakon o civilnom partnerstvu, koji se odnosi samo na lica istog pola. U Ujedinjenom Kraljevstvu je 2013. godine donet zakon kojim je istopolnim partnerima priznato pravo na sklapanje braka. Iste godine sklapanje istopolnih brakova dozvoljeno je i u Francuskoj i istom prilikom ovim licima priznato je i pravo na usvojenje dece.

U državama srednje i istočne Evrope postoji najveći otpor u pogledu priznanja određenih prava istopolnim partnerima. Izuzetak je Nemačka, gde je zakon o istopolnim brakovima donet 2017. godine.

U našem okruženju status istoplnih brakova i vanbračnih zajednica regulisan je u Sloveniji i Hrvatskoj. U Sloveniji je 2006. godine donet Zakon o registraciji istospolne partnerske skupnosti, a početkom 2013. Ustavni sud proglasio je neustavnim Zakon o nasleđivanju koji ne predviđa pravo na nasleđivanje umrlog partnera u dugotrajnijim zajednicama osoba istog pola, kakvo imaju heteroseksualni partneri u vanbračnoj zajednici. Na taj način, istopolni partneri su u pogledu nasleđivanja u potpunosti izjednačeni sa licima različitog pola. U Hrvatskoj je 2003. godine donet Zakon o istopolnim zajednicama, kojim je predviđen koncept de facto istopolne vanbračne zajednice. Prema navedenom zakonu, istopolna zajednica je životna zajednica dve osobe istog pola koje nisu u braku, vanbračnoj ili drugoj istopolnoj zajednici, a koja traje najmanje tri godine. Pravna dejstva istopolne zajednice su pravo na izdržavanje i pravo na sticanje i uređivanje međusobnih odnosa u vezi imovine i pravo na uzajamno pomaganje.

U Srbiji trenutno istopolnim partnerima nisu priznata nikakva prava u oblasti bračnog, odnosno partnerskog prava. Godine 2013. je pripremljen i Model zakona o registrovanim istopolnim zajednicama, čije odredbe gotovo u potpunosti izjednačavaju homoseksualne i heteroseksualne partnere. Za partnere koji žive u višegodišnjoj zajednici predviđeno je pravo da se međusobno izdržavaju, da stiču zajedničku imovinu, nasleđuju, da u slučaju smrti uživaju penziju ili neku socijalnu pomoć dotadašnjeg partnera, da mogu jedni druge da posećuju u bolnici kao članovi najuže porodice i dr. Ovaj Model zakona ne predviđa mogućnost usvajanja dece.

Vidi još

• Porodično pravo
• Brak

Literatura

• „Porodični zakon”. Zakon. Republika Srbija. Pristupljeno 10. 9. 2019. 
• Draškić, Marija (2018). Porodično pravo (2. izmenjeno i dopunjeno izd.). Beograd: Službeni glasnik. ISBN 978-86-519-2283-4. COBISS.SR 267993356
• Panov, Slobodan; Antić, Oliver (2017). Porodično pravo . Nasledno pravo (5. ažurirano изд.). Beograd: Organizacija za pravnu edukaciju i kulturu prava Projuris. ISBN 978-86-86105-76-9. COBISS.SR 230935564