Pređi na sadržaj

Варичела зостер вирус

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Varičela zoster virus
Electron micrograph of a "Human alphaherpesvirus 3" virus
Elektronska mikrografija viriona humanog alfaherpesvirusa 3
Klasifikacija virusa e
(nerangirano): Virus
Realm: Duplodnaviria
Carstvo: Heunggongvirae
Tip: Peploviricota
Klasa: Herviviricetes
Red: Herpesvirales
Porodica: Herpesviridae
Rod: Varicellovirus
Vrsta:
Varičela zoster virus
Sinonimi
  • Human herpesvirus 3 (HHV-3)[1]
  • Varicella-zoster virus[2] (VZV)

Varičela zoster virus (akronim VZV) ili ljudski (humani) alfaherpesvirus 3 (akronim HHV-3) je filtrabilni virus koji sitniji od virusa variola-vakcine (200 mμ). Jedan je od devet herpesvirusa za koje je poznato da inficiraju ljude.

Virus izaziva relativno blago zarazno oboljenje vodene boginje varičelu i zoster (oboljenje) koja se ne može preneti na eksperimentalne životinje; jer je samo je čovek prijemčiv za tu bolest. Varičela najčešće pogađa decu, tinejdžere i mlade odrasle osobe, a zoster (oboljenje) (herpes zoster) odrasle (i retko je kod dece). Infekcije VZV su specifične za ljude, tokom kojih virus može da prežive u spoljašnjim sredinama nekoliko sati.[3]

U čoveka se inokulacijom virusa mogu izazvati lokalne i opšte promene. Virus se u bolesnika nalazi na početku bolesti u organima za disanje i kraće vreme u krvi. Nakon toga nalazi se u promenama na koži, uglavnom za vreme vezikuloznog stadijuma.

VZV se umnožava u plućima i izaziva širok spektar simptoma. Nakon primarne infekcije (varičele), virus miruje u nervima, uključujući ganglije kranijalnih nerava, ganglije dorzalnog korena i autonomne ganglije. Mnogo godina nakon što se osoba oporavila od vodenih boginja, VZV se može ponovo aktivirati i izazvati neurološka stanja.[4]

Kod odraslih i kod osoba sa oslabljenim imunitetom infekcije VZV mogu da budu opasne. Infekcija VZV za vreme trudnoće mogu da dovedu do deformacija fetusa, ožiljaka na koži i drugih problema kod bebe.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Drevne civilizacije prepoznale su i opisale osip nalik na vodene boginje; međutim povetanost zostera i vodenih boginja dokazan je tek 1888. godine.[5]

Sličnost između virusnih čestica izolovanih iz lezija zostera i onih iz varičele primećena je 1943. godine.[6]

Prva vakcina protiv vodenih boginja (varičele) uvedena je 1974. godine.[7]

Karakteristike[uredi | uredi izvor]

Varičela zoster virus pripada potfamiliji alphaherpesviridae u porodici herpesviridae, rodu Varicellovirus.[3]

Elektronska mikrografija varičela zoster virusa

Varičela zoster virus virus ima prečnik od 150-200 nm i sadrži linearni, dvolančani DNK (125 kbp) genom, zatvoren u ikosaedarski kapsid, okružen fosfolipidnim omotačem.

Varičela zoster virus raste sporo u ćelijama humanih diploidnih fibroblasta i ostaje vezan za ćeliju domaćina, što dovodi do manje cirkulišućih virusnih čestica.[3]

Virus je veoma sličan virusu herpes zostera, štaviše kao da je sa njim identičan. Elementarna telašca virusa varičele se razlikuju od elementarnih telašaca virusa velikih boginja, i teže ih je videti u mikroskopskom preparatu, pa se zato ova metoda ne koristi u dijagnostici. I na elektronskoj mikroskopiji isto tako se virus varičele teško prikazuje (vidi sliku).[3]

Način prenošenja[uredi | uredi izvor]

Glavni put prenošenja je preko aerosola koji nose čestice VZV omotane bez ćelija. Prenos se dešava sa kožnih vezikula zaraženih osoba u respiratorni trakt osetljive osobe. Prenos se takođe može desiti direktnim kontaktom sa infektivnom vezikularnom tečnošću poreklom od zaražene osobe. In utero (u materici) infekcija se takođe može javiti kao rezultat transplacentalnog prolaska virusa tokom infekcije varičelom kod trudnice.[3]

Inkubacija[uredi | uredi izvor]

Period inkubacije varičela zoster virusa koji je u rasponu od 10 do 21 dan, u proseku traje 14 dana.[3]

Infektivnost[uredi | uredi izvor]

Varičela zoster virus je veoma zarazan. Visoko infektivni VZV bez ćelija, proizvedeni u kožnim vezikulama pacijenata, odgovorni su za visok stepen zaraznosti ovog virusa. Vodene boginje su zarazne 1 do 2 dana pre pojave osipa i otprilike 3 do 4 dana nakon pojave osipa, sve dok se sve vezikule ne prekriju. Zoster je manje zarazan od varičele, ali pacijenti sa zosterom mogu preneti virus na osetljive osobe.[3]

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Primarna infekcija virusom varičela zoster dovodi do varičele primarno prenosiva kapljična zarazna bolest iz grupe osipnih groznica

Primarna infekcija virusom varičela zoster dovodi do varičele (primarno prenosiva kapljična zarazna bolest iz grupe osipnih groznica), što može dovesti do komplikacija uključujući encefalitis, pneumoniju (ili direktnu virusnu pneumoniju ili sekundarnu bakterijsku pneumoniju) ili bronhitis (bilo virusni bronhitis ili sekundarni bakterijski bronhitis). Čak i kada se klinički simptomi vodenih boginja povuku, VZV ostaje u stanju mirovanja u nervnom sistemu zaražene osobe (latencija virusa), u ganglijima trigeminusa i dorzalnog korena.[8] VZV ulazi kroz respiratorni sistem. Imaju period inkubacije od 10-21 dan, u proseku 14 dana. Gađajući kožu i periferni nerv, period bolesti je od 3 do 4 dana. 1-2 dana pre pojave osipa je kada je ovaj virus najzarazniji. Znaci i simptomi uključuju vezikule koje se pune gnojem, rupture i kraste pre zarastanja. Lezije se najčešće javljaju na licu, grlu, donjem delu leđa, grudima i ramenima.[9]

U otprilike trećini slučajeva,[10] VZV se reaktivira kasnije u životu, izazivajući bolest poznatu kao herpes zoster.

U otprilike trećini slučajeva,[10] VZV se reaktivira kasnije u životu, izazivajući bolest poznatu kao herpes zoster.

Smatra se da je individualni životni rizik od razvoja herpes zoster između 20% i 30%, ili otprilike 1 od 4 osobe. Međutim, za osobe starije od 85 godina, ovaj rizik se povećava na 1 od 2 osobe.[11] U studiji iz Švedske Nilsson et al (2015) godišnja incidencija infekcije herpes zoster procenjuje se na ukupno 315 slučajeva na 100.000 stanovnika za sve uzraste i 577 slučajeva na 100.000 za osobe starije od 50 godina.[12] VZV takođe može da inficira centralni nervni sistem, a članak iz 2013. navodi stopu incidencije od 1,02 slučaja na 100.000 stanovnika u Švajcarskoj i godišnju stopu incidencije od 1,8 slučajeva na 100.000 stanovnika u Švedskoj.[13]

Lezije šindre i prateći bol, koji se često opisuje kao peckanje, obično se javljaju na koži koju inerviraju jedan ili dva susedna senzorna nerva, skoro uvek samo na jednoj strani tela. Lezije na koži se obično povlače tokom nekoliko nedelja, dok bol često traje duže. U 10 do 15% slučajeva, bol traje duže od tri meseca, hronično i često onesposobljujuće stanje poznato kao postherpetična neuralgija. Druge ozbiljne komplikacije infekcije varičela zoster uključuju Mollaretov meningitis, zoster multipleks i zapaljenje arterija u mozgu koje dovodi do moždanog udara,[14] mijelitis, herpes oftalmicus ili zoster sine herpete. Kod Remzi Hantovog sindroma, VZV utiče na genikularni ganglij dajući lezije koje prate specifične grane facijalnog nerva. Simptomi mogu uključivati bolne plikove na jeziku i uhu zajedno sa jednostranom slabošću lica i gubitkom sluha. Ako se inficira u početnim fazama trudnoće, može doći do ozbiljnog oštećenja fetusa. Reieov sindrom može se desiti nakon početne infekcije, izazivajući kontinuirano povraćanje i znake moždane disfunkcije kao što su ekstremna pospanost ili borbeno ponašanje. U nekim slučajevima može uslediti smrt ili koma. Reieov sindrom uglavnom pogađa decu i tinejdžere, a upotreba aspirina tokom infekcije može povećati ovaj rizik.[9]

Znaci i simptomi[uredi | uredi izvor]

Tipičan izgled plikova na koži u početnom stadijumu varičele
Promene na koži u stadijumu kraste (5 dan od početka varičele)

Varičela[uredi | uredi izvor]

Kod dece, varičela se manifestuju:[15]

  • povišenom temperaturom,
  • razdražljivošću,
  • erupcijom vezikularnog osipa, koji na kraju stvara kraste koje otpadaju a koža zarasta bez ožiljaka.

Varičela se takođe može javiti kod odraslih bez prirodnog imuniteta ili reakcije izazvane virus zoster vakcinom.

Herpes zoster (zoster)[uredi | uredi izvor]

Najčešća prezentacija zostara je vezikularni osip, koji najčešće pogađa torakalni dermatom. Bol i parestezija su obično prvi simptomi VZV infekcije. Dok karakteristični vezikularni osip ne izbije, dijagnoza može biti teška.

Prodromalni period tokom kojeg simptomi mogu varirati je uobičajen (u proseku oko 14. dana). Nakon prodromalno perioda bolesti javljaju se:

  • bol, parestezija i gubitak čula su uobičajeni simptomi,
  • eritematozne makule,
  • papule, koje se razvijaju i napreduju u vezikule u roku od 24 sata
  • vezikule na kraju formiraju kraste koje se rapdaju i otladaju
  • motorna slabost se takođe može javiti ali ona često izostaje tokom pregleda.
  • slučajevi stvarne monoplegije zbog VZV neuritisa brahijalnog pleksusa

Zoster multipleks[uredi | uredi izvor]

Zoster se možepojaviti u više dermatoma, susednih i nesusednih, na obe strane tela. Osobe sa oslabljenim imunitetom su podložnije ovom obliku zostera. Terminologija zavisi od broja zahvaćenih dermatoma i od toga da li je stanje jednostrano ili bilateralno (npr zoster duplek unilateralis se odnosi na zahvaćenost dva jednostrana dermatoma). Prijavljeni su i slučajevi zostera koji se istovremeno javio u sedam nesusednih dermatoma

Zoster sinusni herpes[uredi | uredi izvor]

VZV infekcija se može ponovo aktivirati bez izazivanja kožnih vezikula. Ovi pacijenti imaju jake dermatomne bolove, moguću motoričku slabost i moguću hipesteziju, ali bez vidljivog osipa ili vezikula.

VZV infekcija se može manifestovati kao akutna periferna paraliza lica kod 8-25% pacijenata koji nemaju kožne vezikule. Ovo je češće kod pacijenata sa oslabljenim imunitetom koji koriste aciklovir (ili druge agense) kao profilaksu zostera.[16]

Bolest centralnog nervnog sistema[uredi | uredi izvor]

VZV može biti povezan sa bolešću CNS, pri čemu je meningitis najčešća klinička prezentacija.

Bolest CNS izazvana VZV se često manifestuje bez pratećek zoster osipa.[17]

Ramsai Huntov sindrom[uredi | uredi izvor]

Ramsai Huntov sindrom je neurološka bolest koja dovodi do pojave vezikula na koži oko ušnog kanala, kao i paralize lica, bolova u ušima i drugih karakterističnih znakova.[18] Povezan je sa infekcijom regiona facijalnog nerva i genikularnog gangliona varičella zoster virusom.[19]

Klinička slika uključuje sledeće znake i simptome:[19]

  • perifernu paralizu lica
  • bol u uhu i licu
  • vezikule u spoljašnjem ušnom kanalu (nisu uvek prisutne)
  • dodatni slušni i vestibularni simptomi u nekim slučajevima.[18]
Očni oblik zostera bez promena na vežnjači i rožnjači oka

Očni zoster (herpes oftalmikus)[uredi | uredi izvor]

Očni zoster uzrokovan je reaktivacijom VZV infekcije u oftalmičkom delu trigeminalnog nerva. Klnička slika može uključivati konjunktivitis ili čireve rožnjače. Komplikacije uključuju slepilo, a vezikule ne moraju biti prisutne.

Retko, virus migrira duž intrakranijalnih grana trigeminalnog nerva, izazivajući trombotičnu cerebrovaskularnu patologiju sa jakom glavoboljom i hemiplegijom.

Prevencija[uredi | uredi izvor]

Od kada je program vakcinacije protiv varičele sproveden 1995. godine, hospitalizacije i smrtni slučajevi od varičele su samo u Sjedinjenim Američkim Državama opali za 93%, odnosno 94%.[20]

Imunizacija[uredi | uredi izvor]

Živa atenuirana vakcina, razvijena od japanskog soja Oka, preporučuje se za upotrebu kod zdrave dece nakon 12 meseci starosti.[9] Vakcina se takođe može koristiti za imunokompetentne odrasle osobe, posebno one sa profesionalnim rizikom od dobijanja bolesti (npr u Kanadi se vakcina protiv varičela herpesa zoster takođe preporučuje za imunizaciju imunokompetentnih odraslih osoba starijih od 60 godina).[3]

Profilaksa[uredi | uredi izvor]

Pasivna imunizacija intravenskim imunim globulinom, varičela-zoster imunim globulinom (VZIG) ili VariZIG, ako se daje u roku od 96 sati od izlaganja infekciji, efikasna je u prevenciji infekcije ili smanjenju ozbiljnosti bolesti kod osetljivih i/ili imunokompetentnih osoba.[3]

Terapija[uredi | uredi izvor]

U ljudskom telu VZV izazvana infekcija može se lečiti brojnim lekovima i terapeutskim agensima, uključujući:

Aciklovir se često koristi kao lek izbora kod primarnih VZV infekcija, a rani početak njegove primene može značajno da skrati trajanje bilo kojih simptoma. Međutim, postizanje efektivne koncentracije aciklovira u serumu obično zahteva intravensku primenu, što otežava njegovu upotrebu van bolnice.[22]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „ICTV Taxonomy history: Human alphaherpesvirus 3”. International Committee on Taxonomy of Viruses (ICTV) (na jeziku: engleski). Pristupljeno 9. 1. 2019. 
  2. ^ „ICTV 9th Report (2011) Herpesviridae”. International Committee on Taxonomy of Viruses (ICTV) (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 22. 12. 2018. g. Pristupljeno 9. 1. 2019. „'Human herpesvirus 3 Human herpesvirus 3 [X04370=NC_001348] (HHV-3) (Varicella-zoster virus)” 
  3. ^ a b v g d đ e ž z Canada, Public Health Agency of (2012-04-30). „Pathogen Safety Data Sheets: Infectious Substances – Varicella-zoster virus”. www.canada.ca. Pristupljeno 2022-03-17. 
  4. ^ Nagel, M. A.; Gilden, D. H. (2007). „The protean neurologic manifestations of varicella-zoster virus infection”. Cleveland Clinic Journal of Medicine. 74 (7): 489—494. PMID 17682626. doi:10.3949/ccjm.74.7.489. .
  5. ^ Wood, M. J. (2000). „History of Varicella Zoster Virus”. Herpes : The Journal of the Ihmf. 7 (3): 60—65. PMID 11867004. 
  6. ^ Ruska, H. (1943). „Über das Virus der Varicellen und des Zoster”. Klinische Wochenschrift. 22 (46–47): 703—704. S2CID 11118674. doi:10.1007/bf01768631. 
  7. ^ Takahashi, Michiaki; Otsuka, Terumasa; Okuno, Yoshiomi; Asano, Yoshizo; Yazaki, Takehiko; Isomura, Shin (1974). „Live Vaccine Used to Prevent the Spread of Varicella in Children in Hospital”. The Lancet. 304 (7892): 1288—1290. PMID 4139526. doi:10.1016/s0140-6736(74)90144-5. .
  8. ^ Steiner, Israel; Kennedy, Peter GE; Pachner, Andrew R. (2007). „The neurotropic herpes viruses: Herpes simplex and varicella-zoster”. The Lancet Neurology. 6 (11): 1015—1028. PMID 17945155. S2CID 6691444. doi:10.1016/S1474-4422(07)70267-3. 
  9. ^ a b v Tortora G. Microbiology: An Introduction. Pearson. pp. 601–602.
  10. ^ a b Harpaz, R.; Ortega-Sanchez, I. R.; Seward, J. F.; Advisory Committee on Immunization Practices (ACIP) Centers for Disease Control and Prevention (CDC) (2008). „Prevention of herpes zoster: Recommendations of the Advisory Committee on Immunization Practices (ACIP)”. MMWR. Recommendations and Reports : Morbidity and Mortality Weekly Report. Recommendations and Reports. 57 (RR-5): 1—30; quiz CE2—4. PMID 18528318. 
  11. ^ Pinchinat, Sybil; Cebrián-Cuenca, Ana M.; Bricout, Hélène; Johnson, Robert W. (2013). „Similar herpes zoster incidence across Europe: Results from a systematic literature review”. BMC Infectious Diseases. 13: 170. PMC 3637114 Slobodan pristup. PMID 23574765. doi:10.1186/1471-2334-13-170 Slobodan pristup. .
  12. ^ Nilsson, Jonas; Cassel, Tobias; Lindquist, Lars (2015). „Burden of herpes zoster and post-herpetic neuralgia in Sweden”. BMC Infectious Diseases. 15: 215. PMC 4493830 Slobodan pristup. PMID 26002038. doi:10.1186/s12879-015-0951-7 Slobodan pristup. .
  13. ^ Becerra, Juan Carlos Lozano; Sieber, Robert; Martinetti, Gladys; Costa, Silvia Tschuor; Meylan, Pascal; Bernasconi, Enos (2013). „Infection of the central nervous system caused by varicella zoster virus reactivation: A retrospective case series study”. International Journal of Infectious Diseases. 17 (7): e529—e534. PMID 23566589. doi:10.1016/j.ijid.2013.01.031. .
  14. ^ Nagel, M. A.; Cohrs, R. J.; Mahalingam, R.; Wellish, M. C.; Forghani, B.; Schiller, A.; Safdieh, J. E.; Kamenkovich, E.; Ostrow, L. W.; Levy, M.; Greenberg, B.; Russman, A. N.; Katzan, I.; Gardner, C. J.; Hausler, M.; Nau, R.; Saraya, T.; Wada, H.; Goto, H.; De Martino, M.; Ueno, M.; Brown, W. D.; Terborg, C.; Gilden, D. H. (2008). „The varicella zoster virus vasculopathies: Clinical, CSF, imaging, and virologic features”. Neurology. 70 (11): 853—860. PMC 2938740 Slobodan pristup. PMID 18332343. doi:10.1212/01.wnl.0000304747.38502.e8. .
  15. ^ Changing Varicella Epidemiology in Active Surveillance Sites - United States, 1995-2005.. Guris, D. Jumaan, JO, Mascola L, Watson B, Zhang JX, Chaves SS, Gargiullo P, Perella D, Civen R, Seward JF. J Inf Disease 2008; 197 :2 S71-S75.
  16. ^ Furuta Y, Fukuda S, Suzuki S; et al. (jul 1997). „Detection of varicella-zoster virus DNA in patients with acute peripheral facial palsy by the polymerase chain reaction, and its use for early diagnosis of zoster sine herpete”. J Med Virol. 52 (3): 316—9. .
  17. ^ Pahud BA, Glaser CA, Dekker CL, Arvin AM, Schmid DS (2011 Feb 1). „Varicella zoster disease of the central nervous system: epidemiological, clinical, and laboratory features 10 years after the introduction of the varicella vaccine”. The Journal of Infectious Diseases. 203 (3): 316—23.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć).
  18. ^ a b „Ramsay Hunt Syndrome: Background, Pathophysiology, Epidemiology”. 2022-03-07. 
  19. ^ a b „Ramsai Huntov sindrom: uzroci, simptomi i lečenje - Psihologija - 2022”. warbletoncouncil (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-03-17. 
  20. ^ „Varicella-Zoster Virus (VZV): Practice Essentials, Background, Pathophysiology”. 2021-10-01. 
  21. ^ Centers for Disease Control Prevention (CDC) (mart 2012). „FDA approval of an extended period for administering VariZIG for postexposure prophylaxis of varicella” (PDF). MMWR. Morbidity and Mortality Weekly Report. 61 (12): 212. PMID 22456121. 
  22. ^ Cornelissen CN (2013). Lippincott's illustrated reviews: Microbiology (3rd ed.). Philadelphia: Lippincott Williams & Wilkins Health. pp. 255–272.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Cohen, J. I., Straus, S. E., & Arvin, A. M. (2007). Varicella-zoster virus: Replication, pathogenesis and management. In D. M. Knipe, & P. M. Howley (Eds.), Fields of virology (5th ed., pp. 2773-2818). Philadelphia, PA: Lippincott Williams & Wilkins.
  • Collins, C. H., & Kennedy, D. A. (1999). The laboratory worker. Laboratory acquired infections: History, incidence, causes and preventions (4th ed., pp. 187-198). Oxford, UK: Butterworth Heinemann.
  • Creed, R., Satyaprakash, A., & Ravanfar, P. (2009). Varicella zoster vaccines. Dermatologic Therapy, 22(2), 143-149.
  • Drew, W. L. (2004). Herpesviruses. In K. J. Ryan, & C. G. Ray (Eds.), Sherris medical microbiology: An introduction to infectious diseases (4th ed., pp. 555-576). USA: McGraw Hill.
  • Gershon, A. A., Chen, J., Larussa, P., & Steinberg, S. P. (2007). Varicella-zoster virus. In P. R. Murray (Ed.), Manual of clinical microbiology (9th ed., pp. 1537-1548). Washington, D.C.: ASM Press.
  • Gershon, A. A. (2008). Varicella-zoster virus infections. Pediatrics in Review, 29(1), 5-11.
  • Guris, D., Jumaan, A. O., Mascola, L., Watson, B. M., Zhang, J. X., Chaves, S. S., . . . Seward, J. F. (2008). Changing varicella epidemiology in active surveillance sites--united states, 1995-2005. Journal of Infectious Diseases, 197(Suppl 2), S71-5.
  • Marin, M., Watson, T. L., Chaves, S. S., Civen, R., Watson, B. M., Zhang, J. X., . . . Seward, J. F. (2008). Varicella among adults: Data from an active surveillance project, 1995-2005. Journal of Infectious Diseases, 197(Suppl 2), S94-S100.
  • Mustafa, M. B., Arduino, P. G., & Porter, S. R. (2009). Varicella zoster virus: Review of its management. Journal of Oral Pathology & Medicine, 38(9), 673-688.
  • National Advisory Committee on Immunization (NACI)†. (2010). Statement on the recommended use of herpes zoster vaccine.36
  • Oxman, M.N.; et al. (2005). „A Vaccine to Prevent Herpes Zoster and Postherpetic Neuralgia in Older Adults”. New England Journal of Medicine. 352 (22): 2271—2284. PMID 15930418. doi:10.1056/NEJMoa051016. 
  • Prince, H. N., & Prince, D. L. (2001). Principles of viral control and transmission. In S. S. Block (Ed.), Disinfection, sterilization and preservation (5th ed., pp. 543-571). Philadelphia, PA: Lippincott Williams & Wilkins.
  • Public Health Agency of Canada. (2004). In Best M., Graham M. L., Leitner R., Ouellette M. and Ugwu K. (Eds.), Laboratory biosafety guidelines (3rd ed.). Canada: Public Health Agency of Canada.
  • Reynolds, M. A., Chaves, S. S., Harpaz, R., Lopez, A. S., & Seward, J. F. (2008). The impact of the varicella vaccination program on herpes zoster epidemiology in the united states: A review. Journal of Infectious Diseases, 197(Suppl 2), S224-7.
  • Viral agents: Human herpes virus. (1999). In J. Y. Richmond, & R. W. Mckinney (Eds.), Biosafety in microbiological and biomedical laboratories (BMBL) (4th ed., pp. 161). Washington, D.C.: CDC & NIH.
  • Walther, B. A., & Ewald, P. W. (2004). Pathogen survival in the external environment and the evolution of virulence. Biological Reviews of the Cambridge Philosophical Society, 79(4), 849-869.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Варичела_зостер_вирус&oldid=27840593”